Nevidljiva ruka

ABORTUS I LETRIL

„Kada žena oduzme život svom nerođenom detetu, po teoriji da može da raspolaže sopstvenimtelom kako joj volja, ona uživa zaštitu Federalnog vrhovnog suda.

Ako, pak, kupi letril, pokušavjaući da spase život, bilo svoj, bilo svog deteta- počinila je kriminalni akt."

Vrhovni sud je 21. oktobra 1980. godine odbacio sve argumente koji su išli u prilog pacijentu obolelom od raka, koji je zahtevao da mu se odobri upotreba letrila kao pomoć u lečenju od ove opake bolesti. Suštinski, dakle, Sud je presudio da telo pojedinca ne pripada tom pojedincu već državi i da država ima pravo da naloži pojedincu (šta će on ili ona) sa svojim telom činiti.

Međutim, 22. marta 1973. godine, Vrhovni sud je poništio sve restriktivne zakone protiv abortusa, opet, dakle, suštinski, tvrdeći da pojedinac sa svojim telom može da čini što god hoće; telo pojedinca ne pripada državi.

Znači, pitanje: Kome telo pojedinca pripada, državi ili samom pojedincu? Nije zvanično rešeno na Vrhovnom sudu.

Ovakve hipokritske kontradikcije u radu Suda namerno su učinjene, što ćemo videti kada budemo ispitali okolnosti pod kojima su odluke donesene.

Pokušaćemo da istražimo koja snaga stoji iza odluka donetih od strane Vrhovnog suda. Odmah nam na pamet pada industrija hrane u Sjedinjenim Državama.

Kada pročitamo listu sastojaka koja je nalepljena na svakom pakovanju hrane,vidimo da se nanjoj pojavljuje sve više i više hemijskih supstituta i sintetičkih sastojaka. Takvu hranu svakoga danakonzumiraju milioni Amerikanaca.

Verovatno glavni razlog ovog prelaska sa prirodne na sintetičku, odnosno hemijsku hranu, leži u kartelskom dogovoru koji su potpisali gigantski hemijski kartel „IG Farben" i sledeće američke kompanije za proizvodnju hrane: „Borden" („Borden"), „Kameišn" („Carnation"), „Dženeral Mils" („General Mills"), „M.B. Kelog komp." CM. W. Kellogg"), „Nestle" („Nestle") i „Pet milk" („Pet Milk").

A kartel „IG Farben" je ili direktni vlasnik ili ima znatan finansijski interes u sledečim hemijskim kompanijama, koje proizvode lekove: „Oul drag" („Owl Drug"), „Park Dejvis i komp." („Park Davis andCo."), „Bajer komp." („Bayer Co."), „Vajthol leboratoris" („Whitehall Laboratories"), „Šef-boj-ar-di fuds"(„Chef-Boy-Ar-Dee-Foods"), „Bristol Majers" („Bristol Myers") i „Skvib end sans" („Squibb and Sons").

Važnost ovog sporazuma „I. G. Farbena" i velikih kompanija koje proizvode hranu i lekove postaje sve očitija kako se dublje proučavaju izjave ljudi koji tvrde da upotreba letrila leči ili zaustavlja širenje raka.

Letril ima zanimljivu istoriju: „Doktor Ernst T. Krebs, junior (Dr. Ernst T. Krebs, jr), biohemičar..., razvio je teoriju da je rak... jednostavno bolest koja nastaje i dodatno se razvija usled nedostatka jednog osnovnog sastojka u hrani, koji se inače nalazi u prirodi u preko hiljadu dvesta jestivih biljaka, ravnomemo raspoređenih po svetu.

Letril se tako nalazi u košticama i bobicama sledečih biljaka: gorkog badema, heljde, kajsije, lucerke (plava detelina), višnje, graška, kukuruza, makadamijskog oraha, jagode, sočiva, prosa, lana i u semenkama jabuke.

Pojedini nutricionisti (stručnjaci za hranu) smatraju da Amerikanci ne jedu dovoljno, ili čak ne jedu uopšte ove koštice i bobice bogate letrilom i da je zbog toga kod nas velika stopa rasta oboljenja od raka. Zapazili su da je većina ovih namirnica, i kad se pojave na tržištu, hibridno uzgajena, tako da je letrilu klonjen iz njih putem genetskog inženjeringa. Ovo znači da je zrnevlje prosa i heljde, bogato letrilom, kojima su se hranili pioniri kada su naseljavali Ameriku, ili eliminisano iz ishane ili je zamenjeno hibridnim koje sadrži veoma malo,ili čak nikako, letrila.

Šta više, neki nutricionisti su otkrili da postoje čitave zajednice u kojima ima veoma malo obolelih od raka, ili ih nema uopšte. Jedna takva skupina koja živi u teško pristupačnim delovima Himalaja, između Pakistana, Indije i Kine,narod po imenu Hunza, nikada nije u svom društvu zabeležila ni jedan slučaj oboljenja od raka. U načinu ishrane ovog naroda izrazito su zastupljene kajsije i semenke iz njihovih koštica, bogate letrilom.

(Ishrana semenkama postoji kao koncept u Bibliji-Prva knjiga Mojsijeva, Postanje, 1:29- „i još reče Bog: evo, dao sam vam sve bilje, što nosi sjeme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će vam biti za hranu".)

I druga društva, koja ne poznaju rak kao bolest, takođe konzumiraju velike količine letrila u semenkama i zrnevlju, koje su im veoma važan deo ishrane.

Letril je prirodna, neotrovna, u vodi rastvorljiva supstanca koja potpuno odgovara i uklapa se u ljudski metabolizam. Ime koje nose sastojci u hrani sa ovakvim karakteristikama je vitamin.

Međutim, svaki put kada su pristalice korišćenja letrila za lečenje raka pokušali da izdejstvuju dozvolu koja bi omogućila zvanično testiranje letrila u američkim bolnicama, bivali su odbijeni.

Kada je čuveni hemičar Lajnus Pauling (Linus Pauling), dvostruki dobitnik Nobelove nagrade, pokušao da od Nacionalnog instituta za rak obezbedi sredstva za istraživanje moguće upotrebe vitanima C u lečenju raka, rečeno mu je da: „Put vitaminskog odgovora na rak nije od interesa za medicinu."

Dragi istraživači, posebno oni koji su se bavili hemijskim rešavanjem problema raka, daleko su uspešniji. Na primer, Sloun-Keteringov institut za istraživanje raka iz Njujorka finansiraju „... federalna vlada i Rokfelerova fondacija."

Konačno, 1981. godine, prema izveštaju časopisa ,,U. S. News and World Report", Vlada je popustila pod pritiskom onih koji su tražili da se letril ispita i saglasila se da se lek klinički testira u četiri velika medicinska centra. Posle testova, zaključeno je da letril nije efikasan.

Ovakvi rezultati su izazvali seriju protesta onih koji propagiraju letril. Na primer, Robert Henderson (Robert Henderson), zvanični govornik Komiteta za slobodu izbora terapije za lečenje raka, izneo je optužbu da testovi nisu izvedeni ni pošteni ni fer, i da su „verovatno bili napravljeni tako da moraju da propadnu". Gospodin Henderson je rekao: „... istraživači nisu nastavili sa stalnim intravenoznim injekcijama amigdalina, što je drugo ime za letril, bar ne onoliko koliko je bilo potrebno, i koristili su ga u neprečišćenom obliku."

Nekoliko meseci kasnije, jula 1981, Robert Bredford (Robert Bradford) i Majki Kalbert (MichaelGilbert), članovi istog Komiteta izdali su saopštenje u kojem optužuju Nacionalni institut za rak zbog velike prevare i obmane američke javnosti i zbog ubistva (iz nehata) pacijenata koji su bili uključeni u tobožnjaklinička testiranja letrila..."

G. Edvard Grifin (G. Edward Griffin), pisac, u svojoj knjizi ‘’Svet bez raka’’(deo I), obaveštava čitaoce zbog čega smatra da je establišment želeo da testovi propadnu: „Ima mnogo više ljudi koji zarađuju za život od raka nego onih koji od njega umiru. Kada bi se ova zagonetka resila koriščenjem običnog vitamina, ova gigantska komercijalna i politička industrija mogla bi da bude zbrisana preko noći."

Letril je svoju efikasnost ipak dokazao, pošto ga priznaju jedna zemlja za drugom... (od 1973.godine, 22 države su legalizovale letril kao terapiju za lečenje raka...). Jedna država, Meksiko, posle godina testiranja u vojnim bolnicama, legalizovala je njegovu upotrebu, a doktor Ernesto Kontreras (ErnestoContreras) je, na svojoj „Klinici dobrog Samarićanina" za lečenje raka, u Tihuani uspešno lečio obolele odraka letrilom čak 17 godina.

Ali, ljudi koji žele da učine isto u Sjedinjenim Američkim Državama to ne mogu, jer telo pojedinca ne pripada njemu samom.

Pripada mu samo u slučaju da želi da oduzme život svom nerođenom detetu.

Tako je odlučio Vrhovni sud.

GLAVA XXXIII