Nevidljiva ruka

NAJVEĆA POBEDA

Najveća pobeda u bici koja se vodi između Zavere i ljudi koji vole svoju slobodu bio je neuspeh zavere da Americi nametne totalitarnu vladu 1. maja 1976. (na dvestotu godišnjicu osnivanja Iluminata), ili 4. jula 1976. (na dvestotu godišnjicu osnivanja SAD).

Osnove ovog revolucionarnog čina bile su utvrđene planom, koji je još februara 1946. godine razotkrio „Nju vorld njus" („New World News"), časopis Organizacje za moralnu obnovu Engleske (Moral Re-Armament of England).

Tvrdi se da su takozvana „Dizeldorfska pravila revolucije" otkrivena u štabu jedne revolucionarne organizacije u Dizeldorfu (Nemačka) od strane grupe savezničkih vojnika, neposredno posle Prvog svetskog rata. Ove tvrdnje, međutim, nikada nisu proverene, na zadovoljstvo mnogih istoričara.

U svakom slučaju, ova pravila iznose na videlo neverovatan plan za stvaranje uslova koji vode ka revoluciji:

a) Kvarite omladinu; odvojte je od religije. Zainteresujte je za seks. Načinite je površnom; uništite njenu čvrstinu.

b) Preuzmite kontrolu nad svim vidovima javnosti, i pri tom:

1.Odvojte misli ljudi od njihove vlasti, fokusirajući njihovu pažnju na sport, seks, knjige i predstave i ostale trivijalnosti.

2.Podelite ljude na neprijateljske grupe, stalno se vraćajući na kontroverzne stvari bez ikakvog značaja.

3.Uništite veru ljudi u njihove prirodne lidere, stalno ih potcenjujući, ismevajući i obeščašćujući.

4.Uvek propovedajte pravu demokratiju, ali vlast zgrabite brzo i što nemilosrdnije.

5.Podsticanjem Vladinih nepromišljenosti, uništavajte poverenje u nju, širite strah od inflacije podizanjem cena i širite opšte nezadovoljstvo.

6.Podstaknite nepotrebne štrajkove u vitalnim industrijskim granama, ohrabrujte građanske nerede a zalazite se za blago i meko postupanje vlasti prema počiniocima tih nereda.

c) Iskoristite neki predtekst kako biste zahtevali registraciju sveg vatrenog oružja, sa izgledom da se ono konfiskuje, a populacija ostane bespomoćna".

Zaverenici su očigledno smatrali da su ovi programi uglavnom uspešni i da je vreme da se kreneka cilju, totalitarnoj vlasti. Prema mišljenju planera, jedan od uslova da plan uspe jeste nužnost postojanja generacije mladih ljudi koje je establišment otpisao, ali koji su obučeni za gerilsku borbu i imaju želju da se pobune protiv sistema.

Glavni faktor koji je stajao u pozadini stvaranja ovakvog raspoloženja medu mladima bio je Vijetnamski rat, koji je zavera kreirala i kontrolisala sa namerom da se stvore uslovi koji su joj bili potrebni. Rat je morao da stvori: prvo, kulturu droge u Americi i, drugo, mlado društvo koje ima želju da se pobuni protiv američkih vlasti.

Džeri Rubin Qerry Rubin), jedan od mladih pobunjenika koje je establišment stvorio i osnivač grupe zvane Jipisi" (Yippies), napisao je knjigu pod nazivom ‘’Učini to’’!, u kojoj detaljno opisuje svoja interesovanja i zabrinutost zbog nemirnog doba u kojem živi.

U posveti njegove knjige piše: „Za Nensi, drogu, TV u boji i nasilnu revoluciju". Svoje čitaoce ovako je savetovao: „Čitajte ovu knjigu ufiksani" (drogirani)!

Rubin je priznao da je rat u Vijetnamu bio prevara: „Amerikanci se ne bore za bilo šta što možeš videti, osetiti, dodirnuti ili verovati u to. Njihovo umiranje je uzaludno i besmisleno. 'Zašto umreti na brdu hamburgera'?, pita američki vojnik, koji je uperio svoju pušku u glavu kapetana koji mu je naredio da brdo zauzme... Vijetnam je simbol. Pravi Vijetkong je u San Dijegu."

On je, znači, shvatio da se pravi rat ne vodi u Vijetnamu već u gradovima Amerike. Komentarisao je pravu namenu droge zvane marihuana: „Marihuana je komunistička droga".

Evo što je napisao o novoj moralnosti koja se zove „situaciona etika": Jipiji kažu da to nije zabavno, ne činite to. Mi vidimo seks, rokenrol i droge kao deo komunističke zavere za preuzimanje Amerike. Jipijevska ideja zabavnog je zbacivanje Vlade. Jipiji su maoisti" (sledbenici kineskog komunisteMao Cedunga).

Zanimljivo je da je Džerijevu knjigu, koja je protiv establišmenta, objavila velika izdavačka kuća koja je deo tog establišmenta: ,,Balantajn buks" (u saradnji sa kućom „Sajmon end Šuster").

Početak kraja zavereničkih planova zbio se tokom konvencije Demokratske partije u Čikagu,1968. godine. Ljudi koji su bili prisutni sigurno će se setiti relativno male grupe hipika i jipija, koja je izašlana ulice i bila uhapšena zbog narušavanja zakona u gradu. Džeri Rubin je priznao da je bio razočaran slabim odzivom mladih ljudi: „Maštali smo jednom da će 500 000 ljudi doći u Čikago. Očekivali smo 50 000. Skupilo se 2 do 3 hiljade ekscentrika."

Veoma je indikativno da je gospodin Rubin pomenuo cifru od 500 000 ljudi kao broj koji bi, prema njegovim željama, trebalo da se okupi u Čikagu. Isti ovaj broj ljudi pomenut je u sličnim okolnostima ranije još dva puta.

Pukovniku Edvardu Mendelu Hausu bila je potrebna armija od 500 000 ljudi, koja bi omogućila Filipu Druu da preuzme mesto predsednika i nametne diktaturu Americi, prema knjizi ,,Filip Dru, upravljač’’.

A sa 500 000 ljudi je trebalo da komanduje i general Smedli Batler prilikom zamišljenog uspostavljanja diktature u Americi 1933. godine.Očigledno da ljudi koji veruju da Sjedinjene Države treba da imaju diktaturu umesto predsedničkog sistema smatraju da će 500 000 protestanata biti dovoljno da se narod Amerike ubedi da prihvati promene na vrhu.

Pojedinci iznose teorije da je Čikago bio samo test koji je trebalo da pokaže koliko se ljudi može okupiti. Njegovi rezultati su razočarali zaverenike: u Čikago je došlo malo mladih ljudi. Prema takvim teorijama, posle ovog neuspeha, zavera je počela da menja svoje planove.

Rubin je priznao da su događaji u Čikagu bili planirani: „Želeli smo lom. To smo planirali. Nismo bili nevine žrtve. Radili smo na tim planovima godinu pre nego što smo došli ovde. Svoje zahteve smo koncipirali tako žestoko zato što smo želeli da grad odbije ono što tražimo. Sve to smo učinili sa samo jednom mišlju da nateramo gradske vlasti da reaguju kao da smo u policijskoj državi."

Korišćenje studenata za izazivanje nemira nije novost. Jedanesto izdanje Enciklopedije Britanike, objavljeno 1911, opisuje sličan pokušaj upotrebe mladih nezadovoljnika u Rusiji:

„Među studentima univerziteta i viših tehničkih škola, Turgenjev (ruski pisac) primetio je jedan novi i potpuno originalan tip: mlade muškarce i žene, neuredno odevene, koji su izvikivali pitanja, ismevali opšte prihvačena ubeđenja i konvecionalne pristojnosti društvenog života. Oni su govorili o reorganizaciji društva na potpuno naučnim principima.

Obrtali su tradicionalni poredak stvari u trivijalnim formama spoljnjeg izgleda; muškarci su puštali da im kosa izraste, dok su se žene šišale kratko, noseći ponekad kao dodatni znak plave naočare...

Njihova pojava, maniri i razgovori bili su takvi da su šokirali obične ljude, međutim, oni su na to gledali potpuno indiferentno, jer su sebe izdizali iznad nivoa takozvanog javnog mnjenja, prezirali su malograđansku pristojnost i veoma voleli da skandalizuju ljude koji su, prema njihovom mišljenju, pod uticajem zastarelih predrasuda.

Prema estetskoj kulturi, sentimentalizmu i uglađenosti svake vrste gajili su dubok i neskriven prezir.

Među preživelim institucijama koje bi, kao smetnja istinskom progresu, trebalo da budu ukinute jesu religija, porodični život, privatno vlasništvo i centralizovana uprava.

Religija treba da bude zamenjena egzaktnim naukama, porodični život slobodnom ljubavlju, privatno vlasništvo kolektivizmom, a centralizovana uprava federacijom nezavisnih komuna..."

Međutim, ovaj slučaj nije usamljen. Ekonomista Ludvig fon Mizes, koji je boravio u Nemačkoj pre Prvog svetskog rata, zapisao je:

,,U dekadi koja je prethodila Prvom svetskom ratu, Nemačka... se suočila s pojavom do tada neviđenog fenomena, omladinskim pokretom. Uskomešane gomile neurednih mladića i devojaka tutnjale su zemljom praveći veliku buku i bežeći sa školskih časova..."

Drugim rečima, i u drugim zemljama su preteče modernih hipika ili Rubinovih jipija bili korišćeni da se i u ona vremena izazovu podele među stanovništvom.

Ovi radikali u predrevoludonarnoj Rusiji i Nemačkoj uoči Prvog svetskog rata korišćeni su odstrane establišmenta da bi se ljudi pripremili na radikalne promene. Isti je bio slučaj i u Americi 1968.

Rubin je priznao čak i to da je znao da su mladi ljudi iskorišćavani. Napisao je: „Revolucija je profitabilna. Pa tako kapitalisti pokušavaju da je prodaju." I još: „Ti „hipi" kapitalisti imali su saveznike unutar revolucionarne zajednice: dugokose koji su delovali kao posrednici između klinaca na ulici i biznismena-milionera."

Rubin je znao da postoji još jedna grupa koja je spoznala da su ih iskorišćavali: „Hipici su nas gledali kao političare, političari su nas gledali kao hipike. Jedino je desnica videla ono što mi, u stvari, jesmo".

Jedna od grupa koja je sačinjavala „revolucioanrnu zajednicu" zvala se „Studenti za demokratsko društvo" (Students for Democratic Society – SDS). Establishment je veoma dobro znao da su oni u biti komunisti. Štaviše, u jednom tekstu od marta 1969. kaže se: „Naš primarni zadatak je izgradnja marksističko-lenjinističkog revolucionarnog pokreta!", izjavio je Majki Klonski (Michael Klonsky), izvršni sekretar organizacije Studenata za demokratsko društvo".

Vlada je do detalja bila upoznata s planovima SDS-a, zahvaljujući izveštaju Kongresnog komiteta za unutrašnju bezbednost. Predsednik Komiteta, kongresmen Ričard Ajkord (Richard Ichord), izjavio je da su „Ciljevi SDS-a jasno izraženi u programskom dokumentu ove organizacije, objavljenom1969, u kojem se kaže: „Cilj je uništenje imperijalizma Sjedinjenih Država i postizanje besklasnog sveta: svetskog komunizma."

Godine 1980, jedan agent FBI-a je izjavio da grupa ispoljava sklonost ka primeni „paljevina, podmetanja bombi i ubistava sa ciljem zbacivanja demokratskog oblika vlasti u ovoj zemlji i uspostavljanje svetskog komunizma."

I uprkos svih dokaza o pravoj prirodi SDS-a, oni su nastavili da primaju novac od establišmenta, koji navodno žele da zbace. Godine 1979, grupa zvaničnika države Ohajo primila je izveštaj o nemirima u studentskim naseljima, u kojem se, između ostalog, kaže: „... komisija države Ilinois koja je istražila nemireu toj državi, utvrdila je da je 192 000 dolara federalnog novca i 85 000 dolara iz Karnegijevog fonda dato organizaciji 'Studenti' za demokratsko društvo,... tokom leta 1969."

Sličan izveštaj stigao je od jednog policijskog operativca koji je uspeo da se ubaci u redove SDS-a. On je čak učestvovao i u njihovim demonstracijama. Njegovo ime je Dejvid Gamer (David Gumear). Pitao se: „Odakle stiže sav taj novac za njihove aktivnosti", i ubrzo je otkrio da „dolazi preko Ujedinjenih nacija od Rokfelerove fondacije, Fordove fondacije, Ujedinjenih radnika auto-industrije, kao i putem kutija od cigara punih američkog novca iz kubanske ambasade."

Student Džejms Kirk Games Kirk) potvrdio je Gamerov izveštaj. Dok je studirao na Čikaškom univerzietu, po zadatku FBI-a uključio se u rad SDS-a, WER Di Boa kluba, „Crnih pantera" i Komunističke partije. Godine 1969, gospodin Kirk je napustio partiju, a sledeće godine je svedočio pred komitetima za unutrašnju bezbednost Kongresa i Senata. Evo tog dela sveodečnja: „Mladi ljudi... ne znaju da igraju u rukama establišmenta za koji tvrde da ga mrze. Radikali misle da se bore protiv sile super-bogatih kao što su Rokfeler i Ford, a ne shvataju da su upravo te sile u pozadini njihove revolucije, da je finansiraju i koriste za svoje ciljeve."

I jedan drugi student, Džejms Sajmon Kanen (Qames Simon Kunen), napisao je knjigu pod nazivom ,,Jagodni incident’’, u kojoj govori o strategiji pokreta „Studenti za demokratsko društvo". Jednom prilikom, posle nekog sastanka, dobio je izveštaj u kojem se kaže da su „... ljudi sa Međunarodnog okruglog stola biznisa... pokušali da pridobiju nekolicinu radikala. Ti ljudi su svetski industrijalci koji su se sastali da bi odlučili kako će se naši životi ubuduće odvijati. Oni su levo krilo vladajuće klase. Ponudili su se da finansiraju naše demonstacije u Čikagu. Takođe nam je ponuđen ESSO novac (Rokfelerov). Oni od nas žele da budemo što radikalniji, kako bi izgledalo da su u političkom centru kada se pomeraju ulevo."

Čak je i vođa „Crnih pantera", Eldridž Kliver (Eldridge Cleaver), počeo da spoznaje da bogati kupuju sebi revoluciju. U uvodu za Rubinovu knjigu ,,Učini to!’’, Kliver je napisao: „Postoji opasnost za zdravi razvoj američke revolucije, pošto je činjenica da se s revolucionarima često manipuliše od strane vladajuće klase, kako bi se činilo da su veća pretnja nego što u stvari jesu."

Džeri Rubin je dalje proširio razmišljanja koja je izneo gospodin Kliver o manipulacijama odstrane establišmenta. U desetoj glavi svoje knjige, koja nosi naziv „Svakom revolucionaru potreban je televizor u boji", Rubin je napisao: „Volter Kronkajt je bio najbolji organizator SDS-a. Ujka Volter je stalno prikazivao mapu SAD i zaokruživao studentska naselja koja su se pobunila toga dana. Svaki klinac bi pomislio: „Uh, želeo bih da vidim i moje naselje na toj mapi." Televizija odgaja generaciju klinaca koja želi da poraste i postane učesnik u demonstracijama. Televizija dokazuje efekat domina: kada padne jedno studentsko naselje, padaju i ostala. Mediji nam ne saopštavaju „vesti", oni ih „stvaraju".

Ipak, i pored toga što se pokazalo da establišment nije u stanju da okupi dovoljno veliku armiju koja bi ugrozila proslavu dvestogodišnjice, planovi su se nastavili.

Godine 1971. formirana je organizacija, koja je kasnije promenila ime u „Narodna komisija za dvestogodišnjicu" (People's Bicentennial Commission- PBC). Njen direktor postao je Džeremi Rifkin(Jeremy Rifkin).

Senatski potkomitet za unutrašnju bezbednost istraživao je rad PBC-a. Evo šta je otkriveno: „Njujork tajms je, na primer, 26. maja 1975. doneo tekst Džeremija Rifkina o ekonomskoj slobodi. Ovaj članak je u osnovi prepisana deklaracija PBSa o ekonomskoj nezavisnosti, koja poziva na eliminaciju sistema slobodnog preduzetništva, odnosno 'korporativnog sistema', kako ga oni nazivaju"

Rifkin je svoj pogled na svet obznanio javnosti u jednim radikalsko-levičarskim novinama, novembra 1971: „Originalno razumevanje revolucionarnih ideala je ono što povezuje Tomasa Pejna (ThomasPaine), Sema Adamsa (Sam Adams), Bendžamina Raša (Benjamin Rush) i američki narod sa Lenjinom, Maom i Ceom (Che Guevara), i borbom svih potlačenih naroda na svetu."

Novu opomenu da se izgleda spremaju neprilike za 4. juli 1976. uputio je direktor FBI-a Klarens Keli (Clarence Kelly), koji je 4. novembra 1975. izjavio da će „doći do porasta terorizma u vezi s proslavom dvestogodišnjice".

Narodna komisija za dvestogodišnjicu je nastavila sa svojim planovima. Počela je da izdaje I svoje novine. U njima je pozvala 150 000 patriota da im se priključe 4. jula 1976. u Vašingtonu, kako bi„pokazala svoju nezavisnost od velikog biznisa." Čitaocu su sugerisali da ,,PBC planira rođendansko slavlje koje Amerika nikada neće zaboraviti."

Pojedinci od ugleda su se prosto utrkivali ko će pre podržati deklaraciju PBC-a. Njihove novine javile su se da će na jednom okupljanju govoriti: Rubin „Uragan" Karter (Rubin „Hurricane" Carter), DžejnFonda (Jane Fonda), velečasni Džesi Džekson (rev. Jesse Jackson) i, pored ostalih, doktor Bendžamin Spok (Benjamin Spock).

Troškove ovih aktivnosti snosio je, bar delom, opet establišment. Prema listu „Hjumen ivents"(„Human Events") od 11. oktobra 1975, od Vlade finasnirani Nacionalni pokret za humanost snabdeo je PBC sa blizu 400 000 dolara.

No, PBC 4. jula 1976. nije uspeo da napravi mnogo nereda, budući da nije bio u stanju da okupini približno dovoljan broj ljudi da bi se izazvao incident koji je establišment priželjkivao.

Pored planova da se iskoristi proslava dvestogodišnjice, paralelno se, unutar zemlje, odvijao i pokret koji je zahtevao sazivanje ustavotvorne skupštine (dakle, promena Ustava). Jedan od pristalica izmene Ustava bio je i Zbignjev Bžežinski, koji je, na 258. stranici svoje knjige

,,Između dva doba’’, napisao sledeće:„Približavanje dvestogodišnjice Deklaracije trebalo bi da opravda poziv na konstituisanje nacionalne ustavotvorne skupštine, koja bi preispitala formalni institucionalni okvir ove države. Odgovarajući datumi mogli bi biti 1976. ili 1989. godina..."

Potvrdu da se nešto pripremalo delimično nam daje i bilten Društva „Džon Birč" (John Birch Society), od oktobra 1977. godine: „Ljubaznošću nekog našeg prijatelja, koji je očigledno želeo da ostane anoniman, do ruku su nam došle jedne od onih tankih novina koje Dilon (Clarence Douglas Dillon) nenametljivo izdaje, tu i tamo, članovima ešalona koji su ispod njega, da bi ih snabdeo potrebnim informacijama i uputstvima kome da daju podršku."

Društvo „Džon Birč" je smatralo da informacije koje su dobili svakako treba objaviti ljudima koji pokušavaju da razotkriju Zaveru. Gospodin Dilon je jedan od ljudi koji zna planove Zavere, budući da se nalazi na čelu firme „Dilon, Rid i kompanija" i pošto je predsednik Rokfelerove fondacije. Pored toga, gospodin Dilon je bio i sekretar Blagajne u Vladi, a to je mesto koje, sasvim izvesno, kontrolišu Rokfelerovi, još od vremena Kenedijeve administracije. I na kraju, gospodin Dilon je i član Saveta za inostrane odnose(CFR-a).

Pismo gospodina Dilona je, prema Društvu „Džon Birč", otkrio dve veoma važne činjenice:„Jedna je da su se, negde 1970. godine, mnogi insajderi (on ih u pismu nije nazvao tim imenom) ponadali da će 1976. godina biti odgovarajući datum za ceremonijalnu inauguraciju njihovog Novog svetskog poretka. Međutim, još tada, 1970. godine, gospodin Dilon je istakao da komandni vrh smatra takav raspored neostvarljivim. On je izložio novu shemu, već u upotrebi, prema kojoj će za ispunjenje plana biti potrebno još najmanje 15 godina."

To znači da je Zavera planirala da se nešto dogodi oko 1985. Godine, dodajte ili oduzmite godinu ili dve, petnaest godina posle izmene planova iz 1970. godine.

Simptomatično je da se datiranje 1985. godine poklapa s predviđanjima koja su dali ruski komunisti. Na primer: predsednik sovjetske Komunističke partije Leonid Brežnjev je 1973. dao ovakvu izjavu: „Mi komunisti moramo da sarađujemo s kapitalistima još neko vreme. Potrebni su nam njihovi krediti, njihova poljoprivreda i tehnologija. Međutim, mi ćemo nastaviti naše velike vojne programe, i do sredine osamdesetih (1985?) bićemo u poziciji da se vratimo agresivnijoj spoljnoj politici koja bi namomogućila da dobijemo premoć u odnosima sa Zapadom."

U govoru koji je održao u Pragu 1973. godine liderima Varšavskog pakta, bio je nešto određeniji:„Verujte nam, drugovi, jer do 1985. mi ćemo, zahvaljujući posledicama onoga što sada dobijemo detantom, biti u stanju da ostvarimo većinu naših ciljeva u Zapadnoj Evropi. Konsolidovaćemo naše pozicije. Unapredićemo našu ekonomiju. A odlučujući pomak u odnosu snaga koji će doći 1985. godine omogućiće nam da sprovedemo našu volju gde god nam to bude potrebno."

Brežnjev nije rekao kako će to nametnuti svoju volju međutim, mogući odgovor pružio nam je,avgusta 1971, senator Beri Goldvoter. U novinama „Los Anđeles herald egzeminer" pojavio se tekst s naslovom: „Goldvoter upozorava na sovjetsku nuklearnu ucenu."

U tekstu piše: „Senator Beri Goldvoter izjavio je u subotu da je svetski balans moći prevagnuo na stranu Sovjetskog Saveza u tolikoj meri da više nije nemoguća međunarodna nuklearna ucena. Jedini zaključak je da je SSSR na putu da uspostavi strategijsku vojnu nadmoć, toliko veliku da joj se ne može suprotstaviti, i da će svaka sovjetska politička odluka imati u pozadini ovu ogromnu snagu."

Dakle, prema scenariju koji smo upravo naveli, moguće je da će Sovjeti, koji su svoju ratnu

mašinu izgrađivali sporo ali uporno, uz obilatu pomoć „slobodnog Zapada" (i naravno Sjedinjenih Država),zapretiti Americi nuklearnim ratom. To bi onda vladu SAD stavilo u situaciju da bira između rata ili prihvatanja sovjetskog ultimatuma.

Indikacije da bi 1985. godina mogla biti prelomna došle su iz najrazličitijih izvora. Jedna od njih je i knjiga,,Treći svetski rat’’, avgusta 1985.generala Ser Džona Heketa (Sir John Hacket) i šestorice njegovih kolega, koji su svi bivši oficiri NATO-a. Ova knjiga napisana je 1973. i sadrži „dramatizovani plan sledećeg svetskog rata."

U knjizi se opisuje kako je SSSR počeo rat 11. novembra 1984, posle iniciranih radničkih nemira u Poljskoj."

Rat se razvija i, na kraju, Sovjetski Savez ipak biva poražen, manje od mesec dana po započinjanju sukoba.

Mnogi upozoravaju da su Sjedinjene Države strateški iscrpljene, i to do tačke na kojoj se nalaze u velikoj opasnosti. Takva opomena stigla je 1980. godine, od strane pedesetak penzionisanih generala i admirala koji su izjavili da je Amerika „danas u većoj opasnosti nego u bilo koje vreme posle Perl Harbura."

Šta više, Henri Kisindžer nam poručuje da je u svakom slučaju verovatno prekasno i da bi Sjedinjene Države trebalo da postignu neki povoljan sporazum sa Sovjetskim Savezom, umesto da se nadmeću sa njim. Godine 1976, kada je Henri Kisindžer bio državni sekretar, novinar Ernest Kaneo (ErnestCuneo) je napisao:

„Pouzdani izvori nam tvrde da je model doktora Henrija Kisindžera promenjen, od modela Meterniha iz XIX veka ka modelu Špenglera iz XX veka. To znači da je Kisindžer napustio politiku balansa moći, da bi prihvatio Špenglerovu poziciju da je Zapad na zalasku i da mora da prihvati podređenu ulogu, zato što je beskorisno odupirati se 'talasu budućnosti'. 'Talas budućnosti' svakako znači komunističku prevlast. Kisindžerova nova pozicija pretpostavlja da američki narod nema hrabrosti ili snage da se suprotstavi komunistima ukoliko to znači rat. Stoga Kisindžer pokušava da izbori najbolje moguće uslove u nadmetanju svetskih velesila."

Čini se da je sasvim moguć scenario po kojem je američka vlada dovedena u poziciju na kojoj nema ni sposobnost niti načine da se odupre komunističkom pritisku, tako da bi, kada sovjetska vlada zapreti Americi nuklearnim ratom, narod Amerike od svoje vlasti zahtevao da prihvati bilo koje rešenje koje ne vodiu rat. Američki predsednik bi tada pitao Sovjete postoji li neka druga opcija osim nuklearnog rata. Njihov odgovor bio bi da je to stapanje dve zemlje u Svetsku vladu. Narod u Americi bi odahnuo kada bi njegova vlada prihvatila ponudu.

Da bi ovakva teorija, odnosno scenario, zaista mogao da deluje, potrebno je još nešto.

Potreban je predsednik koji se ne plaši da se uspravi pred Sovjetima, iako zna da nema vojnih načina da uspe. On bi morao da bude iz redova Republikanske partije, koja je stalno bila opponent komunistima, čovek koji bi poslao vojsku čak i na malo ostrvo (Grenadu) ukoliko bi posumnjao da se tamo razvija marksizam. Ne bi smeo da bude iz redova demokrata koji su stalno izbegavali bilo kakve konflikte sa komunistima. Prevara bi tako bila verodostojnija.

Amerikance varaju u igri: novčić koji se baca ima dve iste strane. Prvo treba biti čvrst prema Sovjetima, a onda, nemajući mogućnost da im se suprotstaviš, popustiti.

Još jedan kamenčić u mozaiku scenarija kojim se Amerikanci ubeđuju da nemaju dovoljno vojne, odnosno nuklearne sile da bi se eventualno suprotstavili Sovjetima je intervju sa Džonom Taueron (John Tower), predsednikom senatskog Komiteta za vojne službe, koji je potvrdio stav generala u penziji i izjavio da se „Sjedinjene Države suočavaju sa ništa manje nego vojnom inferiornošću."

U istom članku u kojem je citirana ova izjava pojavio se i grafikon koji pokazuje koliko su Sjedinjene Američke Države zaostale po broju bombardera, projektila i bojevih glava i po ukupnoj snazi nuklearnih bombi, izraženo u megatonama.

Dva novinska članka, koja su se pojavila u razmaku od samo dva meseca, otkrila su nam da opasnost od izbijanja Trećeg svetskog rata zabrinjava Amerikance toliko da neki od njih čak veruju da je rat moguć u sledećih deset godina.

Sve te priče koje se pojavljuju u medijima o nesposobnosti američkih oružanih snaga (avion se srušio jer je pilot bio drogiran; 50 odsto svih vojnika su narkomani, itd.) polako ubeđuju javnost da Amerikane samo da nema dovoljnu vojnu i nuklearnu moć, već da i postojeće snage nisu kadre da se suprotstave bilo kakvom agresivnom aktu.

Imajući u vidu ovaj scenario, nije teško razumeti zašto su američki taoci u Iranu pušteni odmah posle izbora 1980. godine (da bi se Amerikanci ujedinili u nacionalnom patriotizmu) i zašto je operacija spašavanja tih istih talaca morala da bude tako traljavo izvedena da je propala (mnogi američki saveznici u prijateljskim arapskim zemljama uplašeni su i razočarani zbog neuspele misije i tvrde da su SAD sada slab saveznik).

Još jedna prilika za poziv na patriotizam bile su Olimpijske igre, održane 1984, na kojima su Amerikanci, pošto su Sovjeti odbili da učestvuju, pokupili pregršt medalja. Odgovor Amerikanaca osvajačima medalja bilo je neskriveno izražavanje patriotskih osećanja i mahanje nacionalnim zastavama (jedan proizvođač zastava tvrdi da je potražnja nadmašila proizvodnju). Amerikanci, dakle, moraju voleti svoju zemlju tako da ne smeju, ni po koju cenu, da dozvole da ona odleti u vazduh u nuklearnom ratu sa Sovjetima.

Dokaz da ovakve pretpostavke mogu biti opravdane je i neuobičajen odnos medija prema predsedniku Reganu. On je pošteđen uobičajenog blaćenja kada je u pitanju neki konzervativac (neko ga je prozvao „teflon predsednik", jer se ni jedna prljavština nije prilepila uz njegovo ime). To je prilično čudno, jer se konzervativci uvek žale na odnos štampe prema njima. Setimo se samo, nije to bilo toliko davno, kakav je bio odnos medija prema senatoru konzervativnom Beriju Goldvoteru prilikom njegove kandidature naizborima 1964. godine.

U novembru 1981. godine odigrala su se dva događaja koja su kreirana da bi zastrašila američke saveznike u NATO paktu od nuklearnog rata. Prvo je tadašnji državni sekretar predsednika Regana Aleksander Hejg (Alexander Haig) izjavio da NATO ima neke nedoređene planove o ispaljivanju nuklearnogoružja u „cilju demonstracije", kako bi se neprijatelju pokazalo da prelazi granicu tolerancije u konvencionalnom ratu. Pretpostavljalo se da bi bomba bila bačena negde u Evropi, a sve to je imalo samo jednu svrhu: da uplaši američke saveznike.

Drugi događaj koji je poslužio da se alarmiraju zemlje NATO-a bio je upad jedne sovjetske podmornice u švedske priobalne vode. Pitanje da li je ova podmornica nosila nuklearno oružje ili nije nikada nije razjašnjeno, međutim, to je potpuno irelevantno, pošto je švedska armija saznala za prisustvo podmornice u svojim vodama tek kada je ona ušla u zabranjenu vojnu zonu. Ovakve aktivnosti imale su cilj da još više zaplaše NATO saveznike od mogućeg nuklearnog rata u Evropi, i to bez znanja samih Evropljana.

Jedan kadar ovog scenarija odigrao se i 19. juna 1978, kada je predsednik Džimi Karter jednim neustavnim izvršnim naređenjem stvorio organizaciju FEMA (Federal Emergency Management Agency), odnosno Agenciju za upravljanje u slučajevima državne opasnosti. Ova organizacija je civilna ustanova koja ima mogućnost da zavede totalitarnu vlast u slučajevima domaće ili međunarodne krize. Organizacija FEMA ima ovlašćenja da:

-premesti milione radnika, reorganizuje industriju u državi i bankarski sistem, i da raspodeli sve ekonomske resurse i prevozna sredstva;

-operiše na svakom nivou vlasti putem personala koji je trenutno na svome mestu u Vašingtonu I ostatku zemlje;

-uvede potpuno racionisanje energije, i

-naredi masovne evakuacije stanovništva koje živi u blizini nuklearnih postrojenja.

Zanimljivo je da se nuklearni incident na ostvru Tri milje (Thrre Mile Island) dogodio samo dan pošto je FEMA postala operativna. Službenici FEMA-e stigli su na mesto nuklearnog incidenta i, prema izveštaju časopisa „Fjužn" (Fusion), „... podsticali atmosferu panike i zalagali se za masovne evakuacije, koje bi omogućile da FEMA preuzme vlast od svih saveznih, državnih i lokalnih organa vlasti, sa izuzetkom Kancelarije guvernera."

Postoje neke činjenice koje dokazuju da je incident u nuklearnom postrojenju na ostrvu Tri milje bio delo sabotaže.

Uzmimo, na primer, članak koji se pojavio u jednom antinuklearnom časopisu pod nazivom „Harisburg" (Harrisburg), 1978. godine. U njemu se predviđa da će se dogoditi nezgoda u blizini postrojenjana ostrvu Tri milje, i to 28. marta 1979. Interesantno da se nuklearni incident dogodio TAČNO toga dana, upravo kako je predviđeno godinu dana ranije.

Drugo, činjenica je da istražni organi nisu bili u stanju da identifikuju osobu koja je zatvorila slavine pomoćnih pumpi za vodeno hlađenje koje su sprečavale da se reaktor ne pregreje.

U svakom slučaju, događaj na ostrvu Tri milje nije bio nikakva „velika opasnost".

Optužbe da su u okruženje ispuštene velike količine radijacije bile su lažne.

Doktor Piter Bekmen (Dr. Peter Beckmann), brilijantni urednik časopisa „Akses tu Enerdži"(Access to Energy) i profesor elektromašinstva na Univerzitetu Kolorado, postavio je stvari na pravo mesto:

„Ukupna suma radioaktivnog zračenja, ispuštenog prilikom „velike nesreće" u Harisburgu bila je 80 milirema (prema zvaničnim podacima sekretara za energiju). To je isto onoliko dodatnog zračenja koliko bi izvesna osoba primila, došavši iz Pensilvanije u izdavačku kancelariju ovog časopisa (na visini od 7 200 fita u metalom bogatim Stenovitim planinama), za manje od godinu dana. Kakva bi morala da bude ta osoba? Morala bi da bude gola i da stoji u blizini nuklearnog postrojenja 24 časa dnevno, tokom cele epizode s kvarom."

Pokušavajući da stiša buku o, tobože, ogromnim opasnostima po život od nuklearnih central širom zemlje, doktor Edvard Teler (Dr. Edward Teller), naučnik koji je radio na hidrogenskoj bombi i koji se bavio osiguranjem protiv nuklearnog zračenja, dao je obaveštenje na celoj strani u „Vol strit žurnalu", 3. jula1979. Ovo njegovo objašnjenje sastojalo se od pitanja i odgovora na neke glavne teme vezane za ostrvo Tri milje.

Evo jednog dela tih pitanja i odgovora:

„Pitanje: Koliko je opasno ispuštanje radijacije niskog intenziteta iz nuklearne centrale?

Odgovor: Ukoliko sedite pored nuklearne centrale godinu dana, bićete izloženi manjoj radijaciji nego da ste leteli boingom 747 od Njujorka do Los Anđelesa i nazad. Dopustite da vam to objasnim i na drugi način. Dozvoljena radijacija iz jedne nuklearne elektrane je 5 mrema godišnje. U Dalasu, na primer, ljudi primaju oko 30 mrema (ovu jedinicu smo uzeli samo zbog poređenja) godišnje od prirodnog okruženja, stena itd. U Koloradu ljudi dobijaju čak 130 mrema godišnje od prirodnog okruženja. Dakle, samo se preselivši iz Dalasa u Kolorado, primičete deset puta više radijacije godišnje nego osoba koja živi pored nuklearne elektrane.

Pitanje: Kolikoj radijaciji su bili izloženi ljudi u blizini ostrva Tri milje tokom incidenta?

Odgovor: Objasniću vam to ovako. Vaša krv sadrži kalijum 40, od kojeg dobijate unutrašnju dozu zračenja od oko 25 mrema radijacije godišnje. Medu ljudima koji nisu radili na samom reaktoru, svega nekolicina je možda dobila radijaciju 25 mrema."

Koincidiranje formiranja Agencije za upravljanje u slučajevima državne opasnosti i očevidne sabotaže u nuklearnoj elektrani zaista je veoma neobično. Da li je moguće da je epizoda sa ostrvom Tri milje kreirana da bi se isprobala velika ovlašcenja FEMA-e?

Sledeća intervencija FEMA-e bila je 1980. godine prilikom premeštanja kubanskih izbeglica, koje su čamcima dolazile u Ameriku. Ovaj slučaj omogućio je da FEMA isproba svoje mogućnosti u raseljavanju hiljada ljudi po celoj Americi. Je li moguće da je Kuba dozvolila ljudima u čamcima da napuste ostrvo da bi FEMA mogla da testira svoje mogućnosti?

Naravno, predsednik Regan je potvrdio da je FEMA obavila izvanredan posao. Kada je izložio svoj 3,4 milijarde dolara vredan sedmogodišnji program za preseljenje gradske populacije Sjedinjenih Država iz potencijalno riskantnih zona po eventualnom započinjanju nuklearnog rata, odredio je da FEMA bude ustanova koja će sprovoditi ovaj program.

Organizacija FEMA pokazuje zanimljivu istoriju ako se sagleda pozadina njenog stvaranja. Izvršno naređenje iz 1979. godine kojim je ona stvorena zasnovano je na Predsedničkom memorandumu 32 koji je pripremio Samjuel Hantington (Samuel Huntington). Principi kojima se rukovodio ovaj Predsednički memorandum bio je da Ustavom određene institucije ne bi bile u stanju da se nose sa opsegom kriza koje su predviđene za sedamdesete i osamdesete godine.

Tri godine ranije, Hantington je elaborirao ovakve svoje pretpostavke u jednom uglednom listu koji drži Trilateralna komisija, tekstom koji nosi naziv „Kriza demokratije". Vanredna stanja, tipa operacije skubanskim izbeglicama, incidenta na ostrvu Tri milje itd., zahtevale bi nivo oštrine i društvene kontrole koji se ne mogu postići putem demokratskih institucija, zbog čega je Hantington predložio čitavu seriju nacionalnih i nadnacionalnih oblika vlasti „za upravljanje u kriznim situacijama." Njih je u pogon stavio predsednik Karter, juna 1978, čim su bili objavljeni u „Federalnom registru".

Primer kako bi Amerikanci možda mogli dozvoliti da im Vlada ugrozi ustavna prava zbog neke stvarne ili izmišljene vanredne situacije došao nam je iz susedne Kanade.

Tamo je 16. oktobra 1970. kanadski premijer Pjer Eliot Trido (Pierre-Elliott Trudeau), koristeći slučaj kidnapovanja dvojice zvaničnika od strane jedne komunističke frakcije (FLQ), „nametnuo akt o ratnim merama, suspendovao kanadsku Povelju o pravima i, jednom rečju, nametnuo diktaturu u Kanadi. Trido je tako dao sebi pravo da cenzuriše, pretražuje bez naloga, i hapsi bez suđenja."

Setimo se da je narod u Kanadi dozvolio ovo kršenje svojih prava gotovo bez protesta, jednostavno slaveći Tridoa što je preduzeo ovakvu akciju da bi zaustavio FLQ.

Dva nagoveštaja da će Zavera pokušati da zgrabi apsolutnu moć u Sjedinjenim Državama negdeoko 1985. godine, došla su nam iz knjiga. Prvu je napisao Herman Kan (Herman Kahn), osnivač Hadson instituta, i verovatno jedan od važnijih ljudi u sastavljanju ,,Izveštaja sa Gvozdene planine’’, a autor druge je AlenDrjuri (Allen Drury).

Knjiga Hermana Kana nosi naslov ,,Stvari koje će doći, razmišljanja o sedamdesetim i osamdesetim’’. Gospodin Kan, koji je sebe nazvao jednim od deset najslavnijih a nepoznatih Amerikanaca, pokušao je da u ovoj knjizi, čiji je koautor Brjus Brigs (Bruce Briggs), odgovori na neka značajna pitanja. Navedimo: „Kakve su šanse da izbije nuklearni rat u sledećoj dekadi? Kako će se rastući uticaj Japana odraziti na svetski balans ekonomske i političke moći? Da li je američki dvopartijski sistem na putu kolapsa? Ovo su samo neka pitanja, na koja su Herman Kan i Brjus Brigs dali odgovore u ovoj intrigantnoj knjizi, diskutujući šta nam se sve može dogoditi do 1985. godine."

Zapažate da se scenario završava 1985. godinom, iako se knjiga bavi sedamdesetim i osamdesetim godinama (dakle, do kraja 1989). Staviše, „1985" se u knjizi pominje četrdeset jedan put, a termin „dekade 1975-1985" pet puta.

Pokušavaju li to gospodin Kan i gospodin Brigs nešto da saopšte Amerikancima?

Druga knjiga nosi naslov ,,Letnje brdo’’, i napisana je u formi romana. Autor Alen Drjuri (AllenDrury) piše kako „Sovjeti mogu iskoristiti odškrinuti prozor, koji su otvorili američki mirotvorci i pristalice razoružanja, i povesti politiku konflikata i nuklearne učene."

Gospodin Drjuri je pisao o onome na šta je senator Goldvoter upozoravao još 1971. godine: o sovjetskoj nuklearnoj uceni.

Izgleda da je to 1985. godina.

Vaš autor želeo bi da pruži još dodatnih objašnjenja povodom ovakve tvrdnje. Postoji više različitih mogućnosti o ovom od planera dugo očekivanom potezu.

Ukoliko zavera želi da diskredituje ljude koji je razotkrivaju, onda nema boljeg načina nego da svi upru prstom u godinu 1985. Tada bi oni odložili svoje planove za neko vreme, recimo za 1986. godinu I svi koji pišu o Zaveri ispali bi smešni.

Želeo bih, međutim, da vam ponovo skrenem pažnju na komentar Zbignjeva Bžežinskog u knjizi ,,Između dva doba’’. On je govorio o prepravljanju Ustava ili u 1976. ili u 1989. godini. Godina 1976. je prošla – dakle, zaverenici nisu uspeli. A 1989. je datum u budućnosti.

Možda je ključna godina 1989? Ili bi bilo ispravnije red da se nešto planira za period između 1985. i 1989. godine?

Jedino je izvesno ovo: Zavera želi totalnu vlast, i godina u kojoj oni očekuju ispunjenje svoga cilja veoma je blizu.

Ljudi koji cene svoju slobodu moraju da budu oprezni!

DŽERI RUBIN, jedan od vodećih revolucionara tokom burnih šezdesetih, priznao je da su neki bogati Amerikanci kontrolisali antivladinedemonstracije čiji je on bio učesnik. Napisao je: Ti hipi-kapitalisti su imali saveznike unutar revolucionarne zajednice: dugokose, koji su delovali kao posrednici između klinaca na ulici i biznismena-milionera."

Ostrvo Tri milje

GLAVA XXXIX