Nevidljiva ruka

GRAĐANSKI RAT

General Vilijem Tekumseh Šerman (William Tecumseh Sherman), jedan od učesnika u Američkom građanskom ratu, je u svojoj knjizi Memoari načinio jedan veoma zagonetan komentar: „...istina nije uvek prijatna, i ne može se uvek reći.

Sličnu opasku izneo je i autor biografije Zaharije Čendlera (Zachariah Chandler), senatora izdržave Mičigen u vreme građanskog rata: „Tajna istorija ovih dana... skriva mnoga zapanjujuća otkrića... pitanje je da li će veo ikada biti malo više odignut."

Ljudi koji su pokušali da podignu taj veo, otkrili su da zaista ima mnogo skrivenih istina u ovom slavnom periodu američke istorije. Ličnost koja je dala samo nagoveštaj pravih uzroka rata je pukovnik Edvard Mendel Haus, autor knjige koja je napisana 1912. i nosi naslov:

‘’Filip Dru, upravljač’’. U toj knjizi, jedan od likova iznosi ovakvu tvrdnju: „ Cinična Evropa rekla je da je Sever nametnuo mišljenje kako se borba vodila zbog ljudskih sloboda, dok se uistinu borba vodila zbog novca."

Je li moguće da je Građanski rat vođen iz razloga koji su drugačiji od onih koji nam se tradicionalno nude? Da li je moguće da su pravi razlozi rata tajna koju neko ne želi da otkrije? Da li je istina da ropstvo i državna prava nisu bili istinski uzroci rata?

Posle demisije Druge banke Sjedinjenih Država, državne banke su, ovlašćene svaka u svojoj državi, vodile bankarski sistem Unije i izdavale sav novac. Taj novac je gotovo isključivo počivao na zlatnoj podlozi a ne na dugovima i papirnom novcu.

Međutim, finansijska pozicija federalnih vlasti počela je postepeno da se pogoršava. „Pred samo izbijanje rata, blagajna Sjedinjenih Država bila je klimavija nego Fort Samter. Južne banke su tiho povlačile velike sume novca iz depozita na Severu. Kada je Linkoln preuzeo Kancelariju, pronašao je gotovo praznu blagajnu."

Građanski rat je, u stvari, počeo 1837. godinu pošto su istekla ovlašćenja Drugoj banci Sjedinjenih Država, kada je porodica Rotšild poslala jednog svog predstavnika u Sjedinjene Države. Njegovo ime je bilo Avgust Belmont (August Belmont). Stigao je u vreme panike 1837. godine. Svoje prisustvo naglo je obznanio kupujući Vladine obveznice. Njegov uspeh i napredak brzo su ga odveli u Belu kuću, gde je postao „finansijski savetnik predsednika Sjedinjenih Država."

Sledeći komadić ove ogromne slagalice dospeo je na svoje mesto 1854, kada je bila formirana tajna organizacija, poznata kao „Vitezovi zlatnog kruga", od strane Džordža V. L. Biklija (George W. L.Bickley), koji je kasnije izjavio da je „on bio taj koji je napravio sudbonosni rat 1861. godine, putem organizacije koja je osmislila i širila secesionizam."

Još jedna važna ličnost u priči o Građanskom ratu bio je Dž. P. Morgan, koji će kasnije postati jedan od najbogatijih i najuticajnijih američkih industrijalaca i bankara. Gospodin Morgan je 1856. otišao uEvropu da bi studirao na Univerzitetu u Getingenu, u Nemačkoj. Nije teško dokučiti da je među ljudima koje je tamo sreo bio i Karl Marks, koji je u to vreme pisao i aktivno objavljivao svoje komunističke ideje.

U svakom slučaju, bilo je to vreme kada su evropski bankari počeli da pripremaju Američki građanski rat. „Po Džonu Rivsu Qohn Reeves), autoru knjige Rotšildi, finansijski gospodari naroda, ključni sastanak se odigrao u Londonu 1857. Na tom sastanku, Međunarodni bankarski sindikat odlučio je da (uAmerici) Sever treba nahuškati na Jug, po starom principu 'zavadi pa vladaj'. Postojanje ovog zastrašujućeg dogovora potvrdio je i Mek Kenzi (MacKenzie) u istorijskoj studiji ‘’Devetnaesti vek."

Zaverenici su znali da američki narod neće prihvatiti nacionalnu banku bez valjanog razloga, pa su se još jedanput odlučili za rat. Ratovi su skupi, i oni primoravaju vlade da pozajmljuju novac da bi ratove plaćale. Još jednom je doneta odluka da se Sjedinjene Države uteraju u rat ne bi li bile prinuđene da se nose s problemom kako platiti taj rat.

Ovoga puta zaverenici su imali težak zadatak: koju državu naterati da ratuje protiv SAD? One su bile isuviše moćne da bi neka država ili savez država mogao s njima da se nosi po sistemu „balansa moći". Kanada na severu i Meksiko na jugu nisu bili dovoljno jaki i nisu imali vojnu silu koja bi odgovarala sukobu predviđenih razmera, tako da su ispale iz kombinacije. Engleska i Francuska bile su tri hiljade milja daleko, preko okeana, što je onemogućavalo snabdevanje eventualnih invazionih trupa. Rusija nije imala centralnu banku, tako da bankari nisu imali kontrolu nad njom.

Oni su, dakle, odlučili da Sjedinjene Države podele na dva dela i da na taj način stvore ratnog neprijatelja vlastima Sjedinjenih Država. Bankari su prvo morali da pronađu problem koji bi naterao južnedržave da se otcepe od Unije.

Idealan problem predstavljalo je pitanje ropstva.

Sledeće što su morali da učine bilo je da stvore organizaciju koja će promovisati otcepljenje odSjedinjenih Država.

U tu svrhu stvoreni su Vitezovi zlatnog kruga. Abraham Linkoln shvatio je dramu koja se odvija pred njegovim očima dok je učestvovao u predsedničkoj kampanji 1860. godine. Znao je da će biti pokušaja da se Unija pocepa, i to ne zbog pitanja ropstva već zato da bi se razorila. Napisao je: „Nikada nisam gajio političke stavove koji ne bi bili utemeljeni na Deklaraciji o nezavisnosti. Ukoliko Unija ne bi mogla da bude spašena bez odstupanja od tog principa, moram da kažem da ću radije dopustiti da budem ubijen na ovom mestu, nego da dozvolim njenu predaju."

Imnogi njegovi sunarodnici Amerikanci smatrali su da je rat pokušaj da se Unija pocepa, tako da„nije bilo neuobičajeno da pojedinci izjave da će odbiti poslušnost svojim oficirima ukoliko se rat za Uniju pretvori u napad na robovlasništvo."

Gospodin Linkoln je, tokom konvencije 1860, počeo da gaji čudnovata predosećanja da će biti ubijen.

„Popeo se uz stepenice i, isrpljen potisnutim uzbuđenjem, legao na kauč u dnevnoj sobi gospođe Linkoln. Dok je tu ležao, pričinjavalo mu se da u ogledalu vidi svoja dva lika, koja su bila gotovo istovetna, osim što jedan nije bio tako jasan kao drugi. Taj dvostruki odraz u ogledalu probudio je u njemu primitivnu crtu nekog praznoverja koja je u njemu uvek bila prisutna. Pridigao se a zatim ponovo legao, da vidi da li će bleđi odraz nestati, međutim, video ga je ponovo... Sledećeg jutra... vratio se kući i naslonio se na kauč da vidi da li je greška u samom ogledalu. Ponovo se dogodila ista stvar. Kada je, međutim, to želeo da pokaže gospođi Linkoln, drugi odraz se nije pojavio. Gospođa Linkoln je to prokomentarisala kao znak da će imati dva mandata kao predsednik, ali se uplašila kada je čula da je jedna figura bleda, jer je to značilo da neće doživeti drugi mandat. - Siguran sam - rekao je jednom svom prijatelju - da ću se suočiti sa strašnim krajem..."

„Vitezovi zlatnog kruga" uspešno su širili poruku o secesiji među južnim državama. Kako se koja povlačila iz Sjedinjenih Država, postajala je nezavisna od ostalih. Onda su otcepljene države formirale konfederaciju država, odvojenih i nezavisnih entiteta. Nezavisnost svake države garantovana je južnjačkim Ustavom: „Mi, narod Konfederalnih država, od kojih svaka država deluje samostalno u saglasnosti sa svojim suverenim i nezavisnim položajem..."

Ovo je bilo značajno, jer u slučaju da Jug dobije rat, svaka država bi mogla da se povuče iz Konfederacije, uspostavi svoj potpuni suverenitet i svoju centralnu banku. Tada bi južne države mogle da imaju mnoštvo, od Evrope kontrolisanih, banaka - Banku Džordžije, Banku Južne Karoline, itd. - a onda bimogla da usledi serija ratova, kao što je stolećima bio slučaj u Evropi, u stalnoj igri „balansa moći u politici". Bio bi to uspešan metod osiguravanja ogromnih profita od zajmova koji bi se davali državama umešanim urat.

Predsednik Linkoln je sagledavao kako se problem razvija i bio je srećan kada je Rusija objavilada će pomoći njegovoj vladi u slučaju rata sa Engleskom i Francuskom. „Dok je još bio izabrani predsednik, ruski ambasador u Sjedinjenim Državama ga je obavestio (Linkolna) da njegova zemlja želi da pomogne vladi u Vašingtonu u slučaju da je Engleska i Francuska ugroze."

Jedanaest južnih država otcepilo se od Unije i formiralo Konfederaciju. Međutim, zastava Konfederacije je bila prilično zagonetna. Na sebi je, umesto jedanaest, imala trinaest zvezdica. Kao što smo ranije rekli, broj trinaest veoma je značajan za masone.

Jug je počeo građanski rat 12. aprila 1861, napadom na Fort Samter, sevemjačko utvrđenje u Južnoj Karolini.

Jedan od članova Vitezova zlatnog kruga bio je dobro poznati bandit Džesi Džejms (Jesse James), a njegov otac Džordž Džejms (George James), kapetan južnjačke armije, ispalio je prvi metak na to utvrđenje.

Abraham Linkoln, sada predsednik Severnih Država, ponovo je upozorio američki narod da je ratrezultat i delo zavereničkih snaga na jugu. Rekao je Severu da „... su kombinacije koje su isuviše moćne da bi mogle biti potisnute običnim sredstvima Vlade u miru, preuzele kontrolu nad mnogim južnim državama."

Linkoln, a kasnije i vlast u Rusiji, uvideli su da su se Engleska i Francuska svrstale protiv Severa, a na stranu Juga. Linkoln je odmah izdao naređenje o pomorskoj blokadi južnih država da bi sprečio da ove dve države pomoć Jugu šalju morskim putem.

Ruski ambasador u Sjedinjenim Državama je, sagledavši razvoj situacije, svojim vlastima, aprila1861, poslao sledeći izveštaj: „Engleska će iskoristiti prvu priliku da prizna otcepljene države a Francuska će je slediti."(Zanimljivo je da su dvojica od braće Rotšild imali banke u Engleskoj i Francuskoj).

Ruski ministar spoljnih poslova uputio je, jula 1861, svog ambasadora u Vašingtonu „da pruži uveravanja američkoj naciji da može očekivati najiskrenije razumevanje od strane našeg Uzvišenog Gospodara (Cara Rusije) u ovoj krizi koja se upravo odvija."

Linkoln je doživljavao veliki pritisak izvesnih bankarskih establišmenata da pusti u opticaj njihove zajmove s kamatama, kojima bi finansirao rat.

Solomon P. Čejs (Salmon P. Chase) - po kome je nazvana Čejs Menhetn Banka, a čiji su vlasnici Rokfeleri , Linkolnov državni blagajnik tokom građanskog rata, „zapretio je (ostalim) bankarima da će,ukoliko ne prihvate obveznice koje izdaje, preplaviti zemlju opticajnim novčanicama, makar bilo potrebno i hiljadu takvih da se kupi doručak."

Dakle, Abraham Linkoln je odlučio da ne zajmi novac od bankara, niti da stvara novac koji bi donosio kamatu tako što bi nacionalna banka pozajmljivala Vladi potrebna sredstva štampajući veliku količinu papirnog novca. Linkoln je februara 1862. izdao takozvani „grinbek" („greenback" - novac koji je imao zelenu poleđinu). Ovaj novac ne samo što je imao zlatnu podlogu, već se nije bazirao ni na kakvim dugovima.

Linkoln je igrao smrtonosnu igru. Nadmudrio je međunarodne bankare. Rat je bio vođen da bi se Sjedinjene Države naterale u poziciju da stvore nacionalnu banku, koju bi vodili evropski bankari, a on im je okrenuo leđa izdajući sopstveni novac.

Međutim, i internacionalni bankari su uspeli da, bar malo, uzdrmaju Linkolna. Na navaljivanje Solomona P. Čejsa, 5. avgusta 1861. godine su uspeli da Kongres izglasa uvođenje poreza na prihod. Taj porez nazvan je „federalnim porezom od 3%". Gotovo odmah potom, u martu 1862, sledio je novi akt, potpisan u julu, kojim je zadržan porez od tri procenta za godišnje prihode manje od 10 000 dolara, ali je za sve sa većim prihodom uveden porez od pet procenata."

Bila je to progresivna poreska stopa, upravo kao što je predlagao Karl Marks, trinaest godina ranije.

Engleska i Francuska počele su da povećavaju pritisak na Linkolnovu vladu. Engleska je 8.novembra 1861. „poslala trupe u broju od 8 000 vojnika u Kanadu, kao dokaz da se ne šali".

Naravno, te trupe su bile pomoć Jugu. Francuska je poslala trupe u Meksiko, iskrcala ih na obalu, a one su nametnule francusku volju narodu Meksika, postavivši tamo na vlast cara Maksimilijana. Linkoln je sada jasno video da mu evropske sile udaraju u bok.

Godine 1938. Džeri Vurhis (Jerry Voorhis), kongresmen iz Kalifornije, napisao je brošuru pod naslovom „Dolari i razum". U njoj iznosi neke, Amerikancima nepoznate, činjenice o Građanskom ratu:

Jula meseca 1862, neposredno po izdvajanju Linkolnovih 'grinbekova', jedan agent londonskih bankara poslao je ovakvo pismo vodećim finansijerima i bankarima Sjedinjenih Država:

Veliki dug koji će po mišljenju kapitalista proizaći iz rata mora biti iskorišćen da bi se kontrolisala novčana masa. Da bi se to postiglo, moraju se koristiti obveznice na bankarskoj osnovi. Nećemo čekati da sekretar državne blagajne (Solomon R Čejs) to predloži Kongresu. Ne smemo dozvoliti da grinbek, kako ga zovu, bude dugo u opticaju, jer ne možemo da ga kontrolišemo. Ali možemo da kontrolišemo obveznice, a kroz njih i bankarske emisije."

S namerom da prekine dotok vojne opreme koji je uglavnom agrarnom Jugu bio potreban za vođenje rata, Linkoln je 19. aprila nametnuo pomorsku blokadu koju smo već pomenuli. Konfederacija je morala da „ide u inostranstvo, da bi zamenila postojeće naoružane trgovačke brodove ratnim brodovima koje je ili kupovala ili naručivala da se grade. Prvi od takvih brodova bio je 'Samter', kupljen u proleće 1861, a zanjim su sledili, 1862, 'Florida' i 'Alabama'."

Jug je ove brodove kupio od Engleske i Francuske da bi probio blokadu. Državni sekretar Vilijem Sjuard shvatio je koliko je važno da se ove dve države ne mešaju u rat. On je upozorio britansku vladu: „Ukoliko neka evropska sila izazove rat, mi nećemo bežati od njega." Na sličan način rekao je i Mersijeu(Merrier) da će francusko priznavanje Konfederacije značiti rat sa Sjedinjenim Državama.

Linkoln je shvatao opasnost koja je pretila od evropskih bankara, Engleske i Francuske. Znao je da je glavni zadatak očuvati Uniju: „Najviši cilj ove borbe je očuvanje Unije. Ukoliko budem morao da sačuvam Uniju a da ne oslobodim ni jednog roba, ja ču to i učiniti.

I mada Linkoln nije vodio rat zbog pitanja ropstva (kako se najčešće kaže), on je 22. septembra1862. izdao Proglas o oslobađanju, kojim se svim robovima daje sloboda, tvrdeći da na to ima pravo kao vrhovni zapovednik vojske i mornarice. Ovo nije bio kongresni akt, već pojedinačno delo predsednika Sjedinjenih Država. Ali taj čin je imao zakonsku snagu i narod ga je takvog prihvatio.

Pored spoljnih pretnji Engleske i Francuske, Linkoln je morao da se nosi i s pretnjama iznutra: sa Centralnom bankom. Kongres je 25. februara 1863. usvojio Akt o nacionalnoj banci. Ovim Aktom stvorena je ovlašćena nacionalna banka koja je imala pravo da izdaje novčanice u Sjedinjenim Državama. Novac koji će ta banka pozajmljivati Vladi neće imati zlatnu podlogu, već će njegova pozadina biti dug. On će Vladi biti pozajmljivan uz kamatu i postaće zakonsko sredstvo plaćanja. Taj zakon je podržavao i konačno ga proguraoSolomon P. Čejs.

Posle usvajanja ovog Akta, Linkoln je izjavio: „Novčana moć pljačka narod u vreme mira a kuje zavere protiv njega u vreme nevolja. Ona je despotskija od monarhije, obesnija od autokratije, sebičnija od birokratije. Vidim kako se u budućnosti približava kriza koja mi ne da mira i zbog koje drhtim nad sigurnošću moje zemlje. Korporacije su ustoličene, uslediće era korupcije i novčana moć u zemlji će podsticati predrasude među ljudima, da bi produžila svoju vlast nad njima, i tako će biti sve dok se bogatstvo ne sažme u svega nekoliko ruku a Republika ne bude uništena."

Nekoliko meseci po usvajanju ovog akta, Rotšild banka iz Engleske poslala je pismo njujorškoj bankarskoj firmi:

„Nekolicina onih koji razumeju sistem (pozajmica s kamatom) će ili biti zainteresovani za profite ili toliko zavisni od njegovih beneficija da neće biti opozicije iz te klase. S druge strane, velika većina ljudi, mentalno nesposobna da razume prednosti koje kapital izvlači iz sistema, nosiće svoj teret bez roptanja, i čak neće ni posumnjati da je neprijatelj njihovih interesa sistem."

Linkoln se uzdao u to da će blokada koju je nametnuo Jugu biti sredstvo koje će držati Englesku I Francusku van rata. Blokada je to uspešno i činila, bar na izgled. Ali, bilo je drugih koji su je koristili kao sredstvo za sticanje ogromnih profita. Pojedini privatnici su „probijali" blokadu, tovareći brodove robom koja je Jugu bila suštinski neophodna u nadi da će blokadu probiti dovoljan broj brodova s robom koja bi u gradovima Juga mogla da ostvari cenu koja garantuje enormne zarade. Jedan od takvih bio je i Tomas V.Haus (Thomas W. House), agent Rotšilda, koji je nagomilao bogatstvo tokom Građanskog rata. On je bio otac pukovnika Edvarda Mendela Hausa, ključnog čoveka prilikom izbora Vudrou Vilsona za predsednika I donošenja Zakona o federalnim rezervama 1913. Godine.

Linkoln je shvatio da je Severu potreban saveznik koji bi sprečavao evropske zemlje da se direktno umešaju u rat, pošto su obe ove sile imale brodove sposobne da probiju blokadu. Ulazak Engleske I Francuske u otvoreni rat sa Severom mogao je da znači njegov kraj. Tražio je među evropskim zemljama silu koja bi bila voljna da pomogne i nije našao ni jednu koja bi pružila podršku njegovoj vladi. Postojala je,međutim, jedna zemlja koja nije imala centralnu banku, pa stoga ni unutrašnji pritisak koji bi sprečio podrškuSjedinjenim Državama.

Bila je to Rusija.

Rusija je imala veliku mornaricu i već je, pre izbijanja rata, bila pružila svoju podršku Linkolnu. Sada je mogla da se umeša i zadrži Englesku i Francusku van sukoba, jer su se i jedna i druga plašile rata sRusijom.

Predsedniku je bilo potrebno nešto čime bi podstakao Ruse da pošalju mornaricu koja bi branila vladu Sjedinjenih Država. Zato je izdao „Proglas o oslobođenju" kojim se robovima daje sloboda, kao gestravan političkom potezu ruskoga Cara, koji je sličan proglas objavio 1861.godine Linkoln je predviđao da će to ohrabriti ruski narod i da će on podržati svoju vlast ukoliko stane na stranu Severa.

Ruski Car Aleksandar II izdao je naređenje carskoj mornarici da isplovi put Njujorka i San Franciska u znak podrške Linkolnovoj vladi. To je ujedno bio i dramatični znak upozorenja Francuskoj I Engleskoj da će, ukoliko uđu u rat na strani Juga, morati da se nose i s Rusijom. Brodovi su u SjedinjeneDržave pristigli u septembru 1863. godine.

Svi su razumeli zašto su ovi brodovi uplovili u američke vode. „Prosečni Severnjak je shvatio...da je ruski Car izabrao ovakav način da poruči Engleskoj i Francuskoj da će pomoći Severu ukoliko oni budu podržavali ratne napore Juga...

Oktobra 1863, grad Baltimor objavio je proglas u kojem poziva oficire da što pre dođu u luku (Njujork) i posete grad Baltimor „... i da prihvate njegovu srdačnu dobrodošlicu kao dokaz velikog poštovanja vlasti i građana Baltimora prema suverenu i narodu Rusije, koji su se, u vreme kada su druge sile i narodi (Engleska i Francuska) svom snagom navalili na nas iz sebičnih interesa, i pružaju pomoć pobunjeničkom Jugu, časno uzdržali od svake pomoći pobunjenicima i dali našoj vladi verodostojna uveravanja o svojoj naklonosti i dobroj volji."

Car je svojim admiralima izdao zapovest da budu spremni za borbu sa svakom silom, i da naređenja primaju jedino od Abrahama Linkolna.

Ruskoj mornarici je bilo dat zadatak da u slučaju rata „napadne neprijateljske trgovačke brodove i njegove kolonije i da mu nanese najveću moguću štetu."

Pored svih problema, Linkoln je morao da se suoči i sa mahinacijama zaverenika u samoj zemlji. On je to i predviđao, jer je još 1837. rekao:

„Odakle možemo očekivati približavanje opasnosti? Kažem vam, ako se ikada pojavi, rodiće se među nama; ne može doći spolja. Ako nam je suđeno razaranje, mi ćemo biti njegovi tvorci i mi ćemo ga okončati. Kao nacija slobodnih ljudi, moramo biti spremni da živimo u svim vremenima ili da se ubijemo. "

On se, dakle, plašio da će pogibelj zemlje izazvati njeni sinovi, njegovi zemljaci, Amerikanci.

Početkom 1863. godine Linkoln je napisao pismo generalmajoru Džozefu Hukeru (JosephHooker), u kojem se kaže: Ja sam Vas postavio za zapovednika armije 'Potomak'. Sada sam čuo, iz izvora kojem mogu verovati, za Vašu nedavnu izjavu da je i armiji i Vladi potreban diktator.

Očigledno je da je ono što je predsednik čuo bila istina, jer „je Huker smatran za potencijalnog vođu radikalskog državnog udara."

Radikali koji se ovde pominju u stvari su grupa republikanaca koji su smatrali da Sever u potpunosti mora da porazi Jug, i tražili su od Linkolna da posle pobede primora poražene da dobro plate svoje pobunjeništvo. Linkoln je bio pristalica mekšeg pristupa, jer je hteo da se južne države posle rata ponovo priključe Uniji. Zato nije želeo nikakve represalije prema Jugu i njegovim vojnicima. Radikali sučesto nazivani i „jakobincima", po grupi koja je izazvala Francusku revoluciju 1789. godine. Kao što smo ranije pomenuli, oni su bili izdanak Iluminata.

Linkolna je, međutim, tek čekala najveća bitka: bitka za sopstveni život. Vizije koje je imao I strahovi od unutrašnje zavere su se ostvarili: zaverenici, koje je prozreo i kojih se plašio, 14. aprila 1865.godine su ga i ubili. Osmorici ljudi je suđeno za taj zločin, i četvorica su kasnije obešeni. Posle uspešnog atentata na predsednika, zaverenici su pokušali da ubiju i potpredsednika Findrjua Džonsona i državnog sekretara Sjuarda. Oba pokušaja su propala, ali nema sumnje da bi u slučaju njihovog uspeha najviše profitirao ministar rata Edvin Stanton (Edwin Stanton). U stvari, posle atentata na Linkolna, Stanton „je postao izvršna vlast Sjedinjenih Država, kada je preuzeo kontrolu nad gradom Vašingtonom, pokušavajući da uhvati Linkolnovog ubicu".

Čovek koji je ubio Linkolna, Džon Vilks But (John Wilkes Booth), bio je povezan s nekoliko tajnih društava onog doba, od kojih su najznačajniji italijanski Karbonari, jedna organizacija iluminatskog tipa, aktivna u italijanskim intrigama.

Jedan od mnogih znakova koji ukazuje na Stantonovo učešće u ovim atentatima jeste činjenica da je propustio da blokira put kojim je But posle ubistva pobegao iz Vašingtona, iako je naredio da se blokiraju svi ostali putevi. Veruje se da je Stanton namestio da trupe pod njegovom komandom prvo uhvate a zatim i ubiju čoveka slične građe i nalik na Buta. Pošto je znao da je But ubica, ovim je kupio vreme potrebno pravom atentatoru da pobegne.

Možda najvažniji dokaz da je Stanton umešan u Linkolnovo ubistvo leži u činjenici da su iz dnevnika koji je vodio But neke stranice iscepane. Stanton je pred Kongresnom istražnom komisijom svedočio „da su stranice nedostajale i kada mu je dnevnik bio predat, aprila 1865. Na stranicama koje fale nalazila su se imena sedamdesetorice visokih Vladinih službenika i viđenijih biznismena koji su bili umešaniu zaveru eliminisanja Linkolna. Tih osamnaest značajnih stranica koje su iščezle, mnogo kasnije su pronađene na tavanu Stantonovih potomaka.

But je bio povezan i sa zaverenicima s Juga: „Kod Buta je bila pronađena šifrovana poruka a ključ za ovu šifru je kasnije bio otkriven kod Jude P. Bendžamina (Judah P.Benjamin). Bendžamin... je bio strateg Građanskog rata porodice Rotšild."(G. Bendžamin je držao mnoge ključne pozicije u Konfederaciji tokom rata.)

Vidi se, dakle, da je Linkoln bio meta velike zavere, toliko važne da su bili umešani čak i evropski bankari. Linkoln je morao da bude eliminisan jer se drznuo da se suprotstavi nametanju centralne banke narodu Amerike, i trebalo je da posluži kao primer svima koji bi ubuduće hteli da stanu na put mahinacijama visokih krugova. (Prva od knjiga koje se bave ovom zaverom pojavila se svega nekolikomeseci po Linkolnovorn ubistvu. Nosila je naslov

’’Ubistvo i istorija zavere’’ i jasno je identifikovala Vitezove zlatnog kruga kao ključne ljude u zaveri. Na poleđini korica bila je najava za sledeću knjigu koja je čitaocima nudila „pogled iznutra na način delovanja neslavne organizacije u vezi sa pobunom i Koperhed(Copperhead)

pokretom na Severn". Ovu drugu knjigu napisao je Edmund Rajt (Edmund Wright) koji je tvrdio da je bio član Vitezova. Posle neuspelog atentata na njega, i posle smrti Abrahama Linkolna, potpredsednik Džonson je postao predsednik Sjedinjenih Država. On je nastavio Linkolnovu politiku amnestiranja poraženog Juga, pošto je rat bio završen. Izdao je, 29. maja 1865, Proglas o amnestiji, u kojem se pozdravlja povratak Juga u Uniju, uz svega nekoliko uslova:

1.Jug mora da odbije da prizna sve ratne dugove,

2.da poništi sve secesionističke uredbe i zakone,

3.da zauvek ukine ropstvo.

Prvi zahtev nije izazvao ljubav prema predsedniku Džonsonu kod ljudi koji su Jug gurali u zajmove neophodne za vođenje rata. Jedan od zajmodavaca bila je porodica Rotšild, koja je neštedimice finansirala ratne napore Juga.

Džonson je morao da se suoči s još jednim problemom.

Ruski Car je, zbog uloge svoje flote u spašavanju vlade Sjedinjenih Država, i zbog ugovora koji je očigledno sklopio sa Linkolnom, tražio da se plate troškovi korišćenja njegove mornarice. Džonson nije imao ustavna ovlaščenja da daje američke dolare čelniku inostrane vlasti. A i troškovi flote bili su prilično visoki: 7,2 miliona dolara.

Tako su Džonson i državni sekretar Vilijem Sjuard napravili aranžman da od Rusa otkupe Aljasku, aprila 1867. godine.

Ovaj čin su, nepravedno, nazvali „Sjuardovom budalaštinom" istoričari neupućeni u prave razloge kupovine Aljaske, i gotovo do današnjih dana državni sekretar Sjuard je bio kritikovan zbog pribavljanja komada (tada) bezvredne zemlje. No, Sjuard je kupio Aljasku da bi na taj način mogao da plati ruskom Caru korišćenje njegove flote, koja je sprečila mnogo ozbiljniji rat sa Engleskom i Francuskom.

Ali Džonsona je tek čekao glavni problem.

Naime, zatražio je od ministra rata Edvina Stantona da se povuče, a ovaj je to odbio.

Radikalni republikanci, zvani još i jakobincima, pokrenuli su u Senatu pitanje smenjivanja predsednika Džonsona. Njihovi napori su propali prilikom glasanja, i to tesno, za jedan glas svega. Džonson je ostao predsednik. Nekim čudnim obrtom sudbine, glavni sudija Vrhovnog suda u to vreme bio je Solomon P. Čejs, a njegov zadatak je bio da nadzire proces oko eventualnog Džonsonovog smenjivanja. Čejs se povukao sa mesta državnog blagajnika da bi postao vrhovni sudija. Izgleda da je zavera predvidela da će pitanje smenjivanja doći na red, pa je želela da ima svog čoveka na pravom mestu.

Senator Bendžamin F. Vejd (Benjamin F. Wade), privremeni predsednik Senata i sledeći u redu zamesto predsednika, bio je toliko uveren da će Džonson biti smenjen da je neformalno već obrazovao svoj Kabinet. Ironično zvuči da je Stanton bio predviđen za mesto državnog blagajnika.

Ulogu sudije Čejsa u ovim događajima otkriće, mnogo godina kasnije, Džon Tompson (JohnThompson), osnivač Čejs nacionalne banke (koja će posle spajanja sa Menhetn bankom braće Varburg dobiti naziv Čejs Menhetn banka). Tompson je Banci dao ime po Solomonu P. Čejsu. Čejs je dobio i druge počasti. Njegov lik nalazi se na novčanici od 10 000 dolara koju je štampala blagajna Sjedinjenih Država. To je novčanica s najvećom denominacijom u SAD.

Pošto se Građanski rat završio, predsednik Džonson „nije ni malo sumnjao da zaverenici među radikalima (jakobinci) već spremaju izazivanje nove revoludje."

Namera jakobinaca bila je da među novooslobođenim robovima izazovu komešanja i da onda njihovo nezadovoljstvo iskoriste za pokretanje novog građanskog rata. Veliki nemiri dogodili su se aprila1866. u Memfisu (Tenesi) kada je grupa belaca napala crnce i ubila njih četrdeset šestoricu. Nešto kasnije, jula 1866, nemiri su izbili u Nju Orleansu, kada je pucano na jednu crnačku povorku, i tom prilikom je bilo mnogo mrtvih.

Radikali su za ova ubistva optuživali Džonsona, ali mnogi su znali da je to delo drugih. Gideon Vels (Gideon Wells), ministar mornarice, bio je jedan od dobro obaveštenih. U svoj dnevnik napisao je sledeće:

„Nema sumnje da su nemire u Nju Orleansu izazvali radikalni članovi Kongresa iz Vašingtona. Sve je to deo svesne zavere i nastavak krvavih čarki koje su se događale širom zemlje pri kraju pobune (Juga). Postoji odlučnost da se država ponovo uvuče u građanski rat ako je potrebno, i ubijanjem crnaca da bi se radikali dokopali mesta u vrhu vlasti."

Predsednik Džonson je bio svestan opasnosti. Jednom prilikom je rekao Orvilu Brauningu

(Orville Browning „... 'da bez sumnje postoji zavera i među radikalima koji se spremaju da izazovu revoluciju i da naoružaju i razgneve crnce.' Predsednik je verovao da Stivens (Stevens) i Samner (Sumner),vođe radikala (jakobinaca) i njihovi sledbenici, nameravaju da preuzmu vlast u svoje ruke. To je 'nepogrešivi plan', rekao je jednom prilikom Velsu. 'Otcepiće Tenesi od Unije, a kada se mene otarase, napraviće Direktorijum, po modelu Francuske revolucije'."

Jedna od grupa koje su radile na izazivanju nemira bili su Vitezovi zlatnog kruga, čiji su članovi za vreme rata bili Džon Vilks But i Džeferson Dejvis (Jafferson Davis), glava Konfederacije. Još jedan član, Džesi Džejms, tajno je prikupljao velike količine zlata ukradene iz banaka i rudarskih kompanija, pokušavajuči da kupi drugi građanski rat. Procenjuje se da su Džesi i drugi Vitezovi sakrili više od sedam miliona dolara u zlatu širom zapadnih država.

Džesi Džejms, mason 33. stepena, živeo je 107 godina. Tvrdio je da je tajna njegove dugovečnosti - i pored toga što je kao pljačkaš često bio u opasnosti u tome što je često menjao imena. Pošto bi ugledao nekog kauboja približnih fizičkih karakteristika, ubijao bi ga pucnjem u lice. Zatim bi na leš stavljao neke stvari za koje se znalo da su njegove, na primer, prstenje ili odeću. Sledeči korak je bio da neko od njegovih poznanika ili rođaka identifikuje leš kao telo Džesija Džejmsa. Kako tada nije bilo identifikacije otisaka prstiju, javnost je verovala svedocima (prijateljima i rođacima). Običnim ljudima bi uvek laknulo kada bi čuli da je takav okoreli zločinac dolijao, tako da su olako verovali u ono što su i želeli da čuju. Džesi je tvrdio da je imao dvadeset tri lažna imena. Tvrdio je čak da je jedan pseudonim koji je koristio bio I Vilijem A. Klark (William A. Clark), kralj bakra i kasnije senator iz Nevade. (Po njemu je nazvan i okrug Klark u Nevadi.)

Godine 1867. formirana je još jedna grupa koja će širiti teror među crncima. To je bio Kju kluks klan (Ku Klux Klan). Ime je prvobitno dobio po grčkoj reći „kuklos" (cyclos) koja znači krug. Neko je predložio da se ime promeni u Kju kluks, i ono je ostalo do današnjih dana.

Ova organizacija je „bratska sa onim tajnim organizacijama koje su bile žrtve despotizma: Konfrerima iz srednjovekovne Francuske, Karbonarima iz Italije, Femegerihterima iz Nemačke i nihilistima iz Rusije."

Nihilisti su izvršili atentat i ubili ruskog cara Aleksandra II, 1881. To je bio isti onaj Car koji je poslao flotu u Ameriku za vreme Građanskog rata. I on je, dakle, kao i Linklon, morao da plati cenu zato što je nadmudrio međunarodne bankare koji su izazvali građanski rat. Veza između Kju kluks klana i Vitezova zlatnog kruga danas je poznata. Jedan autor je napisao da je „Kju kluks klan bio vojnička ruka Vitezova zlatnog kruga."

Konačna i najvažnija pobeda u Građanskom ratu odigrala se tek 1875, kada je Kongres usvojio Posebni akt o otkupu, kojim se od 1. januara 1879. Linkolnovi „grinbekovi" mogu menjati za zlato.

Linklon je nadmudrio međunarodne bankare.

Sjedinjene Države nisu dobile centralnu banku.

Došlo je vreme da zaverenici promene strategiju.

VILIJEM TAKUMSEH ŠERMAN, general iz doba Građanskog rata, u svojoj knjizi „Memoari" (I deo)napisao je sledeće:„Istoričari još uvek otkrivaju dokaze da su evropski i američki zaverenici podelili Sjedinjene Države na Sever i Jug, kako bi mogli da finansiraju obe strane u budućem konfliktu"

DŽON PlJERPONT MORGAN, stariji (1837-1913), zajedno sa ocem Džuniusom SpenseromMorganom (1813-1890), osnivač je jedne od najmoćnijih bankarskih kuća u SAD. Bogatstvo su stekli ratnim liferantstvom u Građanskom ratu 1861-1865, trgovinom i kontrolom železničkog transporta, a kasnije formiranjem najvećeg američkog trusta čelika ( „Junajted Stejts stil korporejšn") i elektrotehničkog koncerna ( „Dženeral elektronik korporejšn").
Pukovnik EDVARD MENDEL HAUS bio je direktno umešan u postavljanje Vudroa Vilsona namesto predsednika SAD. Napisao je knjigu, Filip Dru, upravljač", 1912. godine, u kojoj glavni junak Fillip Dru donosi Americi „socijalizam o kojem je sanjao Karl Marks". Prema autoru C.S. Vikersu,„svaka reč saveta koju je uputio Vilsonu bih je u skladu sa idejama koje je označio Dru.

GLAVA XVI