Nevidljiva ruka

NOVAC I ZLATO

Biblija nas je učila da je ljubav prema novcu izvor svih zala. Novac, sam po sebi, nije uzrok. To je ljubav prema njemu, koja se definiše kao pohlepa. Ona motiviše neke pripadnike društva da zgrću velike količine novca.

Važno je, znači, da pripadnici srednje klase razumeju šta je to novac i kako funkcioniše. Novac se definiše kao „sve ono što ljudi prihvataju u zamenu za robu ili usluge, znajući da to mogu ponovo da zamene za drugu robu ili usluge." Novac je postao kapitalno dobro. Koristi se da bi se nabavila potrošna roba (a takođe i druga kapitalna dobra). Novac je, međutim, postao i sredstvo za izbegavanje rada. On može da radi za svog vlasnika: „Kada se novac pusti u rad, on radi 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji, trista šezdeset pet dana godišnje i ne staje ni za kakve praznike."

Dakle, želja da se dobije novac da bi se manje radilo postala je motiv mnogih pojedinaca udruštvu.

Prvi čovek bio je dovoljan sam sebi. Proizvodio je šta je želeo i čuvao ono što mu je bilo potrebno za vremena u kojima nije mogao da proizvodi. Nije imao potrebe za novcem, dok se nisu pojavili drugi ljudi i pridružili mu se u sticanju potrošne robe. Kako je populacija rasla, tako je rasla i specijalizacija, tako da su neki pojedinci počeli da proizvode kapitalna dobra umesto potrošne robe. Čovek je brzo otkrio da mu je potrebno nešto trajne vrednosti što bi mu omogućilo da nabavlja kapitalna dobra, kada ne proizvodi potrošnu robu.

Postojane stvari, one koje se nisu kvarile protokom vremena, polako su postajale te trajne vrednosti i vremenom je metal, najpostojanija stvar, postao novac u društvu. Najbolji metal, zlato, postao je konačna mera vrednosti iz više razloga:

1) zlato je bilo univerzalno prihvaćeno;

2) bilo je pogodno za kovanje i moglo se kovati umanjim količinama;

3) bilo je retko i teško za pronalaženje, količina zlata nije se mogla brzo povećati zbog čega nije bilo opasnosti od njegove inflacije;

4) zbog svoje retkosti, brzo je postiglo vrednost po svakom komadu;

5) bilo je lako za nošenje;

6) zlato se moglo upotrebiti i u druge svrhe, moglo se koristiti za nakit, u umetnosti i u industriji;

7) i, konačno, zlato je bilo izuzetno lepo.

Ali, pošto su proizvođači zlata uvideli potrebu da ostave ovaj novac na stranu da bi ga upotrebljavali u budućnosti, javili su se problemi gde ga čuvati. Kako je zlato imalo visoku vrednost, za koju su se mogle kupovati kako potrošna roba tako i kapitalna dobra, ono je postajalo izazov za ljude koji su želeli da do njega dođu nasilnim uzimanjem od vlasnika. Ovo je nateralo vlasnike zlata da preduzmu korake kako bi sačuvali svoju imovimu. Neki pojedinci, već iskusni u skladištenju robe koja nije tako dugotrajna, žita, na primer, uskoro su postali čuvari zlata.

Ovi skladištari uzimali bi zlato a vlasniku izdavali priznanicu o čuvanju, koja je potvrđivala da je

vlasnik dao određenu količinu zlata na čuvanje. Ove priznanice bile su prenosive, tj. mogle su se davati drugoj osobi, a na poleđini je ispisivana potvrda o prenosu vlasništva, odnosno tvrdnja da zlato u skladištu sada pripada novom vlasniku priznanice. Ove priznanice uskoro su i same postale novac, jer su ljudi radije prihvatali njih nego zlato koje su one predstavljale. Zbog toga što je zlato bilo retkost a njegova količina ograničena, bilo je nemoguće falsifikovati ga. Tek kada su skladištari shvatili da mogu izdati više priznanica o zlatu nego što imaju zlata u skladištu, oni su mogli da postanu falsifikatori. Imali su mogućnost da povećaju količinu novca u opticaju, i to su često i činili. Ali ova aktivnost trajala je kratko jer, kako se povećala količina novca (priznanica o zlatu) u opticaju, zbog ekonomskog zakona znanog kao inflacija, cene su počele da rastu. Vlasnici priznanica počeli su da gube poverenje u priznanice i vraćali su se kod skladištara da traže svoje zlato. Kada se pojavilo više vlasnika priznanica nego što je u skladištu bilo zlata, vlasnik skladišta je morao da bankrotira i veoma često kažnjavan je zbog prevare. Kada više vlasnika priznanica zatraži svoje zlato, a njega u skladištu ima manje od tražene količine, to se zove „haos" koji izaziva gubljenje poverenja u papirni novac i zahteva da se društvo vrati zlatnom standardu, po kojem zlato postaje novac u opticaju.

To što su ljudi proveravali skladištare, tj. njihova mogućnost da stalno primoravaju skladištara daradi pošteno, stalnom spremnošću da naplate svoje zlatne priznanice, delovalo je obuzdavajuće na inflaciju. Ovo je ograničavalo pohlepu falsifikatora i gonilo ih da traže alternativne metode za povećanje svog bogatstva. Sledeći korak falsifikatora bio je da od vlasti zatraži da priznanice o zlatu proglasi „zakonitim sredstvom plaćanja", a i da imaocima priznanica zabrani da ih pretvaraju u zlato. Ovo je papirne priznanice učinilo jedinim novcem u opticaju. Zlato nije više moglo biti korišćeno kao novac.

Međutim, to je postavilo novi problem pred falsifikatore. Sada su morali da uključe vlast u svoje obrasce za povećanje ličnog bogatstva. Poletni čelnik na vlasti često se odlučivao da u potpunosti eliminiše skladištara („dole s njegovom glavom") i da isti obrazac sprovodi sam. Ovo je bio ozbiljan problem za falsifikatore. Morali su da vlastodršca zamene s nekim kome mogu da veruju i ko neće koristiti vlast da bi uklonio falsifikatore iz zavere. Taj proces bio je skup i izuzetno rizičan, ali ogromno bogatstvo koje se na ovaj način moglo steći bilo je vredno svih rizika.

Klasični primer ovakve sheme dogodio se u Francuskoj, u periodu od 1716. do 1721. godine. Događaji su počeli da se odvijaju 1715, posle smrti kralja Luja XIV. Francuska je bila pred bankrotom, sa ogromnim državnim dugom od preko 3 milijarde livri. Jedna problematična ličnost po imenu Džon Lo (JohnLaw), čovek koji je bio osuđen za ubistvo, zbog čega je iz Škotske pobegao na kontinent, video je muke francuske vlasti i s tek krunisanim kraljem sklopio ugovor o spašavanju Francuske. Njegov plan bio je jednostavan. On je želeo da kontroliše centralnu banku sa isključivim monopolom na štampanje novca. (Francuska je u to doba bila pod kontrolom privatnih bankara koji su kontrolisali snabdevanje novcem. Međutim, novac u Francuskoj je počivao na zlatnom standardu i ti bankari nisu mogli da ga obezvrede izdavanjem više priznanica nego što je bilo zlata). Očajni Kralj ispunio je uslove Džona Loa. Dat mu je isključiv monopol, a Kralj je dekretom obznanio da je nezakonito posedovati zlato. Džon Lo je tada mogao da započne sa štampanjem novca bez pokrića, a ljudi nisu mogli da svoj sve bezvredniji papir zamene za zlato. Na samom početku, ostvaren je kratak period prosperiteta, i Džon Lo je hvaljen kao finansijski heroj. Francuski dug je otplaćivan, naravno papirnim novcem kojem je padala vrednost, ali to je bila cena kratkotrajnog prosperiteta. A Francuzi verovatno nisu shvatali da je Džon Lo taj koji je izazvao pad vrednosti njihovog novca. I kako to obično biva, Kralj i Džon Lo su postali previše gramzivi, tako da se broj papirnih priznanica isuviše brzo povećavao. Ekonomija je gotovo kolabirala zbog papirnog rasta cena, a prevareni narod je zahtevao ekonomske reforme. Džon Lo je pobegao da bi spasao glavu, a Francuska je obustavila štampanje bezvrednog papirnog novca.

Ovakvo štampanje papirnog novca, iza kojeg ne stoji podloga u zlatu, nije jedini metod koji su falsifikatori primenjivali. Drugi metod je vidljiviji od metoda s papirnim novcem, i zbog toga je kod falsifikatora manje popularan. Zove se „zakidanje na težini." Zlato je pretvoreno u monetu tako što ga je banka iskovala u zlatnike. Ovaj proces sastoji se od rastapanja zlata i deljenja na male potpuno jednake količine, od kojih se posle iskuju zlatnici. Sve dok se zlatnici prave od čistoga zlata, a svo zlato u opticaju pretvara se u zlatnike, jedini metod inflacije zlatnog novca je da se nabave dodatne količine zlata (što je, kao što smo ranije napomenuli, teško, posebno zato što količina zlata dostupna rudarima opada) ili da se povuku iz opticaja svi zlatnici i istope, a onda njihov broj poveća dodavanjem manje vrednih metala svakom zlatniku. Takav novoiskovani novac se vraća u opticaj sa istim oznakama kao i prethodni. Ljudi očekuju daće zlatnike koristiti kao pre, ali pošto je više novca u opticaju, po zakonu ekonomije, cene počinju da rastu.

Ovo zakidanje na težini praktikovalo se još u doba Rimske imperije. Prvi rimski novčići sadržalisu 66 grana čistog srebra, ali zahvaljujući praksi zakidanja na težini, za manje od 16 godina njihovi novčići sadržali su srebro samo u tragovima. Novčići manje vrednosti, koji su sadržali druge, jeftinije metale, ubrzo su istisnuli preostali srebrni novac, u skladu s još jednim ekonomskim zakonom, koji se zove Greshemov zakon: „Loš novac uvek potiskuje dobar novac."

Kao ilustracija ovog zakona može poslužiti kovanje novca u Americi, sredinom šezdesetih, kada je administracija predsednika Lindona Džonsona potisnula iz upotrebe srebrni novac.

Oci,osnivači Amerike bili su zabrinuti zbog prakse zakidanja na težini, i pokušali su da ovu moć zadrže izvan ruku falsifikatora. Na nesreću, oni nisu u potpunosti ograničili mogućnost vlastima da zakidaju na težini novca, kada su Ustavom Kongresu dali sledeće ovlašćenje: „Član 1, Odeljak 8: Kongres će bitiovlašćen da... kuje novac, reguliše njegovu vrednost i standarde veličine i težine."

Postoji nekoliko važnih činjenica u ovoj jednostavnoj rečenici.

Prvo, jedino ovlašćenje koje Kongres ima u odnosu na novac jeste da ima pravo da ga kuje. Kongres, dakle, nema ovlašćenja da štampa novac, samo da ga kuje. Nadalje, Kongres je ovlašćen da odredivrednost novca, a ovlašćenje dato za kovanje novca nalazi se u istom delu koji se bavi određivanjem njegove veličine i težine. To će reći da je namera bila da se vrednost novca odredi kao što je bila određena i dužina stope koja u sebi sadrži dvanaest inča ili zapremina jedne unce ili jednog kvarta. Cilj ovog ovlašćenja bio jeda odredi konstantne vrednosti, u skladu sa kojima bi se, na primer, stanovnici Kalifornije mogli osloniti na činjenicu da je stopa koju oni koriste kao mernu jedinicu identična stopi koju koriste u iste svrhe Njujorčani.

Treći način inflacije standardne vrednosti zlata bio je povlačenje iz opticaja sveg zlatnog I srebrnog novca, koji je potom bivao zamenjen novcem načinjenim od jeftinijih metala, kao što su bakar ili aluminijum. Najnoviji primer za takvu jednu operaciju jeste tzv. „zamena novčića", izvedena za predsednikovanja Lindona Džonsona. Tom prilikom je Vlada izvela zamenu srebrnih novčića novčićima koji su se sastojali od legure metala koje je lakše naći u prirodi, pa su stoga i novi novčići bili jeftiniji.

Varalica koji bi želeo da kaže kako takvi metodi i nisu baš savršeni, rešenje će svakako potražiti u mogućnosti da se Vlada potpuno odrekne standarda zlata, čime bi mu se otvorile neslućene mogućnosti za bogaćenje putem inflacije. Po tom metodu, vlada više ne izdaje zlatan kovani novac, niti papirnate apoene koji se u zamenu za zlato mogu menjati u odnosu jedan prema jedan, pa se novac štampa bez bilo kakve podloge, dok ga Vlada legalnim čini isključivo svojom službenom naredbom.

Prema definiciji iz rečnika takav novac se zove „dekretni novac" a podrazumeva papirni državni novac koji se pušta u opticaj prema dekretu ili zakonu (jer nije je zasnovan na zlatu) i nema garanciju da se zlato može promeniti. Transformacija američkog zlatnog standarda u dekretni standard može se lako uočiti, samo ako se prate natpisi na novčanicama od jednog dolara.

Rani američki novac nosio je na sebi jednostavno uveravanje da če vlasti zameniti svaki zlatni sertifikat za zlato predavanjem sertifikata blagajni. Na seriji dolara iz 1928. godine ovo obečanje je promenjeno, pa natpis glasi: „Po zahtevu, zamenjiv u državnoj blagajni za zlato ili za vredan i zakonit novac u bilo kojoj banci Federalnih rezervi". Postoje ljudi koji se pitaju o pravoj prirodi ovog dolara koji vlasnik može zameniti u svakoj federalnoj banci za „zakonit novac". Da li to znači da vlasnik pokušava da promeni„nezakoniti novac"?

U svakom slučaju, od 1934. godine natpis na novčanici od jednog dolara je glasio:

„Ova novčanica je zakonito sredstvo plaćanja svih dugova, javnih i privatnih, i isplativa je u zakonskom novcu u državnoj blagajni ili bilo kojoj banci Federalnih rezervi."

A 1963. natpis je ponovo promenjen: „Ova novčanica je zakonito sredstvo plaćanja svih dugova, javnih i privatnih." Ovaj dolar više nije isplativ u „zakonskom novcu", tako da je sada za raspravu pitanje da li je prethodni novac bio „nezakonit". Ono što je još važnije jeste to da je sertifikat postao novčanica i da na njoj piše „Novčanica Federalnih rezervi". To znači da je vlada Sjedinjenih Država novčanicu pozajmila od onoga ko ima isključivi monopol na štampanje novca u državi, a to je „Sistem Federalnih rezervi."

Amerika je bila na zlatnom standardu do aprila 1933, kada je predsednik Frenklin Ruzvelt naložio svim Amerikancima da svoje zlatnike i zlatni novac unesu u bankarski sistem. Za svoje zlato ljudi u Americi dobili su papirni novac koji nisu mogli ponovo da zamene za zlato (dekretni novac). Taj novac isplatile su im banke koje su prikupljeno zlato predale Sistemu Federalnih rezervi.

Predsednik Ruzvelt pokupio je američko zlato bez zakonske odluke Kongresa, koristeći neustavno predsedničko izvršno naređenje. Drugim recima, on nije zatražio od Kongresa da usvoji zakon koji bi mu dao ovlašćenja da pokupi zlato u privatnom posedu Amerikanaca; on je uzeo zakon u svoje ruke I naredio da se zlato preda. Predsednik, kao šef izvršnog dela vlasti, nema ovlašćenje da donosi zakone, jer ovo pravo prema Ustavu pripada zakonodavnom telu.

Ali, Amerikancima je rečeno, od strane predsednika, da je ovaj korak učinjen da bi se okončala„nacionalna opasnost", koju je donela velika depresija (ekonomska kriza) iz 1929, i oni su dobrovoljno predali većinu svoga zlata. Predsednik je u svoje izvršno naređenje uključio i pretnje kaznama za one koji gane izvrše. Amerikancima je rečeno da će biti kažnjeni sa 10 000 dolara globe ili zatvorom od 10 godina, ili na obe ove kazne, ukoliko svoje zlato ne predaju pre kraja aprila 1933. godine.

Kada je većina zlata bila predata, predsednik Ruzvelt je 22. oktobra 1933. obznanio svoju odluku da devalvira dolar, objavljujući da će vlada otkupljivati zlato po većoj ceni. To je značilo da je papirni novac koji su Amerikanci tek primili za svoje zlato postao manje vredan. Jedan dolar je sada vredeo trideset petinu unce zlata, umesto dvadesetine, koliko je vredeo pre devalvacije.

Ruzvelt je, da bi objasnio ovaj potez, dao sledeće saopštenje: „Moj cilj, prilikom preduzimanja ovog koraka, bio je da uspostavim i održim trajnu kontrolu... Mi stoga nastavljamo da se krećemo prema dirigovanoj valuti." (Prilično je ironično i mnogo toga kazuje podatak o tome da je demokratski kandidat Ruzvelt svoju predizbornu kampanju 32. godine temeljio na Zlatnom standardu).

Međutim, nije celokupno američko zlato bilo predato: „Do 19. februara, zlato povučeno iz banaka povećalo se od 5 na 15 miliona dolara dnevno. U dve nedelje, iz banaka je uzeto 114 miliona dolara za izvoz, a drugih 150 miliona dolara je sklonjeno.

Ustanovljena cena zlata bila je 20,67 dolara za uncu, i onaj ko je mogao da drži svoje zlato u inostranim bankama, trebalo je samo da sačeka da Vlada podigne cenu na 35 dolara po unci, pa da ga proda državi i ostvari odličan profit od oko 75 odsto.

Sličan profit napravio je Ruzveltov pomagač Bernard Baruh (Bernard Baruch) koji je mnogo investirao u srebro. U knjizi pod naslovom FDR, moj iskorišćeni očuh, autor Kurtis Dal (Curtis Dali), Ruzveltov posinak, seća se slučajnog susreta sa gospodinom Baruhom, koji mu je rekao da poseduje opcije 5/16 poznatih zaliha srebra u svetu. Nekoliko meseci kasnije, „da bi pomogao rudarima sa Zapadne obale", predsednik Ruzvelt je udvostručio cenu srebra. Zgodan profit! (Isplati se podržavati prave ljude).

Bilo je, ipak, ljudi koji su prozreli opake namere u pozadini ovakvih poteza. Kongresmen Luj Mek Feden (Louis McFadden), predsedavajući Kongresnog komiteta za bankarstvo, izneo je optužbu da je uzimanje zlata bila „operacija vođena u korist međunarodnih banaka". Mek Feden bio je dovoljno uticajan da sruši ćelu pogodbu u trenutku kada je na jednom banketu iznenada kolabirao i umro. Pošto je do tada već dva puta pokušavan atentat na njega, mnogi sumnjaju da je otrovan."

Gigantski korak u pravcu rešenja dileme oko povratka zlatnog standarda učinjen je u maju 1974, kada je predsednik potpisao zakonodavni predlog koji Amerikancima ponovo dozvoljava legalno posedovanje zlata. Ovaj zakon nije povratio zlatni standard, ali je bar omogućio onima koji su zabrinuti zbog inflacije mogućnost da poseduju zlato, ako tako žele.

Ljudi koji kuju zlato imaju dva problema o kojima se malo zna. Prvi problem je činjenica što se cena zlata ne uspostavlja na slobodnom tržištu, gde se kupac i prodavač sreću kod cene koja je zadovoljavajuća za obe strane. Cena se utvrđuje: „... dva puta dnevno na Londonskoj berzi zlata od strane petorice vodećih britanskih dilera zlatnih poluga. Oni se sastaju u kancelarijama Rotšild siti banke (N.M. Rotshildand Sons City Bank) i dogovaraju oko cene po kojoj će se odvijati trgovina toga dana." Dakle, cena zlata nije uspostavljena slobodnom aktivnošću kupca i prodavca, već od strane petorice trgovaca zlatnim polugama. I mada kupac zlata misli da sada zlato pripada njemu, američka vlada ga može ponovo zatražati. Postoji jedna malo poznata odredba u „Aktu o Federalnim rezervama" koja glasi: „Kad god je po proceni sekretara Blagajne takva akcija neophodna da bi zaštitila novčani sistem Sjedinjenih Država, sekretar... po svom diskrecionom pravu može zahtevati od bilo kog ili od svih pojedinaca... da predaju blagajniku SjedinjenihDržava sve zlatnike, zlatne poluge i sertifikate koje ti pojedinci poseduju." Znači, ako vlast želi da uzme zlato od američkih građana, treba samo da se posluži zakonom i silom vlasti, i ono će biti pokupljeno. A jedine opcije koje vlasnik zlata ima su da zlato preda ili da se suoči sa zakonskim kaznama.

Ali, vlast ima moć da i papirni novac obezvredi uništavajući njegovu vrednost putem povećanja papirnog novca u opticaju. Ovaj proces zove se „hiperinflacija".

Najbolji primer ovakvog metoda je obezvređivanje papirnog novca koji se dogodio posle Prvog svetskog rata u Nemačkoj, kada je uništena vrednost nemačke marke štampanjem ogromne količine gotovo bezvrednih novih maraka.

Po završetku Prvog svetskog rata, zaraćene strane potpisale su mirovni plan, takozvani „Versajskiugovor", koji od poražene Nemačke iziskuje plaćanje ratnih reparacija zemljama pobednicama. Ugovor je„precizirao da ugovoreni iznos od 249 milijardi zlatnih maraka ratne odštete Nemačka mora da plati u 42godišnje rate..."

Čitav proces prvobitno je stavljen u pogon kada je Rajshbanka suspendovala promenu papirnih novčanica za zlato, po izbijanju rata 1914. godine. To je značilo da nemačka vlada svoje učešće u ratu plaća dekretnim novcem, tako da se do 1918. količina novca u opticaju učetvorostručila. Inflacija se nastavila svedo kraja 1923. Do novembra te godine, Rajshbanka je izdavala milione maraka svakog dana.

Štaviše, do 15. novembra 1923, Banka je izdala neverovatnu sumu od 92 800 000 000 000 000000 (kvintiliona maraka) u papiru. Ovo astronomsko povećanje količine novca u opticaju imalo je predvidivefekat na cene: one su skočile u isto tako predvidivom procentu. Na primer, cene tri osnovne kućne potrepštine rasle su ovako (cene su u markama):

ROBA	1918	Novembar 1923
Funta krompira	0,12	50 000 000 000
Jedno jaje	0,25	80 000 000 000
Funta butera	3,00	6 000 000 000 000

Vrednost nemačke marke pala je od 20 za jednu englesku funtu na 20 000 000 000 za funtu udecembru 1923, gotovo uništivši trgovinu između dveju zemalja. Očigledno je da je Nemačka odlučila da izlaz iz ratnih reparacija potraži u štampanju novca, radije nego da dodatno oporezuje svoj narod, i to iz nekoliko razloga. Očevidno je da je oporezivanje ljudi otvoren i vidljiv način plaćanja ratnog duga, ali sigurno nije baš popularan. Rezultat štamparske prese nije tako očigledan, pa se ljudima uvek može reći da je povećanje cena rezultat nestašice robe izazvane ratom a ne povećanjem novca u opticaju. Drugo, kandidati za visoka mesta u vlasti, koji obećaju da će skresati inflaciju ukoliko budu izabrani, u stanju su to da učine zato što vlast kontroliše štamparske prese. Znači, srednja klasa, koja je najviše propatila tokom inflacije,grčevito traži neko rešenje i obično će glasati za prvog kandidata koji obeća rešenje. Jedan od takvihkandidata bio je Adolf Hitler: „Krajnje je neizvesno da li bi Hitler ikada došao na vlast u Nemačkoj da inflacija nemačke marke nije prvo uništila srednju klasu..."

Hitler je, svakako, imao povod za napad na nemačku vladu. Mogao je da je optuži zahiperinflaciju i svi Nemci su znali o čemu govori, jer je rast cena pogodio gotovo čitav nemački narod.

Još provokativni ja misao je mogućnost da je bilo onih koji su, u stvari, želeli da Hitler, ili neko sličan njemu, dođe na vlast, i koji su napravili Versajski ugovor na takav način da su prinudili Nemačku da uključi štamparske prese ne bi li otplatila ratnu odštetu. Kada su ovakvi uslovi stvoreni, i kada je štampanje novca otpočelo, Hitleru je bilo lako da obeća da on nikada neće dozvoliti da se takvo izopačenje ponovi, ukoliko mu se ukaže poverenje i preda vlast u ruke.

Džon Majnard Kejns u knjizi Ekonomske posledice mira ukazao je na to da postoje oni koji izvlače korist iz hiperinflacije, i da su takvi izvukli korist i iz Hitlerovog dolaska na vlast. Onaj koji je kontrolisao količinu novca u opticaju mogao je da pokupuje kapitalna dobra po sniženoj ceni (mereno u preinflacijskim markama) zato što je imao neograničeni pristup neograničenim količinama novca. Kada su pokupovali sve što su želeli, njihova prednost bila je očita, i oni su želeli da se situacija što pre vrati u normalu. Mogli su da isključe štamparske prese.

Najveći gubitnici bili su oni koji su svoje vlasništvo prodali neposredno pre inflacije, zato što su bili isplaćeni u markama koje su vredele znatno manje nego u trenutku kada su se odlučili na prodaju. Čovek koji je prodao, recimo, neko imanje, nije mogao da kupi imanje ni približne veličine za novac koji je dobio. Jedini koji su mogli da kupuju imanja bili su štampači novca.

Je li moguće da je nemačka hiperinflacija namerno izazvana da bi eliminisala srednju klasu? A to je sigurno rezultat štampanja novca, bar prema doktoru Kerolu Kvigliju, poznatom istoričaru, koji je napisao: ;;...do 1924. srednja klasa je bila velikim delom uništena."

Pojedini ekonomisti shvatili su ove razorne procese i trudili se da na njih ukazu. Profesor Ludvigfon Mizes (Ludwig von Mizes), koji je živeo u Nemačkoj za vreme hiperinflacije, napisao je:

„Inflacionizam nije jedna varijanta ekonomske politike. To je instrument za destrukciju; ukolikose veoma brzo i radikalno ne zaustavi, potpuno uništava tržište. To je smicalica ljudi koji ne daju pet para za budućnost svoje nacije i njene civilizacije."

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

GLAVA VII