Nevidljiva ruka

CILJ

Koji je cilj ovih tajnih i polutajnih organizacija?

Zbog čega ove organizacije odabiraju a zatim guraju svoje kandidate na politički važna mesta?

Verovatno najbolji odgovor na ova pitanja dao nam je Norman Tomas, predsednički kandidat Socijalističke partije na svim izborima koji su održani od 1928. do 1948. godine. Gospodin Tomas je rekao:„Mi smo shvatili da je mogućno nametnuti željenu društvenu kontrolu, i to do stepena koji raniji socijalisti nisu mogli ni da pretpostave, nad privatnim preduzećima, putem razvoja društvenog planiranja, pravičnog oporezivanja i zakona o radu, i rastom moćnih radničkih organizacija".

Gospodin Tomas je otkrio plan igre koja vodi krajnjem uspehu socijalizma, a to je: korišćenje nesocijalističkih ruku za postepeno postizanje ciljeva socijalizma. Postavlja se pitanje kako će socijalisti ubediti narod u Americi da prihvati socijalizam, kada je on jasno stavio do znanja, svih ovih proteklihgodina, da ne želi takvu ekonomsku filosofiju.

Gospodin Tomas je drugom prilikom odgovorio i na ovo pitanje: „Narod u Americi nikada neće svesno usvojiti socijalizam, ali pod firmom liberalizma usvajaće svaki fragment socijalističkog programa,sve dok jednog dana Amerika ne postane socijalistička zemlja. A narod neće ni znati kako se to dogodilo."

Ključni uspeh socijalista bio je taj što su naveli narod da podrži kandidate koji su smatrani „antisocijalistima", a uistinu su tajno podržavali cilj socijalista koji se ogleda u povećanju obima i dubine uticaja vlasti na svakodnevni život Amerikanaca.

Gospodin Tomas je identifikovao jednog od ovih „liberal, skrivenih socijalista" kada je napisao: „Sjedinjene Države prave veći iskorak ka socijalizmu pod (predsednikom Dvajtom) Ajzenhauerom nego pod (predsednikom Frenklinom) Ruzveltom...

Mnogi smatraju da je Ruzvelt bio „polusocijalista" ali Ajzenhauer je od strane naroda smatran „konzervativnim". Pa ipak, za socijalizam je učinio više čak i od samog Ruzvelta.

Sledeća ličnost koja je krila svoj socijalizam, bar prema Normanu Tomasu, bio je predsednik Lindon Džonson. Tomas je bio zadovoljan Džonsonovim takozvanim „Velikim društvom". „Morao sam da se radujem i to sam i učinio. Protrljao sam oči u neverici i iznenađenju. Njegov 'rat siromaštvu' je socijalistički pristup..."

Tomas je uputio pohvalu Hjubertu Hamfriju (očigledno još jednom maskiranom socijalisti), koji je, prema njegovim rečima: „tip demokrate koji volim, i koji bi bio socijalista da je u Engleskoj".

I Ričard Nikson, tobožnji „konzervativni antisocijalista" pripada ovoj grupi. Takvim ga je okarakterisao Džon Kenet Galbrajt, profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard.

Galbrajt nam je prvo pružio uveravanje da je potpuno meritoran u ocenjivanju ko je socijalista ako nije. Izneo je tvrdnju koja nas navodi da zaključimo da je i sam socijalista: „Izvestan broj preduzeća mora da bude u vlasništvu države. Privatna preduzeća neće omogućiti ljudima da se skuće po skromnoj ceni".

Zatim je povezao predsednika Niksona i socijalizam: „Došao sam do zaključka da je socijalizam, čak i u ovom skromnom obliku, nešto što nikada neću videti. Sada me demantuje ova nova socijalistička uzavrelost, koju u svim stvarima promovišu socijalisti, ne sa levice već sa desnice, i to uz blagoslov, pa I nešto više, republikanske administracije.

Sigurno je da se pod Niksonovom administracijom najmanje mogao očekivati ovaj novi pokret u razvoju socijalizma. Gospodin Nikson je delovao nepokolebljivo."

Ono što nam je ovim rečeno jeste da nema razlike da li Amerikanci glasaju za republikance i„antisocijaliste" ili za demokrate, tj. za „liberale".

Dobijaju istu stvar: socijalizam.

Ova tvrdnja će i grafički biti jasnija ako pogledamo predloge koje su obe velike partije podržale,u isto vreme ili pojedinačno:

1.ratifikaciju konvencije o genocidu;

2.garantovani godišnji prihod;

3.Zakon o saveznom minimumu zarada;

4.Federalni program o bonovima za hranu;

5.ukidanje smrtne kazne;

6.mirovnu koegzistenciju;

7.socijalno zdravstvo;

8.razoružanje;

9.ukidanje zakona o unutrašnjoj bezbednosti koji su usmereni protiv komunizma;

10.Zakon o federalnim građanskim pravima;

11.prekrajanje izbornih okruga na osnovu populacije;

12.federalnu pomoć obrazovanju;

13.savezne centre za staranje o deci;

14.atifikaciju zabrane nuklearnih proba iz 1963;

15.prekid američkog suvereniteta nad zonom Panamskog kanala;

16.povećanje poljoprivredne i industrijske trgovine sa komunističkim zemljama.

Ne samo da su dve najveće partije podržale ove programe, već je to učinila još jedna partija.

U stvari, ovo su samo neka načela zvaničnog partijskog programa: Komunističke partije

SAD

NORMAN TOMAS, predsednički kandidat Socijalističke partije na svimizborima od 1928. do 1948, shvatio je da socijalizam, pod tim imenom,nikada neće biti prihvaćen od strane naroda. Napisao je: „ Narod u Amerki nikada neće svesno usvojiti socijalizam, ali pod firmomliberalizma usvajaće svaki fragment socijalističkog programa, sve dok jednog dana Amerika ne postane socijalistička zemlja. A narod neće ni znati kako se to dogodih".

LINDON DŽONSON, koji nije komunist,napisao je: „...mi (iz Vlade) ćemo uzeti sav novac za koji mislimo da senepotrebno troši, a uzećemo ga od onihkoji 'imaju' i dati onima koji 'nemaju' i kojima je toliko potreban."

GLAVA XXII

GVOZDENA PLANINA

Ratovi se vode zato što jedna država želi nešto što poseduje druga država.

Još jedan uzrok rata je zaštita države od spoljašnjeg napada.

Ovo su vidljivi razlozi za rat. Istraživanja su pokazala da postoje i uzroci koji nisu tako očigledni.To su nevidljivi uzroci rata.

Jedan rad koji se bavi ovim nevidljivim uzrocima rata zove se ‘’Izveštaj sa Gvozdene planine’’ o mogućnosti i poželjnosti mira. Napisan 1963, a objavljen marta 1966, ovaj rad istražuje vidljive i nevidljive uzroke i funkcije kako rata, tako i mira.

Tvrdi se da je napisan u jednom podzemnom nuklearnom skloništu, blizu grada Hadsona u državi Njujork, koje je napravljeno kao „rezervni korporacijski štab... u kojem bi najvažnije ličnosti mogle da prežive i nastave da rade posle (nuklearnog) napada..."

Korporacije koje su kreirale Gvozdenu planinu (kako se sklonište zove) su sledeće: „Standard oil" iz Nju Džersija (Rokfelerovi interesi); „Manufekčeres Hanover trast" (Morganovi interesi) i „Šel oil"(Kuća Oranž), između ostalih.

Izveštaj je nastao negde 1961. godine, kada su Robert Maknamara, Mek Džordž Bandi i Din Rask, svi članovi CFR-a, konstatovali da ne postoji studija koja se ozbiljno bavi planiranjem dugotrajnog mira. Oni ne samo što su hteli da se istraže posledice dugotrajnog mira, već su nameravali i da se ispitaju vidljivi i nevidljivi činioci rata.

U Izveštaju se kaže: „Rat je društvu ... doneo kakav takav sistem za stabilizaciju i kontrolu nad državnim ekonomijama. U savremenoj složenoj ekonomiji još nije isproban ni jedan alternativni metod kontrole koji bi dao približne rezultate u domenu efikasnosti."

Rat se, dakle, ne vodi zbog razloga koji se obično navode. On se vodi da bi se kontrolisala ekonomija. Ovi ljudi su bili zabrinuti zbog toga što nije bilo dovoljno podataka o tome kako treba kontrolisati ekonomiju u doba mira: „Rat ispunjava određene funkcije neophodne za stabilnost našeg društva i, dok se ne razviju drugi načini ispunjavanja tih funkcija, sistem rata mora se održati, a njegova efikanost unaprediti."

Izveštaj tvrdi da se okupilo petnaest članova istraživačkog tima da sačine studiju, i da su se oko toga oni dogovorili jednoglasno . Tim je predložio da se Izveštaj ne objavljuje dok ne bude završen. Tako, dok je materijal bio u radnoj fazi, sa njihovih sastanaka nije procurila nikakva informacija.

Mnogi koji su ovaj Izveštaj pročitali pokušavali su da otkriju njegove autore. Jedan od takvih izneo je teoriju da je Izveštaj nastao na Hadsonovom institutu: „Postoje solidni dokazi da je Izveštaj delo Hadsonovog instituta i Hermana Kana (Herman Kohn)... Postoji jedna Gvozdena planina koja je daleko od Hadsonovog instituta, koliko da dobaciš kamenom, i u blizini Krotona na Hadsonu (New York)."

Hadsonov institut je medu Amerikancima relativno nepoznat, ali za njega dobro znaju Vladini službenici koji ga koriste kao „rezervoar mozgova", dajući mu veoma često da sačinjava razne studije o pitanjima od nacionalnog značaja.

Hadsonov institut je počeo da radi 1961. godine, kada je gospodin Kan, vlasnik, odlučio „da pomogne u određivanju budućnosti Sjedinjenih Država, koliko to vreme dozvoli i ostatka sveta."

Institut prima novac prvenstveno od Vlade. Godine 1968, Hadsonov institut imao je prihod od 1,36 miliona dolara. Tada je postojalo pet izvora njegovog finansiranja: Služba civilne odbrane, Služba Sekretarijata odbrane, Vojne službe, ostale Vladine službe i vlade van SAD.

Kan i njegov „rezervoar mozgova" postali su toliko važni za američku vladu da su često optuživani da su stare administracije postavljali tako da nove koje dolaze nikako ne mogu da izmene zacrtani put. „Ovo je proces nevidljive moći. U najekstremnijim slučajevima, ovaj uticaj može nametnuti naciji posebne programe i vojne akcije koje niti su potpuno objašnjene niti se o njima javno raspravljalo. Jednoga dana, kada ta sila naraste i postane sofisticiranija, ona će tako uticati na kurs vlasti da će svaka državna politika biti unapred programirana (kao kod automatskog pilota), i to godinama pre nego što se pojave ljudi koji će na izborima osvojiti položaje."

Hadsonov institut je objavio listu „javnih članova" i, kako ih on naziva, „prijatelja". Deset od dvadeset jednog „javnog člana" su pripadnici Saveta za inostrane odnose, kao i petnaest od trideset i četiri„prijatelja".

Dvojica „prijatelja" su poznati javnosti. To su Henri Kisindžer (član CFR-a) i doktor Milton Fridman.

Ovaj izveštaj počinje tradicionalnim gledištem o funkcijama rata. Prema njemu, ima ih tri:

1.da se država odbrani od napada druge države ili da se takav napad predupredi;

2.da se odbrani ili unapredi nacionalni interes, i

3.da se održi ili uveća državni vojni potencijal, zbog njega samog.

U izveštaju se, dalje, kaže da su ovo „vidljive" funkcije, a da postoje i „nevidljive ili posredne funkcije". One su u tekstu pobrojane i sve imaju jedan zajednički cilj: „Rat je, kako u drevnim tako i usavremenim društvima, omogućavao sistem stabilizacije i kontrole državnih ekonomija. Još nije isproban ni jedan alternativni metod kontrole koji bi u savremenoj, složenoj ekonomiji dao približne rezultate u domenu efikasnosti. Rat ispunjava određene funkcije neophodne za stabilnost našeg društva; dok se ne razviju drugi načini ispunjavanja tih funkcija, sistem rata se mora održati, a njegova efikasnost unaprediti." Izveštaj,zatim, obrazlaže „nevidljive funkcije" rata: Rat ... je najvažnija organizacija sile u većini društava....Mogućnost izbijanja rata donosi osećaj bez kojeg ni jedna vlast ne bi dugo zadržala svoj položaj. Istorijski zapisi nam otkrivaju mnogo primera kada su propusti režima... da iskoriste pogodnosti ratnih pretnji vodili do njihovog nestajanja. Rat omogućava antidruštvenim elementima da nađu prihvatljivu ulogu u društvenoj strukturi. Mlađe i opasnije od ovih neprijateljski nastrojenih društvenih grupacija držane su pod kontrolom sistema selektivne regrutacije. Regrutacija se uvek može odbraniti... kao jedno od najboljih sredstavakontrole. Nivo broja regrutnih poziva teži da prati glavne stope nezaposlenih. Ljudi uništavaju suvišne članove svoje vrste putem organizovanih ratova. Rat je glavna motivaciona snaga za razvoj nauke... Rat je opštedruštveni pokret., za razbijanje raširene učmalosti. Rat... omogućava fizički slabijoj, starijoj generaciji da očuva svoju kontrolu nad mlađima i uništavajući ih, ako je potrebno.

Spisateljica Tejlor Koldvel (Taylor Caldwell) najbolje je sumirala ovaj izvešta u svom romanu ‘’Ceremonija nevinog’’: „... neće biti mira u rastrzanom svetu, već samo sistematski niz ratova i nedaća, do trenutka kada zaverenici postignu svoj cilj: iscrpljen svet koji će se dobrovoljno potčiniti planiranoj marksističkoj ekonomiji i totalnom, poniznom ropstvu u ime mira.'

Čovek koji je napisao „Rat je mir" očigledno je znao o čemu govori.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

GLAVA XXIII