Nevidljiva ruka

OBRAZOVANJE

Obrazovanje je neobično važan segment u pripremi dece za budući život. Tako nam govori i

Biblija. U Pričama Solomonovim (22:6) kaže se: „Uči dijete prema putu kojim će ići, pa neće odstupiti od njega ni kad ostari."

I Komunistička partija je shvatila da je obrazovanje važno za širenje njene filosofije. Godine1919, komunisti u Sjedinjenim Državama usvojili su sledeći slogan: „Dajte nam jednu generaciju male dece da ih mi učimo i vaspitavamo dok ne porastu, pa ćemo lako uspostaviti bolješvički oblik sovjetske vlasti."

I Hitler je shvatio značaj obrazovanja. U govoru koji je održao 1939. godine, rekao je: „Kada protivnik kaže: 'Neću preći na vašu stranu', ja mu mirno odgovorim: Tvoje dete već pripada nama. Šta si ti? Ti češ umreti. Tvoji potomci, međutim, sada stoje na novom polju. Uskoro neće poznavati ništa drugo osim ove nove zajednice!"

Nešto ranije, 1937, nemačkom narodu je saopštio: „Ovaj novi Rajh neće dati nikome svoju decu, već će ih uzeti, dati im sopstveno obrazovanje i sam ih odgajati."

Vilijem Z. Foster (William Z. Foster), predsednik Komunističke partije SAD 1932. godine je napisao knjigu ''Ka sovjetskoj Americi''. Odabrali smo za vas jedan odeljak u tekstu koji će vam puno toga reći: „U sklopu osnovnih mera koje će preduzeti, američka sovjetska vlada će usvojiti i sledeće, što će podstaći kulturnu revoluciju: škole, koledži i univerziteti biće grupisani i biće pod upravom nacionalnog ministarstva za obrazovanje i njegovih ogranaka. Programi će biti revolucionisani, očišćeni od religioznih, patriotskih I sličnih sadržaja buržoaske ideologije."

Foster se saglašava sa učenjima Karla Marksa, koji je u „Komunističkom manifestu", u cilju podsticanja komunizacije najrazvijenijih zemalja,napisao tačku 10, koja glasi:

10. ‘’Besplatno školovanje za sve..."

Marks je, kao Hitler, Lenjin i Komunistička partija SAD, znao da će onaj ko kontroliše obrazovanje mladih, kontrolisati i ekonomske i socijalne uslove pod kojima će oni živeti. Ukoliko svi budu verovali u iste stvari, neće biti nikakve opozicije komunističkoj državi.

Sve ovo potvrdio je Bertrand Rasel (Bertrand Russejl) pišući o Johanu Fihteu (Johann Fichte), koji je „tvrdio da obrazovanje treba da ima za cilj uništavanje slobodne volje, tako da đaci koji se školuju na taj način postanu nesposobni... da misle drugačije od onog što bi želeli njihovi profesori."

Rasel je ovo objasnio i na drugom mestu: „Propisani način života, usadivanje i zabrane će se kombinovati još od najranijeg doba, da bi se proizvela vrsta karaktera i vrsta verovanja koje će vlasti smatrati poželjnim, tako da bi svaka eventualno ozbiljnija kritika moći bila psihološki nemoguća. Čak i da svi budu bedni, oni će verovati da su srećni, jer će im vlast reći da je to tako."

U jednom izveštaju Udruženja školskih učitelja u okviru Nacionalnog obrazovnog udruženja (National Education Association-NEA), pod naslovom „Obrazovanje u sedamdesetim", kaže se:

„Škole će postati klinike čiji će cilj biti pojedinačni psiho-socijalni tretman učenika, a učitelji će morati da postanu psiho-socijalni terapeuti. U taj sklop biće uključena i biohemijska i psihološka pomoć prilikom učenja, pošto će se eksperimentalno uvoditi lekovi koji će kod učenika poboljšavati kvalitete ličnosti, koncentraciju i pamćenje.

Deca će postati objekti za eksperimente".

Ovi „eksperimenti" sa decom danas se sastoje od primene leka ritaina, koji ima namenu da popravi ponašanje izvesnih učenika.

Nije, međutim, uvek bilo ovako.

Amerikanci u stara vremena nisu davali svoju decu državi da ih ona obrazuje.

Sta više, prve škole u Americi bile su privatne, uglavnom hrišćanske škole, u kojima su decu učili njihovi roditelji ili učitelji koje su roditelji zapošljavali. Prvi udžbenik bila je Biblija, a sve troškove školovanja snosili su roditelji koji su želeli da im dete uči ono što oni žele.

Čak su i oci-osnivači Amerike strahovali zbog sigurnosti svoje dece, tako da su prvobitneinstrumente vlasti držali podalje od obrazovanja omladine.

Dejms Medison je, na primer, podigao svoj glas protiv mešanja vlasti u obrazovanje: „Ukoliko Kongres može neograničeno da upotrebljava novac u cilju opšteg blagostanja... on onda može i da nametne učitelje svakoj državi... Moći Kongresa podriće i same osnove, samu prirodu ograničene vlasti, koju je narod uspostavio u Americi."

Ali, čak i u ono vreme, postojale su snage koje su radile na stvaranju državnih, odnosno federalnih planova za školovanje dece u Sjedinjenim Državama.

Prvi zakon u ovom pravcu usvojilo je zakonodavstvo države Masačusets 1642. godine. Ovim zakonom zahtevano je od roditelja da uče svoju decu da čitaju na engleskom jeziku i da uče osnovne religijske principe.

Za ovim zakonom došao je 1647. godine sledeći, koji je nalagao da u gradovima sa više od 50 domaćinstava deca moraju da se uče čitanju i pisanju. Zajednice sa više od 100 porodica, odnosno domaćinstava bile su obavezne da osnuju osnovne škole, koje su predstavljale prve javne škole u Americi.

Tomas Džeferson, koji je svakako bio čovek pomešanih principa, podneo je 1779. Godine zakonski predlog da se širom države Virdžinije uspostavi sistem javnih škola, međutim, građani Virdžinije nisu prihvatili njegov predlog, odbivši da glasaju za takav zakon.

Bilo je mnogo istrajnih boraca koji su nastojali da se država i njene vlasti pošto-poto umešaju u proces obrazovanja. Jedan od njih je i „otac socijalizma" Robert Oven (Robert Owen).

Gospodin Oven je bio pristalica dobrovoljnih metoda uveravanja ljudi u delotvornost socijalizma. Kao društveni eksperiment, osnovao je posebnu školu za decu radnika u mlinovima u Nju Lanarku, u Škotskoj. Eksperiment sa obrazovanjem počeo je sa decom uzrasta od svega jedne godine, ali svi njegovi napori da ih nauči socijalizmu su propali, jer je propao i ceo eksperiment.

Gospodin Oven je 1825. godine došao u Sjedinjene Države i tu je započeo novi socijalistički eksperiment, ovoga puta u Nju Harmonikiju, u Indijani. Nazvao ga je „Fokusom prosvetljenog ateizma".

Za svoj eksperiment 1826. godine ponovo je odabrao decu radnika u mlinovima, i ponovo je njegov eksperiment propao.

Tako su svi „oveni" i njihovi sledbenici naučili jednu veliku lekciju: shvatili su da obrazovanje mora da prethodi stvaranju socijalističkog društva. Drugim rečima, narod u Americi još nije bio spreman da prihvati socijalizam, tako da je odlučeno da se krene u promovisanje javnog obrazovanja, kao prvog koraka koji vodi ka socijalizmu. Ovenovci su shvatili da deca moraju biti razdvojena od roditelja da bi mogla valjano da se nauče prednostima socijalističkog sistema. Obrazovni proces treba početi što je ranije mogu

e, sugeriše se doba od dve godine, i decu obavezno treba razdvojiti od roditelja. Oven je spoznao da su roditelji najznačajnija snaga koja decu uči vrednostima društva i da, ukoliko se želi uspeh socijalizma u SAD, takvu praksu treba obustaviti.

Godine 1829, jedan od Ovenovnih pristalica je izjavio: „Veliki cilj bio je rešiti se hriščanstva i pretvoriti naše crkve u domove nauke. Plan je bio da se uspostave... nacionalne škole iz kojih bi se isključila sva religija, a u kojima bi se podučavalo samo znanju koje se može proveriti čulima i u koje bi svi roditelji bili po zakonu obavezni da pošalju svoju decu..."

Iste te 1829. godine „Ovenovci su se povukli u ilegalu i započeli svoje aktivnosti širom zemlje uformi tajnog društva, s namerom da postignu svoj cilj- univerzalno javno obrazovanje."

Bilo zbog delovanja ovenovaca, bilo zbog delovanja drugih, tek država Masačusets je, samo osam godina kasnije, formirala Odbor za obrazovanje i imenovala Horasa Mana (Horace Mann) za prvog sekretara tog Odbora.

Gospodin Man je proputovao državu uzduž i popreko, stalno propovedajući potrebu za javnim obrazovanjem. Njegovi napori su urodili plodom i to u tolikoj meri da je postao slavan kao „otac američkog javnog obrazovanja."

Man je napisao: „Ono što je bila crkva za srednjovekovnog čoveka, to javna škola mora da postane za demokratskog i racionalnog čoveka. Bog treba da bude zamenjen konceptom opšteg dobra."

Marta 1840, zakonodavnom telu Masačusetsa podnet je zakonski predlog da se ukine Odbor za obrazovanje. Jedan od pristalica ovog projekta rekao je svojim kolegama- zakonodavcima: „Ideja obrazovanja pod kontrolom države... izgleda... kao opasan primer, kojeg se treba plašiti, jer će svaki pokušaj da se sve naše škole i svi naši učitelji podvedu pod jedan model uništiti svu konkurenciju, svo takmičenje, pa čak I duh samog napretka."

Zakonski predlog bio je odbijen.

Današnji kritičari javnog obrazovanja govore otprilike ovako: „Cilj obrazovanja više nije da pruži činjenice i znanje... cilj je... promeniti društvene vrednosti kod deteta, tako da one budu što dalje od vrednosti koje su tradicionalno smatrane nepremostivim, stalnim ili apsolutnim."

Džon Djui se sasvim saglasio sa ovakvim tvrdnjama, izjavivši da škole „preuzimaju aktivnu ulogu u određivanju društvenog poretka u budućnosti jer se učitelji svrstavaju na istu stranu sa snagama napravljenim da obavljaju društvenu kontrolu ekonomskih činjenica."

Djui je svoju karijeru u obrazovanju započeo 1894. godine, kada ga je zaposlio Čikaški univerzitet. Tu je on počeo sa svojom „eksperimentalnom ili laboratorijskom školom". U Čikagu se zadržao do 1904, kada je prešao na Tičers koledž pri Univerzitetu Kolumbija. Tamo je ostvario svoj najveći uticaj na polju obrazovanja.

On nikada nije predavao neposredno studentima, već se koncentrisao na podučavanje predavača. Danas, 20 odsto svih direktora škole i 40 odsto svih vodećih nastavnika na koledžima imaju diplome sa Univerzitetu Kolumbija, gde je Djui proveo mnogo godina kao rukovodilac Odseka za obrazovanje.

Djui je imao to zadovoljstvo da podučava četvoricu od petorice braće Rokfeler, uključujući I najpoznatije od njih, Dejvida i Nelsona. Dejvid je posle toga otišao na Čikaški univerzitet, gde je stekao titulu doktora nauka.

Njihov pradeda, Džon D. Rokfeler, osnovao je Generalni odbor za obrazovanje (GeneralEducation Board), koji je bio prethodnica današnje Rokfelerove fondacije, sa ciljem da svet obrazovanja uvede među bogataše. Predsednik ovog Odbora, Frederik T. Gejts (Frederick T. Gates), napisao je: ,,U našim snovima imamo neograničene resurse a ljudi se poslušno predaju našim rukama koje ih oblikuju. Sadašnje konvencije u obrazovanju blede iz naših mozgova i mi, neopterećeni tradicijom, sprovodimo našu dobru volju nad zahvalnim i poslušnim ruralnim narodom..."

Djuijeva lična filosofija, zasnovana na ateizmu, socijalizmu i evoluciji, imala je uticaj na ceo Univerziet Kolumbija, ne samo zahvaljujući radu na obrazovanju. Jedan student sa tog Univerzieta, Vajtekar Čejmbers, koji je kasnije postao član Komunističke partije, o svojim studentskim danima napisao je, izmeđuostalog, i ovo: „Kada sam došao na Univerziet, moji pogledi na život i politiku bili su konzervativni i prolazio sam kroz religiozno iskustvo. U vreme kada sam odlazio, sasvim po svom izboru, više nisam bio konzervativan i nisam imao vere."

Djuijeva odanost socijalizmu i komunizmu postala je očitija 1905. godine, kada je britansko Fabijansko društvo otvorilo svoju američku filijalu, poznatu pod imenom Inter univerzitetsko socijalističko društvo (Intercollegiate Socialist Society). Džon Djui je bio jedan od osnivača. Godine 1921, Društvo je promenilo ime u: Liga za industrijsku demokratiju (League for Industrial Democracy), i obznanilo svoj cilj:„Vaspitavanje za novi društveni poredak zasnovano na proizvodnji u cilju upotrebe, a ne u cilju profita."

Nešto kasnije, Djui je postao predsednik ove Lige.

Krajem 1920. obišao je sovjetsku Rusiju da tamo pomogne u organizaciji marksističkog obrazovnog sistema. Ali čak ni sovjetski komunistički ditkator Staljin nije mogao da toleriše Djuijevo „progresivno obrazovanje", te se vratio u Sjedinjene Države. Djuijevi učenici nisu bili, međutim, toliko srećni, jer ih je Staljin sve proterao u Sibir.

Njegove ideje prihvatila je, zato, američka vlada. Godine 1969, Komisija za mentalno zdravlje i decu izdala je saopštenje, u kojem se kaže: „Škola, kao glavna ustanova za socijalizaciju u zajednici, mora da preuzme direktnu odgovornost za ponašanje dece i sistem vrednosti u dečijem razvoju."

U Sjedinjenim Državama, porodica ili Crkva bile su tradicionalne ustanove koje su decu učile vrednostima u životu. Postalo je očito da se porodična zajednica i verska učenja moraju uništiti, da bi škola postala novi učitelj vrednosti. Komunistička partija je 1968. godine sasvim jasno izložila taj stav: „Noseći teret brige za decu, pojedine majke preuzimaju odgovornost koja zapravo pripada društvu i vlastima.

Tako je glavni problem planera postao kako da uklone majku iz kuće, da bi dete mogla da vaspitava država. Jedno od najboljih oruđa koje planeri u tu svrhu mogu da upotrebe jeste inflacija, koja nagoni muža da pozove i ženu da se uključi u proces sticanja novca za porodicu. To onda otvara dodatni problem u porodici: ko će da brine za dete sada kada ni majka nije kod kuće?

Sada na scenu stupa vlast, dajući rešenje problema koji je sama stvorila: zabrinutoj porodici nudi centre za dnevni boravak dece. I tako dete postaje državni štićenik u još mlađem uzrastu nego ranije.

Naravno, i druge organizacije pomažu u razaranju porodice, podstićući majku da napusti dom. Novi pokret za „oslobođenje žene od dosadanih kućnih poslova" ima cilj da ženu odvoji od dece koja time ostaju bez roditeljskog nadzora. Pokret za „oslobođenje žena", ponekad i nesvesno, primorava ženu da napusti dom.

Planeri dodatno opterećuju roditelje koji se odluče da svoju decu daju u privatne škole u kojima se ne uče ateizam, humanizam ili evolucija. Ovakvi roditelji smetaju planerima i čine im mnoge probleme. Jedan od tih problema izneo je bivši predsednik Univerziteta Harvard, Džejms B. Konant Games B. Conant), koji je rekao:

„Verujem da ima razloga našem strahovanju da će dvostruki sistem srednjoškolskog obrazovanja, bar u nekim državama, zapretiti demokratskom jedinstvu koje obezbeđuju naše javne škole. Konkretno, mislim na želju nekih ljudi da povećaju uticaj i broj privatnih škola.„ Prema mom mišljenju, u našim školama izlazi se u susret svim verama. Što bude više mladih koji pohađaju nezavisne škole, pretnja našem demokratskom jedinstvu će biti veća."

Gospodin Konant jedino nije objasnio na koji to način javne škole izlaze u susret svim verama, kada danas svaki pojedinac ima pravo da zahteva da se iz škole izbaci bilo šta što vređa njegova realigijska ili nereligijska verovanja. Setite se samo izbacivanja molitve iz škola zato što je to vređalo ateistu Medlin Morej O'Her.

Ovakvu situaciju, koja baš svakome omogućava da zahteva uklanjanje iz škole elemenata koji vređaju njegova „religijska osećanja", još 1887. je opisao sveštenik A. A. Hodž (A. A. Hodge):

„Demonstrirani vam kako bi to izgledalo ako bi svako u državi imao pravo da iz javnosti ukloni sve ono u šta ne veruje. Onaj ko najviše veruje morao bi da popusti pred onim koji veruje manje, a onda bi taj koji veruje manje morao da popusti pred onim koji apsolutno ne veruje ni malo, bez obzira na to koliko bi ta manjina ateista i agnostika mogla da bude minorna. Očigledno je da bi po ovoj shemi, ukoliko bi se ona dosledno sprovodila širom Sjedinjenih Država, naš državni sistem narodnog obrazovanja bio najefikasniji I najširi instrument propagiranja ateizma koji je svet ikada video."

Vlada, naravno, pomaže svima koji žele da eliminišu jedinu opciju preostalu roditeljima koji se brane: privatne škole. Na primer, 20. maja 1979. godine, Vrhovni sud je odbacio zakon po kojem roditelji koji upućuju decu u privatne škole ne treba da plaćaju deo poreza za javne škole. Sada oni plaćaju dvostruko: jednom za javne škole, a drugi put za privatne škole.

Sledeći problem postavljen pred planere bio je: u kojem dobu započeti sa obrazovanjem dece. Predsednik Nacionalnog obrazovnog udruženja (NEA), Džejms Haris (James Harris), založio se u jednom tekstu da „novac koji se sada troši... mora biti učetvorostručen, sa ciljem... da se obezbedi javno obrazovanje dece počev od treće godine starosti."

U izveštaju pod naslovom „Predviđanja za sedamdesete", NEA je nagovestila da početak školovanja treba da se pomera na mlađe godište: „Kada vanškolski i predškolski programi počnu s radom, obrazovni radnici preduzeće formalnu odgovornost za decu koja napune dve godine."

Doktor Robert S. Vud (Robert C. Wood), član Saveta za inostrane odnose (CFR-a) i predsednik Univerzieta Masačusets, urgirao je da se ta granica pomeri još unazad: „Državni obrazovni sistem mora da proširi svoje učenje na decu od jedne do pet godina starosti, zbog toga što porodica ne obavlja svoju funkciju. Ona ne ispunjava svoju obavezu da decu pripremi za školu, i zbog toga program predškolskihustanova i dnevnih boravaka treba prilagoditi još mlađem uzrastu."

Ne želeći da zaostane, predsednik Ričard Nikson je uzrast pomerio još unazad. On je izjavio „da prvih pet godina života deteta treba da bude period izuzetne i specifične brige od strane države."

Svima koji žele da decu što ranije odvoje od roditelja, svakako će koristiti otkrića jedne organizacije koja se zove Centar za usluge u resursu obrazovanja (Educational Resourse Services Center). Ta ustanova je zaključila da deca u dobu od 4 do 6 meseci mogu da nauče da čitaju, pre nego što nauče da govore ili hodaju?!"

Roditelji koji smatraju da deca pripadaju njima treba da se zamisle nad ovom činjenicom, prenego što „edukatori" odluče da im otmu dete da bi ga naučili da čita u četvrtom mesecu života.

Sledeće logično pitanje koje nam se nameće jeste: Šta se događa sa roditeljima koji odbiju da decu pošalju u škole koje ih uče nekim sasvim drugim vrednostima?

U jesen 1970. godine, šestoro dece je oduzeto od roditelja i predato domu za staranje zbog toga što su roditelji odbili da ih pošalju u javnu školu u kojoj se predaje „seksualno obrazovanje", što je u sukobu sa njihovim verskim ubedenjima.

Godine 1932, jednom ocu su oduzeli kćerku zato što joj nije dozvoljavao da ide u školu koja se nalazila u delu grada u kojem je cvetao kriminal. Sudija je odlučio da je otac kriv.

I nedavno, avgusta 1981, deca jednog pastora bila su prinuđena da se vrate u školu iz koje ih je on ispisao, tvrdeći da škola izlaže njegovu decu homoseksualizmu i drogama, što je u suprotnosti sa njegovim verskim shvatanjima.

Ovakvo delovanje sasvim je u skladu sa stavom koji je zauzeo Džerman Vajt (German White), službenik u Zavodu za razvoj dece Sjedinjenih Država (U. S. Office of Child Development). On je izjavio: „Roditelji ne bi trebalo da budu nekompetentni, međutim, oni to jesu, i jedini lek je državno uspostavljanje privatnih standarda podizanja dece."

Dakle, ako se smatra da roditelji nisu kompetentni, onda oni nisu u stanju da odgajaju decu, zbog čega za to treba da se pobrine država. Ona će im pronaći nove roditelje.

Ti novi roditelji zovu se učitelji.

Ovi, od države odabrani roditelji svrstani su u dva udruženja. Jedno je NEA (National Education Association), Nacionalno obrazovno udruženje, a drugo AFT, Američka federacija učitelja (American Federation of Theachers).

Izvršni sekretar NEA-e gotovo dvadeset godina, počev od 1935, bio je Vilard Givens (WilardGivens), koji je javno izjavio „Ubeđeni smo da danas stojimo na obzorju velike kulture... Ali, da bi se ona dosegla, moraju se učiniti mnoge drastične promene. Umirući laissez-faire (odnosno sistem slobodnog preduzetništva) mora biti potpuno uništen, i svi mi, uključujući i vlasnike, moramo biti podvrgnuti u velikom stepenu društvenoj kontroli."

Ovo udruženje se u prošlosti energično zalagalo za neke stvari koje ovde nabrajamo:

1.obrazovanje mladih za globalnu zajednicu;

2.promovisanje snažnijih Ujedinjenih nacija;

3.promovisanje Deklaracije o međuzavisnosti;

4.suprotstavljanje poreskim olakšicama za školovanje;

5.podrška Državnom zdravstvenom planu (socijalizovano lečenje);

6.suprotstavljanje svakom zakonu koji bi išao u korist privatnih škola,

7.zalaganje za to da osnove (čitanje, pisanje, računanje, istorija, geografija i građansko pravo) ne smeju da okupiraju više od jedne četvrtine đačkog vremena;

8.zalaganje za kontrolu rađanja;

9.zalaganje za sekularni humanizam;

10.otvaranje državnih centara za dnevni boravak dece i

11.podrška povećanju državne pomoći i kontrole nad školama.

A evo čemu se NEA suprotstavljala (pored ostalog):

1.lokalnoj kontroli javnih škola;

2.lokalnom finansiranju javnih škola;

3.pregledanju udžbenika od strane roditelja;

4.poreskim programima koji predlažu ukidanje poreza vlasnicima kuća;

5.davanju poreskih olakšica roditeljima koji plaćaju porez i za javno i za privatno školovanje.

Bivša predsednica NEA-e, Ketrin Baret (Katherine Barrett), u jednoj publikaciji koju izdaje NEA, izjavila je: „Učitelj će biti prenosilac vrednosti, filosof. Učitelji više neće biti žrtve promena: mi ćemo biti izvršioci promena."

Lenjin bi se svakako saglasio sa ovakvom konstatacijom. Ostalo je zabeleženo da je rekao:„Samo radikalnim preoblikovanjem podučavanja, organizovanja i vaspitavanja omladine bićemo kadri da obezbedimo da napori mlade generacije dovedu do stvaranja društva koje ie potpuno različito od starog, tj.do stvaranja komunističkog društva."

I za one učitelje koji shvataju šta se događa i koji ne žele da budu deo takvog sistema NEA ima rešenje. Evo saveta za njih: „Učitelji koji su se prilagodili običajima, ostaju bez službe. Oni mogu da nađu ispunjenje predajući stepovanje, međutim, ostajući u učionici, oni štete procesu obrazovanja, deci i samima sebi."

Drugo udruženje je Američka federacija učitelja (AFT). Ova organizacija je još prilikom osnivanja, maja 1937. godine, dobila podršku od Komunističke partije SAD: „Iz ovoga se može videti koliko je značajno formiranje Američke federacije učitelja. Zadatak Komunističke partije mora biti da, prvo i pre svega, podigne klasnu svest učitelja i da ih organizuje... Američka federacija učitelja mora se prvenstveno baviti trenutnim problemima učitelja (plate, prava, akademske slobode, itd.)... Američka federacija učitelja sada započinje najširu zakonodavnu kampanju u cilju obezbeđenja državne pomoći za obrazovanje..." (još1937!).

Pravu suštinu obrazovanja i njenu povezanost sa humanizmom sumirao je Čarls Frensis Poter (Charles Francis Potter) u knjizi‘’Humanizam, nova religija’’: „Obrazovanje je, tako, najjači saveznik humanizma, a svaka američka javna škola je škola humanizma. Šta mogu da učine teističke nedeljne škole kada se časovi drže samo jednom nedeljno i kada one podučavaju mali broj dece? Šta one mogu da učine da bi obuzdale plimu petodnevnog nedeljnog programa humanističkog učenja?"

Postoji, ipak, još jedna skrivena namena današnjeg obrazovanja. O njoj je govorio doktor Medford Evans: „... državne škole vode politiku da troše novac što je moguće više, a da pruže što je moguće manje znanja. Trošenje novca predstavlja demonstraciju snage, dok držanje učenika u neznanju monopolizuje moć u rukama 'insajdera' u vlasti."

EDVIN GULD, biznismen, prevazišaoje opštepoznatu reputaciju njegovog oca-Džeja Gulda,magnata američkih železnica- u stvaranju slike u javnosti o sebi kao veoma brižnog i plemenitog donatora ustanova za školovanje i vaspitanje dece u Americi

DŽON PlJERPONT MORGAN, mlađi (1867-1943), proširio je očeve poslove i svoje ogromno bogatstvo delom ulagao u pomaganje institucija umetnosti i obrazovanja. Posle njegove smrti,imperijom Morgan rukovode članovi bankarske kuće, povezani sa Prvom nacionalnom bankom u Njujorku i drugim bankama. Dipon de Nemur, koji je sada na čelu ovog Morganovog giganta,kontroliše najveći automobilski koncem ,Dženeral motors", a poseduje i većinu akcija u mnogim strateškim proizvodnim oblastima: crnoj i obojenoj metalurgiji, elektronici, avio-industriji, javnom informisanju (štampa, radio i TV-stanice), filmu, video-produkciji..

GLAVA XXXVII