Nevidljiva ruka

PORODICA ROTŠILD

U svojoj knjizi Istorija velikih američkih bogatstava,pisac Gustavus Majers (Gustawus Myers) je kao glavnu silu koja stoji iza Druge banke Sjedinjenih Država označio porodicu Rotšild (Rotschild).

Ovu evropsku bankarsku porodicu zasnovao je Amšel Mozes Bauer (Amschel Moses Bauer) kasnije je prezime promenio u Rotšild koji je bankarske poslove započeo na skroman način. Posle nekih ratnih uspeha sa zajmovima lokalnim vlastima, Amšel je odlučio da razgrana svoj bankarski establišment, pozajmljujući novac nacionalnim vlastima. Osnovao je pet novih bankarskih kuća u različitim zemljama i usvaku od njih je poslao po jednog svog sina.

Mejer Rotšild (Meyer) bio je poslat u Frankfurt, u Nemačkoj, Solomon (Solomon) u Beč, u Austriji, Natan (Nathan) u London u Engleskoj, Karl (Carl) u Napulj u Italiji, a Džejms (James) u Pariz u Francuskoj.

S Rotšildovim sinovima razaslatim po Evropi, od kojih je svaki upravljao jednom bankarskom kućom, porodica je svaku vladu lako mogla da ubedi kako treba da nastavi sa otplaćivanjem svojih dugova da se sila politike „balansa moći" ne bi okrenula protiv nacije dužnika. Drugim re

ima, porodica Rotšild suprotstavljala je jednu naciju drugoj, preteći ratom. Svaka vlast bila je zainteresovana da plaća svoje dugove pod pretnjom rata koji bi mogao odneti čitavo kraljevstvo. Braća su mogla da finansiraju obe strane u sukobu, osiguravajući na taj način ne samo da će dužnik otplatiti svoje dugove, već i da će oni sami, finansirajući rat, zgrnuti ogromno bogatstvo.

Ovu moć je uočio Mejer Rotšild, a svoju strategiju opisao je ovako: „Dozvolite mi da kontrolišem novac u državi, i nije me briga ko pravi njene zakone."

Jedan od događaja koji je učvrstio kontrolu Rotšilda nad engleskom vlašću bila je bitka kod Vaterloa koja se odigrala juna 1815. godine.

Porodica je stvorila sistem Rotšildovih kurira u Evropi, da bi braća mogla da razmenjuju važne informacije. Znak kojim su se nosioci poruke identifikovali kao Rotšildovi kuriri bila je crvena torba koju su nosili. Ova torba omogućavala im je da nacionalne granice prelaze bez problema, jer je većina evropskih država svojim graničarima nalagala da kurira propuštaju bez zadržavanja, čak i ako je bila u ratu sa zemljom iz koje je nosilac crvene torbe dolazio.

Ovaj metod omogućavao je porodici Rotšild da ima najnovije informacije o važnim događajima u Evropi, čak i pre samih vladara čije su države u te događaje bile umešane. Ovaj izum bio je poznat i drugim bankarskim porodicama u Evropi, no Rotšildi su, zahvaljujući brzom pristupu informacijama na tržištu, često imali početnu prednost.

Engleska je bila u ratu sa Francuskom i bitka kod Vaterloa je trebalo taj rat da odluči. Ako bi Napoleon, zapovednik francuskih trupa pobedio Velingtona (Wellington), komandanta engleske vojske, više ništa ne bi moglo da ga spreči u osvajanju cele Evrope. Svi bankari u Londonu su shvatili značaj ove bitke za berzanske poslove i gledali su u Natana Rotšilda ne bi li saznali neku informaciju, unapred znajući za efikasnost Rotšildovog kurirskog sistema.

Natan je bio viđen u jednom uglu Londonske berze sa izrazom naglašenog neraspoloženja na licu. Bankarski krugovi protumačili su da je Natan Rotšild dobio informaciju da je Napoleon porazio Velingtona i Englesku kod Vaterloa. Bar su tako mislili. Pod utiskom nacionalnog poraza, počeli su da prodaju vladine obveznice koje su posedovali. I, kao i uvek kada se prodaje velika količina obveznica u istovreme, cena im je padala. Što je cena bila niža, Natan je izgledao sve neraspoloženiji. Ali, njegovi berzanski agenti su, krišom od engleskih bankara, kupovali sve raspoložive obveznice. Na taj način prigrabio je ogromnu količinu ovih obveznica po bagatelnoj ceni.

Natan Rotšild je tako kupio englesku vlast.

Kada se engleski službeni kurir konačno pojavio na Berzi i objavio da je Engleska pobedila Francusku i da nije sve izgubljeno, Natan se nigde nije mogao naći.

Tačan profit koji je napravljen ovom prevarom verovatno se nikada neće saznati, jer su Rotšildbanke uvek partnerske a ne deoničarske korporacije. Budući da nema deoničara, braća i njihovi naslednici saznanja o profitu dele isključivo među sobom i s partnerima koje sami odaberu.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

NATAN ROTŠILD (alias Majer Amšel Majni, 1743-1812), poreklom iz Frankfurta, sa petorkomsinova osnovao je bankarske kuće u Frankfurtu, Beču, Londonu, Parizu i Napulju. Najmoćniji ogranci bankarske imperije Rotšilda danas su u Francuskoj i Engleskoj.

NATAN ROTŠILD EDMOND I Gl DE ROTŠIL

(alias Majer Amšel Majni, 1743-1812),

GLAVA XIV

MONROOVA DOKTRINA

Predsednik Džejms Monro je 2. decembra 1823. godine objavio takozvanu „Monroovu doktrinu". Njegovi stavovi bili su potpuno otvoreni kada je izjavio „da se američki kontinenti koji su u stanju slobode I nezavisnosti koju su postigli i koju održavaju, stoga ne mogu smatrati subjektima buduće kolonizacije odstrane evropskih sila."

Predsednik Monro je dodao jedno dopunsko objašnjenje, tvrdeći da se politički sistemi evropskih zemalja razlikuju od onih u Severnoj i Južnoj Americi:

„Zato, iz obzira prema poštenim i prijateljskim odnosima koji postoje između Sjedinjenih Državai ovih sila, dužni smo da objavimo da ćemo svaki pokušaj koji bi došao s njihove strane u smislu proširenja njihovog sistema na bilo koji deo ove hemisfere smatrati opasnim po naš mir i bezbednost."

Ova Monroova akcija došla je kao posledica takozvanog „Sporazuma u Veroni" koji su potpisali lideri Austrije, Francuske, Pruske i Rusije. Oni su, prema tadašnjem američkom senatoru Robertu Ovenu (Robert Owen), imali „... dobro pripremljene planove da se unište narodne vlasti u kolonijama u Centralnoj I Južnoj Americi, koje su se odmetnule od Španije i Portugalije, ugledajući se na primer Sjedinjenih Država.Veliki engleski državnik Kaning (Canning) skrenuo je našoj vladi pažnju na ovu zaveru evropskih monarhija protiv američkih republika. Naši državnici, uključujući i Tomasa Džefersona, onda su uzeli aktivnog učešća u donošenju Deklaracije predsednika Monroa, koja je objavljena prilikom njegovog redovnog godišnjeg obraćanja Kongresu SAD. U njoj se kaže da će se aktom neprijateljstva prema vladi SAD smatrati svaki pokušaj ove koalicije, ili bilo koje druge evropske sile, da na američkom kontinentu uspostavi kontrolu nad nekom republikom ili da zahteva neka teritorijalna prava."

Evo delova tog „Sporazuma":

„Dole potpisani... su se saglasili u sledećem:

„Član 1. Sile potpisnice ovog ugovora, ubeđene da je sistem predstavničke vlasti isto toliko u neslozi s monarhističkim principom kao što je maksimum suvereniteta u neslozi sa Božanskim pravom, postigle su dogovor... da ulože napore da bi stale na kraj sistemu predstavničke vlasti, u kojoj god državi Evrope on mogao postojati, i da spreče njegovo uvođenje u zemlje koje ga još ne poznaju.

Član 2. Pošto se ne može sumnjati da je sloboda štampe najjače oružje koje koriste navodni pobornici prava nacija, na uštrb vladara, visoke potpisnice ovog Ugovora se obavezuju da recipročno usvoje sve potrebne mere da bi tu slobodu ograničile, ne samo u sopstvenim državama već i u ostalom delu Evrope.

Član 3. Ubedene da religijski principi najznačajnije doprinose održavanju nacija u stanju pasivne poslušnosti koje duguju svojim vladarima, velike sile potpisnice objavljuju da je njihova namera da podupru,svaka u svojoj državi, one mere koje bi kler mogao da usvoji... a koje su tesno povezane sa očuvanjem vlastinjihovih vladara..."

4

Monroova hrabra deklaracija zadala je evropskim vladama prilično jak udarac. Mnogi evropski diplomati govorili su protiv nje, ali je ona postala veoma popularna među građanima južnoameričkih država,koje je štitila.

Monroov državni sekretar bio je Džon Kvinsi Adams, i on je u velikoj meri bio zaslužan za pisanje ove doktrine. Narod Amerike, zadovoljan onim što je napisao, izabrao ga je za predsednika Sjedinjenih Američkih Država 1824. godine. Ali, što je još važnije, odbijen je još jedan pokušaj evropskih sila da se umešaju u posloveAmerike.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

DŽEJMS MONRO (1758-1831), advokat, jedan od najaktivnijih političara u istoriji SAD. Bio je članKongresa, poslanik u Parizu (1794-1796), državni sekretar za spoljne poslove (1812-1815) i dva puta predsednik SAD u periodu od 1817. do 1825. Nastojao je da SAD kupe Lujzijanu od Francuske 1803. i doprineo da od Španije oduzme Floridu, 1809.
ABRAHAM LINKOLN (1809-1865), predsednik Amerike od 1861. do 1865, ušao je u Gradanski rat sa prvenstvenom namerom da sačuva Uniju

GLAVA XV