Nevidljiva ruka

TRILATERALNA KOMISIJA

Trećeg decembra 1973. godine, malo poznati guverner jedne južne države u SAD pojavio se u televizijskoj emisiji pod nazivom „Šta je moje zanimanje?", propisno namučivši publiku koja je pokušavalada pogodi ko je on. Niko ga nije poznao.

Međutim, samo tri godine kasnije, novembra 1976, taj gospodin bio je izabran za predsednikaSjedinjenih Država.

Njegovo ime bilo je Džimi Karter.

Priča o tome kako je guverner jedne od najmanjih država tako brzo uspeo da se popne na najvišimogući položaj u Americi, u stvari, jeste priča o organizaciji pod imenom Trilateralna komisija.

U jednoj knjizi, pod naslovom ’’Nikad vas neću lagati’’, u to vreme predsednički kandidat Džimi Karter saopštio je Amerikancima: „Narod ove zemlje zna iz sopstvenog gorkog iskustva da do promena nećemo doći pukim rotiranjem iste grupe insajdera. Insajderi su imali svoju šansu i nisu je iskoristili. Njihovo vreme je isteklo. Kucnuo je čas da velika većina Amerikanaca... dobije predsednika koji će prevrnuti naglavačke vlasti u ovoj zemlji."

Kandidat Karter je, dakle, rekao narodu Amerike da neće dozvoliti Savetu za inostrane odnose i Bilderbergerima da i dalje vode ovu zemlju, ili se, posle ovakve izjave, tako bar činilo. Kada bi bio izabran,on bi naimenovao ljude koji nisu insajderi, one koji nikada nisu imali šansu da vode ovu zemlju. Tako je obećavao Karter.

I zaista, dosledno svojim rečima, izabrao je novu grupu, do tada nepoznatu, pod imenomTrilateralna komisija, iz koje je popunio sve najznačajnije položaje u vlasti.

Neke manje važne ličnosti iz Karterovog štaba očigledno nisu pročitale scenario.

Neposredno pre Karterovog izbora, njegov savetnik Hamilton Džordan (Hamilton Jordan) je rekao: „Ukoliko posle Karterove inauguracije zateknete Sajrusa Vensa kao državnog sekretara i Zbignjeva Bžežinskog na čelu nacionalne bezbednosti, onda ču vam reci da nismo uspeli, i daću ostavku."

No, posle inauguracije, nekim čudom, ovu dvojicu nalazimo upravo na mestima koja im je Džordan predvideo. Ali gospodin Džordan nije podneo ostavku. Očito je da gospodin Karter ovu dvojicu džentlmena nikako nije smatrao „insajderima" koji su vodili prethodnu Vladu, iako su obojica bili članoviSaveta za inostrane odnose (CFR) koji veoma bitno utiče na sve američke vlade još od 1921. godine.

Organizacioni sastanak Trilateralne komisije održan je 23. i 24. jula 1972. na imanju Dejvida Rokfelera, predsedavajućeg Saveta za inostrane odnose. Šta više, osmorica predstavnika na osnivačkom sastanku bili su članovi CFR-a.

Pored Amerikanaca, sastanku su prisustvovali i predstavnici Japana i zapadnoevropskih zemalja (znači, predstavnici tri regiona, iz čega potiče i ime: Trilateralna komisija).

Radoznalcima je objavljeno kakva je svrha ove Komisije: „Bliska trilateralna saradnja u cilju očuvanja mira, upravljanja svetskom ekonomijom, podsticaja ekonomske rekonstrukcije i ublažavanjesvetskog siromaštva, što će povećati šanse za glatku i mirnu evoluciju globalnog sistema."

Mnogi se, međutim, ne saglašavaju sa izloženim ciljevima i pokušavaju da objasne kakve su prave namere ove organizacije. Jedan od njih je i senator Beri Goldvoter koji je u knjigi

’’Bez izvinjenja’’napisao sledeće: „Ono što trilateralci zaista smeraju jeste stvaranje svetske ekonomske sile nadređene političkim vladama zemalja članica. Kao menadžeri i kreatori takvog sistema, oni bi vladali svetom."

Nedugo po osnivanju Komisije, u jesen 1973, malo poznati guverner Džordžije bio je u Londonui večerao sa Dejvidom Rokfelerom. Sta je tačno guverner Džordžije radio u Londonu s Rokfelerom, nikada nije saopšteno, no postoje samo dve mogućnosti: ili je

1.Džimi Karter pozvao Dejvida Rokfelera da večera sa njim, -ili je

2.Dejvid Rokfeler pozvao Džimija Kartera. (Pretpostavljamo da treću mogućnost, da su se njih dvojica slučajno sreli, nećete ozbiljno shvatiti).

Pažljivim razmatranjem prve alternative, videće se da je ona moguća, ali nije verovatna.

Moguće je da je gospodin Karter, želeći da postane predsednik Sjedinjenih Država, otkrio da gospodin Rokfeler, zbog svojih veza sa Savetom za inostrane odnose i njemu potčinjenim organizacijama ima moć da čoveka koga oni odaberu načini predsednikom, pa je zbog toga zakazao sastanak.

Gospodin Rokfeler je jedna izuzetno važna ličnost, zbog čega je, s tog stanovišta, ova varijanta moguća. Šta više, tokom 1973. godine „Dejvid Rokfeler se susreo sa 27 predsednika različitih država, uključujući i čelnike SSSR-a i Kine".

Ovo je zaista zapanjujuće, zato što Dejvid Rokfeler niti je izabran niti je imenovan na neku državnu funkciju zahvaljujući kojoj bi mogao zvanično da predstavlja vladu Sjedinjenih Država.

Pisac Ferdinand Lundberg, autor knjige Rokfelerov sindrom, napisao je o Rokfelerovoj moći ove redove:

Jedna od stvari koja se prenebregava kada su u pitanju braća (Rokfeler), jeste otvoren prolaz koji oni imaju do kancelarija najvišem nivou, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Dejvidov poziv iz Čejs Menhetn banke može da otključa i najčvršća vrata na najvišem nivou, širom sveta, isto kao i poziv predsednika SAD. Možda čak i pre. To je moć."

Tri primera moći koju poseduje Rokfeler mogu da nam ilustruju ono što je Karter možda video pre londonskog sastanka.

Poznato je da je januara 1974. godine Dejvid Rokfeler, koji nije katolik, imao audijenciju kod pape Pavla VI, istog onog Pape koji je izdao encikliku kojom se od država sveta zahteva formiranje Svetske vlade. To je dugo vremena bio cilj Dejvida Rokfelera i Saveta za inostrane odnose, organizacije čiji je Rokfeler tada bio predsednik.

Nepunih mesec dana od tog sastanka, februara 1974, papa Pavle VI je sebi pozvao kardinala Jožefa Mindsentija (Josef Mindszenty), katoličkog primisimusa Mađarske i najvećeg protivnika tamošnjeg komunističkog režima. Kada je kardinal stigao u Rim, Papa je od njega zatražio da prekine s propovedima protiv komunizma.

Da li su ova dva događaja bila povezana?

Moguće je da je razlog ove čudne Papine odluke u događaju koji se odigrao kasnije. Naime, novembra 1977. godine Stejt department Sjedinjenih Država vratio je krunu Svetog Stefana komunističkoj vladi Mađarske.

Ova kruna ima interesantnu istoriju. Stefan, kralj Mađarske, bio je njome krunisan 1000. Godine od strane pape Silvestra II, pošto je primio katoličku veru. Kruna je za Mađare postala nacionalno blago od ogromnog istorijskog, i još više simboličkog značaja.

Mađarski narod je verovao da je u krunu ugrađeno i pravo vladanja nad zemljom (,,ko poseduje krunu, taj vlada Mađarskom").

Kruna je čuvana u zemlji sve dok je sovjetske trupe nisu pregazile, pri kraju Drugog svetskog rata. Tada su mađarski patrioti uzeli krunu i, pre nego što su Sovjeti mogli da je se domognu, predali je generalu Džordžu Patonu (George Patton), komandantu američke armije koja je bila u blizini Mađarske.

Kruna je, zajedno s još nekim za Mađare vrednim predmetima, bila donesena u Sjedinjene Države i predata na čuvanje Stejt departmentu.

Podrazumevalo se da će ovaj simbol slobode ostati u Sjedinjenim Državama sve dok u Mađarskoj ne počne da funkcioniše ustavna vlast, izabrana od strane naroda.

Mađarski narod želeo je da kruna ostane van domašaja komunističkih vlasti. Tu nadu izneverio je Džimi Karter kada je, decembra 1977, objavio da će kruna biti vraćena komunističkim vlastima Mađarske, u vreme kada je na čelu države bio diktator Janoš Kadar. (Upravo Janoš Kadar koji je, dok je bio ministar unutrašnjih poslova, dao nalog da se kardinal Mindsenti uhapsi i muči u zatvoru.)

A kardinal Mindsenti je grozničavo pregovarao sa američkim vlastima da ne dozvole da kruna padne u ruke komunistima.

Ne može biti slučajno to što je upravo na dvadeset prvu godišnjicu antikomunističkog ustanka u Mađarskoj iz 1956. godine predsednik Džimi Karter objavio da će kruna biti vraćena u Mađarsku i predate komunističkoj vlasti. Vreme saopštenja ove namere bilo je tako podešeno da je bilo očigledno da svetu želi da se stavi do znanja kako američka vlada više ne podržava aspiracije potlačenih naroda širom sveta koji žele da se oslobode komunističke tiranije.

Ova akcija nije delovala šokantno na kardinala Mindsentija, koji je davno pre toga rekao da je„bivši predsednik Ajzenhauer bio odgovoran za poraz mađarskih boraca za slobodu u ustanku 1956."

Kardinal je, znači, bio navikao na američku izdaju pravednih ciljeva.

Drugi primer neobičnog otvaranja svih vrata pred Dejvidom Rokfelerom dogodio se u julu 1964.godine, kada je posetio Sovjetski Savez i imao susret s premijerom Nikitom Hruščovom, koji je trajao više od dva i po sata.

Ovakav susret dvojice ljudi, od kojih je jedan premijer a drugi nema nikakvu funkciju, zaista je čudan. Posebno kada se zna da komunisti uče da treba mrzeti sve bogate kapitaliste.

U svakom slučaju, posle nepuna četiri meseca, oktobra 1964. godine, premijer Hruščov bio je smenjen, bez nekog vidljivog razloga (bar za one koji ne prihvataju shvatanje istorije kao zavere: Da li je„predsednik Glavnog odbora" smenio „upravnika neke pobočne filijale"? Ovo je pitanje na koje se ne može odgovoriti.Međutim, spekulacije o Hruščovljevom padu u ovom kontekstu postoje.

Treći primer ispoljavanja Rokfelerove ogromne moći uočen je avgusta 1976. godine, kada se australijski premijer Malkolm Frejzer (Malcolm Fraser), prilikom posete Sjedinjenim Državama, sastao prvo sa Dejvidom Rokfelerom, a tek potom s predsednikom Džeraldom Fordom.

Dakle, druga alternativa o londonskom sastanku Rokfelera i Kartera izgleda nam verovatnijom. Pretpostavka da je Rokfeler otkrio Kartera, i pozvao ga na večeru, mnogo više odgovara činjeničnom stanju stvari.

Trilateralna komisija bila je ideja Zbignjeva Bžežinskog, tako je bar saopšteno javnosti, koji je otišao kod Dejvida Rokfelera zbog traženja pomoći za stvaranje organizacije. Postoje neke indicije da se Karter svideo Bžežinskom još pre formiranja Trilaterale.

Prema „Njujork tajmsu" (od 21. marta 1978) Bžežinski „... uživa u svojoj javnoj ulozi. Ključ njegovog samopouzdanja je bliska veza s gospodinom Karterom. Njih dvojica su se sreli još pre četiri godine (znači 1974, što se ispostavilo kao tačno), kada je gospodin Bžežinski, tada na čelu Trilateralne komisije, organizacije koja se zalaže za čvrstu saradnju Japana, Zapadne Evrope i SAD, imao dobar njuh i pozvao malo poznatog guvernera Džordžije da se uključi u rad ove izuzetne organizacije. Njihov početni odnos učitelja i učenika procvetao je tokom predsedničke kampanje, i čini se da je od tada još bliskiji."

Čitaoci „Njujork tajmsa" mogli su 23. maja 1976. da se informišu kako je „Zbig bio prvi u zajednici koji je obratio pažnju na Kartera, razgovarao s njim, slao mu svoje knjige i članke. Dobar deo perioda tokom te tri godine (znači od 1973, a ne 1974, kako je posle u drugom članku „Njujork tajmsa"objavljeno) Bžežinski je, zajedno sa profesorom Ričardom N. Gardnerom (Richard N. Gardner) sa Univerziteta Kolumbija, Kartera imao stalno uz sebe..."

Gospodin Karter je i sam komentarisao svoje učeničko iskustvo prilikom stupanja u Trilateralnu komisiju, kada je u izbornoj godini objavio knjigu pod naslovom

‘’Zašto ne najbolji’’? U njoj kaže: „Članstvo uKomisiji pružilo mi je izvanredne mogućnosti da učim, a mnogi njeni članovi pomogli su mi da dobro proučim međunarodne odnose.

Zanimljivo je da gospodin Karter priznaje da su ga učili članovi Trilateralne komisije i da je najveće razumevanje dobio od gospodina Bžežinskog koji mu je davao svoje „knjige"

Dok je bio„autsajder", Dejvid Rokfeler

Dzimi Karter je

postao„kreacija"

Dejvida Rokfelera

CFR-a i Trilateralne komisije.

NELSON ROKFELER I NIKITA HRUŠČOV: Rokfeler podzravlja Hruščova, koga su u Americi zvali„kasapin iz Budimpešte". U tom trenutku, porodice Rokfeler i Iton udružile su snage kako biizgradile postrojenja za vojnu industriju iza „gvozdene zavese" da bi komunisti postali veća pretnjaza SAD. Amerika troši 70 milijardi dolara godišnje za odbranu, dok Rokfeleri komunistima gradepostrojenja za preradu aluminijuma. Samo je činjenica da rat u Vijetnamu nikada nije zvaničnoobjavljen spasla porodice Iton i Rokfeler suđenja za veleizdaju. Njihovom krivicom poginulo jenajmanje 50 000 američkih vojnika.
ZBIGNJEV BŽEŽINSKI, učitelj predsednika Kartera, a kasnije injegov savetnik za nacionalnu bezbednost, napisao je knjigu podnaslovom „Između dva doba".

Sada se vidi da je jedna od stvari koju je Karter naučio od Bžežinskog bila povećanje uvida vlasti u život svakog Amerikanca. Bžežinski je jednom napisao: „Želeo bih da se posvetim problemu političkih promena. Mislim da smo prihvatili ideju o velikom proširenju ovlašćenja o društvenim propisima. Ona će možda imati i takve forme kao što su zakonski propisi o broju dece ili njihovom polu, kada za to budemo imali mogućnosti, zatim propisi o slobodnom vremenu, i tako dalje."

Jedna od „knjiga" koje je napisao gospodin Bžežinski, a verovatno pročitao gospodin Karter, je I ona pod naslovom ’’Između dva doba’’,iz 1970. godine.

Pažljivim čitanjem uočićemo da je gospodin Bžežinski Americi i celom svetu saopštio neke zaista šokantne stvari.

Na primer, na 300. strani Zbignjev otkriva da će se Amerikancima uvesti dva nova koncepta ekonomskog života:

1.novi monetarni sistem koji će zameniti dolar, i

2.smanjenje životnog standarda kojim bi se postigao prvi cilj.

Napisao je: „Na ekonomsko tehnološkom polju već je postignuta saradnja, ali dalji progress zahtevaće veće žrtvovanje. Intenzivniji napori će morati da budu preduzeti da bi se obrazovao novi svetski monetarni sistem, uz posledični rizik za trenutno povoljnu američku poziciju."

Bžežinski je, isto tako, otkrio i svoje poglede na ekonomsku filosofiju Karla Marksa:

Stranica 72: „Marksizam predstavlja sledeću životnu i stvaralačku fazu u sazrevanju čovekove univerzalne vizije. Marksizam je, u isto vreme, pobeda spoljašnjeg čoveka nad unutrašnjim pasivnim čovekom i pobeda razuma nad verovanjem."

Stranica 73: „Marksizam je služio kao mehanizam ljudskog progresa čak i kada je praksa često izneveravala njegove ideale. Tejar de Šarden (Teilhard de Chardin) je rekao: „Iako monstruozan, nije li savremeni totalitarizam, u stvari, iskrivljavanje nečeg čudesnog i, prema tome, veoma blizak Istini?"

Stranica 83: „Marksizam, raširen na narodnom nivou u formi komunizma, predstavlja najveći napredak čoveka u njegovoj sposobnosti da konceptualizuje svoj odnos prema svetu."

Stranka 123: „Marksizam je obezbedio jedinstveno intelektualno oruđe za razumevanje I iskorišćavanje osnovnih snaga našeg vremena. On je pružio najbolji mogući uvid u savremenu realnost."Bžežinski teoretski obrazlaže ideju da će liberalna, demokratska društva podržati autoritarni oblik vlasti ukoliko budu morala da biraju između diktature i društvenog i intelektualnog nereda."

Stranica 118: „U odsustvu društvenog konsenzusa, emocionalne i racionalne potrebe društva mogu biti stopljene, čemu masovni mediji lako doprinose i oličene u nekom pojedincu koji oličava čuvara društvenog poretka a, u isto vreme, i nosioca neophodnih promena u društvu. Ukoliko bi morala da biraju između društvenog i intelektualnog nereda, s jedne strane a pod tim se ne podrazumeva stanje koje je čak i blizu revolucionarnoj situaciji i autoritornog ličnog vodstva (diktatora), sa druge strane, veoma je verovatno da bi čak i neka današnja ustavna i liberalna demokratska društva izabrala drugu opciju."Kao izazov liberalnoj demokratiji, on vidi sledeće:

Stranica 252: „... postepeno formiranje sve kontrolisanijeg i usmeravanijeg društva." „Takvim društvom dominirala bi elita čiji bi zahtev za političkom moći ležao u osnovi tobožnjeg superiornog naučnog znanja." „Nesputana odrednicama tradicionalnih liberalnih vrednosti, ova elita ne bi oklevala da dođe do ostvarenja svojih političkih ciljeva korišćenjem današnjih najsavremenijih tehnika za uticanje na javno mnjenje i ponašanje, i držala bi društvo pod bliskom paskom i potpunom kontrolom."A onda Bžežinski opisuje svoje želje da se krene u susret Svetskoj vladi:

Stranica 296: „Kretanje prema većoj zajednici razvijenih naroda... ne može se postići stapanjem postojećih država u jedan veći entitet." „Ima više smisla pokušati da se postojeće države povezu putem različitih indirektnih veza i već rastućih ograničenja nacionalnih suvereniteta."Zatim objašnjava razloge stvaranja Trilateralne komisije:

Stranica 296: „Kretanje ka takvoj zajednici će usvakoj varijanti zahtevati dve sveobuhvatne i međusobno preklapajuće faze. Prva od njih će biti kovanje veza buduće zajednice između Sjedinjenih Država, Zapadne Evrope i Japana."

Bžežinski je predvideo i buduću poresku politiku:

Stranica 304: „... to može eventualno dovesti do mogućnosti nečega što je na liniji globalnog poreskog sistema." Na kraju je sve ovo sumirao:

Stranica 308: „Iako je cilj oblikovanja zajednice razvijenih nacija manje ambiciozan od cilja postizanja Svetske vlade, on je pre dostižan."

Bžežinski ne isključuje mogućnost Svetske vlade; on samo teoretiše da će lakše da se postigne kontrola nad razvijenim nacijama kada se one tesno povežu.

On se ne zaustavlja na tome što će udaviti SAD povezavši ih sa drugim zemljama, već se zalaže ida američka vlada postane zavisna od Sovjetskog Saveza, i od „crvene" Kine kad je reč o nafti.

Dok je gospodin Bžežinski bio direktor Trilateralne komisije, ona je 1977. objavila izveštaj pod naslovom: „Saradnja s komunističkim zemljama u upravljanju globalnim problemima: Ispitivanje opcija." Unjemu se kaže: ,, I SSSR i ('crvena') Kina izvoznici su energije i očigledno poseduju značajne rezerve nafte. Zemlje Trilaterale uvoze energiju, ali samo mali deo iz SSSR-a i Kine. Globalna situacija će se očito učvrstitiu godinama koje dolaze. Postoje očigledne prednosti koje bi zemljama Trilaterale donela raznolikost izvora iz kojih se snabdevaju. Trilateralno komunistička saradnja na polju energije bi svakako bila izvodljiva i poželjna. Saradnja bi mogla da ima oblik ulaganja zemalja Trilaterale u sovjetska ili kineska postrojenja za proizvodnju energije, kako bi se obezbedio izvoz iz ovih zemalja."

I, na samom kraju, Bžežinski, učitelj predsednika Kartera, ne veruje u shvatanje istorije kao zavere: „Istorija je mnogo više produkt haosa nego zavere... sve češće su političari nadjačani događajima i informacijama."

Podrška predsedničkoj kampanji Džimija Kartera nije, međutim, došla samo od strane Trailateralne komisije. Finansijsku pomoć primio je i od sledećih ljudi: Dina Raska, člana CFR-a; Daglasa Dilona, člana CFR-a; i Henrija Lusija (Henry Luce), potpredsednika „Tajma", takođe člana Saveta za inostrane odnose.

Kao dodatak, Karter se pred izbore okružio sledećim članovima Saveta za inostrane poslove:Teodorom Sorensonom (Theodore Sorenson), Vlijemom Averlom Harimanom (W. Averill Harriman), Sajrusom Vensom, Ričardom Gardnerom, Polom Ničijem (Paul Nitze) i Polom Vornikom (Paul Warnke).

Kandidat Džimi Karter čak je maja 1976. godine održao i govor pred čikaškim ogrankom Saveta za inostrane odnose, i tada je pozvao na „pravedan i stabilan međunarodni poredak", što je fraza onih koji razumeju prirodu budućnosti. Činilo se kao da gospodin Karter paradira pred CFR-om kako bi im dokazao da je zaista jedan od njih.

Glavna podrška njegovoj kampanji ipak je došla od Trilateralne komisije. Evo šta je napisao„Vašington post" po Karterovom izboru: „Ako ste ljubitelj teorije zavere o tajnom preuzimanju sveta,svideće vam se administracija novoizabranog predsednika Džimija Kartera. Najmanje trinaest trilateralaca je otišlo na glavna mesta u vlasti. Ovo je zaista neobično ako se zna da Trilateralna komisija ima ukupno svega oko 65 američkih članova."

Na konvenciji Demokratske partije, na kojoj je Karter dobio nominaciju, objavljeno je da se još nije odlučio koga će izabrati za svog potpredsednika. Amerikancima je saopšteno da je njegova lista mogućih kandidata sužena na sedam imena.

Na kraju, izabrao je svog kompanjona iz Trilateralne komisije: Voltera Mondejla.

I pored sve podrške bogataškog establišmenta, članova Saveta za inostrane odnose i zalaganjamedija pod kontrolom CFR-a za njega, Karter je još uvek govorio protiv liberalnog establišmenta:„Prihvatajući predsedničku nominaciju demokrata, Karter je u Njujorku optužio sve one nečasne alijansekoje su se uspostavile između novca i politike."

Postoji još jedna interesantna činjenica u vezi sa Trilateralnom komisijom. Naime: „Većina važnih Francuza (koji su članovi Komisije), a možda svi oni, pripadaju i Velikom Orijentu, francuskoj slobodno-zidarskoj loži."

„Komisiji je svakako potrebna finansijaka potpora, i ona je (lobija od Fordove fondacije, koja je njen najznačajniji donator."

Da li ljudi koji su zabrinuti zbog uticaja i smera Trilateralne komisije preteruju? Treba li da se saglasimo sa onima koji kažu: „Naravno, nema ničeg lošeg u toj grupi"?

Senator Beri Goldvoter, 1980. godine, opomenuo je Ameriku, govoreći na nacionalnoj televiziji prilikom republikanske konvencije: „Ovo je možda poslednja republikanska konvencija, a kroz dve nedeljemože biti i poslednja demokratska konvencija. Postoje snage koje rade protiv naše zemlje. Te snage rade samo za svoje sebične interese u okviru ove države."(Da li je samo slučajna omaška to što voditelj te emisije na nacionalnoj televiziji Den Rader (Dan Rather), inače član Saveta za inostrane odnose, nije zamolio senatora Goldvotera da objasni šta je ovom izjavom hteo da kaže?)

Senator je na drugom mestu, u svojoj knjizi ‘’Bez izvinjenja’’, u poglavlju pod nazivom „Vladari koji nisu izabrani", objasnio na koga je ciljao: „Po mom mišljenju, Trilateralna komisija predstavlja vešt, koordinisan pokušaj da se prigrabi i učvrsti kontrola nad četiri centra moći: političkim, novčanim, intelektualnim i verskim."

Ima čak kritičara i izvan Sjedinjenih Američkih Država. Uzećemo za primer komentar iz britanskog nedeljnika „Vikli rivju" (Weekly Review). U njoj su napisali: „Međunarodni komunizam moskovskog poretka ima mnogo zajedničkih karakteristika sa Trilateralnom komisijom Dejvida Rokfelera, kao što je podrivanje nacionalnog suvereniteta Sjedinjenih Država. Zbog ovog, i zbog mnogih drugih razloga,čovek otkriva da marksisti podržavaju ciljeve Novog svetskog poretka (ekonomskog) koji traži Trilateralnakomisija...".

Džeremi Novak (Jeremiah Novak) je 1977. godine ukazao na ekonomske ciljeve Trilateralne komisije: „Trenutno, prva briga Trilaterale jeste stvaranje novog svetskog monetarnog sistema I zamenjivanje zlata i dolara u međunarodnoj razmeni novom monetom koja će se zvati SDR".

Svrhu jedinstvenog novca istakao je svojevremeno još Džon Foster Dals, jedan od osnivača Saveta za inostrane odnose: „... uspostavljanje zajedničke monete moglo bi biti povereno telu koje bi bilo stvoreno od ljudi koji investiraju novac i njemu bi bilo odgovorno. To bi našu vladu lišilo isključive kontrole nad nacionalnim novcem..."

Prethodnica stvaranja ovog zajedničkog novca bile su zemlje Evropske zajednice koje su se saglasile sa jedinstvenim monetarnim sistemom.

Proces je, dakle, nastavio svoj marš.

Sada,, kada je Trilateralna komisija bila na svom mestu, njen kandidat postavljen za predsednika SAD, stekli su se svi uslovi da američka vlada igra kako Komisija svira. Na osnovu nekoliko najvećih„dostignuća" Karterove administracije, svaki zainteresovani istraživač može otkriti šta su članovi Komisije zahtevali od predsednika Kartera:

1.Izdaju iranskog Šaha i njegovo proterivanje.

Jedan iskusni iranski diplomata u Vašingtonu je izjavio: „Predsednik Karter je izdao Šaha i pomogao da se stvori vakuum koji će iskoristiti od Sovjeta obučeni agenti i verski fanatici koji mrze Ameriku."

Mogući motivi predsednika Kartera mogu se nazreti iz pregleda Šahovih dostignuća, pre nego što je napustio Iran. Njegova dela, dok je vladao Iranom, iznosi sledeći članak:

„Pod vladavinom ovog sposobnog monarha Iran se, tokom samo jedne generacije, preobrazio od gotovo feudalnog poljoprivrednog društva u jednu urbanizovanu, procvetalu industrijsku i modernu zemlju. Njegov plan je bio da od Irana načini tehnološki naprednu, ekonomski raznoliku i samostalnu naciju, tako da u narednom veku, kada iranska nafta presahne, zemlja ne uleti u ekonomski sunovrat i ne vrati se u mračno doba."

Šah je ,,u iranski zakon uneo... principe religiozne tolerancije, separaciju Crkve i Države... a bio je formiran i Parlament koji je imao savetodavnu funkciju i kojem su se svake godine davala sva veća ovlašćenja."

Drugim rečima, Šah je nameravao da ustanovi takvu strukturu vlasti u kojoj bi srednja klasa imala mogućnost da se razvija. I još jedanput, kao i u slučajevima Kine, Rusije ili Kube to nije bilo prihvatljivo gospodarima, svetskim planerima.

Šah je morao da bude svrgnut.

Jednu naznaku o tome da je ovakva tvrdnja ispravna pronašli smo u knjizi Entoni Satona i PatrikaVuda (Patrick Wood): ’’Trilateralci iznad Vašingtona’’ (tom II). Tamo je napisano: „Šah je bio nagovoren da svoj novac (procene variraju od pola milijarde do čak 25 milijardi dolara) uloži u Čejs Menhetn banku."

Metod koji je Karter primenjivao delimično se otkrivao po novinskim člancima. Poslao je zamenika komandanta američkih snaga u Evropi, generala Roberta E. Hjuzera (Robert E. Huyser), u Iran. Njegov zadatak bio je da saopšti iranskim generalima da ne pripremaju „puč" protiv dolazeće Homeinijeve vlasti. Generali lojalni Šahu nisu učinili ništa. Nekoliko časova po Homeinijevom preuzimanju vlasti, ti isti generali bili su postreljani.

Ove optužbe protiv predsednika Kartera u svojim memoarima potvrdio je i svrgnuti Šah, napisavši: „Amerikanci su želeli da ja odem. Upravo je to bilo ono što su šampioni ljudskih prava iz Stejt departmenta i želeli."

Šah je, zatim, otkrio zbog čega je, po njegovom mišljenju, Karterova administracija želela da gazbaci. On je „... stalno u svojim memoarima ponavljao da su godinama velike multinacionalne naftne kompanije, verovatno u saradnji sa vladom SAD-a, podrivale njegovu vladavinu zbog insistiranja na tome da Irand obije veći udeo od prodaje svoje nafte." (Ovo je prilično čudan komentar, u svetlosti činjenice da je Amerikancima rečeno da cene iranske nafte određuje vlada Irana, član OPEC-a, a ne multinacionalne naftne kompanije.)

Sudeći prema knjizi ’’Energetski kartel’’ Normana Medvina (Norman Medvin), napisanoj 1974, Iran je imao tri velike naftne kompanije: „Iranian Offshore Petroleum Co.", „Iranian Oil Consortium" i„Lavaan Petroleum Co".

Svaka od ovih kompanija je zajedničko preduzeće sledećih kompanija:
NAZIV PARTNERSKE KOMPANIJE

Iranian Offshore CFP, Atlantic Richfield, Cities Service,

Petroleum Co. Superior, Kerr-McGee, Sun, NationalIraninan

Oil Co. Iranian OilBP, Shell, Gulf, Mobil, Exxon, Consortium Standard of California, CFP, Am Independent

Lavaan Petroleum Co. AtlanticRichfield, Murphy

Oil, UnionOil, National Iranian Oil Company.

Sada je sasvim očito koje su kompanije želele da Šaha zamene ajatolaho Homeinijem.

Kartetova strategija je delovala. Ajatolah je ustoličen.

Postoji, međutim, jedno zanimljivo otkriće. Tvrdi se da ajatolah koji je sada na vlasti nije isti onaj Homeini koga je Šah proterao iz Irana 1965. godine.

U saopštenju koje je napisala osoba koja se smatra jednom od najpouzdanijih izvora međunarodnih obaveštajnih službi, kaže se sledeće:

,,U broju od 11. juna 1979, na stranici A-2, Los Anđeles herald egzeminer donosi priču koja dovodi u pitanje autentičnost identiteta ajatolaha Homeinija. Članak citira Vilijema Hikija (William Hickey) iz Londonskog ekspresa i donosi fotografije Homeinija, snimljene za vreme njegovog boravka u Francuskoj, na kojima se vidi da je Homeini imao samo 9 prstiju. Nedostajao mu je srednji prst na desnoj ruci. Današnje fotografije pokazuju ovog Homeinija sa svih deset prstiju."

Šta više, iranski premijer Amir Hoveida (Amir Hoveida) je posvedočio: „Poznavao sam ga i uveravam vas da je imao samo devet prstiju. Ovaj Homeini je varalica."

Čim je dao ovu izjavu na sudu, Hoveida je ućutkan, izveden iz sudnice i streljan.

Ko je novi Homeini i zašto je prethodni morao da bude zamenjen, nije bilo objašnjeno. Ključ zarešenje ove misterije ponudio je pukovnik obaveštajne službe poljske armije Mihail Golonijevski, ekspert za pitanja sovjetske špijunaže. Izneo je optužbu da su Sovjeti prodrli u muslimansku šiitsku sektu, čiji je ajatolah član tvrdeći da je i sam Homeini sovjetski agent.

2.Podrška komunističkim teroristima u Južnoj Africi.

Kada se senator Beri Goldvoter vratio u Sjedinjene Države s puta po Južnoj Africi, optužio je Karterovu administraciju da svoju afričku politiku zasniva na „shemi koja namerno ima prosovjetske tonove". Goldvoter je rekao da je sve što je Karterova administracija učinila u Africi išlo direktno na ruku Sovjetskom Savezu. Ove akcije su toliko očigledno podrivale strategijske interese Sjedinjenih Država da izgleda da je neko namerno radio u korist Sovjeta. Rekao je i to da je Administracija „umešana na najopasniji način u mnoge afričke krize koje su izvan kontrole. Posledica svega toga je neka vrsta straha i konfuzije koju komunisti koriste za postizanja sovjetskih ciljeva."

3.Izručenje Panamskog kanala marksističkom diktatoru:

Tokom televizijskih duela u predizbornoj kampanji 1976. godine između predsednika Džeralda Forda i kandidata Džimija Kartera, ovaj drugi je izjavio: „Nikada se ne bih odrekao potpune ili praktične kontrole nad zonom Panamskog kanala. Ali bih nastavio da pregovaram sa Panamcima... Ne bih se odrekao faktičke kontrole nad ovom zonom u doglednoj budućnosti."

Možda je razlog tome što je Karterovo „nikad" došlo 1977. godine u činjenici da je trebalo spašavati panamsku marksističku vladu Omara Torihosa (Omir Torijos), koja je bila u velikim neprilikama. Zanimljivo je da je nacionalni dug Paname 1968. godine, kada je Torihos preuzeo vlast, iznosio samo 160 miliona dolara. Kada je, 1977. godine, došlo vreme da se Kanal preuzme, dug je već bio 1,4 milijarde dolara.

Novinar Čarls Bartlet (Chales Bartlett) se saglašava sa tvrdnjom da je Torihosov diktatorski režim „toliko obojio ovu malu državu u crveno, da sporazum oko Kanala nema zagriženijeg zagovornika od američkih bankara koji se nadaju da će im potraživanja biti isplaćena jedino ako se oživi panamska ekonomija."

Panamska dugovanja bankama iz Sjedinjenih Država bila su toliko velika da je Panama moralada „ odvoji nekih 47 miliona dolara, što predstavlja 39% državnog budžeta, samo da bi otplatila prispele kamate na ogroman dug. Nesumnjivo je da su direktori američkih banaka, kreditori među kojima su ČejsMenhetn banka, First nešnel siti banka, Benk of America, Bankers trast, First nešnel banka of Chichago, Ripablik nešnel benk of Dalas, samog pregovarača Sola Linovica (Sol Linowithz) i njegovu posredničku Morin midlend banku, videli da je jedini način da povrate svoj novac, naravno uz kamatu, da prekoTorihosa preuzmu kontrolu nad zonom Panamskog kanala i tako, od taksi koje brodovi plaćaju za prolaz, nadoknade svoja potraživanja."

Interesantno je da je, prema uslovima ugovora, Amerika bila dužna da plati milione dolara panamskoj vladi da bi ova preuzela Kanal.

Važno je zapamtiti „da je od tridesetak banaka koje su dale ove sumnjive zajmove polovina imala u svom odboru za direktora bar po jednog člana Trilateralne komisije. Da je Panama omanula sa isplatomovih dugova, neke velike međunarodne banke suočile bi se sa finansijskim uništenjem."

Isto tako, mnogo nam govori podatak da je šesnaest američkih senatora, koji su u isto vreme I članovi Saveta za inostrane odnose (ili su to bili) glasalo u korist sporazuma oko Panamskog kanala.

Narod Amerike je, prema istraživanju javnog mnjenja, sprovedenom neposredno pre potpisivanja ovog sporazuma, bio žestoko protiv: čak 70% ispitanih nije bilo „za". Senatori koji su glasali „za" bili su zapamćeni. Na izborima 1978. i 1980. narod je rekao svoje.

Dvadeset ovih senatora izgubilo je svoje mesto.

4. Izdaja vlade Nikaragve.

Možda se najočitiji primer Karterove zloupotrebe predsedničkih ovlašćenja dogodio prilikom zbacivanja vlade u Nikaragvi tokom 1979. i 1980. godine. Kongresmen Leri Mek Donald (Larry McDonald) je krivicu za pad nikaragvanske vlade 17. septembra 1980. svalio na predsednika Kartera (a samim tim i naTrilateralnu komisiju): „Politika Sjedinjenih Američkih Država, odnosno ove administracije, bila je namernoi proračunato smišljena da uništi izabranu vladu naroda Nikaragve i da na vlast dovede sandiniste oslonjenena Kubu.

Izabrani predsednik Nikaragve, oficir sa Vest pointa, Anastasio Somoza (Anastasio Somoza), došao je do istih zaključaka kao i kongresmen Mek Donald. Pošto je zbačen sa vlasti, Somoza je napisao knjigu koja nosi naziv:‘’Izdana Nikaragva’’. U njoj, pored ostalog, kaže i sledeće: „... Došao sam do jednog zapanjujućeg zaključka: postoji u SAD planirana i svesna zavera da se uništi republikanski oblik vlasti."

Somoza je shvatio da je ova zavera odgovorna i za zbacivanje njegove vlade, a posebno je istakao predsednika Kartera: „On je predao Nikaragvu u ruke komunistima."

I još: „... izdaja doslednih antikomunističkih saveznika stavlja gospodina Kartera u društvo zlih zavereničkih snaga koje su raširene po svetu. Ponavljam: izdajnički put koji je preduzeo Karter nije plod neznanja već namere."

Somoza je krivicu bacio i na američku vladu: „... pošto su Sjedinjene Države preuzele vodstvo u ovoj zavereničkoj modi uništavanja antikomunističkih država, verujem da je moj zadatak da govorim. Kako imam faktičke dokaze da su SAD, u stvari, pomagale i podsticale zle snage komunizma, smatram da narod u Sjedinjenim Državama treba da bude upoznat sa ovim činjenicama i nesumnjivim manipulacijama."

Zbog svojih nastojanja da iznese istinu na videlo i upozori Amerikance i ostatak sveta na činjenicu koju su shvatile i neke druge zemlje pre Nikaragve ,da se vladi Sjedinjenih Država ne može verovati u borbi protiv komunizma , Anastasio Somoza je ubijen septembra 1980. godine. Ubistvo se dogodilo samo nekoliko meseci posle objavljivanja njegove knjige.

Sandinisti su, pošto je njihov najveći protivnik bio eliminisan, tako učvrstili svoju vlast.

Da li su oni narodu Nikaragve ponudili bolju vlast od one navodno „tiranskog despota" Somoze?

Jedan bivši sandinista ne veruje u to. Izjavio je:

„Komunistički vladari Nikaragve napravili su više štete za devet meseci, koliko su na vlasti, nego Somoza za deset godina. Nekih 12 000 protivnika režima još je u zatvoru. Stotine drugih jednostavno su nestale. Danas u Nikaragvi komunisti upravljaju baš svakim aspektom života. Svakoga dana hunta grabi tuđu svojinu. Više od milion jutara obradive zemlje već je oduzeto, sada se obraduje samo jedna petina. Za dva meseca, stotine ljudi će početi da gladuju zbog nestašice hrane."

Bivši major nikaragvanske Nacionalne garde još je jedan od onih koji se suprotstavlja. Saopštio je Kongresnom komitetu da sandinisti rade na podizanju revolucije u El Salvadoru, Hondurasu, Gvatemali I Kostariki. Rekao je: „Konsolidacija partija na vlasti u Meksiku i Venecueli omogućiće pristup naftonosnim poljima na kontinentu. Ukoliko ne preduzmete hitnu akciju kojom biste neutralisali ovu grešku u politici, za najviše pet godina imaćete rat na vašoj teritoriji."

Posle predaje Nikaragve sandinistima, Administracija predsednika Kartera dala je Nikaragvi pomoć od 75 miliona dolara, pošto se predsednik „uverio da nikaragvanski marksistički režim ne pomaže komunističku gerilu u El Salvadoru i Gvatemali."

Ima i u Sjedinjenim Državama ljudi i organizacija koje navedene optužbe smatraju istinitim. Američka legija je na svojoj konvenciji 1980. godine usvojila deklaraciju kojom se zahteva da se „... unajboljem interesu naše zemlje, pod okriljem Kongresa SAD, sprovede istraga o Trilateralnoj komisiji I njenoj roditeljskoj organizaciji, Savetu za inostrane odnose, i da se odredi koliki uticaj su imale i imaju ove organizacije na unutrašnju i spoljnu politiku Sjedinjenih Država."

Prava poruka o delatnostima američke vlade leži, ipak, u izjavi bivšeg premijera Velike Britanije Edvarda Hita (Edvard Heath): „Mi u Evropi više nećemo biti u stanju da očekujemo da će SAD preduzeti neku akciju koja bi ispravila ono što nam se ne dopada."

Drugim recima, Amerika više nije saveznik nijedne nacije koja traži da se oslobodi komunističke tiranije.

5. Izbori iz 1980. godine.

Finale drame koju trenutno režira Trilateralna komisija odigrao se na predsedničkim izborima 1980. godine, kada su Džimi Karter i Volter Mondejl pokušali da budu ponovo izabrani. Njima su bili suprotstavljeni Ronald Regan i član Trilaterale Džordž Buš.

Zanimljivu dimenziju ovim izborima dao je član Trilateralne komisije Džon Anderson (JohnAnderson), koji se kandidovao kao nezavisni kandidat. Jedan članak od 1. avgusta 1980. godine tvrdi da„Anderson može napustiti trku ukoliko Karter propadne" na Demokratskoj konvenciji. Znači, „nezavisni kandidat" se borio protiv Kartera. Izgleda čudno da je Trilateralna komisija dozvolila dvojici svojih članovada jedan drugom budu protiv kandidati.

Naravno, samo ukoliko nije želela da Karter napusti mesto predsednika. Ovo je potvrđeno nešto kasnije, kada je Anderson podržao Mondejla u predsedničkoj trci 1984. godine.

Postavlja se odmah pitanje: Zašto je Trilateralna komisija nastojala da bude izabran drugi kandidat - Ronald Regan?

Regan nije otpočetka bio izbor trilateralaca. Na primer, časopis „U.S. News and World Report" još 1978. godine je počeo da pominje dva druga kandidata Trilateralne komisije.

U ovom časopisu, 27. februara 1978. je objavljeno: „Po mišljenju predsednikovih vrhunskih savetnika, republikanci Džordž Buš iz Teksasa (član Komisije) i guverner Ilinoisa Džejms Tompson (JamesThompson), član Komisije, predstavljaće najveće protivnike Karteru na izborima 1980."

I ponovo, 3. jula 1978: „Ljudi koji stoje iza Ronalda Regana ističu guvernera Džejmsa Tompsona iz Ilinoisa (člana Komisije) kao kandidata za republikansku nominaciju u predsedničkoj trci 1980. "

Časopis je nastavio da favorizuje članove Trilateralne komisije. Prvo je 11. februara 1980. Doneo sledeći tekst: „Džordž Buš (član Komisije) naglo je napredovao u republikanskoj predsedničkoj trci... to zahteva skromnije kandidate za potpredsedničku nominaciju u Republikanskoj stranci ,verovatno DžonaAndersona (člana Komisije) ili guvernera Džejmsa Tompsona (člana Komisije), obojicu iz Ilinoisa."

A zatim, ponovo, 6. oktobra 1980: „Glavni republikanci već raspravljaju o tome ko će predvoditi partiju ukoliko Ronald Regan bude izgubio predsedničku nominaciju. Prema početnom konsenzusu, to su: Džek Kemp (Jack Kemp), predstavnik iz Njujorka (nije član Komisije) iz redova konzervativaca, guverner Ilinoisa Džejms Tompson (član Komisije) iz redova umerenih i Džordž Buš (član Komisije), koji se priklanja i jednima i drugima."

Kandidata Ronalda Regana, tokom početne kampanje na Floridi, 17. marta 1980 pitali su da li će u svom eventualnom budućem Kabinetu imati članove Trilateralne komisije. Evo šta je odgovorio: „Ne, ja neverujem da je Trilateralna komisija neka zaverenička grupa, ali smatram da su njeni interesi podređeni međunarodnim bankarskim multinacionalnim korporacijama. Ne mislim da ijedna administracija američke vlasti treba da popuni 19 glavnih položaja članovima bilo koje grupe ili organizacije koji zastupaju samo jedno gledište. Ne, ja ću ići u drugom pravcu."

Neposredno pre izbora, Ronalda Regana su pitali ko zaista vlada ovom zemljom. Odgovorio je:„Mislim da postoji jedna elita u našoj državi i da je ona ta koja upravlja elitističkom vlašću. Oni žele vlast urukama samo nekolicine, jer ne veruju da ljudi mogu da upravljaju svojim životima... Hoćemo li dalje elitističku vladu koja upravlja ljudskim životima ili ćemo da verujemo, kao što smo decenijama činili, da ljudi mogu sami da donose ovakve odluke?"

Posle izbora, Regan je „okupio prelazni tim" koji će kasnije odabrati, proučiti i preporučiti ljude za glavna mesta u Administraciji. Od pedeset devet članova tog „prelaznog tima", dvadeset osmorica su bili pripadnici Saveta za inostrane odnose, desetorica iz Bilderberg grupe i najmanje desetorica iz Trilateralnekomisije."

U konzervativnim krugovima Republikanske stranke pronela se vest da će Regan naimenovati Džordža Buša za potpredsedničkog kandidata. Dan pre donošenja konačne odluke, Regana je posetila grupa konzervativnih aktivista. Oni su zahtevali da potpredsednik bude iz redova konzervativaca, neko ko nije povezan sa elitističkim grupama protiv kojih je i sam Regan javno istupao.

Međutim, on ih nije poslušao. Imenovano je Džordža Buša, koji je bio član ne samo Trilateralne komisije, već i Saveta za inostrane odnose.

Bilo je indicija da će se nešto ovakvo dogoditi, čak i pre zvanične nominacije. Reganovi službenici odbili su predlog da se republikanskoj partijskoj platformi doda član kojim bi se Trilateralna komisija i Savet za inostrane odnose isključile iz učešća u kampanji koju vodi Republikanska partija."

Drugim rečima, Regan je znao da će imenovati Džordža Buša za potpredsednika čak i pre negošto ga je zvanično postavio. On nije želeo da se Trilateralna komisija eliminiše s konvencije.

Tako je Džordž Buš, član Trilateralne komisije, postao važan čovek u Reganovom timu.

Posle izbora, Regan je nastavio da podržava Savet za inostrane odnose i Trilateralnu komisiju, I to tako što je na mesta u svojoj administraciji imenovano:

- 64 člana Saveta za inostrane odnose (CFR)

- 6 članova Trilateralne komisije (TK)

- 6 članova Trilateralne komisije i Saveta za inostrane odnose (CFR-TK)

- 5 bivših članova Trilateralne komisije (TK)

GLAVA XXI