Nevidljiva ruka

DRUGI SVETSKI RAT

Pravu inspiraciju nacizma čovek treba da traži u Društvu „Tula".

Drugi svetski rat počeo je onda kada se Adolf Hitler priključio tajnoj organizaciji pod imenom Društvo „Tula", 1919. godine. U ovoj grupi on je stekao sumanuta verovanja koja će slediti tokom celog uspona navlasti u Nemačkoj.

U Društvu „Tula" „... Sunce je igralo glavnu ulogu... kao sveti simbol arijevaca, nasuprot Mesecu... vezanom za semitske narode. Firer je u jevrejskom narodu crne kose i crnomanjastog izgleda video mračnu stranu ljudske vrste, dok su plavooki i plavokosi Arijevci predstavljali svetlu stranu čovečanstva...Hitler je na sebe preuzeo da iz materijalnog sveta iskoreni njegove nečiste elemente."

Pored obožavanja Sunca (ili svetlosti), Društvo „Tula" je praktikovalo obožavanje Satane: Jedan najuži krug unutar Društva 'Tula' predstavljali su satanisti koji su upražnjavali crnu magiju."

Ovo Društvo nije bilo neko udruženje radnika, jer su njegovi članovi bili: „sudije, šefovi policije, pravnici, advokati, univerzitetski profesori i predavači, aristokrate iz bogatih porodica, vodeći industrijalci, hirurzi, lekari, naučnici, kao i mnoštvo bogatih i uticajnih buržuja..."

Članstvo u Društvu „Tula" postalo je osnova Nacističke partije: „... komitet i četrdeset prvobitnih članova nove Nemačke radničke partije poticali su iz najmoćnijeg okultnog društva u Nemačkoj - Društva'Tula'.'

Jedan od osnivača, kako Društva „Tula" tako i Nacističke partije bio je Ditrih Ekart (Dietrich Eckart), „predani satanista, vrhovni adept umeća i rituala crne magije i centralna figura moćnog i raširenog okultističkog kruga - Grupe 'Tula'. On je bio jedan od sedmorice osnivača Nacističke partije..."

Ekart je tvrdio da je on bio taj koji je inicirao Hitlera u tajne obožavanja Satane. Citiramo reči koje je izgovorio na samrtnoj postelji: „Sledite Hitlera. On će igrati, ali ja sam odabrao muziku. Inicirao sam ga u Tajne doktrine, otvorio sam njegove centre za viziju i dao mu načine za komunikaciju sa Moćima. Nemojte me oplakivati: uticao sam na istoriju više od bilo kog drugog Nemca."

Nije samo Društvo „Tula" davalo podršku Hitleru u njegovom usponu na vlast u Nemačkoj. Postojali su i drugi izvori Hitlerove snage. Čovek koji je ponudio objašnjenje njegovog lakog uspona na vrh zove se Valter Langer (Walter Langer), u to vreme poznati psihoanalitičar. U knjizi ‘’Um Adolfa Hitlera’’, iznosi teoriju da je i sam Hitler bio „četvrt Jevrejin" i da je unuk Rotšilda. Napisao je:

„Postoji mnogo zbrke oko proučavanja Hitlerovog porodičnog stabla."

Adolfov otac, Alojz Hitler (Alois Hitler), bio je nezakoniti sin Marije Ane Šiklgruber (Maria Anna Schiklgruber). Pretpostavlja se da je otac Alojza Hitlera bio Johan Georg Hidler (Johan Georg Hiedler). Alojz, međutim, nije bio priznat od strane oca, tako da je nosio majčino prezime sve do svoje četrdesete godine, kada ga je promenio u Hitler.

Serija čudnih događaja pre Hitlerovog rođenja daje mnogo materijala za razne spekulacije.

Postoje mnogi koji sumnjaju u to da je Johan Georg Hidler bio Alojzov otac. Tisen (Thyssen) iKohler (Koehler), na primer, tvrde da je austrijski kancelar Dolfus (Dolfuss) dao nalog svojoj policiji da sprovede temeljnu istragu o Hitlerovoj porodici. Rezultat ove istrage bio je tajni dokument u kojem se dokazuje da je Marija Ana Šiklgruber, u vreme kada je ostala trudna, živela u Beču.

Tada je bila zaposlena kao služavka u domu barona Rotšilda.

Kada je njena porodica otkrila trudnoću, odmah ju je poslala kući, u Špital, gde je Alojz i bio rođen."

U pogovoru Langerovoj knjizi, Robert G.LVejt (Robert G. L. Waite) je dao ovakav komentar:

„Čak i kada greši, i kada se njegove pretpostavke pokažu kao netačne, Langer je gotovo uvek na pravom putu." Razmiliste o njegovom nagoveštaju da je Hitlerov deda možda bio Jevrejin. Nema mnogo razloga da se veruje u neobičnu priču koju je ponudio Langerov izvor, po kojoj je Hitlerova baba Marija Ana Šiklgruber, seljanka četrdesetih godina iz Valdfitrala, u ruralnoj Austriji imala intimnu vezu sa baronom Rotšildom u Beču.

„Međutim, Hitler je bio zabrinut da bi mogao biti ucenjivan zbog svojih predaka (jevrejskog porekla?) zbog čega je naložio svom privatnom advokatu Hansu Franku (Hans Frank) da ispita njegovo porodično stablo po očevoj liniji. Frank je to učinio, posle čega je saopštio Fireru da je njegova baba ostala trudna dok je kao služavka radila u jednom jevrejskom domaćinstvu u Gracu. Činjenice su u ovoj stvari veoma diskutabilne, pa su duge i diskusije koje o tom pitanju traju. Pitanje koje nadilazi psihološku I istorijsku važnost ovih podataka nije da li je istina da je Hitler imao jevrejskog pretka, već da li je on verovao da bi to moglo da bude istina. On je u to zaista verovao i ta činjenica uobličila je kako njegovu ličnost tako i njegovu javnu politiku."

Moguće je da je Hitler otkrio svoje jevrejsko poreklo i vezu sa Rotšildima, i da je, upućen u njihove ogromne moći kojima stvaraju i ruše svetske vlade, uspostavio kontakt sa porodicom. To bi delimično objasnilo ogromnu podršku koju je, dok se uspinjao na vlast, dobio od međunarodnog bankarskog bratstva, povezanog sa porodicom Rotšild.

Jedna je stvar, međutim, sigurna. Hitler je započeo Drugi svetski rat ušavši prvo u Austriju. Prema nekim teorijama, upao je u Austriju iz dva razloga. Prvo, želeo je da ućutka Dolfusa za koga je verovao da zna za njegovo poreklo, i drugo, želeo je da iz austrijskih arhiva ukloni sve tragove o svojim precima.

Glavni izvor podrške Hitleru bio je, ipak, hemijski kartel IG Farben (punim imenom: Interssen Gemeinschaft Farben). Važnost podrške IG Farbena nacional-socijalističkom pokretu osvetljena je u jednoj knjizi napisanoj o ovom kartelu. U njoj se kaže: „Bez ogromnih proizvodnih mogućnosti IG Farbena, njegovih opsežnih istraživanja, najrazličitijih tehnoloških iskustava i opšte koncentracije ekonomske moći, Nemačka ne bi bila u mogućnosti da septembra 1939. počne svoj osvajački rat."

,,IG Farben" je, međutim, što je gotovo nepoznato, imao jedan izvor ekonomske moći: Vol strit u Sjedinjenim Državama. „Bez kapitala koji je obezbedivao Vol strit, ne bi bilo IG Farbena na prvom mestu, a gotovo sigurno ne bi bilo ni Adolfa Hitlera i Drugog svetskog rata."

Počeci ,,IG Farbena" sežu još u 1924. godinu, kada je američki bankar Čarls Dous (Charles Dawes) aranžirao seriju inostranih zajmova u ukupnom iznosu od 800 miliona dolara, da bi konsolidovao gigantske hemijske i čelične kombinate u kartele od kojih je jedan bio „IG Farben". Profesor Kerol Kvigli označio je Dousov plan kao „produkciju Dž. P. Morgana".

Tri kuće sa Vol strita: „Dilon, Rid i komp.", „Heris Forbs i komp." i „Nešnal siti", dale su tričetvrtine zajmova koji su korišćeni za stvaranje ovih kartela.

Važnost ,,IG Farbena" u planovima nemačke nacističke partije može se ilustrovati proizvodom koji su proizvodile kompanije pod dominacijom ,,IG Farbena". To je bio smrtonosni gas „ciklon B" koji se koristio u Aušvicu, Biterfeldu, Valfonu, Hehstu, Agfi, Ludvigshofenu i Buhenvaldu. IG Farben je biohemijska kompanija i pre nego što se spojio sa drugim fabrikama iz kartela, tako da je bio i proizvođač bojnih otrova koji su se koristili za vreme Prvog svetskog rata. Američka podrška IG Farbenu se nastavila kada je, 1928. godine, Henri Ford udružio svoje nemačke filijale sa onima „IG Farbena".

Najveći značaj za ratne pripreme Adolfa Hitlera imao je proces takozvane hidrogenizacije, kojimse od uglja dobijao benzin. Taj proces je osmislio i izvodio ,,IG Farben". Nemačka nije imala prirodne izvore nafte, i to je bio jedan od razloga zbog kojih je izgubila Prvi svetski rat. Nemački naučnici su pronašli način konverzije uglja (kojeg Nemačka ima u ogromnim količinama) u benzin još 1909. godine, no tehnologija nije mogla potpuno da se razvije tokom rata. Avgusta meseca 1927, „Standard oil" se saglasio da se uključi u kooperativni program istraživanja i razvoja procesa hidrogenizacije kojim bi se dobijalo gorivo neophodno Nemačkoj da bi se pripremila za Drugi svetski rat.

Konačno, 9. novembra. 1929, ova dva privredna giganta potpisala su kartelski sporazum koji je imao dva cilja:

„Prvo: kartelski sporazum je garantovao Standard oilu polovinu svih prava na proceshidrogenizacije u svim zemljama sveta, osim u Nemačkoj."

Drugo: dva kartela su se saglasila „... da se nikada ne suprotstavljaju jedan drugome na polju hemijskih i naftnih proizvoda. Ukoliko bi, u budućnosti, Standard oil želeo da se uključi u veliko tržište industrijske hemije ili lekova, mogao bi to da učini samo kao partner Farbena. Farben se zauzvrat obavezao da nikada neće nastupati u naftnim poslovima, osim kao zajednička firma sa Standardom."

Rečima službenika „Standard oila": ,,IG Farben će se kloniti poslova sa naftom - a mi ćemo sekloniti poslova oko hemije."

Ovaj kartelski sporazum bio je veoma važan u ratne svrhe, jer je pred kraj rata Nemačka proizvodila 75 odsto svog goriva sintetičkim putem.

Jedna stvar je veoma značajna. Činjenica je da postrojenja za sintetičku proizvodnju goriva nikada nisu bila meta savezničkih bombardovanja, tako da su do kraja rata 25 do 30 ovih rafinerija radile sa 85 odsto svojih kapaciteta.

„Standard oil" je, isto tako, ušao u posao sa preradom. Evo šta je u svoj dnevnik zapisao Vilijem Dad (William Dodd), američki ambasador u Nemačkoj, o predratnim godinama (1936): „Kompanija Standard oil iz Njujorka, roditelj kompanije Vekjum, potrošila je 10 miliona maraka u Nemačkoj, pokušavajući da pronađe naftne resurse za izgradnju velike rafinerije u blizini luke Hamburg."

U međuvremenu, u Sjedinjenim Državama su se obavljale pripreme za izbor predsednika. Herbert Huver, član CFR-a, želeo je da 1932. godine bude ponovo izabran. Ostale su zapisane njegove reči: „Prišao mi je Henri Hariman (Henry Harriman), predsednik toga tela (Trgovačke komore Sjedinjenih Država), i urgirao da se saglasim i podržim ove predloge (Akt o oporavku nacionalne industrije, između ostalog), obaveštavajući me da je gospodin Ruzvelt pristao da to učini. Pokušao sam da mu predočim da je ta stvar puki fašizam; to je, jednostavno, bio rimejk Musolinijeve 'korporativne države' i ja nisam mogao da se sa tim saglasim. Informisao me je da će, zbog mojih stavova, poslovni svet podržati Ruzvelta novcem I svojim uticajem."

Huver je kasnije, negde četrdesetih godina, indirektno objasnio zašto je odbio pomoć američke poslovne zajednice. On je uvideo da postoje suštinski problemi oko Vladine kontrole nad poslovnim svetom:

-U svakom pojedinačnom slučaju, pre uspona totalitarnih vlasti postojao je jedan period kojim su dominirali ekonomski planeri.

-Svaka od ovih država imala je za sobom period pod vlašću ljudi užagrenih očiju koji su verovali da mogu da planiraju i podstiču ekonomski život nacije.

-Verovali su da je to put da se isprave greške ili da se odgovori na vanredne situacije u sistemu slobodnog preduzetništva.

-Slavili su državu kao rešenje svih ekonomskih problema. Ovi ljudi su sebe smatrali liberalima.Ali su mislili da će moći da zavedu ekonomsku diktaturu putem birokratije a da, u isto vreme, očuvaju slobodu govora, dosledno sudstvo i slobodnu vladu.

-Možemo ih nazvati totalitarnim liberalima.

-Direktno ili indirektno, oni su politički kontrolisali kredite, cene, industrijsku proizvodnju,seljake i radnike.

-Obarali su vrednost, veštački podizali i ograničavali opticaj novca. Kontrolisali su privatne poslove vladinom konkurencijom, regulativom i porezima. Posle svakog promašaja, zahtevali su sve više I više vlasti i kontrole...

-Onda je došlo do hronične nezaposlenosti i pomamnog trošenja od strane vlade koja je pokušala da pomogne nezaposlenima.

-Vladini dugovi su se gomilali i, konačno, poverenje u nju je bilo podriveno.

-Tada je došlo do potpunog preuzimanja vlasti od strane, nazovite ih kako hoćete, fašista, socijalista ili komunista.

I pored Huverovog odbijanja da podrži ciljeve „velikog biznisa", Ruzvelt je, tokom svoje predsedničke kampanje 1932. godine, stalno napadao predsednika Huvera zbog njegovih tobožnjih veza sa međunarodnim bankarima i izlaženja u susret zahtevima velikog biznisa. Ruzvelt je stekao opšti imidž predsednika koji se bori za „malog čoveka", čoveka sa ulice koji se našao usred finansijske depresije I nezaposlenosti izazvane od strane špekulanata („velikog biznisa" ujedinjenih sa Vol stritom. A, u stvari:„Ruzvelt je bio kreacija Vol strita i integralni deo njujorškog bratstva..."

Strategija predsedničke kampanje iz 1932. bila je veoma jednostavna: „veliki biznis" želeo jeRuzvelta, ali ga je predstavljao kao kandidata koji je protiv „velikog biznisa".

Huver je bio protivnik „velikog biznisa, ali je, putem američkih medija, narodu predstavljen kaonjegov pristalica."

Rezultat je bio predvidiv. Ruzvelt je pobedio Huvera. Sada je mogao da započne sa svojim takozvanim „Nju dilom", pokretom u pravcu fašističke države. Evo kako je „Nju dil" komentarisao Vajtaker Cejmbers, bivši član američke Komunističke partije: „Bila je to istinska revolucija, čiji najdublji cilj nije bila jednostavna reforma u okviru postojećih tradicija, već bazična promena u društvenim odnosima i, pre svega,u ravnoteži moći unutar države."

Otprilike u to vreme, počela je da se uobličava jedna neverovatna zavera koja se ticala vlasti u Sjedinjenim Državama. Od jula 1932. do novembra 1933, poznati general Smedli Batler (Smedley Butler), zapovednik trupa marinaca vojske SAD, „... bio je nagovaran od strane bogatih zaverenika da se stavi na čelo puča (revolucije) kojom bi se zbacile vlasti i uspostavila fašistička diktatura u Americi."

Batler je mamljen u zaveru „... najvećim mitom koji je ikada ponuđen jednom Amerikancu, mogućnošću da postane prvi diktator Sjedinjenih Država."

Tri gospodina su kontaktirala sa Batlerom: Grejson Malet, Provo Marfi (Grayson Mallet – Provost Murphy), direktor Garenti trasta, banke Dž. P. Morgana; Robert S. Klark (Robert S. Clark), bankar koji je nasledio veliko bogatstvo od osnivača „Singer kompanije" za proizvodnju šivaćih mašina, i Džon V.Dejvis (John W. Davis), kandidat Demokratske partije na predsedničkim izborima 1924. godine i glavni advokat firme „Dž. P. Morgan i kompanija". Njihov plan je bio „... da zauzmu Belu kuću uz pomoć private armije (sastavljene od 500 000 veterana), da uhapse Frenklina Ruzvelta i ubiju ga ukoliko odbije da služi kao marioneta za diktaturu koju su planirali da nametnu i kontrolišu."

Zaverenici su otkrili Batleru da „imaju 3 miliona dolara u aktivnim fondovima i da mogu da prikupe i 300 miliona, ukoliko bude potrebno".

Zašto su zaverenici odabrali upravo Batlera, ostaje misterija. Međutim, Batler je dobro razumevao svoju ulogu generala u trupama marinaca. Ostalo je zapisano da je izjavio: „Rat je velikim delom pitanja novca. Bankari pozajmljuju novac stranim zemljama, a kada one ne mogu taj dug da vrate, predsednik šalje marince da ga oni uzmu."

Batler nije rekao, ali je očigledno, da je njegova uloga u vojsci bila u potpunosti saglasna sa„balansom moći", političkom igrom koju smo objasnili u prethodnim poglavljima.

Nastavio je: „To znam jer sam učestvovao u jedanaest ovakvih ekspedicija."

Batlerove izjave da je vojska, u stvari, delovala kao uterivač dugova za velike bankare ispitao je 1934. godine Senatski istražni komitet koji je „potvrdio njegove (Batlerove) sumnje da je veliki biznis, Standard oil, Junajted trut, trust šećera, velike banke - stajao u pozadini većine vojnih intervencija koje je po naredbi predvodio."

Pored toga, Kongres je oformio Mek Kormak–Dikstejnov (Mc-Cormack–Dickstain) komitet koji je trebalo da ispita Batlerove optužbe. Zaključci ove grupe potvrdili su navode generala Batlera: „(Komitet) je pronašao pet značajnih činjenica koje su potvrđivale verodostojnost Batlerovog svedočenja."

Žil Arčer, autor knjige ‘’Zavera za osvajanje Bele kuće’’, intervjuisao je Džona Dž. Mek Kormaka Qohn J. McCormack), predsednika Kongresnog komiteta, i od njega je zatražio da iznese svoje viđenje ove zavere:

„Arčer. Dakle, prema vašem mišljenju, Amerika je definitivno mogla da postane fašistička država da nije bilo patriotizma generala Batlera koji je razbio zaveru"?

Mek Kormak: Svakako da je mogla. Ljudi su bili veoma zbunjeni, a to je naciju načinilo slabom i zrelom za neku drastičnu ekstremističku reakciju. Masovna frustracija mogla je da izrodi bilo šta."

Ima mnogo onih koji veruju da namera zaverenika nije bila da se kao vođa nove vlasti ustoliči Batler, već da je pravi cilj bio da se ovaj incident iskoristi da bi Ruzvelt mogao Americi da nametne neku vrstu diktature kada propadne Batlerov vojni pohod na Belu kuću. Ovakva akcija, koju bi Ruzvelt okarakterisao kao „nacionalnu opasnost", omogućila bi mu da preuzme potpunu kontrolu nad državom, a narod bi mu verovatno to odobrio. Batler je, dakle, prema ovoj teoriji, trebalo da posluži samo kao izgovor za kontrolu nad kompetentnom mašinerijom vlasti, a on sam nikada nije ni nameravao da postane nekakav diktator.

Plan je propao jer je Batler otkrio postojanje zavere, a Ruzvelt je, ako je ova teorija tačna, morao da se zadovolji samo mestom predsednika umesto da postane diktator Sjedinjenih Država. On je, međutim,imao i druge planove za fašizaciju SAD. Frensis Perkins (Frencis Perkins), Ruzveltov sekretar za rad, tvrdi da su „na prvi sastanak Kabineta, pošto je Predsednik preuzeo dužnost 1933, došli Ruzveltov finansijer I savetnik Bernard Barun i njegov prijatelj, general Hju Džonson (Hugh Johnson), koji je kasnije došao na čelo administrativnog tela za nacionalnu obnovu, sa primerkom knjige Đentilea (Gentile), talijanskog fašističkog teoretičara, za svakog od članova Kabineta. Svi smo knjigu pažljivo pročitali."

Plan je, dakle, bio da se američka vlada pomeri u pravcu fašizma, odnosno, prema Vladinoj kontroli nad faktorima proizvodnje i bez revolucije koju bi trebalo da izvede Batler. Odlučeno je da jedan od glavnih metoda postizanja ovog cilja bude rat. Tako su napravljeni planovi za rat u kojem bi učestvovale I Sjedinjene Države.

Činjenicu da su se takvi planovi kovali potvrdio je i Džim Farli (Jim Farley), Ruzveltov direktor pošta i član njegovog Kabineta. Gospodin Farli je napisao kako se na drugom sastanku Kabineta 1993.godine „Novi predsednik ponovo vratio na mogućnost rata sa Japanom."

Da li je moguće da je predsednik Ruzvelt još 1933. godine znao da će izbiti rat s Japanom? Prema istoričaru Čarslu S. Tenzilu (Charles S. Tansill), profesoru istorije diplomatije na Džordžtaun univerzitetu, rat s Japanom isplaniran je davno, još 1915. godine.

U knjizi

‘’Perl Harbur, Ruzvelt i dolazak rata’’, profesor Tenzil izneo je jednu interesantnu opservaciju:

„Politika pritiska na Japan pretekla je Stimsona (Ruzveltovog sekretara rata) za neke dve decenije. Pod Vudrou Vilsonom počela je trostruka ofanziva protiv Nipona (Japana). Januara 1915, američki ambasador iz Pekinga... poslao je Stejt departmentu seriju depeša sa toliko kritičkih tonova da su one pomogle da se u američkim glavama stvori fiksacija o japanskoj zlobi koja je eventualni rat s Japanom načinila sasvim mogućim...

Podsetićemo se da je Ruzvelt bio Vilsonov sekretar mornarice, tako da je veoma razumljivo isasvim moguće da je on još 1915. znao za ove depeše i za planove o uvlačenju Amerike u rat s Japanom.

Ukoliko je profesor u pravu, Ruzveltu je onda bio potreban samo neki akt koji će se iskoristiti kaorazlog za objavu rata Japanu.

Taj razlog je bio napad na Perl Harbur.

Činjenica je da je američka vlada znala da je Perl Harbur, poprište japanskog „iznenadnog" napada kojim je za Ameriku počeo Drugi svetski rat, ranjivo mesto. Upravo u Perl Harburu je 1932. godine mornarica SAD izvodila manevre koji su imali za cilj da ispitaju mogućnosti uspeha iznenadnog napada sa mora. Tada je otkriveno da je Perl Harbur ranjiv sa udaljenosti od čak 60 milja. To je značilo da Japan može napasti sa te udaljenosti, i to neprimećen. Američka mornarica pružila je sama takve dokaze.

Vlada je, pored toga što se bavila budućim ratom sa Japanom, bila svesna i činjenice da američki kapitalisti stvaraju u Nemačkoj tridesetih godina pravu ratnu mašinu. Bilo je to mnogo pre početka Drugogsvetskog rata.

Vilijem Dad, američki ambasador u Nemačkoj, pisao je Ruzveltu iz Berlina:

,,U ovom trenutku, više od sto američkih korporacija imaju ovde podružnice ili zajednička ulaganja. Di Ponovi (Du Pont) imaju saveznike u Nemačkoj i pomažu im u poslu oko naoružavanja. Njihovglavni partner je kompanija IG Farben, bliska vlastima, koje daju 200 000 maraka godišnje jednoj organizaciji za propagandu koja deluje na američku javnost. Kompanija Standard oil... poslala je ovamo 2miliona dolara u decembru 1903. i zarađuje 500 000 dolara godišnje, pomažući Nemcima da prave sintetičko gorivo u ratne svrhe; Standard oil, međutim, ne može da iznese iz Nemačke svoju zaradu, osim ako je pretvori u robu. Predsednik Internešnel Harvester kompanije rekao mi je da im posao ovde raste za 33%godišnje (verujem da je u pitanju proizvodnja oružja), ali da iz Nemačke ne mogu ništa da izvuku. Čak i ljudiiz naših avio-kompanija imaju tajne aranžmane sa Krupom. Kompanije Dženeral motors i Ford imaju ovde ogromne poslove preko svojih podružnica, ali ne mogu da izvuku profit napolje.

I druge američke kompanije pomagale su Nemcima u stvaranju potrebnog ratnog materijala. Na primer, ITT (International Telephone and Telgraph) je imao značajan udeo u kompanij „Foke-Vulf" (Focke-Wolfe) koja je proizvodila avione. To je značilo „da je ITT proizvodio nemačke (borbene) avione koji su korišćeni da bi se ubijali Amerikanci."

Sredstva „IG Farbena" u Americi kontrolisala je holding kompanija pod imenom „Ameriken IGFarben". U Direktorskom odboru ove korporacije, pored ostalih, bili su i: Edsel Ford (Edsel Ford), predsednik „Ford motor kompanije"; Čarls E. Mičel (Charles E. Mitchell), predsednik Rokfelerove nešnelsiti benk of Njujork; Volter Tigl (Walter Teagle) predsednik „Standard oila" iz Njujorka; Pol Varburg, predsedavajući Federalnih rezervi i brat Maksa Varburga, finansijera nemačkog ratnog pohoda, i Herman Mec (Herman Metz), direktor Menhetn banke koju kontrolišu braća Varburg.

Jedna istorijska činjenica mnogo toga otkriva. Naime, trojica članova Odbora direktora američkog ,,IG Farbena" osuđeni su kao nemački „ratni zločinci" zbog svojih „zločina protiv čovečanstva" počinjenih za vreme Drugog svetskog rata, i to dok su bili u Direktorskom odboru ,,IG Farbena" u Nemačkoj. Niko od Amerikanaca, koji su sedeli u istom Odboru sa osuđenima, nije izveden na sud i optuženkao ratni zločinac, iako je učestvovao u donošenju odluka zajedno sa Nemcima. Izgleda da je važnije da li je tvoja država dobila ili izgubila rat, od toga da li si ti „ratni zločinac" ili nisi.

Godine 1939, kada je Nemačka počela rat invazijom na Poljsku, kompanija ,,IG Farben" dobila je na zajam od „Standard oila" iz Nju Džersija visoko kvalitetno gorivo za avione u vrednosti od 200 milionadolara.

Dva najveća proizvođača tenkova u Nemačkoj bili su „Opel", kojeg je, kao podružnicu, gotovo u potpunosti posedovao Dženeral motors a kontrolisala kompanija ,,Dž. P. Morgan", i filijala Fordove automobilske kompanije u Nemačkoj.

Pored toga, „Alkoa i Dou hemikl" prodavali su tehnologiju Nemcima kao što je to učinila i kompanija „Benediks dvieišn", koja je proizvodila delove za automatske pilote, neke avionske instrumente I startere za avionske i dizel-motore. Ovu kompaniju posedovao je „Dženeral motors", odnosno kontrolisao Dž. P. Morgan.

Osim direktne materijalne podrške, „kapitalističke" kompanije su i na drugi način pomagale Nemačku: „Nemačka elektronska industrija je 1939. godine koncentrisana u nekoliko velikih korporacija povezanih u međunarodni kartel. Vlasnici najvećeg dela deonica bile dve velike korporacije iz Amerike:„Dženeral elektrik" i ITT.

Tokom rata, industrijski kompleksi, zgrade i prateća struktura ovih kompanija u Nemačkoj nisu bombardovani od strane saveznika: ovaj industrijski kompleks (Internešnel dženeral elektrik i Internešnel telefoun end telegraf) nikada nije bio meta vazdušnih napada tokom rata. Fabrike elektronske opreme koje su bombardovane nisu bile filijale američkih firmi."

Dobar primer za prethodne tvrdnje je i fabrika „Džerman dženeral elektrika" u Kopelsdorfu, koja je proizvodila antene i radare. Na nju tokom rata nije pala ni jedna jedina bomba.

Možda rešenje dileme zašto su neke fabrike bombardovane a neke nisu, leži u činjenici da je po Ustavu SAD predsednik ujedno i vrhovni zapovednik svih oružanih snaga, i da on odlučuje koji će ciljevi biti napadnuti.

O značaju američke pomoći ratnim naporima Nemačke rečeno je ovo: „... ne samo da je uticajni sektor američkog biznisa bio svestan prirode nacizma, već je zbog svojih ciljeva pomagao naciste kad god je bilo moguće (i profitabilno), znajući da će verovatni ishod biti rat u kojem će učestvovati Evropa i Sjedinjene Države."

Čak su i Hitlerove ideje o istrebljenju Jevreja bile poznate svakom posmatraču koji se i najmanje bavio njegovim stavovima. Sam Hitler je napisao: „Imam pravo da istrebim milione ljudi inferiornih rasa koje se množe kao štetočine.

"Štaviše, Hitler je svoje namere obznanio još 1923. godine,kada je u knjizi

Majn Kampf do detalja izložio šta smera da učini sa Jevrejima. I glasilo SS-a, list „Crni odredi", zahtevalo je: „Iseljavanje ognjem imačem i stvarni i konačni kraj jevrejstva."

Materijalna podrška nastavljena je i pošto je rat zvanično počeo. Na primer, posle „anšlusa" Austrije 1938. godine, Etil gesolin korporacija, koju su ravnopravno posedovali „Dženeral motors" i„Standard oil", primila je zahtev ,,IG Farbena" da izgradi fabrike za proizvodnju tetraetila u Nemačkoj. Američko ministarstvo rata nije stavilo nikakvu primedbu na sklopljeni ugovor i odobrilo je transfer tehnologije u Nemačku.

A u avgustu 1938. godine ,,IG Farben" je „pozajmio" 500 tona tetraetilnog olova, neophodnog sastojka za proizvodnju gasa, od „Standard oila".

Nemačka je, po prisajedinjenju Austrije, a pre napada na Poljsku, potpisala sa SSSR-om, 23.avgusta 1939. godine, pakt koji je sadržao i tajnu klauzulu o podeli Poljske između dva novopečena saveznika.

Sva ova materijalna podrška i svi tajni dogovori urodili su plodom 1. septembra 1939, kada je Nemačka izvršila invaziju na Poljsku, saglasno uslovima pakta potpisanog sa SSSR-om.

Tako je počeo Drugi svetski rat.

Datum Nemačkog napada na Poljsku, 1. septembar, pamti se kao dan početka rata. Međutim, malo ko pominje da je tih dana i Sovjetski Savez ušao u Poljsku. Jedinice Crvene armije prodrle su 16.septembra sa istoka i veoma brzo stigle do reke Visle, koja je u tajnoj klauzuli pakta bila sporazumno dogovorena granica.

Zanimljivo je sagledati kako su pojedine države reagovale na ova dva datuma. Kada je Nemačka ušla u zapadne delove Poljske, Britanija i Francuska objavile su joj rat. Kada je, međutim, Sovjetski Savez okupirao istočnu Poljsku, nikakve objave rata nije bilo.

Sovjeti su, posle okupacije svog dela Poljske, učinili jedan od najvećih zločina u istoriji. Zarobili su negde oko 10 000 poljskih oficira i brutalno ih poubijali, najvećim delom u Katinskoj šumi, u bliziniruskog grada Smolenska. Dugo je kružila priča da su ovaj zločin učinili Nemci, posle napada na SSSR, međutim, sada postoje sasvim pouzdani dokazi da su to uradili Sovjeti. Oni poljski oficiri koji nisu pobijeniu Katinskoj šumi ukrcani su na jedna stari brod koji je odvučen na pučinu a zatim potopljen.

I pored svih napora američkih biznismena da opreme i stave u pogon nemačku ratnu mašinu – uzznanje i odobrenje predsednika Ruzvelta – on je uporno ponavljao da će država zadržati svoju „neutralnu" poziciju i da će ostati van ratnih sukoba. Po počinjanju rata, 1. Septembra 1939.godine, novinski reporteri pitali su Ruzvelta da li će Amerika moći da izbegne mešanje u rat. On jeodgovorio: „... Verujem da možemo, i Administracija će uložiti sve svoje snage da tako i bude."

Dela nisu pratila reči. Ruzvelt je naimenovano Džordža Maršala, člana Saveta za inostrane poslove (CFR), na mesto glavnokomandujućeg u armiji, umesto Daglasa Mak Artura, koji nije bio član CFR-a. Isto tako, postavljen je izvestan broj novih visokih oficira.

Bilo je i onih koji nisu verovali u Ruzveltovu tvrdnju da će Amerika ostati neutralna. Hans Tomsen (Hans Thomsen), nemački otpravnik poslova u Vašingtonu, 12. septembra 1939. poslao je u Berlin kablogram sledeće sadržine: „... ukoliko saveznicima (Engleskoj i Francuskoj) zapreti poraz, Ruzvelt će ući u rat, makar morao da se suoči i sa otporom u sopstvenoj zemlji.

Nemačka je mnogo zavisila od naftnih resursa. Nafta je stizala iz različitih izvora izvan Nemačke. Pre nego što je bila okupirana, Rumunija je svoju naftu izvozila u Nemačku. Časopis „Lajf" od 13.februara1940.godine donosi fotografiju na kojoj se vidi kako se rumunska nafta tovari u cisterne. Tekst ispod slike jesledeći: „Nafta za Nemačku prevozi se cisternama Ameriken esoluba i Britiš petroleuma iz naftnih postrojenja u blizini Ploeštija. Cisterne su obeležene znacima nemačkoameričke naftne kompanije i nemačkih železnica i voze naftu put Hamburga i Vupertala u Nemačkoj. Poslate su iz Nemačke da bi ubrzale isporukunafte."Fotografija je napravljena posle nemačke invazije na Austriju i Poljsku, ali su američke i britanske kompanije, ipak, prevozile naftu za nemačku vladu (cisterne na fotografiji nose jasne oznake „Essolube" „Shell").

Pored Rumunije, bilo je i drugih resursa: „... kada bi nemačko vazduhoplovstvo ostajalo bez goriva, njega je veoma ljubazno snabdevala velika rafinerija koja pripada „Standard oilu" a nalazi se na ostrvu Arubi. Naftu su prevozili španski tankeri." Ovo se događalo tokom samog rata, no američke podmornice nisu potapale ove tankere.

I pored kupovine nafte izvan nemačkih izvora, glavni snabdevač je još uvek bio kartel. „Saradnja IG Farbena i Standard oila na proizvodnji sintetičkog goriva dala je IG Farben kartelu monopol nad proizvodnjom benzina u Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata. Nešto malo manje od polovine ukupne količine visokooktanskog benzina je u Nemačkoj 1945. proizveo IG Farben uz pomoć svojih podružnih kompanija.

Kako se rat u Evropi nastavljao, američki lideri su sve češće pokušavali da umešaju i SjedinjeneDržave, i pored toga što narod nije želeo da ima ništa sa tim. Ruzvelt je kao predsednički kandidat obećao da će Amerika ostati neutralna ukoliko on bude ponovo izabran. Neki su, međutim, znali istinu. Jedan od takvih bio je general Hju Džonson (Hugh Johnson), koji je rekao: „Ne poznajem ni jednog jedinog dobro obaveštenog posmatrča Vašingtona koji nije ubeđen da će nas gospodin Ruzvelt, ako ponovo bude izabran(1940), prvom prilikom odvući u rat, i da će, ukoliko se takva prilika ne ukaže, on sam neku napraviti."

Ruzvelt je imao dve mogućnosti da Ameriku umeša u Drugi svetski rat: Japan je bio u ratu sa Kinom a Nemačka u ratu sa Engleskom i Francuskom i drugim zemljama. Obe ratne zone davale su obilje mogućnosti za ulazak u rat, i Ruzvelt je bio željan da ih iskoristi.

Prva prilika ukazala mu se na Pacifiku. Avgusta 1940. godine, Sjedinjene Države su uspele da probiju takozvanu „purpurnu" japansku ratnu šifru. To je američkoj vladi dalo mogućnost da pročita i shvati japansku šifrovanu i tajnu radio-poruku za vreme rata. Aparati za dešifrovanje japanskih poruka počeli su da se proizvode i šalju širom sveta, ali ni jedan nije poslat u Perl Harbur.

Ruzveltove pripreme za ulazak u rat, mada se javno izjašnjavao za neutralnost, počele su avgusta1940. godine, kada je izglasano da Nacionalna garda, do tada sa dobrovoljnim članstvom, dobije svoju obaveznu službu u trajanju od jedne godine. U septembru je sledio novi akt o selektivnoj regrutaciji za vojnuslužbu, koja bi, takođe, trajala godinu dana.

Ključni događaj se, ipak, odigrao 28. septembra 1940. godine, kada su Japan, Nemačka i Italija potpisale Trojni pakt. Ovaj pakt zahtevao je od država potpisnica da objave rat svakoj zemlji koja bi napala bilo koju od članica Trojnog akta. To je značilo da bi, ukoliko bi Japan napao SAD a one odgovorile objavom rata Japanu, rat automatski bio objavljen i Nemačkoj i Italiji.

Ruzvelt je sada znao da rat s Japanom znači i rat sa Nemcima. Njegov problem bio je rešen.

Sa engleskom vladom i Vinstonom Čerčilom napravio je tajne sporazume oko ulaska u rat sa Nemačkom i znao je „... da je jedini način da ispuni svoje obaveze – a da javno ne obesčasti zahteve američkog naroda za mirom da isprovocira Japan ili Nemačku na napad."

Bilo je svejedno ko će prvi napasti Japan ili Nemačka jer je rat sa jednom zemljom automatski značio i rat sa drugom. Prvu šansu dobio je, ipak, Japan.

Oktobra 1940. godine, sekretar mornarice FrenkNoks (Frank Knox) pozvao je Dž. O. Ričardsona (J. O. Richardson), glavnokomandujućeg američke flote na Pacifiku. Tom prilikom mu je rekao da„predsednik želi da se uspostavi patrola na Pacirfiku, zid od američkih brodova koji bi se protezao celim zapadnim Pacifikom, na takav način da se Japanu onemogući bilo kakvo snabdevanje sa te strane; bila bi to oružana blokada koja bi sprečila Japan da koristi bilo koji deo pacifičkog okeana. Ričardson je oštro protestovao. Rekao je da bi to bio čin objave rata i da bi, pored toga, izgubili svoju mornaricu. Smatrao je daRuzvelt svakako mora da odustane od ovakvog plana."

Ovaj istorijski događaj nužno nameće dva zanimljiva pitanja.

1. Zašto Ruzvelt, glavnokomandujući svih oružanih snaga, uključujući i mornaricu, nije direktno naredio Ričardsonu da postupi kako je zamišljeno? Zašto je odabrao svog sekretara mornarice da učtivo zamoli Ričardsona da formira pomorsku patrolu? Da li je moguće da je Ruzvelt odlučio da ne koristi svoje izuzetna ovlašćenja zato što je znao da bi to, u svakom slučaju, bio akt objave rata, a nije želeo da bude označen kao inicijator takvog plana? Da se Ričardson saglasio sa Noksovim predlogom, i da je Japan potom napao brodove, Ruzvelt je mogao da optuži upravo admirala da je poslao flotu koja je izazvala Japance. Ruzvelt je želeo žrtveno jagnje, ali je Ričardson odbio da to bude.

2. Zašto Ruzvelt nije zamenio admirala sa nekim ko bi učinio ono što je Predsednik želeo?

Moguće je da je Ruzvelt shvatio da je Ričardson prozreo njegov plan i da bi, pošto ga nije odobravao, bio u poziciji da direktno ukaže na Ruzvelta kao na tvorca ideje, ukoliko bi neki drugi admiral pristao da učini predloženo. Ruzvelt nije smeo da dovede u opasnost pažljivo građeni izmidž „glasnika mira" nastao u spekulacijama hoće li Amerika ući u rat ili ne.

Važno je istaći da je, ubrzo posle ovog incidenta, novembra 1940, Ruzvelt u jednom predizbornom govoru rekao sledeće: „Obraćam se vama, očevima i majkama, i kažem vam opet i opet: vaši dečaci neće biti poslati u tuđe ratove."

Ričardson je kasnije analizirao svoj položaj kod Perl Harbura i došao do zaključka da je izuzetno nestabilan. Dva puta je tokom 1940. posetio Ruzvelta i predlagao mu da se flota povuče na zapadne obale Amerike, zbog sledećih razloga:

1.njegovi brodovi nisu imali odgovarajući ljudski kadar za rat;

2.zona Havaja bila je isuviše isturena za obučavanje flote i

3.odbrana flote od vazdušnih i pomorskih napada bila je izrazito ispod zahtevanog standarda.

To je značilo da američka vlada nije učinila ništa da poboljša odbranu Perl Harbura od pomorskog napada još od manevara iz 1931. godine, koji su pokazali koliko je ostrvo bilo ranjivo.

Ričardsonovo odbijanje da izazove incident koji bi išao na ruku Ruzveltovoj ratnoj opciji i njegova zabrinutost za sudbinu flote, doveli su do toga da januara 1941. godine bude iznenada smenjen sa mesta komandanta flote.

Američki ambasador u Tokiju, Džozef S. Gru (Joseph C. Grew), bio je jedan od prvih koji su zvanično javili da će Perl Harbur biti meta japanskog napada. U pismu Stejt departmentu od 22. januara1941, on kaže: „Peruanski abasador je obavestio moje službenike da je čuo iz mnogih izvora, uključujući i japanske, da, u slučaju izbijanja nesporazuma između Japana i SAD, Japanci nameravaju da izvrše iznenadni napad na Perl Harbur..."

Marta 1941, predsednik Ruzvelt se, sudeći prema izjavi Herolda Ajksa (Herold Ickes), sekretara za unutrašnje poslove, još uvek nadao da će Sjedinjene Države posle nekog incidenta ući u rat sa Nemačkom: „Na večeri 24. marta Ruzvelt je primetio kako stvari dolaze na svoje mesto, i kako će Nemačka uskoro napraviti grešku. Nije moglo biti sumnje da Predsednik jedva prikriva nadu da će doći do incidenta koji bi opravdao objavu rata Nemačkoj..."

Ruzvelt i Čerčil su zajedno pripremali izazivanje incidenta koji bi omogućio Americi da stupi urat. Čerčil je izjavio:

„Predsednik je rekao da će voditi rat, ali da ga neće objaviti, i da će biti sve provokativniji i provokativniji. Ukoliko to Nemcirna zasmeta, oni onda mogu napasti američke snage. Mornarica Sjedinjenih Država preduzela je na sebe da održava stalni konvoj za Island. Predsednikovo naređenje brodovima u pratnji bilo je da se napadne svaka podmornica koja se pojavi, makar bila dve ili tri stotine milja udaljena od konvoja... Sve je bilo učinjeno da se izazove 'incident'. Hitler je bio suočen sa dilemom da li da napadne konvoje i da se sukobi sa mornaricom Sjedinjenih Država ili da se uzdrži od toga, 'dajući nam na taj način pobedu u bici za Atlantik'. Šest do osam nedelja provociranja stavilo je Hitlera pred težak izbor."

Hitler je, međutim, želeo da izbegne konfrontaciju sa Sjedinjenim Državama. „Svojim mornaričkim komandantima krajem jula (1941) rekao je da izbegavaju incidente sa Sjedinjenim Državama dok je istočna kampanja (rat sa SSSR-om) još u toku... Mesec dana kasnije, ova naređenja bila su još na snazi."

Čerčil je, pošto je nemački brod „Bizmark" potopio britansku krstaricu „Hud", pisao Ruzveltu aprila 1941, savetujući „... da bi neki američki ratni brod trebalo da pronađe 'Princa Eugena' (brod koji je biou pratnji 'Bizmarka'), privuče na sebe njegovu vatru i tako obezbedi incident za koji će mu Sjedinjene Države biti zahvalne, tj. incident koji će ih uvesti u rat."

Hitler nije bio tako mudar u drugim stvarima. Napao je SSSR, svoga „saveznika", 22. juna 1941.godine, iako je Nemačka imala sa Sovjetskim Savezom pakt o nenapadanju.

Posle ovog čina, pritisak na Sjedinjene Države da uđu u rat znatno se pojačao. Ruzvelt je 24. juna1941. godine saopštio Amerikancima: „Naravno da ćemo Rusiji pružiti pomoć, koliko god budemo bili ustanju."

Tako je počeo čuveni „Lend-Liz" (Lend-Lease), program snabdevanja Sovjetskog Saveza ogromnim količinama ratnog materijala, i to na kredit.

Budući da je Hitler bio preokupiran ratom sa SSSR-om i nije želeo da se sukobljava sa Amerikancima na otvorenom moru, Ruzvelt je svoju pažnju morao ponovo da usmeri na Japan, ne bi li konačno obezbedio željeni incident.

Njegov sledeći korak bio je pomaganje engleskog i holandskog embarga na isporuke nafte Japanu.

Japan, koji je relativno mala ostrvska zemlja, nije imao naftne izvore i postrojenja, tako da je naftu morao da uvozi. Embargo je uveden da bi se sprečio dotok nafte potrebne za vođenje rata. Smatralo se da će ova akcija isprovocirati Japan i da će on konačno napraviti incident koji se čekao. Bivši predsednik Herbert Huver shvatio je ove manipulacije koje vode u rat. Avgusta 1941. uputio je sledeće upozorenje:„Narod Amerike bi morao izričito da zahteva od Kongresa da zaustavi proces koji Sjedinjene Države, korak po korak, vodi u neobjavljeni rat..."

No, Kongres nije slušao.

Predsednik Ruzvelt nije slušao ni optužbe kongresmena Martina Dajsa (Martin Dies), predsedavajućeg kongresnog Komiteta za vanameričke aktivnosti. Do avgusta 1941, „Dajsov Komitet je prikupio gomilu dokaza koji su potvrđivali sumnje nastale na osnovu nekih sporednih pojava: bilo je jasno da Japanci nameravaju da napadnu Perl Harbur i da poseduju vitalne vojne informacije o njemu."

Ovaj izveštaj kongresmen Dajs je lično uručio Ruzveltovoj administraciji. Bilo je to drugi put daDajs obaveštava Ruzvelta o japanskim planovima za napad na Perl Harbur: Još početkom 1941, Dajsov komitet je došao u posed strategijske mape koja je pružala čvrste dokaze o japanskim namerama za udar na PerlHarbur. Ovu mapu pripremalo je Obaveštajno odeljenje imperijalne vojske Japana.

Dajs je telefonirao državnom sekretaru Kordelu Halu (Cordell Hull) koji je razgovarao sa predsednikom Ruzveltom.

Kongresmenu je rečeno da dokument ne pušta u javnost, a Ruzveltova administracija nije sa njim učinila baš ništa. Kada je Dajs aprila 1964. godine američkoj javnosti saopštio ova otkrića, dodao je i sledeći komentar: „Ukoliko neko sumnja u istinitost i tačnost ovih tvrdnji, biće mi drago da mu predočim konačne dokaze."

Avgusta 1941, novi proizvod ,,IG Farben" kartela prvi put je isproban na ljudima. Bio je to gas„ciklon B" i korišćen je za ubijanje Jevreja i drugih zatočenika u koncentracionim logorima.

U Vašington su počele da stižu dešifrovane poruke koje je japanska komanda slala svojim špijunima u Perl Harburu. Od njih se zahtevalo da javljaju o kretanjima američkih brodova, njihovom tačnom broju, vrsti i lokaciji u luci.

Nešto kasnije, 16. oktobra 1941, prinčevska vlada u Japanu podnela je ostavku. Na njeno mesto postavljena je vojna uprava generala Todžoa (Tojo).

Sve ovo moglo je da znači samo jedno: pripremu za rat. Američka vlada je to znala, ali nije preduzela ništa da bi flotu u Perl Harburu upozorila.

Tog istog dana, Henri Stimson, Ruzveltov sekretar rata, napisao je u svom dnevniku sledeće: „... i tako smo se suočili sa delikatnim pitanjem diplomatskog mačevanja koje je moralo da bude izvedeno tako da budemo sigurni da će Japan pogrešiti i prvi napraviti loš potez, otvoreni potez."

Stimson je ponovio ovakav stav i prilikom svedočenja pred jednim od komiteta koji je ispitivao događaje u Perl Harburu: „Pitanje je bilo kako da ih (Japance) izmanevrišemo da oni opale prvi metak, a da ne dopustimo da nam nanesu suviše štete."

Japanci nikako nisu ulazili u incident koji bi zahtevao američku odmazdu, međutim, američkavlada je bila ubeđena da će se on konačno i dogoditi. Na primer, državni sekretar Kordel Hol (Cardell Huli),7. novembra 1941. saopštio je Ruzveltu kako predviđa „veliku mogučnost skorog rata s Japanom.’’

Japan je nastavio svoje pokušaje da ostane izvan rata sa Sjedinjenim Državama, i japanski ambasador u Vašingtonu je činio sve da bi osigurao pakt o nenapadanju sa državnim sekretarom. Svom ambasadoru Japan je 22. novembra 1941. poslao telegram sledeće sadržine: „Dajte sve od sebe i ne štedite napore u pokušaju da postignete rešenje koje želimo."

Iako je Japan želeo da izbegne rat sa SAD, neko drugi ga je ohrabrivao da preduzme taj korak. „Njujork dejli njus" je 17. maja 1951. godine doneo jedan tekst vašingtonskog dopisnika Džona O'Donela (John O'Donnell) koji se odnosio na razne obaveštajne izveštaje sa Dalekog istoka koji su brižljivo čuvani uVašingtonu. Među tim dokumentima bilo je i priznanje Riharda Zorgea (Richard Sorge), sovjetskog špijuna,napisano u nekih 32 000 reči.

Gospodin Zorge je bio sovjetski špijun koji se infiltrirao u nemačku ambasadu u Japanu, i radio svom snagom da ubedi japanske zvaničnike da ne bi trebalo da napadnu SSSR već da krenu na jug, uz rizik rata sa Sjedinjenim Državama.

„Kada je Zorge, oktobra 1941. obavestio Kremlj da Japanci nameravaju da napadnu Perl Harbur u sledećih 60 dana... primio je pohvale za svoj izveštaj i obaveštenje da je Vašington, Ruzvelt, Maršal, admiral Stark i drugi, upoznat s japanskim planovima."

Istoga dana, 25. novembra 1941, kada je japanska flota isplovila ka Perl Harburu, predsednik Ruzvelt je sazvao sastanak kojem su prisustvovali i sekretari Stimson, Noks, Maršal i admiral Herold R.Stark (Harold R. Stark), načelnik pomorskih operacija. Prema Stimsonovom svedočenju, „Predsednik je izneo zaključak da čemo verovatno biti napadnuti (najkasnije do) sledečeg ponedeljka, jer su Japanci poznati po napadima bez upozorenja.’’„Uprkos riziku koji je postojao, ako pustimo Japance da udare prvi, shvatili smo da je poželjno da učinimo tako u cilju dobijanja pune podrške naroda Amerike, jer onda ne bi ostala ni trunka sumnje u to ko je agresor."

Japanska ambasada u Vašingtonu je 26. novembra 1941. u Tokio poslala poruku sledeče sadržine:„Hal je rekao:... Žalim, ali moram da vam kažem da ne možemo da se saglasimo sa tim (japanskim mirovnim predlogom)."

Britanska obaveštajna služba, koja je imala svoje ljude unutar japanskih obaveštajnih službi u Vašingtonu, 26. novembra je saznala sadržinu telegrama poslatog u Tokio. Njegova sadržina je bila sledeča: „Pregovori propali, službe očekuju oluju u naredne dve nedelje."

Ovo su znali i Ruzvelt i Ministarstvo vojske „... zato što je veoma značajan američki obaveštajni oficir sa službom na Dalekom istoku tokom 1941... saznao za planove admirala Jamamotoa da se pošalju specijalne snage koje bi napale Perl Harbur, i u tri odvojene poruke poslao izveštaj o ovome u Vašington. Najmanje dve od ovih poruka završile su u vojnim arhivima pre napada na luku na Havajima.

Konačno, japanska vlada je digla ruke, i 6. decembra 1941. godine uputila svojoj ambasadi u Vašingtonu poruku u kojoj je zahtevala da se prekinu svi pregovori sa američkom administracijom. Poruka je bila uhvaćena, dešifrovana i predata Ruzveltu. Ostala je zabeležana njegova izjava: „Ovo znači rat".

Ruzvelt je sada sa sigurnošću znao da je Japan spreman da napadne SAD, pa ipak nije učinio ništa da upozori svoje ljudstvo u Perl Harburu.

Tako je 7. decembra 1941. godine na Perl Harbur usledio „iznenadni napad" Japanaca.

Američka vojska nije bila pripremljena za napad. Japanske snage imale su naređenje da se vrate u Japan ukoliko otkriju i najmanji znak koji bi ukazao na to da su Amerikanci unapred upozoreni.

Njihovi avioni koji su bombardovali Perl Harbur izveštavali su da američki avioni imaju teškoća da uopšte i polete.

To je bilo zato što su, prema naređenju predsednika Ruzvelta, svi avioni na pisti bili kružno grupisani u i to tako da su im elise bile okrenute unutar krugova. Ruzvelt je ovo naređenje objasnio navodnim „strahom od sabotaže", a to je, tobože, bio način da se bolje zaštite.

Kako avioni nisu mogli da se kreću unazad, grupisanje na ovakav način pričinjavalo je ogromne teškoće u slučaju potrebe da se brzo uzleti. Heri Elmer Barns (Harry Elmoer Barnes), jedan od kritičara ovakvog načina postavljanja aviona, napisao je: „Grupisanje aviona koji stoje u krugu, krilo uz krilo,načiniće ih bespomoćnima u slučaju iznenadnog napada".

Čudne su i okolnosti pod kojima je nastradala flota ukotvljena u samoj luci. Pacifička flota sastojala se od tri nosača aviona, devet bojnih brodova i većeg broja manjih plovnih jedinica. Tokom napada, Japanci su potopili ili teško oštetili osam bojnih brodova, ali ni jedan nosač aviona.

Američka vlada je smatrala da će nosači aviona imati veoma važnu ulogu u vrsti rata koji će se voditi na pacifičkom poprištu. Zato su svi nosači aviona uklonjeni iz Perl Harbura a svi manje važni brodovi su tamo ostavljeni. Bojni brodovi su žrtvovani jer je trećina njih bila sagrađena pre ili u toku Prvog svetskograta, a to je značilo da su istrošeni i zastareli.

Pored nosača aviona, Ruzvelt je povukao i male, pokretne brodove za koje se očekivalo da će se efikasno iskoristiti u predstojećim pomorskim bitkama. „Admiral Vilijem F. Hesli (William F. Hasley) bio je upućen na ostrvo Vejk sa nosačem 'Enterprajz' 28. novembra, zajedno sa tri teška razarača i devet manjih brodova. Admiral Džon E. Njutn (John E. Newton) je 5. decembra bio poslat na Midvej sa nosačem'Leksington', tri teške krstarice i pet razarača. Nosač 'Saratoga' bio je poslat ka pacifičkoj obali..."

Admiral Hazbend Kimel (Husband Kimmel), zapovednik pomorskih snaga u Perl Harburu, krivicu za slabu pripremljenost Perl Harbura za napad baca direktno na predsednika Ruzvelta: ,,U Perl Harburu smo bili nespremni zato što je plan predsednika Ruzvelta zahtevao da se flota na Havajima ni jednom rečju ne upozori."

Član Čerčilovog ratnog kabineta, Oliver Litlton (Oliver Littleton), u obraćanju predstavnicima Američke trgovinske komore u Londonu 24. juna 1944. godine, izjavio je sledeće: „Amerika je do te mere isprovocirala Japance da su bili prinuđeni da napadnu Perl Harbur. Bilo bi falsifikovanje istorije kada bi smo rekli da je Amerika bila naterana da ude u rat."

Savet za inostrane odnose je januara 1974. godine, u svom časopisu „Inostrani poslovi", doneo članak koji potvrđuje Litltonove reči. U tekstu se kaže: „Japanski napad na Perl Harbur je gurnuo SjedinjeneDržave u Drugi svetski rat, ali je Ruzveltova administracija odlučila godinu i po dana pre toga da uđe u ratni rizik sa ciljem da spreči totalitarnu dominaciju nad Evropom."

Dakle, 8. decembra 1942. godine predsednik Ruzvelt je od Kongresa zatražio da se objavi rat Japanu, tvrdeći da će 7. decembar 1941. ući u istoriju kao „dan beščašća".

Kada se svojim govorom u Kongresu obratio naciji, Ruzvelt je lagao. Rekao je: „Mi to ne volimo i nismo želeli da ulazimo u rat ali, sada smo u njemu, i borićemo se svim raspoloživim snagama."

Ruzvelt je želeo rat s Japanom, i konačno ga je dobio. Zatim je decembra sledila i objava rata od strane Nemačke. Bilo je to u skladu sa Trojnim paktom, koji su ranije potpisali Japan, Nemačka i Italija.

Ruzveltovi planovi sa Perl Harburom imali su visoku cenu. Poginuo je 2341 vojnik Sjedinjenih Država, 1143 ih je bilo ranjeno; osamnaest brodova, uključujući osam bojnih brodova, bilo je potopljeno ili teško oštećeno; bilo je uništeno ili neupotrebljivo više od dve stotine aviona, a ubijeno je šezdeset i osam civila.

Admiral Kimel (Kimmel) je, zbog navodne nespremnosti za napad, bio smenjen i nešto kasnije,7. januara 1942, penzionisan.

Posle završetka rata, Kongres je istraživao razloge nepripremljenosti Perl Harbura za napad.Rezultati istrage mnogo govore:

1.Amerika nije isprovocirala napad;

2.nema dokaza da su Predsednik, Državni sekretar, Sekretar rata ili Sekretar mornarice isprovocirali napad;

3.Američka vlada učinila je sve da izbegne rat s Japanom;

4.napad je bio uspešan zato što su vojska i mornarica propustile da na vreme otkriju snagene prijatelja, i

5.počinjene greške bile su greške u prosuđivanju a ne zanemarivanje dužnosti.

Poslednji zaključak je očigledno donesen s namerom da se oficiri koji su tada bili na dužnosti ne izvode pred vojni sud. Admiral Kimel i general Valter C. Sort (Walter C. Short), zapovednik kopnenih snaga u Perl Harburu, neprestano su zahtevali da im se održi suđenje na kojem bi mogli da speru ljagu sa svog imena, ali im to nikada nije bilo omogućeno.

Admiral Robert Tiobold, zapovednik flote razarača u Perl Harburu, napisao je knjigu pod nazivom ’’Konačna tajna Perl Harbura’’, u kojoj iznosi svoje zaključke o „iznenadnom napadu". Pogledajmo ih:

1.predsednik Ruzvelt gurao je Japan u rat, a ohrabrivao ga je da počne neprijateljstva tako što je Pacifičku flotu držao u vodama Havaja, kao pozivnicu za napad;

2.planovi da se Perl Harbur iskoristi kao mamac napravljeni su još juna 1940. godine;

3.rat s Japanom značio je i rat sa Nemačkom, i

4.Ruzvelt, Maršal i Stark znali su za napad dvadeset jedan sat pre njegovog početka.

I pored svih dokaza da je Ruzvelt zajedno sa svojim najbližim saradnicima unapred znao za napad, ima ljudi koji tvrde da su Vlada, i posebno Ruzvelt, nevini u ovom slučaju.

Jedan od takvih je i Volter Skot (Walter Scott), koji vodi rubriku „Pitanja i odgovori" u časopisu„Parejd". Tako, na pitanje jednog čitaoca „Da li je istina da je Ruzvelt znao da će Japan napasti Perl Harbur u Drugom svetskom ratu?", on odgovara: „Nije istina".

Dakle, Amerika je sada morala da vodi rat na dva fronta: s Japanom na Pacifiku i sa Nemačkom u Evropi.

Upravo onako kako je i planirano!

PERL HARBUR, mornarička i vazduhoplovna baza SAD na

južnoj obali havajskog ostrva Oahu, udaljena od Honoluba 9 km.„

Iznenadni" napad Japanaca dogodio se 7. decembra 1941.
KARL DUISBERG,
direktor

„/GFarbena". Ciklon „B", smrtonosni gas korišten u nemačkimkoncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata, proizvodila je kompanija „IG Farben", koju su stvorili američki bankari pre rata

GLAVA XXV