Nevidljiva ruka

INFLACIJA

Inflacija:

-vam omogućava da novac nosite u korpi za pijacu, a kupljenu robu u novčaniku!

-vam omogućava da živite u susedstvu koje ima puno para, a da ne morate da se selite!

-jeste cena koju plaćamo za sve usluge vlasti za koje smo smatrali da su besplatne!

Ove prilično neduhovite opaske o inflaciji ne daju odgovor na jedno važno pitanje u ovoj oblasti: šta inflaciju izaziva?

Svako će se saglasiti da je inflacija pad vrednosti novca (kada za datu količinu para možete kupiti manje robe). No, to opet ne daje odgovor na pitanje o njenom uzroku.

Tradicionalna definicija inflacije je sledeća: „...povećanje opšteg nivoa cena". Postoje tri uzroka inflacije: 1) Kada potrošači, biznis i vlasti troše previše novca na postojeću robu i usluge, ova prekomerna potrošnja može cene poterati naviše. 2) Cene rastu ukoliko porastu troškovi proizvodnje a proizvođači pokušaju da održe svoj profit na istom nivou. 3) Nedostatak konkurencije među proizvođačima takođe može doprineti inflaciji.

Prema ovoj definiciji, izgleda da sve izaziva inflaciju! Šta god bili neki njeni uzroci, čovek malo šta može učiniti da bi je sprečio. Jedan od onih koji je mislio na sličan način bio je predsedavajući Federalnih rezervi, Artur Barns (Arthur Burns), koji je 1974. Izjavio. „Inflacija ne može biti zaustavljena ove godine."

Jedan od razloga zbog kojih se inflacija, navodno, ne može zaustaviti je i to što je ona deo inflatorno deflatornog ciklusa. Evo, konačno, i mišljenja jednog ekonomiste: „Nikolaj Dimitrijevič Kondratjev (Nikolai Dimitriyevich Kondratyev), sovjetski ekonomista- veruje da kapitalističke ekonomije prirodno slede dugotrajne cikluse: prvo nekoliko dekada prosperiteta, a zatim nekoliko dekada privredne krize." (jedan zanimljiv događaj koji je doveo u pitanje teoriju Kondratijeva odigrao se nedavno u Čileu, južnoameričkoj državi koja je 1970. godine za predsednika izabrala marksistu Salvadora Aljendea (Salvador Allende). Pod Aljendeovom komunističkom vladom inflacija je dostigla 652% za godinu dana, a indeks cenana veliko skočio je za zapanjujućih 1147%. To znači da su se cene udvostručavale svakih mesec dana.

Posle puča koji zbacio Aljendea 1973, a Pinočeova (Pinochet) administracija preuzela stvar u svoje ruke, inflacija je pala na manje od 125 godišnje, a pao je i indeks cena na veliko. Pitanje je da li se uspešno slamanje inflacije u Čileu može pripisati dugotrajnom ciklusu!

Jedan ekonomista veruje da je američki način života glavni uzrok inflacije. Alfred E. Kan (AlfredE. Kahn): „...novi glavni borac protiv inflacije u ovoj državi imenovao je svog protivnika: težnja svakog Amerikanca ka ekonomskom unapređenju... Zelja svake grupe koja poseduje snagu ili instrumente da poboljša svoju ekonomsku situaciju... je ono u čemu, na kraju krajeva, leži problem inflacije."

Rešenje je, dakle: „Manje parče kolača". „Životni standard Amerikanaca mora da padne ukolikose želi kontrola nad inflacijom", kaže... Piter Emerson (Peter Emerson)... glavni pomoćnik Alfreda Kana."

Bez obzira na to šta je uzrok inflacije, jedna stvar je sigurna: nju nikada ne izaziva vlast, sudeći bar prema predsedniku Džimiju Karteru, koji je izjavio: „Tvrdnja da Vlada može sama da zaustavi inflaciju predstavlja mit."

Kongres ima tipično rešenje za ovaj problem: nametanje kontrole rastu zarada i cena. I čini se da ove mere nikada ne deluju. Da li je moguće da razlog što Kongres ne može da kontroliše inflaciju leži u tomešto nije svestan njenih pravih uzroka? Da li je moguće da oni napadaju posledice inflacije a ne njen uzrok? Pokušaj slamanja inflacije nametanjem kontrole zarada i cena nije nova ideja. (Kao što nije ni inflacija!) Ekonomista koji se zalaže za slobodno tržište Marej N. Rotbard (Murray N. Rothbard) je izjavio: „Od rimskog imperatora Dioklecijana, preko Američke i Francuske revolucije, pa do Ričarda Niksona (Richard Nixon), vlasti su pokušavale da inflaciju zaustave kontrolom zarada i cena. Nijedna takva shema nije delovala."

Razlog zbog kojeg kontrola zarada i cena ne deluje i nikada nije delovala leže u jednostavnoj činjenici da ona napada posledice, a ne uzrok inflacije. Dokaz da je ova tvrdnja tačna može se lako pronaći u jednostavnoj definiciji u rečniku. Treće dopunjeno izdanje Vebsterovog rečnika inflaciju ovako definiše:„Povećanje količine novca i kredita u odnosu na dostupnu robu rezultira bitnim i stalnim porastom opšteg nivoa cena.

"Uzrok inflacije je povećanje količine novca (kredit je rezultat povećanja novca u opticaju, paćemo u cilju jednostavnosti diskusije govoriti samo o novcu kao izvoru inflacije).

Rezultat inflacije je rast cena.

Drugi rečnik, ovog puta Vebsterov univerzitetski, inflaciju definiše ovako: „Relativno veliko I iznenadno povećanje količine novca ili kredita, ili oboje, u odnosu na obim berzanskih poslova. Inflacijauvek izaziva porast cena." Uzrok inflacije, povećanje količine novca (novčane mase), uvek izaziva poras tcena. To je ekonomski zakon: efekt porasta novčane mase biće uvek isti. Ukratko, dakle, inflacija ima uzrok i posledicu: uzrok:

povećanje količine novca

posledica: rast cena.

Iz ovoga se vidi da mere ne deluju zato što napadaju posledicu a ne uzrok. Rast cena, a ne povećanje novčane mase.

Kako se izaziva inflacija, videćemo na jednom jednostavnom primeru. Pretpostavimo da se kao novac na nekom ostrvu A koriste morske školjke i da se cene na ostrvu određuju brojem školjki u opticaju. Sve dok količina školjki ostaje relativno konstantna i nema brzog povećanja, cene će ostati relativno stabilne. Pretpostavimo, dalje, da neki ostrvljani avanturisti odveslaju do susednog ostrva i skupe veliku količinu školjki identičnih onima koje su sredstvo plaćanja na ovom ostrvu. Kada se ove nove školjke donesu na ostrvo A i puste u opticaj, izazvaće rast cena. Više školjki (novca) omogućiće svakom ostrvljaninu da povisi cenu bilo koje robe. Što više novca ima, ostrvljanin može da plati veću cenu za proizvod koji želi da nabavi.

Postoje određeni elementi u društvu koji žele da povećaju količinu novca u opticaju zbog lične koristi, a na teret ostalih članova zajednice. Ovi ljudi nazivaju se „falsifikatorima" i kažnjavaju se kada bivaju uhvaćeni. Kažnjavaju se zato što se njihovim falsifikovanjem dolazi do vanrednog priliva novca, što obara vrednost legitimnog novca koji poseduju članovi toga društva. Ti falsifikatori uzimaju za sebe legalno I nemoralno pravo da izazivaju inflaciju, povećavajući količinu novca u opticaju i uzrokujući pad vrednosti domaće valute. Ova aktivnost je istinski zločin protiv imovine, novca u društvu, i građani imaju zakonsko imoralno pravo da zahtevaju da se stane na kraj ovom uništenju njihovog privatnog vlasništva, njihovog novca.

Kako je, međutim, moguće da inflacija opstaje ako su oni koji falsifikuju novac kažnjeni po zakonu? Odgovor leži u činjenici da je falsifikovanje novca načinjeno legalnim. Falsifikatori mogu ubrati plodove svoga zločina ukoliko su kadri da kontrolišu vlast i svoj posao obavljaju legalno. Vlast ima mogućnost da čak i falsifikovani novac proglasi „zakonitim sredstvom plaćanja" (zahtevajući od građana da falsifikovani novac prihvate uporedo s legalnim novcem). Ako vlast može falsifikovanje učiniti legalnim, znači da to falsifikovanje neće biti prestup, a to je cilj kriminalaca.

Oni koji žele da vlasti postanu svemoćni gospodar života svojih građana, brzo su shvatili da inflacija, takođe, može povećati uticaj i delokrug vlasti. Brak između socijalista i falsifikatora bio je neminovan. Nobelovac Fridrih fon Hajek (Friedrich von Hayek) objasnio je tu vezu na ovaj način: „Inflacija je verovatno najvažniji pojedinačni činilac u začaranom krugu u kojem jedna vrsta delovanja vlasti čini njenu sve veću i veću kontrolu neophodnom."

Za ovu spregu vlasti i inflacije može se upotrebiti izraz „stezanja klješta" koji je koristio Kozak. Rast cena predstavlja samo usta klješta, posledicu inflacije (legalno falsifikovanje novca). Pravi uzrok je stezanje krakova klješta koje izvodi vlast. Narod, osetljiv na povećanje cena, počinje od vlasti da zahteva preduzimanje neke radikalne akcije u cilju zaustavljanja inflacije, a Vlada, informišući javnost da je rešenje problema inflacije u novim akcijama vlasti, donosi zakone. Razmak između krakova klješta se smanjuje, dok rezultat ne postane totalna vlast. A sve ovo čini se u ime zaustavljanja inflacije.

Čuveni ekonomist Džon Majnard Kejns (John Maynard Keynes) detaljno je obrazložio ovu proceduru u knjizi Ekonomske posledice mira:

„Lenjin (ruski komunista) izjavio je da je najbolji način uništenja kapitalističkog sistema podrivanje njegovog novčanog sistema. Trajnim procesom inflacije, vlasti mogu konfiskovati, tajno I neopaženo, jedan bitan deo bogatstva njenih građana. Ovim metodom one ne samo da konfiskuju već to čine despotski, i dok proces mnoge osiromašuje, neki se, u stvari, bogate. Ne postoji veštije i sigurnije sredstvo preobraćanja postojećih društvenih osnova od podrivanja novčanog sistema. Proces prenosi sve skrivene snage ekonomskih zakona na stranu destrukcije, i to čini na takav način da ni jedan čovek od milion nije ustanju da postavi pravu dijagnozu."

U ovom citatu iz knjige gospodina Kejnsa nalazi se nekoliko važnih misli. Zapažate da je svrha

inflacije, bar prema komunisti Lenjinu, uništenje kapitalizma. Lenjin je shvatio da inflacija ima moć da uništi slobodno tržište. On je, takođe, znao da je jedina institucija koja može legalno da izazove inflaciju vlast.

Inflacija, isto tako, služi i kao sistem preraspodele prihoda. Ona može da osiromaši one čija je imovina u novcu, a da obogati druge koji drže robu čija cena raste tokom perioda inflacije.

Da bi bila uspešna, inflacija mora da se sakrije od ljudi koji najviše gube: od vlasnika gotovog novca. To sakrivanje postaje cilj onih koji falsifikuju. Nikada se ne sme jasno ukazati na pravi uzrok inflacije. Za nju se mora okriviti sve drugo: pijaca, kućna pomoćnica, pohlepni trgovac, nadničar, sindikat, nestašica nafte, odnos plata! Sve osim istinskog uzroka inflacije: povećanja količine novca u opticaju.

Kejns (i Lenjin) su priznali da će se rezultati inflacije stalno odvijati na predvidljiv način. Inflacija je ekonomska zakonitost. I „ni jedan čovek od milion" nije u stanju da dijagonostikuje pravi uzrok.

Godine 1978. Trgovačka komora Sjedinjenih Država je, na svom redovnom godišnjem sastanku, nagradila Artura Barnsa, bivšeg predsedavajućeg sistema Federalnih rezervi zbog „njegovog doprinosa naciji i sistemu preduzetništva tokom službovanja u vladi". Zanimljiva činjenica u ovom slučaju je da doktor Barns, kao čelnik Federalnih rezervi, kontrolisao obim novčane mase. On je imao moć da poveća količinu novca u opticaju. Iza toga sledi da je on jedan od onih koji su kreirali inflaciju!

Pa ipak, vrhunska američka poslovna organizacija nagrađuje doktora Barnsa zbog njegovog doprinosa u očuvanju sistema slobodnog preduzetništva. Tog istog čoveka koji je povećanjem količine novca u opticaju, odnosno izazivanjem inflacije, u stvari, uništavao sistem slobodnog preduzetništva!

Kejns i Lenjin su svakako bili u pravu: ni jedan čovek u milion ne bi bio u stanju da da pravu dijagonozu inflacije! Uključujući i američke biznismene!

Na 94, strani časopisa Trgovačke komore „Nacionalni biznis", jedan urednik informiše čitaoca da je doktor Barns „... autor širokog, dobro zamišljenog plana koji bi zaustavio pretnju inflacije". Međutim, u predlogu doktora Barnsa nigde se ne pominje količina opticajnog novca niti zaustavljanje njenog rapidnog uvećanja. Bivši predsedavajući, umesto toga, navodi razne druge uzroke. Nije ni čudo da se doktor Barns smejao kada je primao nagradu Trgovačke komore. On je američku poslovnu zajednicu doslovno povukao zanos.

Kejns je objasnio i zašto se saglašava s Lenjinom oko toga da inflacija teži da uništi poslovnu zajednicu: „Dekadentni internacionalni, ali ipak individualni kapitalizam, u čijem smo se rukama našli posle rata (Prvog svetskog), nije uspeh. On nije pametan; on nije lep; on nije pravedan; on nije častan i on neraspodeljuje dobra. Ukratko, ne sviđa nam se i počinjemo da ga preziremo..

Ako „prezirete kapitalizam" i ako želite da ga zamenite drugim sistemom koji vam odgovara,imperativ postaje naći način da ga unište. Jedan od najpouzdanijih metoda uništenja jeste inflacija,„podrivanje novčanog sistema". „Lenjin je svakako bio u pravu."

Ko je žrtva inflacije? Džejms P. Varburg je u svojoj knjizi Zapad u krizi korektno odgovorio na ovo pitanje sledećim recima: ,,U novije vreme, najveći neprijatelj srednje klase u društvu... bila je inflacija."

Zašto bi srednja klasa bila meta inflacije? Džon Kenet Galbrajt obaveštava čitaoce da je inflacija način preraspodele prihoda: „Inflacija uzima od starih, neorganizovanih i siromašnih i daje onima koji čvrsto kontrolišu svoje prihode... Prihod se premešta od starih ka ljudima srednjih godina i od siromašnih ka bogatima."

Znači, inflacija ima svrhu. Ona nije slučajna! Ona je oruđe onih koji imaju dva cilja:

1.da unište sistem slobodnog preduzetništva, i

2.da uzme dobra od siromašnih i srednje klase i „pre raspodele" ih bogatima.Dakle, inflaciju možemo razumeti. Čitalac je sada „jedan od milion" koji može da ustanovi njen pravi uzrok!

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

GLAVA VI