Nevidljiva ruka

FEDERALNE REZERVE

Međunarodni bankari, pošto ni putem dva uzastopna rata nisu uspeli da ubede Amerikance da im je potrebna centralna banka, odlučili su da promene taktiku. Umesto ratovima, počeli su da ubeđuju Amerikance posredstvom veštački stvorenih kriza, recesija i panike.

Njima je bilo lako da izazovu paniku.

U samoj prirodi bankarskog posla, a to znaju svi bankari, jeste da se samo mali procenat ukupno uloženog novca podiže u jednom danu. Zbog ovoga, tek nekih dvadeset procenata se čuva u banci, a ostalo je pozajmljeno, uz kamatu, ljudima koji taj novac reinvestiraju u kapitalna dobra ili potrošnu robu.

Odavde sledi da je bankarima lako da izazovu paniku, koja se zove „navala", time što će štediše bilo koje banke ubediti da je ona nesolventna, odnosno da nema novac kojim bi isplatila ulagače ukoliko bi odlučili da podignu svoju gotovinu. Ovo je, naravno, istinita tvrdnja, jer kada bi svi ulagači (štediše) došli u isto vreme da podignu svoj novac, banka ne bi mogla sve da ih isplati. Takva novost brzo bi se raširila, tako da bi i drugi ljudi otišli u svoje banke da provere da li mogu da podignu novac. Nastala bi navala na banke, čime bi se od slučaja jedne napravila prava i potpuna nacionalna panika. A osoba koja bi prorekla nesolventnost banaka bila bi priznata za proroka prvog reda.

Banke koje bi iskusile navalu na uloge zahtevale bi povraćaj novca od onih kojima je pozajmljen, onda bi nastala trka da se prodaje imovina da bi se otplatio dug banci. Kada bi se ovo masovno dešavalo, cene imovine (kuća, zemljišta itd.) bi padale, što bi omogućavalo ljudima koji imaju novca da kupuju po sniženim cenama. Planirana panika mogla je da deluje u dve faze: bankari koji bi znali šta se sprema mogli bi da povuku svoj novac pre izbijanja panike, a potom da sa njim izađu na tržište i pokupuju kapitalna dobra po bagatelnoj ceni.

Ovo je, dakle, bilo moćno oružje u rukama ljudi koji su želeli da izmene bankarski sistem Sjedinjenih Država, tako da više ne postoje individualni bankari, već samo grupa bankara koja operiše u Nacionalnoj banci.

Posle ovakvih scena panike, bankari bi okrivili postoji bankarski sistem za sve ekonomske nedaće.

Ali, što je još važnije, imali bi i rešenje za sve probleme: centralnu banku.

Taktika se, znači, promenila. Umesto izazivanja ratova, trebalo je izazivati bankarske panike itako uticati na Amerikance da prihvate centralnu banku.

Jedan od najznačajnijih igrača u ovoj „igri" bio je Dž. P. Morgan, čiji je otac bio agent Rotšilda I silno se obogatio probijajući blokadu koju je Linklon namestio Jugu. (Interesantno je zabeležiti da je Dž. P.Morgan, propagator američke potrebe za centralnom bankom, rođak Aleksandera Hemiltona, koji se, takode, zalagao za centralnu banku u doba revolucionarnog rata protiv engleske vlasti. Ova veza otkrivena je tek 1982, kada je časopis „Tajm" objavio da je umro Pijerpont Morgan Hemilton, prapraunuk Aleksandera Hemiltona i nećak Dž. P. Morgana.)

Godine 1869, Dž. P. Morgan je otišao u London i postigao dogovor da formira kompaniju „Nordern sekjuritis" (Northern Securities) koja bi zastupala interese kompanije „N.M. Rotšild" u Sjedinjenim Državama.

Prva velika panika koju su izazvali međunarodni bankari dogodila se 1893, kada je lokalnim bankarima širom zemlje bilo rečeno da opozovu svoje zajmove.

Senator Robert Oven „... je svedočio pred Kongresnim komitetom da je banka čiji je on vlasnik od Nacionalnog bankarskog udruženja primila cirkularno pismo, koje će kasnije biti poznato kao 'Cirkular panike iz 1893.' U njemu je stajalo: Vi ćete smesta povući jednu trećinu vaše gotovine i polovinu vaših zajmova..."

Kongresmen Čarls A. Lindberg (Charles A. Lindbergh), otac slavnog pilota, video je to pismo o kojem je svedočio senator Oven, i izjavio je da je namera tog cirkulara bila da proizvede napetost koja bi „prinudila poslovne ljude da od Kongresa zahtevaju donošenje zakona koji bi išli u korist bankara". (Bankari nisu izazvali paniku tako što su ljudima punili uši da su banke nesolventne. Oni su izdali cirkularno pismo drugim bankarima kako bi oni sami izazvali paniku. Strategiju koju smo na početku izložili čuvali su za kasnije.)

Taktika je, naravno, potpuno istovetna sa onom koju je izložio Jan Kozak u knjizi

’’Bez ispaljenog metka’’: prvo stvoriš problem, a zatim ohrabriš ljude pogođene problemom da zahtevaju od Kongresa donošenje zakona koji idu u korist tvorcima problema.

Kongres je ovu priliku iskoristio da usvoji oporezivanje prihoda, što je bilo ugrađeno u takozvani Tarifni akt iz 1894. Na ovaj način, dva stava iz „komunistučkog manifesta", koji su za cilj imali uništenje srednje klase, ponuđena su Amerikancima u isto vreme: centralna banka i oporezivanje prihoda.

Jedan hrabri kongresmen, Robert Adams (Robert Adams), suprotstavio se oporezivanju prihoda.Evo njegovih reči u Kongresu: „Nametanje ovog poreza pokvariće narod. On će doneti... špijune i dostavljače. Biće to korak ka centralizaciji... Njegovo prikupljanje je skupo i nikada neće biti pravično."

No, uprkos delovanju zaverenika, zakon koji je Kongres odobrio proglašen je neustavnim od strane Vrhovnog suda. Tako je morala da bude donesena odluka da se Zakon o oporezivanju prihoda unese u Ustav kao ustavni amandman.

Bila je to 1900. godina i administracija predsednika Vilijema Mek Kinlija optužila je „Norden sekjuritis kompaniju" za kršenje antitrustovskih zakona. Mek Kinli je u svom drugom mandatu promenio potpredsednika i za manje od godinu posle toga je ubijen. Njegov drugi potpredsednik Teodor Ruzvelt, postao je predsednik a progon kompanije „Nordern sekjuritis" je obustavljen.

Ruzvelt je 1904. ponovo izabran za predsednika.

Još jedan zastupnik interesa britanske Rotšild banke, pukovnik Edvard Mendel Haus, napisao je 1912. godine jednu veoma važnu knjigu. Nosila je naziv ’’Filip Dru upravljač’’, i sadržala je lične stavove autora, izložene u formi romana. Iako napisana 1912, knjiga je sadržala predviđanja budućih događaja za koje se autor nadao da će se ostvariti.

Ključni događaj u knjizi je sastanak, 1925. godine, između Džona Tora (John Thor), opisanog kao „visoki sveštenik finansija" i veoma značajnog senatora Selvina (Selwyn).

Selvin je otkrio „da vlast vodi svega nekolicina ljudi i da niko van toga kruga nema veliku važnost. Njegova (Selvinova) namera je bila da se probije u taj krug, ukoliko je moguće, i ne samo da postane deo vlasti, već i sama vlast."

Senator Selvin se nije zadovoljavao samo time da bira predsednika Sjedinjenih Država, već je „planirao i da pod svoju kontrolu stavi Senat i Vrhovni sud." „Za Selvina je to bila fascinantna igra. Želeo je da vlada zemljom apsolutistički, a da ipak ne bude poznat kao direktni vladar".

Nacija je saznala za ovu zaveru dvojice ljudi pukim slučajem, kada je Torov sekretar pustio unazad traku koja je snimala razgovor na diktagrafu i bila nepažnjom okrenuta naopako tokom sastanka. Sekretar je snimak dao „Asošijeted presu," koji je ovu priču o zaveri raširio po celoj zemlji. Amerika je pročitala priču i znala da je „revolucija neminovna".

Glavni junak priče, Filip Dru, koji nije bio direktno umešan u zaveru, organizuje vojsku od 500 000 ljudi i vodi ih u marš na Vašington. Sukobljava se sa Vladinim trupama pred Vašingtonom i postiže odlučujuću pobedu. Predsednik, koji se u romanu zove Roklend (Rockland), napušta zemlju a Selvin biva naimenovan za predsednika u njegovom odsustvu. Njegov prvikorak je da se preda snagama Filipa Drua.

Dru dolazi, zadržavaSelvina kao predsednika, ali preuzima „diktatorska ovlašćenja", što znači da će, i pored toga što je Selvin predsednik, Dru donositi sve odluke sam. On je sada u poziciji da Sjedinjenim Državama da novi oblik vlasti. Dru ga opisuje kao „... socijalizam o kojem je sanjao Karl Marks."

Dru priprema nekoliko ključnih marksističkih programa, kao što su progresivno oporezivanje prihoda i progresivni porez na nasleđe. Takođe, zabranjuje „prodaju... svih vrednosti", ukida, bar delimično, pravo na privatnu svojinu, upravo kao što je Marks nalagao u svojim radovima.

On počinje da pravi nove zakone, budući da „... više nije bilo zakonodavnih tela u zasedanju i funkcija donošenja zakona prenesena je na samo jednog čoveka, samoga Drua.

Takođe je prepravio i „zastareli... i groteskni" Ustav Sjedinjenih Država. Dru se mešao u unutrašnje poslove drugih nacija, uključujući Englesku, a bio je zabrinut i zbog Rusije i „pitao se kada će na nju doći red. Puno posla, znao je to, čekalo je nekog u toj despotskoj zemlji."

(Drugim rečima, pukovnik Haus, autor Filipa Drua, nadao se da će izbiti revolucija u Rusiji. Prorekao je revoluciju ruskom narodu, događaj koji će se u stvarnosti odigrati tek za nekih pet godina, a takozvanog „despotskog" cara Rusije zamenio je „socijalizmom o kojem je sanjao Karl Marks".)

Posle objavljivanja romana, pukovnik Haus je priznao da knjiga formuliše „njegova etička i politička verovanja". Haus je video sebe u liku svoga junaka: Filip Dru je ono što je on sam želeo da bude. Svako delo u njegovoj karijeri, svako pismo i svaka reč saveta koju je uputio (predsedniku) Vudrou Vilsonu bili su u skladu sa idejama koje je izrazio Filip Dru."

Pukovnik Haus je pripremio teren da za sledećeg predsednika na izborima 1912. bude izabran Vudrou Vilson. Vilson je bio učenik pukovnika Hausa. Usvajao je misli svoga mentora u toj meri da je kasnije jednom prilikom izjavio kako su „Hausove i moje misli jedno".

Vilson je zbunjujuća ličnost, neka vrsta enigme onog doba. Priznao je da postoji velika zavera, a ipak se povezao s njom. Napisao je: „Postoji negde sila koja je toliko organizovana, toliko tajanstvena, toliko oprezna, toliko povezana, toliko potpuna i toliko ubedljiva, da je bolje ne govoriti glasno o njoj kada je napadaš."

Gospodin Vilson nije označio Slobodne zidare kao silu o kojoj je govorio, nego je, štaviše, bio i njihov član.

Haus je svoju knjigu poklonio mnogim ljudima. Jedan od njih je bio i Frenklin Delano Ruzvelt,takođe mason, koji je izjavio da je knjigu pročitao sa velikim interesovanjem.

Haus je bio izuzetno važna osoba tokom Vilsonovih godina. Jednom prilikom je svome biografu Čarlsu Sejmuru (Charles Seymour) rakao: „Tokom poslednjih petnaest godina bio sam u blizini centra stvari, iako je svega nekolicina ljudi posumnjala u to. Ni jedan značajan stranac nije došao u Ameriku a da nije razgovarao sa mnom. Bio sam blizak s pokretom koji je nominovao Ruzvelta."

Nije, dakle, Mendel Haus stvorio samo Vudrou Vilsona, već je učestvovao i u promovisanju Frenklina Ruzvelta kao predsednika Sjedinjenih Država.

Znači, on je postao „tajna sila" koja je stajala u pozadini Vilsona i Ruzvelta, upravo ono što se lik iz njegove mašte, senator Selvin, nadao da će postati.

Drugi zastupnik Rotšildovih interesa, Dž. P. Morgan, pripremao se za sledeći korak, po shemi koja je napravljena u cilju stvaranja centralne američke banke. Morgan je početkom 1907. boravio pet meseci u Evropi, često putujući između Pariza i Londona, sedišta dvaju ogranaka bankarske porodice Rotšild.

Morgan je očigledno bio u Evropi zato što je doneta odluka da upravo on podstakne bankarsku paniku u Americi. Čim se vratio, počele su da se šire glasine da je Nikerboker banka (Knickerbocker Bank) iz Njujorka nesolventna. Ljudi koji su imali uloge u toj Banci su se uplašili, jer su mislili da je Morgan,najpoznatiji bankar toga doba, možda u pravu. Počela je panična navala na Banku. Morgan je bio u pravu (taBanka, kao uostalom ni jedna druga na svetu, nije bila u stanju da momentalno isplati sve uloge). To je izazivalo navale i na druge banke, i panika 1907. godine bila je potpuna. Odmah je u dejstvo stupila i propaganda, tvrdeći da se više ne može verovati bankama koje imaju ovlašćenja od pojedinih država Federacije. Potreba za centralnom bankom postala je očigledna, bar je takvo bilo obrazloženje zaverenika.

Istoričar Frederik Luis Alen (Frederic Lewis Allen), pišući za časopis „Lajf", bio je svestan ove igre. Napisao je: „... pojedini hroničari došli su do genijalnog zaključka da je Morgan iskoristio nestabilne uslove tokom jeseni 1907. da bi pripremio paniku, kojom je zatim mudro rukovodio, tako da je uništio rivalske banke a učvrstio nadmoć banaka u svojoj orbiti."

Vudrou Vilson, koji je 1907. bio predsednik Prinston univerziteta, obratio se narodu Amerike sa ciljem da odagna svaku krivicu koja bi mogla da padne na Morganova pleća. Rekao je: „Sve ove neprilike mogu se izbeći ukoliko naimenujemo komitet sastavljen od šestorice ili sedmorice ljudi okrenutih ka opštem dobru, kakav je recimo Dž. P. Morgan, koji bi vodili poslove ove zemlje."

Vilson je, znači, želeo da se državni poslovi predaju u ruke osobi koja je i izazvala čitavu pometnju: Dž.P. Morganu!

Glavna stvar u svim objašnjenjima uzroka panike iz 1907. bila je da je Americi potrebna banka koja bi sprečila zloupotrebe bankara sa Vol strita. „Jedan događaj je konačno ubedio Kongres u potrebu bolje kontrole bankarskog sistema: panika iz 1907. Kada se stišala, počela je da raste agitacija za nacionalni bankarski sistem."

Narod Amerike, koji je trpeo tokom Revolucije, rata iz 1812, u borbama između Džeksona i Druge banke, u Građanskom ratu i bankarskim panikama iz 1873. i 1893, i konačno u panici 1907, na kraju je doveden do tačke kada je morao da prihvati rešenje koje su mu nudili oni koji su sve ove nedaće i izazvali: međunarodni bankari.

To rešenje je bilo - centralna banka.

Osoba koju su bankari nametnuli da predloži zakonski akt o centralnoj banci bio je senator iz Rod Ajlenda Nelson Oldrič (Nelson Aldrich), mason i deda po majci braće Rokfeler, Dejvida i Nelsona (David and Nelson Rockefeller). Bio je naimenovan u Nacionalnu monetarnu komisiju i zadužen „da napravi probnu studiju o finansijskom poslovanju pre nego što se formuliše zakonski predlog o bankarskoj i novčanoj reformi."

Tokom naredne dve godine, ova Komisija je putovala po Evropi i obilazila bankarske kuće, učeći (navodno) tajne centralnih bankarskih sistema Evrope. (Mnogi veruju da su oni već znali sve tajne evropskih bankarskih sistema!)

Odmah po povratku iz Evrope, novembra 1910, senator Oldrič se ukrcao na voz u Hobokenu (Nju Džersi) i krenuo ka ostrvu Džekil u Džordžiji. Cilj mu je bio lovački klub na ostrvu Džekil, čiji je vlasnik bio gospodin Morgan. Na tom mestu napisan je zakonski predlog koji će Americi doneti centralnu banku.

U vozu, a kasnije i u Džordžiji, s Oldričem su bili:

A. Pajt Endrju (A. Piatt Andrew), pomoćnik sekretara finansija,

Frenk Vanderlip (Frank Vanderlip), predsednik Kun-Leb nacionalne siti banke iz Njujorka (Kuhn-Loeb National City Bank),

Pol Varburg, partner u bankarskoj kući Kun-Leb i komp.,

Henri Dejvidson (Henry Davidson), stariji partner Dž. P. Morgana,

Čarls Norton (Charles Norton), predsednik Morganove Prve nacionalne banke Njujorka (First National Bank of New York). i

Bendžamin Strong (Benjamin Strong), predsednik Morganove „Benkers trast kompanije"(Bankers Trust Company).

Vagon kojim su ova gospoda putovala pripadao je senatoru Oldriču. Dok su boravili u inostranstvu, bili su zakleti na tajnost i zahtevano je da se međusobno oslovljavaju samo po imenu.

Jedan od njih, gospodin Vanderlip, kasnije je obelodanio svoju ulogu u pisanju zakonskog predloga koji je stvorio Sistem federalnih rezervi. U „Satrdej ivning postu" je napisao:

„... godine 1910. bio sam tajanstven i skrivao sam se kao neki zaverenik. Ne mislim da je preterivanje ako o našoj tajnoj misiji na ostrvu Džekil govorim kao o prilici kada je stvorena koncepcija onoga što će kasnije biti Sistem federalnih rezervi. Bilo nam je rečeno da zaboravimo naša prezimena. Dalje nam je saopšteno da treba da izbegnemo zajedničku večeru u noći našeg odlaska. Instruirani smo da što neprimetnije, jedan po jedan, dođemo na stanicu u Nju Džersiju, na obali Hadsona, gde nas je čekao spreman privatni vagon senatora Oldriča, prikačen na začelju kompozicije koja je išla na jug. Kada smo se napokon ukrcali u taj privatni vagon, počeli smo da se pridržavamo tabua koji se odnosio na naša prezimena. Znali smo da ništa ne sme da procuri, jer će, u protivnom, naše vreme i naši napori biti uzaludni."

Zapažate da zaverenici nisu želeli da narod sazna šta mu spremaju. Zakonski projekat nisu pisali pravnici, već grupa bankara, uglavnom povezana sa čovekom odgovornim za događaje iz 1907: sa Dž. P.Morganom.

Oni su imali još jedan problem. Morali su „da izbegnu ime Centralna banka, pa su iz tog razloga stvorili Sistem federalnih rezervi. Njega će posedovati privatna lica koja će izvlačiti profit iz vlasništva nad deonicama i kontrolisati izdavanje novca u državi. Sistem će pod svojom komandom imati sve finansijske resurse u državi i biće u stanju da mobiliše pod hipoteku stavi Sjedinjene Države i da ih gurne u velike ratove na tuđoj teritoriji."

Da bi obmanuli Amerikance, zaverenici su podelili Sistem federalnih u dvanaest okruga, tako da narod ne bi govorio o centralnoj banci. Činjenica da tih dvanaest okruga imaju jednog direktora, nazvanog predsedavajućim Federalnih rezervi, očigledno nije smatrana relevantnom.

Jedini čovek na ostrvu Džekil koji nije bio bankar, bio je Nelson Oldrič, ali se sa sigurnošću može smatrati bogatim čovekom, koji je bio u mogućnosti da pokrene sopstvenu banku. Kada je ušao u Senat 1881, njegovo bogatstvo je iznosilo 50 000 dolara, a kada ga je napustio 1911, imao je 30 miliona dolara.

Sada, kada je zakonski predlog o stvaranju centralne banke bio napisan, bio je potreban predsednik koji neće staviti veto pošto predlog prođe u Kongresu i Senatu. Predsednik je tada bio Vilijem Hauard Taft, izabran 1908. On je rekao da će staviti veto ukoliko taj zakon stigne na njegov sto za potpis. Pripadao je Republikanskoj partiji i bilo je gotovo sigurno da će biti drugi put izabran 1912. godine.

Zaverenici su morali da ga pobede, pa su pokušali da nametnu bivšeg predsednika Teodora Ruzvelta kao kandidata Republikanske partije na izborima. To nije prošlo i Taft je dobio novu nominaciju republikanaca, a zaverenici su se okrenuli Demokratskoj partiji i njenom kandidatu Vudrou Vilsonu.

Uskoro su, međutim, Vilsonovi mentori shvatili da njihov favorit neće dobiti dovoljno glasova da bi mogao da porazi Tafta. Prema ispitivanjima javnog mnjenja, Taft je trebalo da porazi Vilsona s 55 odsto prema 45 odsto glasova.

Ovo je izazvalo pravu pometnju među pristalicama Zakona o Federalnim rezervama, koji ne bi stupio na snagu ukoliko bi Taft bio ponovo izabran. Cilj zbog kojeg su podsticali ratove i izazivali krize bio im je na dohvat ruke, a jedina prepreka bio je Vilijem Hauard Taft.

Zaverenicima je bio potreban neko ko bi Taftu odneo glasove, pa su naterali Teodora Ruzvelta da se kandiduje kao nezavisni kandidat i da bude protiv Vilsona i protiv Tafta. Prema njihovim računicama, Ruzvelt bi svom kolegi republikancu uzeo taman toliko glasova koliko bi Vilsonu bilo dovoljno da odnese pobedu. (Vilson se, naravno, saglasio da potpiše zakonski akt o uspostavljanju Federalnih rezervi, ukoliko postane predsednik.)

Ovu strategiju potvrdio je i Ferdinand Lundberg (Ferdinand Lundberg) u knjizi

’’Šezdeset familija Amerike’’. Napisao je:

,,I pored ogromnih suma koje su on, Frenk Mansi (Frank Munsey) i Perkins (Perkins) dvojica Ruzveltovih finansijera, tesno povezanih sa interesima Morgana , uložili u Ruzveltovu kampanju da bi osigurali Taftov poraz, čini se da je opravdana sumnja da njih dvojica nisu bili preterano zainteresovani da Ruzvelt pobedi. Naznaka da su Perkins i Mansi možda želeli da pobedi Vilson ili neko drugi od demokratskih kandidata, osim Vilijema Dženingsa Brajana (William Jennings Bryan), delimično je potvrđena činjenicom da je Perkins uložio veliku sumu novca u Vilsonovu kampanju. Ukratko, većina novcau fondu za Ruzveltovu kampanju poticala je od dvojice Morganovih izvršilaca koji su želeli Taftov skalp."

Taktika podele glasova, da bi se zaustavio očekivani pobednik, a da bi se kandidatu sa manje od 50 odsto glasova omogućilo da pobedi, često je primenjivana u Sjedinjenim Državama. Najočigledniji su primeri prilikom nominacije Džordža Mek Gaverna (George McGovern) 1972. i izbori iz 1980, o kojima ćemo govoriti u sledećim poglavljima.

U slučaju Mek Gaverna, na izborima za predsedničkog kandidata Demokratske partije 1972, znalo se da on neće moći da dobije više od 30 do 35 odsto glasova protiv Hjuberta Hamfrija (HubertHumphrey), favorita te partije i predsedničkog kandidata 1968. godine. No, ipak, bilo je važno (iz razloga koji ćemo navesti kasnije, u drugom kontekstu) da Mek Gavem dobije nominaciju. Da bi postigli cilj, demokrati su svojim glasačima ponudili mnogo kandidata različitih profila. Oni su bili predviđeni da Hamfriju otkinu deo glasova i tako omoguće Mek Gavernu da pobedi sa svega 30 do 35 odsto ukupnih glasova i dobije nominaciju Demokratske partije.

Ta strategija je delovala.

Mek Gavern je osvojio nominaciju uprkos tome što je Hamfri bio favorit.

Izbori 1912. godine su prošli. Tri kandidata: Taft, Vilson i Ruzvelt čekali su rezultate.

Kada su glasovi prebrajani, ispostavilo se da je pobedio Vilson, sa 45 odsto glasova. Ruzvelt je bio drugi, sa nešto malo više glasova od Tafta koji je bio tek treći. Interesantno je, međutim, da su Ruzvelt i Taft zajedno dobili 55 odsto glasova (uglavnom, očigledno, republikanskih glasova), što bi bilo dovoljno da se Vilson porazi, da je imao samo jednog kandidata, Tafta.

Zavera je delovala. Vilson je bio izabran i i naugurisan januara 1913. godine. Sada je mogao da potpiše Zakon o federalnim rezervama, pošto prođe glasanje u Senatu i Kongresu. Tako je i bilo. Decembra1913, Vilson potpisuje ovaj Zakon.

Šta je narod Amerike dobio od Sistema federalnih rezervi?

Sistem je odštampao jednu knjižicu pod nazivom „Sistem federalnih rezervi, njegova svrha i funkcija", koja se koristi na koledžima da se studentima objasne aktivnosti Sistema. Posebno onima koji studiraju ekonomiju i bankarstvo.

Knjižica objašnjava da su Federalne rezerve: „jedan efikasan monetarni mehanizam koji je neophodan... naciji... Funkcionisanje Federalnih rezervi pospešuje protok novca i kredita koji omogućavaju stalan ekonomski rast, stabilan dolar i dugotrajni balans u našim međunarodnim plaćanjima."

(Na ovom mestu trebalo bi postaviti Sistemu federalnih rezervi pravo pitanje: pošto nemamo „stalan ekonomski rast, stabilan, dolar i dugotrajni balans u međunarodnim plaćanjima", što je bila američka istorija sve do stvaranja Sistema, zašto mu se dozvoljava da i dalje deluje?

Bilo bi sasvim normalno da Sistem sa tako žalosnim rezultatima u poslednjih sedamdeset godina bude ukinut bez odlaganja.

Da li je, možda, Sistem stvoren da osigura da Amerika ne može imati „ stalan ekonomski rast, stabilan dolar i dugotrajni balans u međunarodnim plaćanjima"?

Ili, drugim recima, Sistem je stvoren iz upravo suprotnih razloga od onih koji se serviraju američkom narodu! Sistem deluje!)

Bilo je ljudi koji su se na vreme suprotstavljali Sistemu, i to obznanjivali u javnosti. Jedan odnjih je i kongresmen Čarls Lindberg, senior.

Kongresmen Lindberg je upozoravao Amerikance da akt o Federalnim rezervama „... uspostavlja najgigantskiji trust na svetu. Kada predsednik bude potpisao ovaj akt, nevidljiva vlast novčane moći... biće legitimizovana. Novi zakon stvoriće inflaciju kad god trust poželi. Od sada pa nadalje, krize će biti naučno stvarane."

Kongresmen je dirnuo u srce problema: Sistem federalnih rezervi stvoren je da pospeši ekonomske nevolje.

Instrument ekonomske destrukcije bio je konačno na svom mestu. Sada je sledilo njegovo popunjavanje ljudima koji su ga osmislili i stvorili.

Prvi guverner njujorškog ogranka Federalnih rezervi bio je Bendžamin Strong iz Morganove „Bankers trast kompanije", učesnik u pisanju zakonskog predloga na ostrvu Džekil. Prvi guverner direktorskog odbora bio je Pol Varburg, partner bankarske kuće „Kun-Leb i kompanija", takođe učesnik sastanka na ostrvu Džekil.

Šta su to stvorili ljudi koji su Sistem nazvali „federalnim"? Da li je on zaista bio Sistem„federalnih" rezervi?

To je privatna organizacija, pošto banke članice poseduju sve deonice, na osnovu kojih dobijaju dividende oslobođene od poreza; ona mora da plaća poštarinu kao i druge privatne korporacije; njeni službenici nisu u državnoj službi; ona može da troši koliko želi... a njeno fizičko vlasništvo vodi se kao privatni posed i podleže lokalnim porezima."

U stvari, američki izabrani zvaničnici znaju da Sistem „federalnih" rezervi ne pripada Federaciji. Prilikom obraćanja Amerikancima, nekolicina predsednika novijeg vremena, kao što su Ričard Nikson, Džerald Ford i Džimi Karter, saglasili su se sa doktorom Arturom Burnsom, bivšim čelnikom Sistema, koji je izjavio da je Sistem „nezavisan". To znači da je u privatnim rukama i da njime upravljaju, po svom nahođenju, njegovi vlasnici.

Kongresmen Rajt Petmen (Wright Patman), predsedavajući Kongresnog komiteta za bankarstvo, govorio je o opasnostima kada Sistem federalnih rezervi ne pripada Federaciji: „Mi danas u SjedinjenimDržavama na delu imamo, u stvari, dve vlasti. Imamo zakonskim putem izabranu vlast. A imamo i nezavisnu, nekontrolisanu i nekoordinisanu vlast u liku Sistema federalnih rezervi, koja operiše novčanim ovlašćenjima koja su po Ustavu rezervisana samo za Kongres."

Ludvig fon Mizes, ekonomista koji se bavi slobodnim tržištem, na duhovit način se osvrnuo na vlasti koje stvaraju nacionalne bankarske sisteme kao što su Federalne rezerve: „Vlada je jedina ustanova koja može da uzme savršeno upotrebljiv, nov papir, zamrlja ga mastilom i proglasi apsolutno neupotrebljivim."

Sistem federalnih rezervi, koji je u privatnim rukama, kontroliše količinu novca u opticaju, te je ustanju da izazove inflaciju ili deflaciju po vlastitoj želji.

Količina novca u opticaju po glavi stanovnika, 1913. godine, kada je Sistem stvoren, iznosila je148 dolara. Godine 1978. ona iznosi 3.691 dolar.

Vrednost dolara iz 1913. godine, ako se uzme da je iznosila 1,00, smanjila se u 1978. na 12 centi.(Verovatno je to ono što Sistem federalnih rezervi naziva „stabilnim dolarom".)

Količina novca u opticaju januara 1968. iznosila je 351 milijardu dolara, a u februaru 1980. godine 976 milijardi dolara, što čini povećanje od 278%. U stvari, količina novca u opticaju se udvostručuje otprilike svakih deset godina. Nekim čudom, ovo povećanje količine novca u opticaju ne izaziva inflaciju, ili se bar tako govori narodu Amerike. Bez obzira na to što i definicija inflacije u rečniku kaže da povećanje količine novca u opticaju uvek izaziva inflaciju.

Sistem federalnih rezervi i sam priznaje da ova ustanova ima mogućnost da izazove inflaciju: „Tako, krajnja mogućnost povećanja ili smanjenja novca u opticaju potrebnog ekonomiji pripada Federalnim rezervama."

Nisu sve banke u Americi bile zainteresovane za stvaranje inflacije. Neke su bile zabrinute zbog svog članstva u Sistemu, pa su se iz njega povukle. Vilijem Miler (William Miller), predsedavajući Federalnih rezervi u 1978, upozorio je da odlazak banaka, članica iz Sistema „slabi finansijski sistemSjedinjenih Država."

Ukupno 430 banaka je napustilo Federalne rezerve u periodu od osam godina, uključujući 15 velikih banaka 1977. godine. One su imale depozit veći od 100 milijardi dolara. Novih 39 banaka napustilo je Sistem 1978. Sada, kao rezultat ovih odlazaka, imamo situaciju da je 25% ukupnog depozita svih komercijalnih banaka i 60% svih banaka van Sistema.

Miler je još dodao: „ Mogućnost Sistema da utiče na novac i kredite u državi postala je slabija.

Trend napuštanja Sistema federalnih rezervi se nastavio i u decembru 1979. godine. Tadašnji predsedavajući, Pol Volker (Paul Volcker), obavestio je Kongresni bankarski komitet „... da je nekih 300 banaka, sa depozitom od 18,4 milijardi dolara, napustilo Sistem u toku prošle četiri i po godine. Rekao je i da je sledećih 575, od preostalih 5.480 banaka, sa depozitom većim od 70 milijardi dolara, dalo neke indikacijeo svojim namerama da se povuku."

A februara 1980. javljeno je da je ,,U toku poslednjih četiri meseca 69 banaka otišlo iz Federalnih rezervi, odnoseći sa sobom sedam milijardi dolara depozita. Još 670 banaka, s kapitalom od 71 milijardu dolara, izrazilo je želju da napusti Sistem."

Ovaj egzodus iz Sistema morao je da se zaustavi, tako da je 1980. Kongres usvojio Akt omonetarnoj kontroli, koji Federalnim rezervama daje kontrolu nad svim novčanim institucijama, bile one ili ne prethodno članice samog Sistema.

No, u svakom slučaju, Sistem je posle svog nastanka 1913. godine bio u poziciji da Vladi pozajmljuje velike količine novca. Prva prava mogućnost za tako nešto pružila se samo nekoliko godina kasnije, za vreme Prvog svetskog rata.

Sledeća tabela pokazuje koliko novca je Sistem pozajmio Vladi Sjedinjenih Država tokom rata:

GODINA	PRIMLJENO	POTROŠENO	VIŠAK
1916	761	731	30
1917	1101	1954	-853
1928	3645	12667	-9032
1919	5139	18493	-13636
1920	6649	6358	291

(zaokruženo u mil. Dolara)

Tabela pokazuje koliki dug je akumulirala vlast uperiodu od 1916-1920. godine. Ovaj novac je pozajmljen od Federalnih rezervi, koje su „... uživale kamatu na sav pozajmljeni novac koji su stvorile ni izčega."

Pored mogućnosti da pozajmljuje uz kamatu, Sistem federalnih rezervi ima i mogućnost da kreiraekonomske cikluse putem povećavanja i smanjivanja količine novca i kredita. Prva mogućnost za tako nešto pružila mu se 1920 godine. Tada je Sistem izazvao krizu koja je dobila naziv „Panika iz 1920."

Kongresmen Lindberg je video da je ova kriza bila plod pažljivog planiranja. Godine 1921. Je napisao knjigu ‘’Ekonomski škripac’’,u kojoj kaže sledeće: „Pod dejstvom Akta o federalnim rezervama, panike se stvaraju veštački; ova sadašnja je prva koja je stvorena naučnim metodama i koja se odvijala kao neka matematička formula."

Proces je delovao na sledeči način: Sistem je povećao količinu novca u opticaju (od 1914. do1919. ona se gotovo udvostručila). Mediji su zatim ohrabrivali Amerikance da pozajmljuju velike količine novca sa odloženim plaćanjem.

Kada je novac velikim delom otišao u zajmove, bankari su onda smanjili količinu novca uopticaju i počeli da uteruju dugove. Celokupni proces izložio je senator Robert L. Oven, predsedavajući Senatskog bankarskog i novčanog komiteta, i sam bankar. Napisao je:

„Početkom 1920. farmeri su bili izuzetno prosperitetni. Otplaćivali su svoje hipoteke i kupovali mnogo zemlje. Na insistiranje vlasti, pozajmljivali su novac da bi to plaćali a onda su bankrotirali iznenadnim skraćivanjem kredita koje se odigralo 1920. Ono što se tada dogodilo upravo je obrnuto od onog što je trebalo uraditi. Umesto da likvidiraju prekomerne kredite nastale u ratnim godinama, bankari Federalnih rezervi su učinili nešto drugo. Sastali su se tajno, na sastanku koji nije bio otvoren za javnost, 16. maja 1920.Bili su prisutni samo krupni bankari. Taj sastanak je rezultirao povlačenjem kredita (tako što je bankama naređeno da opozovu nepodmirene zajmove). Sve to odrazilo se na smanjenje nacionalnog dohotka sledeće godine za petnaest milijardi dolara. Milioni ljudi ostali su bez posla, a vrednost zemlje i rančeva opala je za dvadeset milijardi dolara."

Pored toga što su kupili velike količine zemlje od farmera za bagatelnu cenu, bankari su pokupovali i manje banke koje nisu mogle da ispune uslove koje su postavile Federalne rezerve. Krupne banke pokupovale su male koje su bankrotirale. (U „Panici iz 1920" bankrotiralo je 5 400 banaka.)

Jedna od glavnih meta bankara bio je Henri Ford (Henry Ford), proizvođač automobila.

„Uprkos inflaciji, Ford je naredio sniženje cena njegovih automobila, međutim, to nije bilo dovoljno, pa je izvestan broj njegovih fabrika morao da bude zatvoren. Pronosili su se glasovi da se pregovara o velikom zajmu. Ali Ford, koji je njujorške bankare smatrao lešinarima, bio je odlučan da im ne padne u ruke... Bankari su se redali, nudeći svoju 'pomoć' zbog koje bi morao da se odrekne svoje nezavisnosti. Gospodinu Fordu je igra bila potpuno jasna. Predstavnik jedne banke pod kontrolom Morgana ponudio je plan za 'spašavanje' Forda... Ford je svoju kompaniju izvukao tako što je svojim prodavcima slaoautomobile koje su oni plaćali pouzećem, uprkos slabog tržišta. Zatim je potražnja počela da raste... i fabrikesu ponovo otvorene."

Ford je nadmudrio bankare koji su planirali paniku delom i zbog toga da njega unište. On nije morao da pozajmljuje velike količine novca i da preda kontrolu nad kompanijom bankarima koji bi svakako želeli da upravljaju firmom koju podupiru novcem.

„Panika iz 1920. godine" bila je uspešna, i taj uspeh naveo je bankare da planiraju sledeće: Slom1929. godine.

Prvi korak ponovo je bio povećanje novca u opticaju, i to je bilo urađeno od 1921, kao štoilustruje sledeća tabela:

GODINE	KOL.NOVCA (u mil.dolara)
Juni 1920.	34,2
Juni 1921.(najniža)	31,7
Juni 1922.	33,0
Juni 1923.	36,1
Juni 1924.	37,6
Juni 1925.	42,6
Juni 1926.	43,1
Juni 1927.	45,4
Juni 1928.( najviša)	45,7

Cifre otkrivaju da su Federalne rezerve povećale količinu novca u opticaju sa 31,7 milijardi dolara u 1921, na 45,7 milijardi dolara u 1929. godini, To je povećanje od približno 144%.

Da bi novčanu masu što pre plasirali u privredu, individualnim bankama je bilo dozvoljeno da od Federalnih rezervi pozajmljuju novac i zatim da ga dalje plasiraju kao zajmove. Novac je pozajmljivan sa kamatom od 5%, a zatim davan sa kamatom od 12%.

Ovom povećanju novca u opticaju, pored Federalnih rezervi, doprinosile su i velike korporacijekoje su viškove iz svojih fondova pozajmljivale kupcima na Vol stritu. Ovi zajmovi iz

nebankarskih izvora bili su otprilike jednaki onima iz bankarskog sistema. Kratkoročni zajmovi koje su brokerima dale velikekorporacije u 1929. godini vide se na sledećoj tabeli:

ZAJMODAVAC	ZAJAM
American and Foreign Power (Dž.P.Morgan)	30 321 000
Electric Boun and Shape (Dž.P.Morgan)	157 579 000
Standard Oil of New Jersey (Rokfeleri)	97 824 000

Dž. P. Morgan i kompanija" je dodatno imala još oko 110 miliona dolara na tržištu kratkoročnihzajmova.

Ova ekspanzija u snabdevanju novcem donela je prosperitet zemlji i Amerikanci su bili ohrabrivani od strane medija da kupuju na Berzi. Rečeno im je da su oni koji su to već učinili

zaradili velike pare.

Mešetari na berzi, koji su se bavili novopridošlima željnim da ostvare bogatstvo, počeli su da koriste novi način ubeđivanja potencijalnih kupaca. Taj novi način sastojao se u tome što su sada nudili kupcima deonice s pozajmicama.

Kupac je ohrabrivan da kupi deonice sa depozitom od svega 10%, pozajmljujući ostalih 90% putem berzanskog brokera koji mu je sređivao zajam od banke ili velike korporacije.

Sledeći primer ilustrovaće nam kako je ovaj metod delovao:

Deonica se, recimo, prodavala za 100 dolara, ali zbog mogućnosti kupovine s pozajmicom, uz samo 10% depozita, moglo se kupiti za istih 100 dolara 10 deonica umesto jedne:

	JEDNA DEONICA	DESET DEONICA
Kupčeva gotovina	100 DOLARA	100 DOLARA
Pozajmljena gotovina	0	900 DOLARA
UKUPNO	100 D0LARA	1000 DOLARA

Dakle, uz istu investiciju od 100 dolara, kupac je mogao da pozajmi 900 dolara, i tako da kupi 10deonica, koristeći ih kao jemstvo za zajam.

Pretpostavimo, na primer, da je vrednost deonica skočila 10% na Berzi i da je sada 110 dolara.Ovo bi povećalo profit koji bi dobio kupac deonica:

KUPČEVA INVESTICIJA	100 dolara	100 dolara
PROFIT	10 dolara	100 dolara
PROFIT OD INVESTIRANOG	10%	100 dolara

Investitor je sada mogao da proda deonice i da napravi profit od 100%, s povećanjem vrednosti deonica od svega 10%. Kupac bi, dakle, otplatio dug i udvostručio uloženi novac.

Tu je, međutim, bila zamka. Novac se pozajmljivao po takozvanom sistemu „dvadesetčetvoročasovnog brokerskog kratkoročnog zajma". Ovo je značilo da broker može da koristi svoje pravo i zahteva od dužnika da proda svoje deonice i vrati uzeti zajam u roku od 24 časa od njegovog zahteva. Kupac je imao 24 časa da vrati dug, pa je morao ili da proda deonice ili da se pojavi sa gotovinom. Ovo je značilo da su brokeri (mešetari), kad god su to želeli, mogli da traže od kupaca da prodaju deonice i da, u istovreme, zatraže povraćaj svih kratkoročnih zajmova. Takva aktivnost izazvala bi paniku na Berzi, jer bi svi vlasnici deonica želeli da ih što pre prodaju. A kada svi prodavci ponude deonice u isto vreme, cene rapidno padaju. Ceo ovaj proces detaljno je opisao jedan autor:

„Kada je bilo spremno, njujorški finansijeri su počeli da zahtevaju povraćaj dvadesetčetvoročasovnog brokerskog kratkoročnog zajma. To je značilo da berzanski brokeri i kupci morajuda izbace svoje deonice na tržište da bi otplatili zajmove. Ovo je, naravno, dovelo do kolapsa Berze i bankarskog kolapsa širom zemlje, jer su banke koje nisu bile u vlasništvu oligarhije bile povezane s kratkoročnim bankarskim zajmovima u to vreme. One su brzo ostale bez prebijene pare i morale su da buduzatvorene. Sistem federalnih rezervi nije im pomogao iako mu je zakon nalagao da održava elastični novčani sistem."

Sistem federalnih rezervi „nije im pomogao", iako ga je zakon na to obavezivao, pa su mnoge banke (i pojedinci) bankrotirali. Zapažate da su banke u vlasništvu oligarhije na vreme istupile iz posla s kratkoročnim zajmovima, bez ikakve štete i, naravno, nisu bankrotirale.

Da li je moguće da su Federalne rezerve isplanirale ovo što se događalo? Da li je moguće da su banke koje su znale za plan istupile iz igre na vreme, kada su cene bile visoke, a zatim se vratile na tržište kada su cene drastično pale? Je li moguće da su neke banke znale da Slom dolazi, i da je sve što je trebalo da učine, da bi kupile banke koje su bankrotirale, bilo da sačekaju da slom prođe, a onda da kupe te propale banke za mali procenat njihove stvarne vrednosti?

Posle berzanskog sloma iz 1929, čak i slučajni posmatrač je morao da zapazi da se promenilo vlasništvo nad bankarskim sistemom. U stvari, „danas sto banaka od njih 14 100 (što je manje od 1%) kontroliše 50% svih nacionalnih bankarskih aktiva. Četrnaest velikih banaka ima 25% svih depozita."

U svakom slučaju, Berza je doživela slom. Berzanski indeks ilustruje posledice ove manipulacije.

1919.	132,12 dolara
1921.	66,24 dolara
1923.	469,49 dolara
1932.	57,62 dolara

Jedan od očevidaca berzanskog sloma bio je i Vinston Čerčil koga je 24. oktobra 1929. na Berzu doveo Bernard Baruh. Pojedini istoričri, istina retki, ubeđeni su da je Čerčil doveden na Berzu da bi iz prve ruke video Slom, jer se želelo da vidi moć bankarskog sistema na delu.

Iako su mnogi vlasnici deonica morali da ih prodaju, retko se postavljalo pitanje ko je pokupovao sve te silne deonice. Istorijske knjige uglavnom se bave prodajom koja se grozničavo odvijala tokom Sloma, ali propuštaju da se pozabave kupovinom.

Evo šta je o tim kupcima Džon Kenet Galbrajt napisao u svojoj knjizi ‘’Veliki slom’’ 1929:

„Ništa nije moglo biti genijalnije smišljeno da uveća patnje, ali ujedno i da osigura što užem krugu da izbegne zajedničku nesreću. Srećni špekulant, koji je imao fondove da odgovori na prvi poziv zajmova, odmah se susretao s novim i urgentnim i, ako bi uspeo da se iščupa, čekao ga je sledeći. Na kraju, sav novac koji je imao bivao mu je izvučen i zauvek izgubljen. Čovek koji je mudro ulagao novac i koji se posle prvog sloma bezbedno povukao, prirodno, kasnije se vratio i iskoristio bagatelne cene."

Prirodno!

Jedan od onih „srećnih špekulanata" koji se na vreme povukao bio je Bernard Baruh, osoba koja je dovela Vinstona Čerčila da bude svedok Sloma. Izjavio je ovo: „Počeo sam da se oslobađam deonica, a svoj novac sam pretvarao u obveznice i u gotovinu. Takođe sam kupovao i zlato."

Sledeći koji se na vreme povukao bio je Džozef P. Kenedi, otac predsednika Džona Kenedija. On je sa Berze otišao u zimu 1928/1929. godine. „Profit koji je ostvario prodajom svojih deonica nije reinvestirao, već ga je sačuvao u gotovom novcu."

Svoje deonice pre sloma su prodali i međunarodni bankari i finansijeri Henri Morgentau (HenryMorgenthau) i Daglas Dilon.

Prodaja na kredit tokom sloma imala je još jednu posledicu, koju smo već pomenuli. Okošesnaest hiljada banaka, ili pedeset dva odsto svih banaka, otišlo je iz posla.

Pojedini vlasnici deonica odlazili su u svoje banke da bi podigli koliko-toliko gotovine koju su imali u bankama, ne bi li otplatili makar i deo duga za deonice. Ovo je izazvalo pravu navalu na banke širom zemlje. Da bi okončao paniku, novoizabrani predsednik Franklin D. Ruzvelt je, dva dana po svojoj inauguraciji, marta 1933, zatvorio sve banke „zbog praznika".

Nije bilo mnogo ljudi koji su znali da je ovo što se događalo narodu Amerike mahinacija bankara,ali kongresmen Luj Mek Feden jeste:

„Kada je usvojen Akt o federalnim rezervama ljudi u Sjedinjenim Državama nisu pretpostavljali da se ovde uspostavlja svetski bankarski sistem. Superdržava pod kontrolom međunarodnih bankara imeđunarodni industrijalci rade zajedno na porobljavanju sveta u cilju sopstvenog uživanja. Sistem federalnih rezervi čini sve napore kako bi prikrio svoje moći, ali istina je, on je uzurpirao vlast. On kontroliše sve ovde, a kontroliše i sve naše odnose sa inostranstvom. On stvara i obara vlade po svojoj volji."

Pošto je berzanski slom obavio svoj posao, kongersmen Mek Feden je izneo ovakvu optužbu: „Novčani i kreditni resursi Sjedinjenih Država sada su potpuno pod kontrolom bankarske alijanse između Prve nacionalne banke Dž.P. Morgana i Nacionalne siti banke Kuna i Leba.

"Mek Feden je 23. maja 1933. pokrenuo postupak protiv Odbora federalnih rezervi, organizacije koja je, po njegovom mišljenju, bila odgovorna za berzanski slom iz 1929. godine. Izneo je, pored ostalog, i sledeće optužbe:

„Optužujem ih... da su uzeli... preko 80 000 000 000 (osamdeset milijardi) dolara od vladeSjedinjenih Država u 1928. godini... Optužujem ih... da su svojevoljno i nezakonito podizali i obarali kursdolara... povećavali i smanjivali količinu novca u opticaju, u cilju lične koristi..."

Mek Feden je zatim proširio optužnicu, dajući do znanja da u potpunosti shvata suštinu događaja: „Optužujem ih... da su skovali zaveru sa internacionalnim bankarima kako bi ovi preuzeli i kontrolisali finansijske resurse SAD..."

I konačno, potvrdio je da kriza nije bila slučajna: „Ona je bila pažljivo planirana... Međunarodni bankari želeli su da ovde stvore uslove beznađa, kako bi lakše mogli da nastupe kao vladari svih nas."

Zbog iznošenja istine o uzrocima krize i berzanskog sloma, Mek Feden je morao da plati visoku cenu: „Dva puta su ubice pokušale da ubiju Mek Fedena iz vatrenog oružja; on je, međutim, umro kasnije, nekoliko sati pošto je otišao s jednog banketa, i nema sumnje da je bio otrovan."

Pošto je Berza doživela slom, Federalne rezerve su preduzele korake da smanje količinu novca uopticaju.

DATUM	KOL. NOVCA (u milijardama)
Juni 1929. (vrhunac)	45,7 dolara
Decembar 1929.	45,6 dolara
Decembar 1930.	43,6 dolara
Decembar 1931.	37,7 dolara
Decembar 1932.	34,0 dolara
Juni 1933.(najniža)	30,0 dolara

Količina novca je, za nepune četiri godine, od oko 46 milijarde dolara opala na 30 milijardi. Delovanje Federalnih rezervi zamutilo je celokupan biznis u tolikoj meri da je „proizvodnja u fabrikama u zemlji, rudnicima i komunalnim preduzećima opala za više od polovine. Ukupna proizvodnja robe i usluga opala je za trećinu."

Uprkos svim dokazima, još uvek ima ljudi koji ne znaju ko, ili šta je izazvalo berzanski slom1929. godine. Jedan od njih je ekonomista Džon Kenet Galbrajt, koji je u knjizi

‘’Veliki slom’’ 1929. napisao da uzroci krize još nisu sigurni.

U stvari, Galbrajt zna da obični ljudi nisu izazvali krizu i Slom koji je došao posle nje:

„Niko nije odgovoran za Veliki slom na Vol stritu. Niko nije pripremao špekulacije koje su mu prethodile. Stotine hiljada pojedinaca... nisu vođeni na klanicu. Oni su bili gonjeni... ludilom koje uvek zahvata ljude koji dolaze u dodir s mogućnošću da postanu veoma bogati. Mnogi sa Vol strita podstrekavalisu ovo ludilo... Ali niko ga nije izazvao."

Mediji su se sada umešali u zbrku, objavljujući da je sistem slobodnog preduzetništva propao i daVlada mora da rešava ekonomske probleme izazvane nedostatkom mudrosti koja je bila
ugrađena u sistem. Rešenje je bilo „... nove Vladine mere i veća kontrola. Moći Odbora federalnih rezervi - bile su ojačane."

Nešto skorije, imali smo priliku da vidimo koliko moći poseduju Federalne rezerve. Uzećemo kao primer dva novinska članka iz portlendskog „Oregonijana" od 24. februara 1972. Nalaze se jedan iznad drugog, na istoj stranici.

PRIHOD	POREZ	PROCENAT PRIHODA
5000 dolara	810 dolara	16%
10000 dolara	1820 dolara	18%
20000 dolara	4380 dolara	22%

Gornji članak nosi naziv: „Odbor rezervi povećava kamatu na pozajmice bankama", a donji „Padaju vrednosti na Vol stritu."

Svako bi mogao da zaštiti svoje bogatstvo na Berzi znajući unapred kada će Odbor preduzeti akciju koja će oboriti Berzu. Štaviše, u obrnutom slučaju može se napraviti bogatstvo ako se unapred zna da će cene na Berzi skočiti.

U suštini, Sistem federalnih rezervi ništa i ne mora da učini, pošto će glasine biti dovoljne da izazovu pad cena deonica. Na primer, 16. decembra 1978. raširile su se glasine da Sistem federalnih rezervi predviđa neku akciju i Berza je oborila cene.

Još jedan kongresmen je, nešto skorije, pokušao da istražuje oko Federalnih rezervi. Kongresmen Rajt Petmen je predložio zakonski nacrt koji bi omogućio autorizovano i potpuno nezavisno ispitivanje Sistema od strane Službe opšteg računovodstva. Petmen je tvrdio da je ispitivanje neophodno da bi izabranim predstavnicima vlasti dalo potpunu i tačnu informaciju o unutrašnjim operacijama Sistema, pošto takvo ispitivanje nije sprovedeno od nastanka Sistema 1913.

Petmen je bio istinski zapanjen kada se suočio sa opozicijom ovom predlogu: „Iako sam predviđao da će službenici Sistema federalnih rezervi biti žestoko protiv mog predloga, iskreno me jezaprepastila masovna lobistička kampanja protiv preuzimanja bilo kakvog ispitivanja. I ovo je novi dokaz, ako je ikome potreban, da je potpuno i nezavisno ispitivanje... apsolutno neophodno i u najširem interesu."

Kongresmen Petmen postigao je ipak „malu pobedu". Kongres je usvojio njegov predlog, ali uz amandman koji ograničava ispitivanje samo na administrativne troškove. Znači, ispitivaće se troškovi po zaposlenom u Sistemu, broj olovaka kupljen svakom zaposlenom, itd. Teško da je to ono što je Petmen imao naumu.

Kasnije je Petmen, predsedavajući Kongresnog bankarskog komiteta, uklonjen s tog mesta, posle izbora 1974. Jedan kongresmen koji je glasao za njegovo smenjivanje obrazložio je to time što je Petmen„suviše star".

Ili je možda suviše pametan!

GODINA	POREZ NA PRIHOD(po gl. Stanovn.)
1913.	Približno: 4 doldra
1980.	Probližno: 2275 dolara
(Iznos ovog poreza iz 1980. popeo se na približno 40% od ukupnih ličnih prihoda)

Pukovnik EDVARD MENDEL HAUS (desno) bio je produžena ruka međunarodnog bankarskog bratstva. Manipulisao je predsednikom VUDROUOM VILSONOM (levo) kao marionetom. Visonga je zvao„moj Alter ego". Mendel Hous je igrao glavnu ulogu u stvaranju Sistema federalnih rezervi i guranju Amerike u Prvi svetski rat. Uticaj koji je Haus imao na Vilsona primer je činjeniceda u svetu visoke politike pravi vladari nisu oni koje ljudi vide.

POL VARBURG (desno), međunarodni finansijer, rođen u Nemačkoj, smislio je stvaranje Federalnih rezervi kako bi kontrolu nacionalne ekonomije prepustio međunarodnim bankarima. Federalne rezerve kontrolišu dotok novca, što omogućava manipulatorima da stvaraju smenjivanjeciklusa rasta i recesije. Onima koji su u to upućeni omogućava da gomilaju ogromne količinenovca, a onima koji su u Zaveri da kontrolišu ekonomiju i dalju centralizaciju vlasti.

GLAVA XVII