Nevidljiva ruka

POBEDE

Dana 16. novembra 1956. godine, sovjetski komunista Nikita Hruščov obratio se narodu Amerike: „Naše je čvrsto uverenje da će kapitalizam, pre ili kasnije, ustupiti mesto socijalizmu. Svidelo se to vama ili ne, istorija je na našoj strani. Mi ćemo vas pokopati."

Kasnije se delimično ispravio i objasnio na koga je ciljao onim„mi" kada je govorio o pokopavanju Amerike. Nisu to samo Sovjeti. „U Sjedinjenim Državama će se jednoga dana zavijoriti crvena komunistička zastava... nju će podići sam američki narod. Kada je Vajteker Čejmbers, član Komunistička partije, 1937. godine iz nje izašao, izneo je jednu gotovo proročku tvrdnju: „Napuštamo pobednički svet i krećemo u pravcu poraza."

Mi moramo da odgovorimo na pitanje da li će komunistički zaverenici biti uspešni u svojim nastojanjima da primoraju narod u Americi da podigne „crvenu komunističku zastavu" u ovoj zemlji. Zavera je pretrpela nekoliko veoma bolnih poraza u novijoj istoriji ove nacije. Ovi porazi možda nisu poznati Amerikancima, jer većina njih i ne zna kakva je bila prava pozadina tih događaja. No, svejedno, bili su to udarci onima koji bi da kolektivizuju Ameriku, a istinske pobede ljudi koji cene svoju slobodu.

Evo tih poraza zaverenika:

1.SOVJETSKA CRNAČKA REPUBLIKA U AMERICI. Prva ideja o uspostavljanju posebne republike za crnce unutar granica SAD javila se u jednoj brošuri iz 1928. godine koja nosi naziv „Problemi američkih crnaca", i čiji je autor Džon Paper (Jonh Pepper), što je samo pseudonim jednog sovjetskog predstavnika, Jozefa Poganija (Joseph Pogany). Staljin je smatrao da postoje mogućnosti da se stvori država unutar teritorije SAD, sa kojom bi Vlada imala problema, pa je poslao Poganija u Ameriku da inicira pokret ka revoluciji i uspostavljanju nove republike.

Drugi sličan pamflet objavljen je 1935. godine. Nosio je naziv „Crnci u sovjetskoj Americi", iizdala ga je Komunistička partija. I on je pozivao na uspostavljanje sovjetske crnačke republike, i narevoluciju kojom bi se sprovela eksproprijacija zemljišta kapitalista. Ta republika trebalo je da budesastavljena od velikih delova Virdžinije, Južne Karoline, Džordžije, Alabame, Luizijane, Arkanzasa iTenesija. Pošto bi republika bila stvorena, ona bi se obratila sovjetskoj Rusiji, tražeći od nje da joj prizna pravo na samoopredeljenje.

Jedan od crnaca koji je prozreo šta se ovom revolucijom sprema bio je Mening Džonson (Manning Johnson), koji je bio član Komunističke partije deset godina, pre nego što je istupio iz nje. U toj partiji se uzdigao na najvišu poziciju koju je jedan crnac mogao da dosegne: bio je član Nacionalne crnačke komisije komunističke partije SAD.

Počeo je da sumnja da Komunistička partija, u stvari, uopšte nije zainteresovana da pomogne crncima, već da pokušava da ih gurne u krvavu revoluciju u kojoj bi poginulo čak 5 miliona crnaca.

Godine 1958. napisao je knjigu pod naslovom ‘’Boja, komunizam i zdrav razum’’, sa željom da upozori crnce kakve planove za njih sprema Komunistička partija. Gospodin Džonson je svojim životom platio ovaj pokušaj, budući da je umro pod nerazjašnjenim okolnostima, nepunu godinu po objavljivanju knjige.

Još jedan bivši komunista, Leonard Paterson (Leonard Patterson), 18. novembra 1950. Je svedočio da se nešto drugo krije iza pokušaja da se uspostavi sovjetska crnačka republika. Upozorio je: „Napustio sam Komunističku partiju zato što sam se uverio... da je ona jedino bila zainteresovana da među crncima promoviše svoje ideje, koje bi komunistima pomogle da stvore uslove za izvođenje proleterske revolucije u Sjedinjenim Državama, kojom bi se silom zbacile vlasti. Krvavim revolucionarnim nasiljemu spostavila bi se sovjetska vlast u nekoj formi diktature proletarijata."

Kako bilo da bilo, tek komunistima nije pošlo za rukom da izvedu revoluciju, i Jug još pripada Sjedinjenim Državama.

2.CIVILNI ODBORI ZA NADGLEDANJE POLICIJE. Namera zaverenika u ovoj zemlji bila je da se započne opcija za stavljanje američ ke policije pod komandu centralnih policijskih snaga koje bi kontrolisala nacionalna vlada. Sredstvo pomoću kojeg bi se ovo postiglo bile bi žalbe o tobožnjoj „policijskoj brutalnosti" koje, širom zemlje, veštački stvaraju komunisti i njihovi simpatizeri.

Plan je bio da se u nekoliko gradova preuzme kontrola procesa istrage nad policajcima optuženim zbog „prekoračenja službenih ovlašćenja", koju su do tada vodile njihove kolege iz policije. Tu kontrolu trebalo je da obavljaju od Vlade odabrani građani. Ovo bi, naravno, dovelo do prenošenja istrage na organe federalne vlasti, koja bi na taj način stekla potpuniju kontrolu nad lokalnim policijskim snagama u celoj zemlji.

Međutim, ovi pokušaji centralizacije lokalnih policijskih odreda propali su, zahvaljujući komitetu koji je dobio naziv „Podržite svoju lokalnu policiju". On je organizovao male ogranke širom Sjedinjenih Država koji su proklamovali koncept očuvanja nezavisnosti lokalne policije. Ovaj Komitet osmislio je i bedževe s natpisom „Podržite svoju lokalnu policiju i očuvajte je nezavisnom." Na taj način je, u stvari, obrazovao Amerikance.

3.MARTIN LUTER KING. Jedan od ciljeva Martina Lutera Kinga bio je da podstakne građanski razdor s namerom da podeli narod Amerike.

Kingove napore u ovom pravcu osujetila je, u velikoj meri, jedna hrabra crnkinja po imenu Džulija Braun (Julia Brown). Ona je provela više od devet godina kao član Komunističke partije pre nego što se odlučila da progovori o vezama doktora Kinga s komunističkim pokretom u Sjedinjenim Državama.

Gospođa Braun je rekla: „Nama (u Komunističkoj partiji) je, takođe, rečeno da promovišemo Martina Lutera Kinga, koji će ujediniti crnce i belce... On je dobijao direktive od komunista. Znam za činjenicu da ga komunisti nikada ne bi promovisali, finansirali i podržavali da mu nisu verovali. Potpuno sam uverena da je on znao šta čini."

Ubrzo posle ove njene izjave, formirali su se lokalni komiteti nazvani „Istina o građanskim nemirima" (Truth About Civil Turmoil-TACT), koji su organizovali da gospoda Braun putuje širom zemlje I širi istinu o doktoru Kingu. Šta više, njeni govori na Jugu bili su tempirani tako da uvek prethode govorima doktora Kinga. Zbog optužbi koje je iznosila, doktor King je počeo da otkazuje svoje nastupe na Jugu, gde god je gospođa Braun govorila pre njega.

4. AMERIČKI POKRET INDIJANACA (AIM). Senatski potkomitet za unutrašnju bezbednost zaključio je da je „Američki pokret Indijanaca" (The American Indian Movement- AJM) „otvoreno revolucionarna organizacija sklona nasilju." Cilj AIM-a bio je dvostruk: prvo, AIM je trebalo da stvori nezavisnu indijansku državu unutar granica SAD, a zatim da od Ujedinjenih nacija zatraži prijem u članstvo kao posebna država. To bi iziskivalo razmeštanje trupa Ujedinjenih nacija na američkoj teritoriji, koje bi garantovale granice ove nove države.

Drugi cilj AIM-a otkrio je advokat ovog udruženja Vilijem Kunstler (William Kunstler), prilikom obraćanja svojim klijentima: „Obećavam vam revoluciju do 1976. Bolje je umreti na ulicama nego otići tiho plačući."

Daglas Duram (Douglas Durham), bivši policajac iz De Mejna u Ajovi, uspeo je da se kao „krtica" FBI-a ubaci u sam vrh AIM-a. Ovaj operativac je razotkrio AIM-ove aktivnosti i svedočio o njima: „AIM je bio predvodnik a možda i učesnik u upravljanju komunističkog plana za razbijanje proslave dvestote godišnjice nezavisnosti Amerike, 1976. godine" (dakle, 4. jula 1976).

Novac za ovakve aktivnosti došao je sa različitih strana. Senator Džesi Helms (Jesse Helms) ukazao je 1973. na jedan izvor: „U ključnim trenucima svoga razvoja, AIM-u je davana materijalna I moralna pomoć od strane ove federalne vlade koju napada."

AIM je primio najmanje 400 000 dolara kao poklon od Federalnog odeljenja za ekonomsko osposobljavanje.

Da bi objasnio prave ciljeve AIM-a, gospodin Duram je proputovao kroz šezdeset gradova I održao isto toliko predavanja u Južnoj Dakoti i okolnim državama.

AIM nije uspeo da upropasti proslavu nezavisnosti.

Gospodin Duram je narodu saopštio istinu o „Američkom pokretu Indijanaca", i AIM je propao.

5.REIS LOPEZ TIHUERINA (Reises Lopez Tijerina): Gospodin Tiherina je 1967. godine, sa dobro naoružanim revolucionarnom grupom, zauzeo jedan grad u severnom Meksiku. Cilj mu je bio da stvori ne zavisnu državu od Amerikanaca meksičkog porekla i Indijanaca, i da se za priznanje prijavi Ujedinjenim nacijama. Kao i u slučaju crnačke sovjetske republike, plan je bio da se deo teritorije SAD odvoji i na njemu stvori za sebna država.

Pisac Alen Steng organizovao je „govorničku turu" po gradovima Novog Meksika, a građanima je podelio oko milion kopija njegovih članaka na temu otcepljenja.

I ovom prilikom, hrabri govornik je izneo istinu o programu, te se planovi gospodina Tiherine nisu materijalizovali.

6.CEZAR ČAVEZ (Cesar Chavez). Namera Cezara Čaveza bila je da „... ujedini američke poljoprivredne radnike u jedinstveno udruže nje pod kontrolom revolucionarnih vođa, poznatih marksista I dokaza nih komunista. Cilj je bio, da pojednostavimo, da se pod kontrolu stave zalihe hrane u Americi."

Kada bi se to jednom postiglo, Cezarovo udruženje bi proglasilo štrajk tokom sezone branja I žetve, prisiljavajući tako Ameriku da pristane na sve uslove da se ne bi suočila sa alternativom, glađu.

„Los Anđeles tajms" je naveo odakle Čavez prima novac za svoje fondove: „Do sada je najveći deo aktivnosti pokreta za građanska prava meksičkih Amerikanaca finansiran od strane programa „Ratsiromaštvu" (War on Poverty) koji je, inače, program američke vlade, i od strane takvih organizacija kao sto je Fordova fondacija."

Čavezovo udruženje primilo je, nezvanično od toga, i 250 000 dolara od Federalnog odeljenja za ekonomsko osposobljavanje.

Neko je smatrao da vredi podržati njegove napore.

Pogledajmo ko ga je još pomogao: „... radnički sindikati koje je kontrolisao Volter Rojter, blagajna Crnih nacionalista, kojom je upravljao Stokli Karmajkl (Stokely Carmichael), Komunistička partija, Nacionalno veće crkava (NCC)... i Federalno odeljenje za ekonomsko osposobljavanje."

Konačni cilj Čavezovog udruženja bio je da se stvore i rašire povodi za revoluciju. Njegovo udruženje (National Farm Workers Association- NEWA) izdalo je „Radnički manifest" u kojem se, pored ostalog, kaže: „Mi smo sinovi meksičke revolucije u kojoj su siromašni tražili hleba i pravde. Naša revolucija neče biti oružana, ali mi zahtevamo novi društveni poredak... Izjavljujemo da ćemo nastaviti da se borimo sve dok ne poginemo ili ne pobedimo. I mi ćemo pobediti."

Juna 1966. godine, Mel O'Kampo (Mel O'Campo), jedan od Čavezovih bliskih saradnika, istupio je iz organizacije i izneo na videlo Čavezove aktivnosti. I on je organizovao seriju predavanja o pravoj pozadini Čavezove borbe. Tada su i u velikom broju primeraka deljene kopije članka Gerija Alena, „Plodovi komunističkog gneva u Delanu" („The Grapes – Communist Wrath in Delano"), gde god je govorio MelO'Kampo.

Nade gospodina Čaveza nisu urodile plodom.

7. DOZVOLA ZA NOŠENJE ORUŽJA ILI NJEGOVA KONFISKACIJA. Jedna od najvećih pobeda u borbi protiv zavere je uspešna borba protiv svih koji bi da razoružaju Amerikance. Ima mnogo onih koji su posle ubistva Džona Kenedija, Roberta Kenedija, Malkolma Iksa (Malcolm X) i Martina Lutera Kinga poželeli da se izglasa zakon koji bi omogućio ili uvođenje dozvola za nošenje oružja ili njegovu konfiskaciju od američkih građana. Međutim, svi napori u tom pravcu su propali zahvaljujući lobiranju „Nacionalnog udruženja za oružje" (National Riple Association-NRA).

Ova organizacija je postala najveća lobistička grupa u Sjedinjenim Američkim Državama, razlog leži u činjenici što se vlasnici oružja plaše vlasti, jedine ustanove koja može da ugrozi ljudska prava. Oni se čvrsto drže stava da drugi amandman na Ustav („Pošto je dobro organizovana zemaljska odbrana potrebna za bezbednost slobodne države, ne sme se kršiti pravo naroda da drži i nosi oružje") znači upravo to: Kongresne može doneti nikakav zakon kojim bi se konfiskovalo oružje od građana.

8.POKUŠAJ DA SE NRA PRETVORI U EKOLOŠKU ORGA NIZACIJU. Pošto je„Nacionalno udruženje za oružje" bilo veoma uspešno, načinjen je pokušaj da se njegova lobistička aktivnost usmeri u drugom pravcu.

To se dogodilo 1977. godine, kada je NRA trebalo da bude skrenuto na kolosek ekologije. Jedan od protivnika ovakvog skretanja je rekao: „Organizaciji je nuđeno da napusti svoje dosadašnje aktivnosti u vezi sa kontrolom oružja u zamenu za finansijsku podršku od nekoliko fondacija među kojima je I Fordova."

Jedan od glavnih „skretničara", koji je propagirao novi ekološki kolosek, bio je Robert O. Anderson (Robert O. Anderson), predsednik „Atlantik Ričfild kompanije" (ARCO) i direktor Saveza za inostrane odnose – CFR-a.

Svi takvi napori su propali jer su građani napravili pritisak na rukovodstvo organizacije, želeći da se osiguraju da neće biti promena u dosadašnjem kursu.

9.AMANDMAN O JEDNAKIM PRAVIMA. Ovaj amandman na Ustav, za koji su njegovi oponenti govorili da bi izazvao najveće otimanje vlasti u istoriji SAD, umalo nije usvojen. Prve godine kada je predložen, veoma brzo je usvojen u 22 države (kasnije su tri države ponovnim glasanjem povukle svoj pristanak). Međutim, od 1975. godine samo je još jedna država pristala da se on usvoji.

Amandman je konačno završio svoj život kada je 1982. isteklo vreme propisano za njegovo usvajanje. U nepriliku je dospeo kada je grupa žena koje su prvo želele da pomognu njegovom donošenju otkrile da on u sebi sadrži neke veoma ozbiljne nepravilnosti. Ove žene su se organizovale i počele da lobiraju protiv njega. Njihovo lobiranje bilo je uspešno i zakonodavna tela mnogih država ga nisu usvojila.

Bilo je i onih koji su glasali protiv amandmana, jer su shvatili da je njegov pravi cilj efikasno gušenje onih američkih industrijskih grana u kojima tradicionalno preovlađuju muškarci, kao što je rudarstvo.

Prema ovakvom načinu razmišljanja, posle usvajanja amandmana, industrije kojima dominiraju muškarci morale bi da zaposle određen procenat žena. Ukoliko je u okrugu procenat zaposlenih žena 50 odsto, i rudnik bi morao da zaposli i žene u tom procentu.

Ukoliko bi zaposlili mnogo žena, bio bi to dokaz iz prve ruke da se tu radi o diskriminaciji polova i rudnik bi morao da bude zatvoren, sve dok se ne postigne zadovoljavajući procenat zaposlenih.Ukoliko bi bilo teško pronaći dovoljno žena za rad u rudniku, to opet ne bi bio dovoljan razlog da se rudnik ponovo otvori. Radnice bi negde morale da se pronađu!

Ovaj „sistem kvota" efikasno bi uništio američku industriju kojom dominiraju muškarci. Vlada bi tada mogla da situaciju nastalu nestašicom industrijskih proizvoda te grane opiše kao „nacionalnu opasnost" I da ponudi svoje rešenje: svoje vlasništvo, ili kontrolu nad tom industrijom dok se kvote ne ispune.

10. USTANOVA ZA ZDRAVLJE I ZAŠTITU NA RADU (OSHA). Ova federalna ustanova,koju je 1973. stvorio Kongres, imala je ovlašćenja da upadne u radne prostorije bilo koje američke firme,tobože u cilju provere uslova zaštite na radu.

Ljudi koji su procenili zakon kojim je stvorena OSHA (Occupational Safety and Health Administration) tvrde da su njime povređena najmanje tri amandmana na Ustav. Pored toga, ovaj zakon je toj ustanovi, delu izvršne vlasti naše Vlade, dao pravo da stvara i po svojoj volji tumači zakone. To je bilo potpuno u neskladu sa doktrinom podele moći, naših otaca-osnivača, koji su samo Kongresu dali pravo da stvara zakone, a jedino sudstvu da ih tumači.

Jedan hrabar američki biznismen, Bil Barlou (Bill Barlow) iz Pokatela u Ajdahu, zabranio je komisiji OSHA da uđe u njegovu fabriku zbog inspekcije, tvrdeći da na osnovu četvrtog amandmana naUstav („Ne sme se neopravdanim pretresima i zaplenom kršiti pravo na bezbednost ličnosti, stanova, hartija od vrednosti, imovine i naloga za to, ne sme se izdavati, osim u slučaju verovatnog osnova, potkrepljenog zakletvom ili svečanom izjavom, uz tačan opis mesta na kojem treba izvršiti pretresanje lica ili stvari koje treba zapleniti"), OSHA treba prvo da obezbedi sudski nalog, pa tek onda možeda uđe u njegove radne prostorije.

Gospodin Barlou je svoj slučaj doveo čak do Vrhovnog suda, i pobedio je. Sud je morao da prihvati njegove argumente.

OSHA je izgubila zube!

11. RAZLIČITI ZAKONI I UGOVORI KOJI NISU USVOJENI, ODNOSNO POTPISANI. Neki zakoni i ugovori nisu prošli, ali bi bili od velike koristi zaveri. Nabrojaćemo samo pojedine: Ugovor o genocidu, Zakon o brizi o deci, Atlantska unija, Zakon o registraciji glasanja putem poštanskih dopisnica, Agencija za zaštitu potrošača, itd. Većina ovih projekata odbačena je zbog kampanje slanja pisama kongresmenima i senatorima, sa zahtevom da glasaju protiv takvih predloga.

Međutim, tek nam ostaje da razmotrimo najveću pobedu!

MARTIN LUTER KING posle dobijanja Nobelove nagrade 1963.g.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

GLAVA XXXVIII