Nevidljiva ruka

LOBANJA I KOSTI

U septembarskom broju časopisa „Eskvajer" (Esquire) iz 1977. godine, novinar Ron Rozenbaum(Ron Rosenbaum) napisao je članak pod naslovom „Poslednja tajna organizacija: Lobanja i kosti". U njemu gospodin Rozenbaum raspravlja o tajnom društvu sa Univerziteta Jejl. Obaveštava nas da ova organizacija postoji gotovo vek i po (od 1820. ili 1830), i da je nazivaju „najuticajnijom tajnom organizacijom u državi."

Neki se neće saglasiti sa ovakvom procenom, ali je teško ne prihvatiti druge njegove zaključke. Jedan od njih je zaista frapantan: „Čini mi se da sam definitivno došao do ključne veze između rituala ove organizacije s ritualima bavarskih Iluminata."

Gospodin Rozenbaum, takođe, navodi i imena nekih viđenijih članova ove grupe. Među njima su dva imena koja posebno zanimaju sve koji se danas bave Zaverom. To su: Vilijem F. Bakli (William F.Buckley) „konzervativac" koji često ističe kako „ne postoji nikakva zavera", i Džordž Buš, potpredsednik administracije Ronalda Regana, bivši direktor CIA, član Trilateralne komisije i CFR-a.

BILDERBERGERI

Ova grupa formalno nema ime, ili ono nama nije poznato, međutim, često je nazivaju Bilderberg grupa, prema hotelu „Bilderberg" u Osterbeku (Holandija), gde su je ljudi koji izučavaju zaveru prvi put otkrili, na sastanku 1954. godine.

Prvi predsednik ove grupe bio je princ Bernard, suprug bivše kraljice Julijane Holandske.(Kraljica Julijana je nedavno abdicirala u korist svoje kćerke.) Ova kraljevska porodica vodi poreklo odkraljevske kuće Oranž (House of Orange) i izuzetno je bogata. Holandski novinar Vim lingenberg (WimKlingenberg) procenjuje da kraljica Julijana poseduje 5% akcija „Rojal Dač Šela" (Royal Dutch Shell), što je1978. godine vredelo približno 425 miliona dolara.

Smatra se da Kraljica ima deonice i u naftnoj firmi „Ekson" (Exon), najvećoj na svetu.

Njeno ukupno bogatstvo se procenjuje na dve milijarde dolara.

Kraljičin suprug, princ Bernhard, lepo je objasnio svoju filosofiju pre nekoliko godina, kada je napisao: „Tu se pojavljuje naša najveća teškoća. Jer vlade u slobodnim zemljama izabrane su od strane naroda i, ukoliko učine nešto što se narodu ne sviđa, one bivaju smenjene. Teško je prevaspitati ljude koji su odgajani na nacionalizmu da se odreknu dela svog suvereniteta u korist nacionalnog tela... To je tragedija.

Organizacija Bilderbergera je bila opisana kao „grupa slična Savetu za inostrane odnose, još jedna u nizu zavereničkih grupa posvećenih stvaranju Novog svetskog poretka. Bilderbergeri se sastaju jednom ili dva puta godišnje na nekom zabačenom ali otmenom mestu, širom sveta. Njihovim tajnim konferencijama prisustvuju vodeći međunarodni finansijeri, akademici, predstavnici vlada i poslovni ljudi iz Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država."

Sastanci su tajni i veoma malo informacija procuri u javnost o stvarnoj prirodi njihovih razgovora. Oni, međutim, često obznanjuju, u najopštijim crtama, temu o kojoj će se razgovarati na budućem sastanku. Uvek je zanimljivo pratiti koliko će vremena proći pre nego što države čiji su predstavnici bili na sastanku promene politiku svoje vlade u odnosu na teme koje su na tim sastancima bile na dnevnom redu.

Jedan istraživač koji se bavio radom ove organizacije je napisao: „Čak i najfragmentamiji izveštajikoji su nam dostupni navode nas na zaključak da odluke donesene po nekom pitanju na ovim sastancimaveoma brzo postaju zvanična politika vlada širom sveta."

Važnost ove organizacije može se bar delimično shvatiti ukoliko se prouči sastav ljudi koji su prisustvovali sastanku 1966. godine. Bili su to tada relativno nepoznati pojedinci: Henri Kisindžer iz Sjedinjenih Država, Palme iz Švedske, Džerald Ford iz Sjedinjenih Država, Helmut Šmit (Helmut Schmidt) iz Nemačke, Žiskar d'Esten (Giscard d'Estaing) iz Francuske, Rumor iz Italije i Bicšval (Bieusheuval) izHolandije.

PRINC BERNARD, holandski princ, čelnik tajnog Bilderberger pokreta, razgovara s predsednikomSAD Niksonom. Nekadašnji Član nacističkih jurišnih SS odreda ( „Ludo smo se zabavljali."rekao je), princ Bernard, zajedno sa Rotšildima i komunistima, veoma je aktivan na promociji Svetskedržave, koju bi vodila elita. Bernard se svake godine tajno sastaje sa američkim finansijerima, bankarima i industrijalcima, kako bi napravili planove za uvlačenje SAD i SSSR-a u Svetsku vladu.Posle njihovog poslednjeg susreta, Nikson je devalvirao dolar i počeo da trguje sa komunističkom Kinom.


Magnat industrije čelika ENDRJU KARNEGI iako poznat kao koloritna i kontraverzna ličnost,svojevremeno je ipak uspeo da šokira mnoge svoje partnere iz industrijsksog establišmenta svojim filantropskim pravdanjem da„umreti bogat znači umreti bez oproštaja".

Ovi ljudi bili su nepoznati široj javnosti, međutim osam godina kasnije, svi su postali predsednici svojih zemalja ili veoma visoki službenici u administracijama.

Džerald Ford ne samo da je prisustvovao sastanku 1966. godine, već je to činio i1962,1964,1965. i 1970. godine. Šta više, princ Bernard je došao 1952. u Ameriku da bi pomogao Fordovu kampanju prilikom njegove prve kandidature za Kongres.

Pogled na listu članstva otkriva mnogo toga. Pokazuje nam, pored ostalog, i veze američkih bogataša sa onima iz drugih zemalja. Na sastancima su bili prisutni:

1971: Henri Kisindžer, Džordž Bol (George Ball), Sajrus Vens (Cyrus Vance), Dejvid Rokfeler, Robert Anderson (Robert Anderson), predsednik kompanije ARCO, i baron Edmond de Rotšild iz Francuske.

1975: Garet Ficdžerald (Garrett Fitzgerald), irski ministar inostranih poslova, Denis Hili (DenisHealey), britanski ministar finansija, Robert Maknamara iz Svetske banke, Dejvid Rokfeler, Edmond de Rotšild, Margaret Tačer (Margaret Thatcher), tada lider britanske Konzervativne partije a kasnije premijer, Otac Teodor Hesburg (Theodore Hesburg), predsednik Univerziteta Notr-Dam, i Vilijem F. Bakli.

Istraživanja su otkrila da su ove sastanke finansirale neke fondacije oslobođene plaćanja poreza. Na primer, sastanak održan 1971. godine u Vudstoku u državi Vermont: „... Sve troškove ovog sastanka pokrile su dve, od poreza izuzete, fondacije (Fordova i Rokfelerova)".

FONDACIJE OSLOBOĐENE PLAĆANJA POREZA

Kada je 16. amandman, o progresivnom oporezivanju, bio pridodat Ustavu, jedan od njegovihstavova omogućavao je stvaranje fondacija oslobođenih poreza. Zahvaljujući ovom postupku, izvesni bogati pojedinci mogli su da izbegnu progresivno oporezivanje prihoda.

Pojedini Amerikanci su i pre toga već bili osnovali svoje fondacije koje će kongresnim aktomnaknadno biti oslobođene plaćanja progresivnih poreza na prihod. Endrju Karnegi i Džon D. Rokfeler su, na primer, ustanovili svoje fondacije pre donošenja Zakona o progresivnom oporezivanju, 1913. godine.

Ostale fondacije stvorene su sa blagoslovom Vlade i pod dejstvom Zakona o progresivnom oporezivanju i oslobađanju od poreza. Procenjuje se da danas u Sjedinjenim Državama ima preko 10 000 ovakvih fondacija.

Doktor Martin Larson, koji se bavi pitanjima poreza na prihod i fondacija oslobođenih plaćanja poreza, saopštava čitaocu njegove knjige koje su prednosti dostupne ljudima koji ustanove fondaciju:

1.vlasništvo preneseno na fondaciju odbija se od poreza kao da je dato u dobrotvorne svrhe;

2.posle smrti donatora, oslobođena je naslednih i državnih taksi;

3.novac, odnosno biznis, ostaju netaknuti;

4.ako je donator matična kompanija, ona nastavlja posao kao i do tada;

5.fondacija je izuzeta od svih poreza zauvek;

6.pojedinci koji se domognu mesta direktora ili menadžera u strategijskoj su poziciji da se obogate putem transakcija koje, iako nisu ni milosrdne niti etičke, jesu, međutim, legalne; a čak i kada nisu, mogu da se sprovedu jer postoji imunitet u praksi.

Godine 1952, osamdeset drugi Kongres je usvojio Rezoluciju 561 kojom se uspostavlja „Selektivni Komitet za ispitivanje fondacija i srodnih organizacija."

Ovaj Komitet je imao zadatak da istraži da li je neka fondacija „koristila svoje resurse u svrhu antiameričke ili subverzivne delatnosti ili za ciljeve koji nisu u interesu Sjedinjenih Država.

Kongresmen Kerol B. Risi (Carrol B. Reece), član ovog Komiteta, izjavio je: „Dokazi koje je Komitet prikupio ukazuju na jednu veoma lako uočljivu situaciju. Konkretno: velike fondacije su, podupiranjem kolektivistički orijentisanih edukatora, u stvari, finansirale socijalistički trend u američkoj Vladi."

Razlog ovakvog delovanja fondacija delimično je objasnio bivši komunistički zvaničnik MorisMalkin (Maurice Malkin), koji je svedočio da je 1919. godine sovjetski agent po imenu Ludvig Martens (Ludwig Martens) izdao naređenje (komunistima SAD) „...da pokušaju da prodru u ove organizacije i,ukoliko je potrebno, preuzmu kontrolu nad njima i njihovim bogatstvom... te organizacije će onda biti kadre da finansiraju propagandu komunističke partije u Sjedinjenim Državama."

Važnost kolektivistički orijentisanih fondacija meri se prilozima koje daju univerzitetima širom zemlje, pošto sve one zajedno pomažu rad dve trećine svih postojećih visokih škola. Da li je to razlog zbog kojeg veliki univerziteti u svom profesorskom kadru obično nemaju ekonomistu koji se zalaže za slobodno tržište i istoričara koji bi progovorio o Zaveri?

Svrhu postojanja bar jedne od ovih fondacija ilustrovaće nam razgovor između Normana Dada,direktora istraživačkog tima Kongresnog komiteta, i H.Rouvena Geitera (H.Rowan Gaither), predsednika Fordove fondacije. Gospodina Dad je otišao u Fondaciju i postavio nekoliko pitanja predsedniku Geiteru. Gospodin Geiter je tom prilikom rekao sledeće: „Svi mi ovde, na nivou na kojem se kreira politika Fondacije, imali smo prethodno iskustvo, ili u OSS-u ili u evropskoj ekonomskoj administraciji, sa direktivama Bele kuće. Mi i ovde radimo po tim direktivama. Želite li da znate kakve su te direktive?"

N. Dad je rekao da želi, pa mu je gospodin Geiter saopštio sledeće: „Suština svih tih direktiva je da treba da iskoristimo svoju moć i uticaj da bismo izmenili život u Sjedinjenim Državama kako bismo lakše mogli da se sjedinimo sa Sovjetskim Savezom."

Ono što je gospodin Geiter, u stvari, hteo da kaže jeste da američka ekonomska moć, njena vojna i pomorska sila, moraju da se smanje kako bi Amerika mogla da se ujedini sa Sovjetskim Savezom u jednu Svetsku vladu.

Vidimo, dakle, da se, bar ekonomski, želje Fordove fondacije ostvaruju.

Članak „Asošijeted presa" od ll.avgusta 1981. nosi naslov: „Sjedinjene Države posrću, sada su na 8. mestu u svetu po prihodu po glavi stanovnika."

Jedan od metoda koji fondacije primenjuju da bi snizile životni standard Amerikanaca jeste socijalizam. Poznati istraživač i autor Geri Alen dugo je proučavao nekoliko Rokfelerovih fondacija i došao do zaključka „da nije u stanju da pronađe ni jedan jedini projekat u istoriji ovih fondacija koji bi promovisao slobodno preduzetništvo."

Ovo je zaista pravo otkriće, budući da sve fondacije izvlače svoje fondove iz sistema slobodnog preduzetništva.

Kao dokaz da je Alenova tvrdnja tačna, poslužiće nam izjava Henrija Forda II koji se povukao smesta člana Upravnog odbora Fordove fondacije. On je rekao „da smatra da je ova Fondacija karikatura kapitalizma, i da je teško opovrgnuti ovu činjenicu ako se pogleda bilo šta što Fondacija čini. Još je teže razumeti delovanje institucija koju ove Fondacije finansiraju, a posebno univerzitete. Govorio je zvaničnicima i zaposlenima da vredi održati sistem koji i omogućava rad same Fondacije.

Čikaški univerzitet je jedan od onih koje finansira Rokfelerova fondacija. Jedan od predavača na njemu je i doktor Milton Fridman, tobožnji „konzervativni" ekonomista slobodnog tržišta. Izjavio je sledeće:„Više od 40% prihoda Amerikanaca sada se troši u njihovu korist, preko raznih državnih službi... Mi govorimo o tome kako da izbegnemo socijalizam. Pa ipak, 48% svake korporacije poseduje vlada SAD. Mismo 48% socijalisti... Šta je prouzrokovalo skok... na današnjih 48% socijalističkog društva kod nas ? To nije proizvod zlih ljudi, koji su imali zle namere. Nije bilo nikakve zavere."

Jedan od najpoznatijih diplomaca čikaškog univerziteta je Dejvid Rokfeler, koji je tu i doktorirao ekonomiju. Doktor Rokfeler deli mišljenje doktora Fridmana da ne postoji nikakva zavera.

INSTITUT ZA PACIFIČKE ODNOSE (IPR)

„Godine 1925. uspostavljen je Institut za pacifičke odnose (IPR) kao udruženje nacionalnih koncila... Koncil Sjedinjenih Država nazvan je Američkim institutom za pacifičke odnose (AIPR). Od 1925.do 1950. godine, Institut za pacifičke odnose primio je 77% finansija od američkih fondacija i od AIPR-a. Sam AIPR je primio 50% sredstava od Rokfelerove i Karnegijeve fondacije... Glavne institucije koje su pomagale AIPR su: 'Standard vekjum oil' (pod kontrolom Rokfelera); 'Internešnal dženeral elektrik'; Nešnel siti benk; Čejs nešnel benk (sada Čejs Menhetn benk, pod kontrolom Rokfelera); 'Internešnal biznis mašins'(IBM); 'Internešnel telifoun end telegraf (ITT); 'Tajm inkorporejšn'; 'Dž. P. Morgan end kompani'; Benk of Amerika i 'Šel oil'."

Šta su bogataši dobili investirajući u AIPR i IPR?

Godine 1951. i 1952, Senatski potkomitet za unutrašnju bezbednost sproveo je saslušanje u vezisa IPR-om i AIPR-om. Zaključio je:

„Američka Komunistička partija i sovjetski zvaničnici smatraju IPR instrumentom komunističke politike, propagande i vojne špijunaže. Institut za pacifičke odnose je širio i želeo da popularizuje lažne informacije, uključujući i one koje potiču iz sovjetskih i komunističkih izvora. Članovi najužeg kruga zvaničnika i službenika koji su kontrolisali IPR bili su ili komunisti ili prokomunisti. IPR je bio sredstvo koje su komunisti koristili kako bi američku dalekoistočnu politiku usmerili u korist komunističkih ciljeva..." „Svedoci pred Mek Karenovim (McCarren) Komitetom četrdeset sedam osoba u vezi sa Institutom za pacifičke odnose identifikovali su kao komunističke ili sovjetske agente."

Institut za pacifičke odnose je želeo da promeni svest Amerikanaca u odnosu na pacifičke odnose njihove vlade ili, da budemo precizniji, u odnosu na politiku prema kineskoj komunističkoj vlasti. Jedan od načina da se sve ovo postigne bio je uticaj na mlade Amerikance. U tu svrhu, „američke škole kupile sumilion primeraka udžbenika koje je pripremio Institut za pacifičke odnose. Američka vlada podelila je nekih 750 000 primeraka pamfleta IPR-a vojnicima Sjedinjenih Država i pacifičkom ratištu."

Pojedini članovi Instituta za pacifičke odnose nisu, međutim, u potpunosti podržavali što je IPR činio, pa su pokušali da obaveste javnost o nekim njegovim ispadima. Američki biznismen Alfred Kolberg (Alfred Kohlberg), član IPR-a, svedočio je pred Koksovim Komitetom koji se bavio delovanjem fondacija.Rekao je da:

„... uopšte nije obraćao pažnju na to što je IPR proizvodio, sve do 1943. godine, kada je pogledao neke materijale i shvatio da su sumnjivi. Zatim je proučio hrpu materijala IPR-a i napravio poduži izveštaj koji je 1944. poslao gospodinu Karteru, sekretaru IPR-a, i svim zvaničnicima. Rezultat svega toga bio je da je stupio u vezu sa gospodinom Viletsom (Willets), potpredsednikom Rokfelerove fondacije. Leta 1945. napravljen je dogovor, očigledno pod uticajem gospodina Viletsa, da se formira tročlani komitet koji će saslušati optužbe gospodina Kolberga i njegove dokaze o komunističkoj infiltraciji u propagandu, i na osnovu toga napraviti izveštaj za IPR i Rokfelerovu fondaciju. Kasnije se, očigledno na insistiranje gospodina Kartera, gospodin Vilets povukao kao medijator. Karter je nagovestio da če preuzeti stvar u svojeruke. Nikakva istraga nije sprovedena. Rokfelerova fondacija je, i pored svega, nastavila da podržava Institut. Prema izjavi gospodina Viletsa, specijalni Komitet zvaničnika IPR-a uzeo je na sebe odgovornost da ispita stvar. Posle toga, zvaničnici su izjavili da je 'Izvršni komitet ispitao optužbe gospodina Kolberga i našao da su one netačne i neodgovorne'."

Glavna namena Instituta za pacifičke odnose nije isplivala na površinu sve do završetka duge i krvave Kineske revolucije, koja se okončala tako što su komunisti prigrabili vlast u najmnogoljudnijoj zemlji sveta.

Priča o ulozi Instituta za pacifičke odnose u ovim događajima počinje 1923. godine, kada se doktor Sun Jat Sen, vladar Kine, povezao sa komunističkim idejama. On je uspostavio veze sa komunistima Sovjetskog Saveza i prihvatao njihove savete,„... pošto je bio prijatelj i poštovalac Lenjina, pristalice ekonomske filosofije Karl Marksa..."

„Sun Jat Sen je poslao svoga zakonitog naslednika Čang Kaj Šeka u Moskvu kako bi naučio vrednosti komunističke filosofije. Jedan čovek je, međutim, drugačije savetovao Sun Jat Sena, poslavši mu svoju knjigu pod naslovom ’’Društvena interpretacija istorije’’. Autor ove knjige bio je njujorški zubar Moris Vilijem (Maurice William)... jedan od osnivača američke Socijalističke partije. On je bio blizak sa socijalističkom hijerarhijom, i dobro je upoznao sve aspekte njihovog rada. Došao je do zaključka da su svi radikali nerealni i da su prevaranti. Napustio je Socijalističku partiju a razloge izneo u ovoj knjizi..."

Knjiga je imala ogroman uticaj na Sun Jat Sena, koji je „čitao i ponovo iščitavao Vilijemsovu knjigu. Posle nekoliko meseci, odbacio je komunizam i počeo da radi na uspostavljanju republike, nalik na onu koju su naši oci osnivači zacrtali Ustavom Sjedinjenih Država."

Sun Jat Sen je vladao Kinom još dve godine, do 1925, kada je umro. Njegov naslednik postao je Čang Kaj Šek. Približno u to vreme, Čang je proživeo religiozno iskustvo posle susreta s Mej Linsung, kćerkom jednog hrišćanskog misionara.

Čang je otišao kod njenog oca, zatražio njenu ruku da bi, nešto kasnije, i sam postao hriščanin.To se dogodilo 1927, pošto je Čang bio oduševljen vrlinama i kvalitetom ljudi za koje je znao da su hriščani. Priču je potvrdio i Volter Džad (Walter Judd), hrišćanski misionar u Kini, a kasnije i američki kongresmen.

Nije bilo slučajno, dakle, što je kineska komunistička revolucija počela upravo 1927. godine. Nju su pokrenuli Ču Enlaj i Mao Cedung.

Čang Kaj Šek je započeo korenite promene kineskog društva 5. maja 1931. godine, kada je sazvao Narodnu skupštinu koju je predstavljalo 447 delegata, izabranih od strane seljačkih udruženja, radničkih unija, obrazovnih i profesionalnih asocijacija i od strane Kuomintanga, političke partije Sun Jat Sena. Ove delegate nije izabrao direktno narod, ali su ih izabrali članovi raznih udruženja i organizacija.

Čang je pokušao da na ovom skupu učini dve stvari:

1.želeo je da delegati usvoje Privremeni ustav, prvi u istoriji Kine, i

2.nadao se da će na narod preneti deo svoje vlasti preko njihovih predstavnika.

Skupština je usvojila Privremeni Ustav, i predviđalo se da će narod konačno, do 1935. prvi putizaći na slobodne izbore i izabrati predstavnike za skupštinu.

Pored usvajanja Ustava, Skupština je obećala narodu Kine i da će Vlada:

1.razviti sve prirodne resurse na najsavremeniji način

2.modernizovati poljoprivredu;

3.povećati proizvodnju sirovina;

4.uspostaviti nove industrijske grane za proizvodnju i preradu domaćih sirovina;

5.produžiti i poboljšati železnički, drumski i vazdušni saobraćaj;

6.preduzeti rigoroznu kontrolu nad sečom šuma i zagađivanjem reka;

7.garantovati zaštitu svima koji investiraju novac u proizvodna preduzeća;

8.obezbediti mere za harmoničnu saradnju kapitala i rada;

9.pojednostaviti novčani sistem;

10.ohrabrivati investiranje prikupljenog kapitala;

11.zasnovati poreze na naučnim osnovama.

Čangova vlada nazvana je Nacionalističkom vladom Kine i mnogi su je hvalili zbog dramatičnih promena koje je uvela u upravljanje narodom, kao i zbog važnih dobrobiti koje mu je nudila.

Jedan od tih ljudi bio je doktor Artur Jung (Arthur Young), finansijski savetnik kineske vlade od1929. do 1945. godine. Napisao je: „Kada je Nacionalistička vlada preuzela vlast, istrajno je krenula u program finansijske rehabilitacije. Tokom perioda od 1928. do 1937. uspela je da unificira i stabilizuje novčani sistem. Veoma brzo prikupila je velika sredstva od carina i unutrašnjih prihoda, što je rezultiralo njenom izuzetnom finansijskom stabilnošću do 1937. godine."

Drugim rečima, Čangova vlada je činila dobro kineskom narodu, štiteći vrednost njegovog novca ukidanjem destruktivnog delovanja inflacije. Naravno, kada vlast funkcioniše zbog zaštite prava ljudi i kada je njen cilj stabilan novac, srednja klasa napreduje.

Profesor Džon Ferbenk (John Fairbank), koji svakako nije bio pristalica Čang Kaj Šeka, morao je u svojoj knjizi ’’Sjedinjene Države i Kina’’ da prizna da je „Nacionalistička vlada Kine iz Hong Konga u deceniji između 1927-1937. bila najmodernija i najefikasnija vlast koju je Kina imala."

Međutim, kineski eksperiment sa demokratijom počeo je da se suočava sa spoljašnjim problemima, pošto je 13. avgusta 1937. godine Japan napao na kineski grad Šangaj. Neočekivano, Čang KajŠek je došao u poziciju da se bori na dva fronta: protiv japanskih zavojevača spolja, i protiv kineskih komunista u zemlji.

Japanski napad izazvao je velike probleme, „pošto su Japanci brzo osvojili velike gradove i uništavali izvore državnih prihoda. Kineska vlada je zbog toga bila prinuđena da se osloni na papirni novac kao na glavni resurs iz kojeg je crpla sredstva potrebna za vođenje rata."

Kineskoj vladi bili su potrebni saveznici, i ona se okrenula Sjedinjenim Državama, pošto je, u međuvremenu, Japan napao na Perl Harbur. Čang je 8. decembra 1941. godine poslao predsedniku Ruzveltu telegram sledeče sadržine: „Za našu zajedničku borbu nudimo vam sve što imamo i koliko god nas ima i istrajaćemo, rame uz rame sa vama, dok Pacifik i svet ne budu oslobođeni prokletstva brutalne sile i beskrajne pokvarenosti."

Amerika je, pored Japana, stupila u rat i sa Nemačkom i sa Italijom. Postala je saveznik Sovjetskog Saveza koji se, takođe, borio protiv Nemačke.

Američko vođenje rata, posebno u ranim fazama, svodilo se na neku vrstu ugovora o najmu i zajmu: na opremanje vojnih potencijala svojih saveznika. Međutim, prioriteti u tom snabdevanju bili su maločudni. Ponekad su prvo bili snabdevani saveznički, pa tek onda američki vojnici.

Sjedinjene Američke Države su odlučile da prvo snabdeju svoje vojnike na evropskom ratištu; nadrugom mestu bilo je snabdevanje Sovjetskog Saveza; armija generala Daglasa Mak Artura na pacifičkomratištu bila je na trečem mestu, a Kina na poslednjem. Pomoć Sovjetskom Savezu i Crvenoj armiji bila je prioritetni ja od pomoći američkim borcima na Pacifiku. A Čang Kaj Šek nikada nije primio više od 5% američkog ratnog materijala za sve vreme trajanja rata.

Čang je, očajnički tražeći pomoć „... uspeo da dobije zajam u visini od 250 miliona dolara u zlatu iz Sjedinjenih Država da bi stabilizovao kineski novac. Čovek zadužen za slanje novca Kini bio je pomoćnik sekretara Državne blagajne Heri Dekster Vajt (Harry Dexter White), sovjetski agent (i član CFR-a). Tokom perioda od tri i po godine Vajt je poslao samo 27 miliona dolara od 250 miliona koji su bili obećani Čangu."

Zapažate, naravno, da je gospodin Vajt prekršio zakon jer nije uručio pomoć koju je Kongres izglasao. Priča se, međutim, ne završava ovde, jer je Kongres 1945. godine izglasao i drugi zajam, ovoga puta od 500 miliona dolara, no ni jedan jedini cent nikada nije dospeo do Kine. Ponovo je komunistički agent Hari Dekster Vajt bio krivac. Monetarni sistem Kine je kolabirao."

I pored svih ovih problema, Čang je nastavio da se bori kako protiv Japana tako i protiv

komunista. Kada se Drugi svetski rat završio, on je 15. novembra 1946. sazvao Narodnu skupštinu koja je trebalo da odobri trajni Ustav. To se dogodilo 25.decembra 1946. godine. Plan je bio da Ustav stupi na snagu godinu kasnije, 1947. godine.

Novi Ustav je obezbeđivao sistem socijalnog osiguranja i Vladinu upravu nad javnim preduzećima, ali je sadržao i svojevrsnu „Povelju o pravima" koja je garantovala lične slobode i prava građana Kine. Ustav je predviđao i prve slobodne izbore u Kini (do tada u Kini nikada nije bilo izbora), kojisu bili zakazani za novembar (21-23) 1947. godine.

Ustav je, takođe, predvideo, posle izbora, i formiranje Narodne skupštine koja će imati 1744 delegata. Skupština je održana 29. marta.1948. godine, i tom prilikom delegati su izabrali predsednika i potpredsednika Kine.

Čang Kaj Šek je nekoliko puta ponovio da ne želi da bude predsednik, međutim, delegati na Skupštini su ga, ipak, izabrali za predsednika sa šestogodišnjim mandatom. Odnos glasova bio je otprilike 7:1 u korist Čanga.

Komunisti, naravno, nisu želeli da prihvate narodni mandat Skupštine, i nastavili su agresivne napade na Čangovu novoizabranu Vladu.

Čangov najveći neprijatelj, međutim, nisu bili Japanci ni komunisti u Kini predvođeni ČuEnlajem i Mao Cedungom. Bila je to američka vlada i državni sekretar Džordž Maršal (George Marshall), član Saveta za inostrane odnose.

Džordž Maršal je 1946. preduzeo mere da se nametne „embargo na prodaju i isporuke oružja iz Sjedinjenih Država..."

Navešćemo ovde i hvalisanje samog Maršala: „Kao glavnokomandujući, naoružao sam 39 antikomunističkih divizija, a sada sam ih jednim potezom pera razoružao."

Čangovoj, od naroda izabranoj, vlasti bilo je suđeno da propadne. Komunisti pod Maoom i Ču Enlajem konačno su uspeli da nateraju Čang Kaj Šeka i njegovu vojsku da napuste Kinu, i oni su se povuklina ostrvo Formozu.

Počeo je da raste pritisak na američku vladu da se za zakonitu vlast u Kini priznaju komunisti. U periodu od 1943. do 1949. godine pojavilo se 29 knjiga koje su se bavile situacijom u Kini. Džon T. Flin (John T. Flynn) je, u svojoj knjizi ’’Dok si ti spavao’’, dao kratak prikaz svih ovih izdanja. Čak 22 knjige okarakterisao je kao „prokomunističke", dok je ostalih sedam svrstao u „antikomunističke". Ove 22 knjige su, po rečima Flina, dobile „odobravanje u rukavicama" od najvažnijih literarnih revija u Americi: književnog podlistka „Njujork tajmsa", „Herald tribjuna", „Neišna", „Nju ripablika" i „Setrdej rivju of litričeria".

Ovih dvanaest knjiga je napisalo deset autora. Isti ti autori bili su urednici književnih rubrika u 43 revije. Drugim rečima, isti prokomunistički pisci davali su prikaz prokomunističkih knjiga i nipodaštavali, pa čak i ismevali one antikomunističke.

Opšta linija u svim ovim prokomunističkim knjigama bila je da su Mao i Ču Enlai „agrarni reformatori" koji žele promenu, tj. da se zemlja oduzme velikoposednicima i podeli siromašnim seljacima. Na primer, čak je Džordž Maršal 1946. godine rekao o Mao Cedungu i njegovom komunizmu ovo: „Ne budite smešni. Ovi momci su samo staromodni agrarni reformatori."

Čang i njegove pristalice, konačno bezbedni na ostrvu Formozi, počeli su da sprovode u delo ono što je Čang bio zamislio za Celu Kinu. Sa ove vremenske distance, sada je moguće uvideti kakav je tip vlasti Čang dao Tajvancima, narodu koji je živeo na Formozi pre dolaska Čang Kaj Šeka i njegovih ljudi.

Tajvan (kako je ova nova država dobila ime) sproveo je istinsku agrarnu reformu, tako da sada 75% sve obradive zemlje kultivišu privatni vlasnici. Ova reforma postignuta je bez krvave revolucije.

U dodatku treba reći i ovo: Čang Kaj Šek i njegovi naslednici izabrani su od naroda Formoze naslobodnim izborima, dok Mao i njegovi sledbenici nikada nisu Kinezima dozvolili priliku da sami izaberu svoje vlasti.

Kongresmen Eldon Rad (Eldon Rud) je 1979. godine napravio studiju o razlikama između kineskih komunističkih vlasti i poretka na Tajvanu. Evo jednog karakterističnog dela: „Iako ima 270 putaveću teritoriju i 58 puta brojnije stanovništvo, kineski bruto nacionalni dohodak je svega 10 puta veći od tajvanskog... Cifre koje sam naveo pokazuju, bez ikakve kontradikcije, da materijalno obilje nastaje samo uzemlji u kojoj vlada klima slobode. Po mom mišljenju, ovo je, ipak, samo najmanje važna razlika između Narodne Republike Kine i Tajvana. Istinske razlike postoje u duhu, stanju ljudi, odsustvu pritiska i postojanju individualnih mogućnosti."

Koja je bila cena Kineske revolucije koju su pomogli državni sekretar Džordž Maršal, Hari Dekster Vajt, a izveli Mao Cedung i Ču Enlai?

Godine 1971, Senatski komitet za sudstvo objavio je dokument na 28 stranica pod nazivom „Ljudski životi, cena komunizma u Kini". U ovom dokumentu se zaključuje „da su Mao i Ču Enlai odgovorni za smrt najmanje 64 miliona ljudi."

Pored ovih stravičnih žrtava, kineske komunističke vlasti imaju i druga područja „progresa", zbog kojih treba da se ponose. Valentajn Ču (Valentine Chu) je profesionalni novinar koji je rođen i odrastao u Kini, ali je izbegao pred komunističkim režimom. Godine 1963. je napisao knjigu pod naslovom ‘’Ta ta, tantan, priča iz središta komunističke Kine’’.

Gospodin Ču posvetio je poglavlje komunističkim naporima da razore porodicu u Kini. Iz tog poglavlja donosimo jedan odlomak:

„Svugde je porodica izvor snage i hrabrosti, kao i emocionalna luka u vremenima velikih potresa i lične nesreće. U Kini ona je bila i nešto više. Bila je samo društvo. Kineski komunisti su, naravno, bili svesni da njihova vlast nad narodom ne može biti uspešna sve dok se ne uništi monolitni porodični sistem,zajedno sa religijom i konvencionalnim moralom. Postarali su se da to učine čim su došli na vlast.

Jedan od poteza kojim su komunisti uništavali porodicu bio je da kineske majke odvoje od njihovog doma i da ih pošalju da rade na poljima kao nadničari. „Boston gloub" (Boston Globe) od 31. januara 1973. tvrdi: „Devedeset procenata žena radi u fabrikama ili na poljima a posle toga mora da pohađa nastavu". To očigledno ostavlja sasvim malo vremena za ulogu supruge, majke i domaćice.

Povezan sa prethodnim, načinjen je potez koji je Ču Enlai nazvao „sistemom komuna", prema kojem su ljude, žene, decu i starce razdvajali u posebne radne logore. Uništavali su im grobove predaka a bračne odnose isključivo sveli na od partije kontrolisane seksualne kontakte."

Ima, međutim, ljudi koji smatraju da ovih 64 miliona mrtvih, sva razaranja porodica i uspostavljanja komuna nisu previsoka cena.

Dejvid Rokfeler je o žrtvama Revolucije, po svom povratku iz Kine, 1973. godine, rekao sledeće:

„Kolika god bila cena Kineske revolucije, ona je očigledno uspela, ne samo u stvaranjuefikasnijeg i prosvećenijeg upravljanja, već i u negovanju visokog morala i zajedničkih interesa... Društveni elementi u Kini, pod rukovodstvom predsednika Mao Cedunga, jedan su od najznačajnijih i najuspešnijih u ljudskoj istoriji."

Ova izjava gospodina Rokfelera došla je nešto manje od tri godine posle zahteva predsednika Mao Cedunga da „... svet porazi Sjedinjene Američke Države. Tražio je od naroda sveta da se ujedine i pobede američke agresore i njihove poslušne pse."

Došlo je vreme da se američka zvanična politika prema Kini promeni. Trebalo je priznati vlasti u komunističkoj Kini kao legitimne, a prekinuti sve diplomatske odnose s Tajvanom. Premijer Ču Enlai, sudeći prema saopštenju koje je izdala administracija predsednika Niksona, 15. jula 1971. je u ime Narodne Republike Kine: „uputio poziv predsedniku Niksonu da poseti Kinu, u vreme koje će naknadno biti određeno, svakako pre maja 1972. godine. Nikson je sa zadovoljstvom prihvatio poziv."

Nije bilo slučajno to što je predsednik Nikson prihvatio poziv upravo 15. juna 1971, istog dana kada je Radio-Peking emitovao sledeći poziv: „Narodi sveta, ujedinite se i pobedite američke agresore I njihove poslušne pse."

Američka štampa i predsednik Nikson odbili su da obelodane ovu hipokriziju kineskih vlasti.

Niksonova podrška „crvenoj" Kini bila je zaista čudna. Kad je bio predsednički kandidat, 1968.godine, Nikson je izjavio: „Ja neću priznati Kinu i neću se složiti da bude primljena u Ujedinjene nacije..."

A u svojoj knjizi pod nazivom‘’Šest kriza’’,napisao je: „Prijem Kine u Ujedinjene nacije bio bi ismevanje odredaba Povelje, koja ograničava svoje članstvo na „nacije koje vole mir". A ono što najviše obespokojava jeste činjenica da bi priznavanje Kine donelo poštovanje komunističkom režimu, čiji bi uticaj nemerljivo porastao u Aziji i najverovatnije nepopravljivo oslabio nekomunističke vlade u tom regionu."

Dakle, predsednikNikson je, ipak, otišao u Kinu i širom otvorio vrata komunističkim vlastima Mao Cedunga i Ču Enlaja.

Sleded korak u izdaji kineskog naroda od strane Amerike došao je 1976. godine, kada su preminuli prvo Ču Enlai a zatim i Mao. Neverovatne su bile reci koje su izlazile iz usta svetskih lidera uslavu ove dvojice krvavih dželata.

Evo šta su pojedini zvaničnici izjavljivali o Ču Enlaju:

Džerald Ford: „Ču Enlai če dugo biti pamćen kao izvanredni vođa."

Državni sekretar Henri Kisindžer: „Veoma mnogo sam poštovao Ču Enlaja."

Bivši predsednik Ričard Nikson: „Čuova zaostavština biće činjenica da je pomogao da se okonča tama. Samo nekolicina ljudi XX veka mogu da se mere s premijerom Ču Enlajem po uticaju na svetsku istoriju."

A ovde su i komentari o Mao Cedungu:

Pjer Trido (Pierre Trudeau), premijer Kanade: „Narodna Republika Kina stoji kao spomenik duha i političke filosofije predsednika Mao Cedunga. Kanađani cene smernicu duha zajedništva koja je, pod Maovim vodstvom, doprinela modernizaciji Kine."

Predsednik Džerald Ford: „Mao je bio izuzetan, veliki čovek."

Državni sekretar Henri Kisindžer: „Mao je bio jedan od tirana našeg doba,"

Bivši predsednik Ričard Nikson: „Vizionar, pesnik, duboko usađen u istoriju kineskog naroda."

„Njujork tajms": „Moralist koji je duboko verovao... da dobrobit čoveka mora biti pre punog ekonomskog progresa."

„Boston gloub": „Za milione ljudskih bića širom sveta, simbol mogućnosti društvenih promena,ekonomskog i političkog progresa, dostojanstva potlačenih."

Svi ovi pritisci urodili su plodom: decembra 1978, kada je Karterova američka vlada priznala komunističku vlast u Kini, posle 55 godina prihvatanja Sun Jat Sena i Čang Kaj Šeka za legitimne predstavnike kineskog naroda.

Mnogi nisu prihvatili ovakav potez američke vlade. Bivši građanin Kine, doktor Čiu Juanhu, rekao je Kongresnom komitetu u Vašingtonu: „Priznavanje kineskog crvenog režima je obeshrabrivanje naroda celoga sveta... To će svetu biti znak da velika američka nacija ne zaslužuje da bude prijatelj, jer povremeno izdaje svoje najvernije saveznike."

Senator Beri Goldvoter (Barry Goldwater) bio je medu onima koji su smatrali da je povučen loš potez. Na jednoj konferenciji za štampu je izjavio: „Nemam ideju šta bi ga drugo moglo motivisati osim Trilateralne komisije, sastavljene od bankara iz ove zemlje i inostranstva, koji žele da razgranaju svoje velike poslove. Ovo je opasna stvar, zato što unosi strah u naše saveznike, posebno u one male, jer vide kako SAD drže svoju reč."

Konačna izdaja kineskog naroda odigrala se 1. januara 1979, kada je predsednik Džimi Karter prekinuo diplomatske odnose s jedinom slobodno izabranom vladom koju je Kina ikada imala, onom s Tajvana. Čak je otišao toliko daleko da izjavi da „Postoji samo jedna Kina i Tajvan je njen deo."

Nacionalistička vlada Tajvana teško je primila ovu izdaju, ali je dala izjavu da neće „pregovarati s kineskim komunističkim režimom niti praviti kompromise s komunizmom."

Oba ova poteza naterala su Berija Goldvotera da optuži predsednika Kartera kako su njegovi motivi bili ekonomski i „da je to učinio zbog velikih svetskih banaka, Čejs Menhetn banke i francuskih bankara i zbog kompanija kao što su Koka-kola."

Ronald Regan nazvao je raskid s Tajvanom „izdajom".

Hipokriziju celog scenarija oko Kine najbolje je, u maju 1979, ilustrovala fotografija koju je doneo „Njujork tajms", na kojoj se vidi američki sekretar trgovine Huanita Kreps (Juanita Kreps) kako sa osmehom razgleda veliki Kineski zid, očigledno uživajući. Fotografija se nalazi neposredno ispod glavnog teksta na toj strani, koji nosi naslov: Na kineskom plakatu piše da se politički zatvorenici muče i izgladnjuju u kineskom 'raju'

U članku se ne kaže da li je nasmejana gospođa Kreps posetila nekog mučenog i izgladnelog političkog uhapšenika, no to je malo verovatno.

Na pitanje zašto niko od američkih novinara i zvaničnika koji su posetili Kinu nije ni pomenuo postojanje torture nad političkim zatvorenicima, delimično je odgovorio Edvard N. Litvak (Edward N.Luttwak), direktor vašingtonskog Centra za istraživanje inostrane politike pri Univerzitetu „Džon Hopkins". I on je posetio Kinu Aprila 1977. napisao je članak za „Riders dajdžest". U njemu je postavio niz pitanja:

„Zašto su američki novinari propustili da nam prenesu fundamentalne stvari iz kineske realnosti? Na kraju, mizerno siromaštvo zemlje vidi se na svakom koraku. Štaviše, pitam se zašto prethodni posetioci nisu bili revoltirani učionicama u kojima decu uče iz udžbenika punih brutalnih slika najgore vrste iz propagande o klasnoj borbi?

Zašto su naši „azijski đaci" propustili da jave o militarizmu sistema u kojem je najjeftinije odelo za dečaka mini uniforma koja ide zajedno sa puškom?

I, konačno, kako su mogli da propuste najvažniji fenomen života u („crvenoj") Kini: njegov jedinstveni gotovo apsolutni totalitarizam?

"Međutim, suviše je kasno. Državni sekretar Džordž Maršal, Institut za pacifičke odnose i savremeni političari izdali su jedinu od naroda izabranu kinesku vlast i zamenili je najbrutalnijom I najkrvavijom vladom na licu Zemlje.

Kina je sada istinski komunistička.
SUM JAT SEN (1867-192S), osnivač vođ kineske nacionalne stranke Kuom kointang. Tokom kratkog perioda bio je predsednik nove Kineske Republike.
ČANG KAJ ŠEK (1887-1975) je krajem dvadesetih godina naredio uništenje komunističkog krila Kuomitanga, ali nikada nije uspeo da iskoreni ovu partiju.
MAO CEDUNG (1893-1976) iz mlađih dana. Proglašenjem Narodne Republike Kine 1949, postajenjen prvi predsednik Vlade. Od 1954. do 1959. predsednik NR Kine, od kada je, oslobođendržavnih funkcija, bio doživotni predsednik Centralnog komiteta KP Kine. Otac kineske „kulturne revolucije"
ČU ENLAI (1898-1976) je u početku bio protivnik Mao Cedungove revolucionarnetaktike, ali od 1910. sa njim sarađuje. SaČang Kaj Šekom, koga je 1936. oslobodio pobunjenih trupa, formirao jedinstveni antijapanski front. Bio je jedan od glavnihvojnih stratega Revolucije. Fotografijabeleži susret sa predsednikom SADNIKSONOM, prilikom njegove posetePekingu 1972. Godine

NACIONALNI KONCIL CRKAVA (NCC)

Godine 1831, jedan mladi Francuz, Aleksis de Tokvil (Alexis de Tocqueville), bio je od strane francuske vlade poslat u Sjedinjene Države da prouči američke zatvore i popravne ustanove.

Po povratku u Francusku, napisao je knjigu pod naslovom:‘’Demokratija u Americi.’’To je studija o razlozima američkog uspeha s republikanskim oblikom vladavine.

Evo kako je on sumirao svoja otkrića:

„Tragao sam za veličinom i genijem Amerike u njenim prostranim lukama i širokim rekama, ali ih tamo nisam našao. Tragao sam za veličinom i genijem Amerike na njenim plodnim poljima i beskrajnim šumama, ali ih tamo nisam našao.

Tražio sam veličinu Amerike u bogatim rudnicima i njenoj ogromnoj trgovini, ali ni tamo je ne beše. Tražio sam genije Amerike u njenom sistemu javnih škola i u institucijama za obrazovanje, no ne beše ga ni tu.

Tragao sam za veličinom i genijem Amerike u njenom demokratskom Kongresu i neuporedivom Ustavu, ali ih tamo nisam našao.

Ne nađoh ih sve dok ne dođoh u američke crkve i ne čuh pomen pravednosti s propovedaonice.Tada sam shvatio tajnu njene moći. Amerika je velika jer je dobra, i ako ikada prestane da bude dobra, prestaće da bude velika."

Valter Raušenbuš (Walter Rauschenbusch) i Hari Vord (Harry Ward), 2. decembra 1908. Osnovali Federalni koncil Hristovih crkava u Americi (Federal Council of Churches of Christ in America), obično poznat pod imenom Federalni koncil crkava (FCC).

Doktor Raušenbuš je bio teolog koji je napisao: „Ako socijalizam ikada bude uspeo, on neće uspeti u nekoj nereligioznoj zemlji."

Doktor Heri Vord, predavač na Saveznom teološkom seminaru Junion, kao član Komunističke partije, bio je pod zakletvom indentifikovan od strane Maninga Džonsona (Manning Johnson), koji je i sam pripadao komunistima. Gospodin Džonson je označio Vorda kao „glavnog arhitektu komunističke infiltracije i subverzije na polju religije.

Organizacija koju su stvorila ova dvojica primala je novac iz jednog neobičnog, mada ne I neočekivanog izvora: „... Džon D. Rokfeler junior je od 1926. do 1929. godine dao Federalnom koncilu crkava preko 137 000 dolara što je suma koja iznosi više od 10% ukupnog godišnjeg prihoda Koncila iz svih ostalih izvora."

Federalni koncil crkava je ubrzo pao i drugima u oči. Gofline 1927, kongresmen Artur M. Fri(Arthur M. Free) predložio je Kongresu rezoluciju u kojoj se Federalni koncil crkava naziva „komunističkom organizacijom koja ima za cilj uspostavljanje državne crkve..."

Federalni koncil crkava je delimično otplatio podršku bogataša kada je 1942. godine proklamovao platformu koja poziva na „svjetsku vladu, međunarodnu kontrolu svih vojski i mornarica, univerzalni novčani sistem i demokratski kontrolisanu međunarodnu banku."

Pritisak na Federalni savet crkava je sve više rastao, kako je raslo saznanje o njegovim delatnostima. Tako je donesena odluka da mu se promeni ime, ali ne i pravac delovanja. Dana 29. novembra1950. godine Federalni koncil crkava (FCC) je postao Nacionalni koncil crkava (NCC).

U jednom intervjuu koji je 15. juna 1968. časopisu „Aprouč" (Approach) dao Gas Hol, generalni sekretar Komunističke partije SAD, izneo je tvrdnju da komunizam i Crkva (očigledno NCC) imaju mnoge zajedničke ciljeve i da „zaslužuju da postoje jedno zbog drugog." Hol je nastavio: „Kako su današnji ciljevi'crvenih u Americi gotovo identični onima koje propoveda Liberalna crkva, mi moramo i mi hoćemo da radimo zajedno u cilju istih stvari."

Šta god to NCC nudio, mnogi nalaze da je sve to zanimljivo. Još jedna „crkva", ovog puta Crkva Satanina iz San Franciska, čiji je „visoki sveštenik" Anton La Vej (Anton La Vey), nedavno je postala član Nacionalnog saveta crkava.

SVETSKI SAVET CRKAVA (WCC)

Ova, po svemu proširena, organizacija formirana je 23. avgusta 1948. godine i sledi gotovo isti kurs kao i Nacionalni koncil crkava.

Jedan primer će vam reći o njihovoj sličnosti. Generalni sekretar Svetskog saveta crkava za godinu 1975, Filip Poter (Philip Potter), izjavljuje da je „ponekad radikalniji i od većine marksista."

Još jedan službenik WCC-a zastupa mišljenje gospodina Potera. Emilio Kastro (Emilio Castro), čelnik Komisije za evangelizam i misije u svetu, 1982. je rekao ovo: „Filosofske osnove kapitalizma su zle i potpuno suprotne Jevandelju."

Ovakve stavove u korist marksizma a protiv sistema slobodnog preduzetništva dele i ostali koji prisustvuju njihovim globalnim konferencijama. Na sastanku održanom novembra 1975. premijer Jamajke, Majki Menli (Michael Manly), rekao je okupljenim delegatima „... da hrišćanstvo mora pomoći u uništavanju kapitalističkog sistema i stvaranju novog svetskog ekonomskog poretka. Njegov govor... propraćen je dugotrajnim aplauzom..."

Svetski savet crkava daje drugima novac na osnovu svojih ubeđenja. Organizacija je stvorilaProgram za borbu protiv rasizma - PCR (Program to Combat Racism). Od 1970, ova organizacija dala je višeod 5 miliona dolara u 130 različitih udruženja koja se bore protiv rasizma u 30 zemalja.

Međutim, gotovo polovina tog novca otišla je gerilcima koji traže nasilno zbacivanje belog režima u Južnoj Africi.

Svetski savet crkava je prilično selektivan, tako „da ni cent novca iz Programa za borbu protivrasizma nije otišao disidentskim grupama u Sovjetskom Savezu..."

Ovo je veoma zanimljivo, pošto se procenjuje da ima blizu 5 miliona Rusa

u koncentracionim logorima za prinudni rad u Sovjetskom Savezu. Čovek koji je upoznat s pravim stanjem stvari jeste Avram Šifrin (Avraham Shifrin), Rus koga su sovjetske vlasti proterale 1970. godine i koji je izvršni direktor Istraživačkog centra za zatvore i koncentracione logore za prinudni rad u SSSR-u. On tvrdi da „najveću grupu zatvorenika u tim logorima čine hrišćanski vernici" koji se u njima nalaze jedino zbog toga što suhrišćani.

SLOBODNO ZIDARSTVO

Godine 1871, slobodni zidar Albert Pajk (Albert Pike) objavio je knjigu od nekih 860 stranica, pod naslovom:’’ Moral i dogma drevnog i prihvaćenog škotskog obreda Slobodnog zidarstva, pripremljeni za Vrhovno veće trideset trećeg stepena jurisdikcije Sjedinjenih Država’’, i izdati od njene uprave.

Veruje se da je gospodin Pajk sam napisao ovu knjigu.

Njegova prošlost je veoma interesantna. Mnogi istoričari smatraju da ga je Đuzepe Macini (Giuseppe Mazzini), istaknuti slobodni zidar, odabrao da bude voda Iluminata u Sjedinjenim Državama. Šta više, on je postao brigadni general u konfederalnoj armiji tokom Građanskog rata.

Macini je, u pismu Pajku 1870. godine, istakao potrebu da se stvori „super ritual" u okviru tradicionalnog masonskog Reda:

„Moramo dozvoliti svim (masonskim) federacijama da nastave i dalje isto da rade... Moramo, međutim, stvoriti i super ritual koji će ostati nepoznat i u koji ćemo pozvati one masone visokog stepena koje budemo sami odabrali... Ovi ljudi moraju biti obavezni na striktnu tajnost. Putem ovog najvišeg rituala, vladaćemo celokupnim Slobodnim zidarstvom koje će postati jedan međunarodni centar u toliko moćniji ukoliko mu namere budu nepoznate."

Macinijevo pismo bilo je napisano pre nego što je Pajk izdao svoju studiju o trideset dva stepena masonerije pod nazivomMoral i dogma, tako da je očigledno da knjiga „nije namenjena javnosti" kako kažePajk, već ovom „super-ritualu" unutar masonerije. U svakom slučaju, njen sadržaj mnogo toga otkriva, što će se videti iz nekoliko rečenica koje smo odabrali iz najzanimljivijih delova teksta.

U knjizi se tvrdi da je masonerija religija: „Svaka masonska loža je religijski hram, a njena učenja su verska uputstva". „Masonerija je obožavanje...". Pajk je kasnije i označio i šta masoni obožavaju:„Mi gledamo u cilj, kraj, konačno uništenje zla i ponovno vračanje čoveka u njegovo prvobitno stanje putem Razuma...". ,,U početku beše... Reč... Razum koji govori." „Drevni i prihvaćeni obred slobodnog zidarstva je postao... učitelj velikih istina, nadahnut i prosvetljen razumom." „Razum je apsolut i u njega moram overovati."

Pajk je tvrdio da će najveću radost njegova „religija razuma" doživeti kada „...ljudski um skoči na Božiji presto i podigne svoju baklju iznad ruševina Univerzuma."

Ismevao je hrišćanstvo: „Učitelji, čak i u hrišćanstvu, uopšte ne znaju pravo značenje onoga čemu uče ljude." „...Isus iz Nazareta je bio čovek, baš kao i mi... (masonerija) vidi u Isusu velikog moralnog učitelja’’.

O verovanju u Boga Pajk je napisao sledeće: Ja...to je pravi vladar Univerzuma". „Koncepcija jednog apsolutnog Božanstva, izvan ili nezavisnog od razuma, ideal je crne magije."

Pajkova religija ima mnoge insignije i verovanja tradicionalnog hrišćanstva: oltar („Masonerija oko čijeg oltara..."); iskustvo „ponovnog rođenja" („Inicijacija u misterije smatrala se mističkom smrću... a inicijatu je tada govoreno da je regenerisan, ponovo rođen..."); krštenje: (...krštenje je simbol pročišćenja neophodan da bismo postali savršeni masoni").

Pajk je označio i subjekta masonskog obožavanja: „Lucifer, lučonoša! Sin jutra! On je taj kojidonosi Svetlost..."

Pajk je ograničio i od Boga dato pravo pojedinca na život: „Nije istina ako se kaže da se jedan čovek, ma koliko mali bio, ne sme žrtvovati umesto drugog, većine ili svih ljudi. To nije obična obmana, već najopasnija moguća. Često se čovek, pa i mnogi ljudi, moraju žrtvovati, u pravom značenju te reči, zbog interesa mnogih."

I, konačno, gospodin Pajk saopštava šta je krajnji cilj masona: „...svet će jednoga dana doći kodnas po svoje suverene (političke lidere) i pontifekse (verske vođe). Mi ćemo uspostaviti ravnotežu Univer-zuma i bićemo vladari nad gospodarima sveta."

Cilj masona je, dakle, prema rečima gospodina Pajka, da postanu „vladari nad gospodarima sveta".

Tajna sila iza sile!

ĐUZEPE MACINI (1805-1872), talijanski revolucionarni demokrata. Godine 1831. osnovao je u Marseju revolucionarno društvo italijanskih nacionalista,,Mlada Italija". Učestvovao je u borbama za ujedinjenje Italije, ostao do kraja veran republikanskim načelima, masonskoj organizaciji, a ogorčeni protivnik ujedinjenja Italije na monarhističkim principima. Smatran je veoma važnim inspiratorom demokratizma i nacionalizma širom sveta.

GLAVA XIX