Nevidljiva ruka

SLOBODA

Sloboda je jedina stvar koju ne možete imati ukoliko niste spremni da je delite s drugima.

Sloboda je definisana kao pravo koje podrazumeva odgovornost. Njena suprotnost je razuzdanosti definiše se kao pravo bez odgovornosti. Druga reč za razuzdanost bila bi anarhija, odnosno situacija u kojoj nema pravila, prava ili privilegija. Jaki uništavaju slabe, moćni uništavaju nemoćne. U životinjskom svetu, razuzdanost je definisana kao „zakon džungle."

Oni koji vole slobodu moraju da shvate da i drugi imaju jednaka prava na svoju slobodu, i da će jedino prihvatanjem ove činjenice biti potpuno slobodni. To znači da svaki pojedinac mora da ograniči svoju slobodu ako ona šteti drugome, ili niko neće moći da bude slobodan i da uživa u pravima na život, slobodu I vlasništvo.

Čovekov Tvorac dao je i neke naznake o pravima drugih. Od deset Božijih zapovesti, šest u sebi nose negaciju: „Nemoj imati...", što znači da će svi biti slobodni ukoliko svako od nas ograniči svojeaktivnosti tako da ne ugrožavaju drugog.

I oci osnivači Amerike su prilikom pisanja Ustava i „Povelje o pravima" dali naznake koje sadrže negacije: „Kongres ne može donositi bilo kakav zakon ako..." Ali, ova ograničenja omogućavaju čoveku da bude slobodniji jer če biti rasterećen od zauzdavanja od strane vlasti.

Pisci Ustava su se pobrinuli da sačine koncept o jednakim pravima. Pokušali su da se odvoje od monarhije kao oblika vlasti u kojoj izvesne osobe, kralj i njegov dvor, imaju više prava od običnih građana.Te osobe imaju veća prava zbog svojih pozicija. I obrnuto, obični ljudi imaju manje prava, ako ih uopšte imaju. Oci,osnivači bili su odlučni da ne dozvole da se u zemlji pojavi ovakva nejednakost, i to su ugradili u ključne dokumente.

U Ustav su uneli da su svi ljudi stvoreni jednakima i da najniži na društvenoj lestvici ima ista prava na život, slobodu i vlasništvo kao što ih ima i najviši. Savremeni čovek, zloupotrebom vlasti, donosi zakone" koji ljude izjednačavaju u svim domenima njihovih života. Ovo očigledno nerazumevanje čovekove prirode izazivalo je mnogo bola, sve dok je čovek pokušavao da stvori vlast.

Pojedinac, usamljen u svom okruženju, ne mora da se brine zbog svojih prava i zbog potrebe da stvara vlast koja bi ta prava zaštitila. Ne postoji niko ko bi mu oteo dobra ili mu ugrozio život. On nema potrebu da zaštićuje svoja prava. Ona su sigurna.

Tek kada mu se pridruži druga osoba, ili grupa osoba, briga za prava postaje važna.

Svako od njih ima jednako pravo na život, slobodu i vlasništvo. Ta prava su zaštićena sve dok svaki pojedinačno priznaje ta prava i ostalima. Ni jedan pojedinac niti grupa pojedinaca nema pravo da oduzme život, slobodu ili vlasništvo drugom pojedincu ili grupi.

Ovde nije u pitanju to da li neki pojedinac ili grupa imaju sposobnost da ugroze prava drugoga. U pitanju je da li pojedinac ili grupa imaju pravo da to učine.

Ukoliko svaka osoba ima pravo na život, slobodu i vlasništvo, a niko nema prava da mu to oduzme, iz toga sledi da čovek mora da ima i pravo da zaštiti ono što mu pripada. Ovo se zove pravo na samoodbranu. Svaki pojedinac ima ovo pravo u jednakoj proporciji prema bilo kom drugom pojedincu.

Ako svaki pojedinac ima pravo na samoodbranu, i to svaki jednako, onda on ima i pravo da svoja lična prava ujedini s pravima drugih, da bi, svi zajedno, mogli da se zaštite od onih koji bi ih ugrožavali u celini.

Drugim recima, ako svaki pojedinac ima lična prava, onda svi imaju kolektivno pravo. Ovakvo udruživanje ličnih prava na samoodbranu dovodi do stvaranja vlasti.

Čovek je stvorio instituciju vlasti da bi odbranio svoja lična i kolektivna prava. Ljudi su vlasti dali samo prava koja sami imaju. Ono što nemaju, nisu mogli ni dati. Dakle, vlast ima samo ona prava koja ima i svaki pojedinac.

Ove istine o ljudskim pravima najbolje se mogu ilustrovati kratkim i jednostavnim ekonomskim primerom koji se zasniva na dve pretpostavke o ljudskoj prirodi:

1.svi ljudi jednako troše, I

2.svi ljudi ne proizvode jednako.

Prva pretpostavka očigledno nije apsolutna, jer ne troše svi ljudi baš isto, ali, u osnovi, ova

tvrdnja je korektna. Setite se da se svima prisutnima na banketima daju jednake porcije, bile one velike ili male, a to isto važi i u restoranima. Dakle, za potrebe ove rasprave, uzećemo da ljudi troše otprilike jednako.

Drugačija je situacija, međutim, kod pretpostavke broj 2. Svaka osoba će pod jednakim uslovima, ako joj se dozvoli da proizvodi sredstva za život, proizvesti različito. Neki će proizvesti više od drugih. Uopšteno gledajući, mlađi, energičniji i veštiji proizvešće više od starih, lenjih i neveštih. Zdravi će proizvesti više nego bolesni. Ali će svako od njih potrošiti otprilike isto. To znači da pojedine osobe proizvode više nego što troše, dok druge troše više nego što proizvode.

Vaš autor je konstruisao jedan ekonomski model zasnovan na ove dve pretpostavke koji će ilustrovati vrednost koncepta privatnog vlasništva.

Ovaj ekonomski model pretpostavlja sedam osoba koje se nalaze na nekom ostrvu. Ne mešaju se sa drugima van ostrva.

Svaka osoba, ovde označena slovom, proizvodi različito a troši jednako. Dakle:

osoba	prizvodnja	potrošnja
A	1200	500
B	750	500
C	600	500
D	400	500
E	300	500
F	250	500
G	0	500
UKUPNO	3500	3500

Po ovom ekonomskom modelu, osobe A, B i C proizvode više nego što troše, D, E i F troše više nego što proizvode, a G je potpuno zavisna od ostalih osoba prisutnih na ostrvu.

Osoba G ima dobru volju, ali je potpuno nesposobna da proizvodi.

Zbog valjanosti ovog eksperimenta, pretpostavićemo da sve osobe rade najviše što mogu. Nema lenština. Svi rade punim kapacitetom. Takođe, nema ni škartova. Sve što se proizvede, iskoristi se.

Neke osobe, dakle, proizvode višak, koji se definiše i kao razlika proizvedenog od potrošenog. (To se može definisati i kao bogatstvo). Druge, pak, proizvode deficit, odnosno manje proizvode nego što potroše.

Evo kako bismo mogli ovo da ilustrujemo:

osoba	prizvodnja	višak	deficit	potrošnja
A	1200	500		500
B	750	250		500
C	600	100		500
D	400		100	500
E	300		200	500
F	250		250	500
G	0		500	500
UKUPNO	3500	1050	1050	3500

Važno je shvatiti da su pojedine osobe, u ovom slučaju D, E, F i G, zavisne, u većoj ili manjoj meri, od ostalih osoba u ovom modelu. Činjenica je i da je osoba G potpuno zavisna od ostalih i, da oni ne postoje, osoba G bi sigurno umrla.

Logično bi ovde bilo postaviti pitanje da li bi osoba G imala pravo da spreči ostale da napuste ostrvo ukoliko bi oni tako odlučili. Moglo bi da se postavi i još jedno slično pitanje: da li bi osoba G imala pravo da sili ostale da proizvode ono što bi njoj bilq potrebno za egzistenciju.

Ovo su, u stvari, prava pitanja za razmišljanje za svaku vlast i za svakog pojedinca. Kao što će kasnije biti pokazano, postoje vlasti koje su zauzele stav da osoba G ima pravo kako da zadrži ostale u svom okruženju, tako i da ih natera da proizvode ono što joj je potrebno.

Sledeće pitanje na koje se mora odgovoriti jeste da li manje produktivne osobe D, E, F i G imaju pravo na višak osoba A, B i C. Postoje vlasti i pojedinci koji veruju da je ovo zaista ispravno i da su vlasti I stvorene da bi izlazile u susret njihovim ličnim potrebama na taj način što će raspodeljivati višak od onih produktivnih. Kasnije ćemo se pozabaviti ovakvim oblicima vlasti.

Postoje očigledno dva stava o pitanju kome višak pripada. Oni koji smatraju da im pravo na

privatno vlasništvo daje i pravo da zadrže višak očigledno su u raskoraku sa onima koji tvrde da višak dobara pripada onima koji ga proizvode.

Ima samo dva metoda za raspodelu viška proizvedenog od strane osoba A, B i C: sa njihovim pristankom i bez njega. Ili vlasništvo pripada onom ko ga proizvodi, ili ne.

Pretpostavimo da su četiri osobe D, E, F i G zatražile od osoba A, B i C da podele njihove viškove i da su ovi drugi to odbili. Da li to odbijanje daje pravo osobama D, E, F i G da silom otmu proizvode?

Ukoliko pravo na vlasništvo ima ikakav značaj, odgovor mora svakako da bude negativan. Da li pravo na vlasništvo uključuje i pravo na to da se ono zaštiti od nasilničkih akata od strane onih koji bi gauzeli silom? Da li pojedinac ima pravo da zaštiti svoje vlasništvo od delovanja drugog pojedinca? Da li pojedinac ima pravo da zaštiti svoje vlasništvo od delovanja grupe pojedinaca? Da li grupa ima pravo da zaštiti svoje vlasništvo od delovanja druge grupe?

Shvativši da vlasništvo produktivnih A, B i C osoba ne može biti od njih oteto silom, manje produktivni su bili prinuđeni da pronađu drugi način da bi došli do željenog cilja (viška). Uzmimo da su razvili novu strategiju. Sazvali su sastanak da bi razmotrili situaciju oko viška na kojem je prisustvovalo svih sedam osoba. Prvo su diskutovali kako će se postupiti s viškom a zatim su pristupili odlučivanju, i to tako da većina odluči kako će se vlasništvo podeliti. U ovom slučaju, osobe D, E, F i G glasale su za to da se vlasništvo podeli na jednake delove, dok su osobe A, B i C glasale protiv.

Imaju li osobe D, E, F i G pravo da nadglasaju prava manjine? Da li je ispravno to što je svima data jednaka mogućnost da izraze svoje mišljenje? Je li u redu da taj sastanak nazovu sastankom vlasti? Je li pravo da većina kaže kako svi moraju da čine ono što većina odluči? Ima li manjina ikakva prava?

Ako većina izglasa da treba uzeti vlasništvo manjine, kako se to zove?

Zove se demokratija.

Zamislimo, dalje, da je većina sposobna da oformi vlast koja bi uzimala višak od proizvođača a da su se proizvođači među sobom dogovorili da proizvedu samo onoliko koliko su proizveli prošle godine I da to potroše, a to je, u ovom slučaju, 500 jedinica po osobi. Ima li manjina pravo na to?

Dakle, osobe A, B i C će proizvesti samo onoliko koliko su potrošile u prethodnoj godini,odnosno svaki po 500 jedinica. Ostali će proizvoditi kao i ranije.

Cifre u drugoj godini izgleda će ovako:

UKUPNO	PROIZVODNJA	POTROŠNJA
A	500	350
B	500	350
C	500	350
D	400	350
E	300	350
F	250	350
G	0	350
UKUPNO	2450	2450

Raspored viška I deficit izgleda sada ovako:

osoba	proizvodnja	višak	deficit	potrošnja
A	500	150		350
B	500	150		350
C	500	150		350
D	400	50		350
E	300		50	350
F	250		100	350
G	0		350	350
ukupno	2450	500	500	2450

Zapažate da je ukupna proizvodnja opala sa 3 500 jedinica na 2 450 jedinica, što je pad za 1050 jedinica. Udeo svakog pojedinca u potrošnji smanjio se sa 500 na 350 jedinica.

Ima li većina pravo da prinudi manjinu da proizvodi na nivou prošlogodišnje proizvodnje? Čak ida to pokuša, da li bi manjina proizvodila po standardu koji većina očekuje? Da li bi ih sila naterala da proizvode?

I na kraju, da li bi većina imala pravo da zadrži osobe A, B i C na radnom mestu ukoliko bi ove odlučile da ga napuste? Da li bi imala pravo da sagradi zid koji bi onemogućio osobama A, B i C da odu?

Pojedini socijalisti u današnjem svetu zauzeli su upravo takvu poziciju. „Gvozdena", i „zavesa od bambusa", rezultati su odluke većine (ili, u krajnjem slučaju, odluke vladajuće klase koja tvrdi da radi u ime većine) da su im potrebni talenti manjine a da, zbog potrebne produktivnosti, većina gradi zidove da bi unutar njih zadržala manjinu.

Koji bi, onda, bio podsticaj za ohrabrenje proizvodnje? Je li to podsticaj vlasti (strah) ili podsticaj tržišta (profit)?

Ključ za produktivnost jeste podsticaj tržišta: pravo na to da se zadrži ono što je proizvedeno, pravo na privatnu svojinu! Pravo pojedinca na to da poboljša svoj život proizvodeći više nego što troši I čuvajući to što proizvede.

Ovaj ekonomski model ima mnogo oblika primene u savremenom svetu. Jedan od njih odvija se danas u Sovjetskom Savezu, gde je osnovna filosofija koja motiviše vlast ta da sve što se u društvu proizvede pripada celom društvu. Međutim, čak i tamo, postoji mali postotak prostora na kojem pojedinac može da zadrži ono što proizvede:

„Prema podacima same vlade... privatni posedi, koji čine jedva tri odsto obradivog zemljišta udržavi, daju 30% ukupnih žetvenih prinosa, osim pšenice, 40% ukupnog stočnog fonda, 60% roda krompira, 40% sveg povrća i mleka, 68% svih proizvoda od mesa.

Njihovo voće rađa... dva puta više nego u državnim voćnjacima iste površine, njihov prinos krompira po hektaru za dve trećine je veći od prinosa na kolektivnim dobrima.

Čak i kod pšenice, koja je zanemarljiv elemenat u privatnom sektoru, oni proizvode za trećinu više po zasejanoj jedinici od prosečnog društvenog gazdinstva."

Zašto je na tako malom procentu obradivog zemljišta mogućno proizvesti više nego na ostalom delu? Zato što proizvođači mogu da zadrže ono što proizvedu! Proizvođač ima pravo na privatnu svojinu! Vlasti ne mogu da uzmu ono što je proizvedeno u ovom slobodno-tržišnom okruženju, nikakvim izgovorom.

Ljudi kojima je dozvoljeno da zadrže ono što su proizveli proizvodnjom će uvek nadmašiti one kojima se proizvodi oduzimaju u cilju dobrobiti društva. I niko proizvođača ne može naterati da ujednači svoju proizvodnju na slobodnom tržištu.

Čak je i komunistička Kina otkrila ovu istinu , sudeći prema članku u časopisu „Tajm" (Time) o Džun Tan (Jun Tan) brigadi. U toj brigadi, radnicima je dozvoljeno da za sebe zadrže sve proizvode koji prelaze preko kvote koju je odredila Vlada.

Evo šta kaže voda te brigade: „Svi seljaci su srećni. Oni rade dva puta više nego obično zato štoznaju da, što više rade, više novca mogu da zarade."

Članak donosi rezultate kineskog eksperimenta s pravom na privatnu svojinu. „Nihova godišnja zarada od 201 dolara visoko je iznad nacionalnog proseka u poljoprivredi, koji iznosi samo 91 dolar."

I pored svih očiglednih primera o mudrosti prava na privatno vlasništvo, još uvek ima onih kojise protive ovoj premisi. Jedan od takvih je Nikol Selindžer (Nicole Salinger), koji kaže: ,,U Francuskoj i nekim drugim zemljama predloženo je da se utvrdi tačna razlika između najniže plaćenog radnika i najviše plaćenog službenika."

I poznati američki ekonomista Džon Kenet Galbrajt (JohnKenneth Galbraith) takođe je želeo da ograniči nagradu za produktivnost:„Pre ili kasnije verovatno će biti neko takvo pravilo. Ukoliko radnik zaposlen na tekućoj traci, za puno radno vreme, dobija 12.000 dolara godišnje, onda bi vrhunski službenik plafon zarade, recimo, imao pet puta toliko, dakle 60 000 dolara. To je zarada za život."

Ukoliko vrhunski službenici u državi zarađuju više nego što gospodin Galbrajt ili neki vladini birokrati smatraju da treba da zarađuju, njihovi prihodi biće redukovani nekim vladinim ukazom. Čovek može samo da se pita šta bi učinio gospodin Galbrajt kada bi pojedinac čija je zarada skresana poželeo da napusti posao zato što smatra da nije dovoljno plaćen, pogotovo ako je specijalizovan na nekom polju na kojem jedino on ima iskustva ili mogućnosti da posao obavi. Možda bi gospodin Galbrajt iskoristio silu vlasti da zahteva njegov ostanak.

Sledeće pitanje na koje gospodin Galbrajt nije odgovorio jeste pitanje šta bi učinio ako niko ne bi želeo da radi zbog toga što plata nije odgovarajuća.

Ali Selindžer i Galbrajt i njihov ekonomski model nisu adekvatno odgovorili ni na pitanje kako će društvo obezbediti osobi G ono što nije u stanju da obezbedi sama.

U suštini, postoje samo dva načina da društvo zadovolji osnovne potrebe ove osobe. Svaki od metoda uzima višak koji su proizveli produktivniji pojedinci u društvu i deli ga ili:

1.dobrovoljno, ili,

2.prinudom.

Drugim recima, društvo može ili da otme višak ili da zatraži od proizvođača da ga podele sa onima koji su manje produktivni. Dobrovoljno deljenje viška naziva se milosrđem; deljenje putem sile naziva se društvenom dobrobiti.

Zamislite samo kakva bi se buka podigla u javnosti kada bi neko američko dobrotvorno društvo odlučilo da potrebne prihode prikupi koristeći prinudu. „Naše potrebe su veće od onoga što želite dobrovoljno da nam date. Uzećemo koliko nam treba."

Svaki na taj način oštećen pojedinac očekivao bi od vlasti da natera dobrotvorno društvo da vrati otetu imovinu. To i jeste jedna od funkcija vlasti: da ispravlja nepravde kao što je nasilno oduzimanje vlasništva.

Vratimo se sada našem ekonomskom modelu. Kako se zove to kada se osobe D, E, F i G udruže da silom uzmu vlasništvo osoba A, B i C?

To se zove krađa.

Ako bi grupe A, B i C i D, E, F i G bile različite nacije, i ako bi ova druga došla da uzme vlasništvo prve, taj čin bio bi nazvan ratom! U svakom slučaju, i pojedinci i nacije koji su oštećeni imaju pravo da se brane od napada na njihovu svojinu.

Pojedinci imaju pravo na samoodbranu, i to individualno pravo mogu da udruže obrazujući vlast koja opet ima pravo na kolektivnu samoodbranu. Kada se vlasti jednom formiraju, nacije imaju pravo da se ujedine da bi se zaštitile od drugih nacija. Ove nacije imaju pravo da unajme pojedince, koji se zovu vojnici, da bi im pomogli u odbrani nacije upravo kao što i pojedinci imaju pravo da zaštite svoj život i slobodu unajmljujući „telohranitelje".

Ukoliko pokušaji da se ratom dođe do imovine propadnu, oni koji žele tuđe moraju da stvaraju nove strategije. Jedan od tih metoda. - korišćenje glasova većine - već smo razmotrili. Korišćenje demokratije je metod otimanja vlasništva od manjine pod bilo kojim izgovorom koji će manjina prihvatiti kao valjan.

Zapažate da u pitanjima o kojima se odlučuje većinskim glasanjem, ono što većina izglasa obavezuje sve. Ne postavlja se pitanje da li je to što većina želi dobro ili loše: većina vlada!

Pitanje, međutim, nikada ne treba da glasi Ko je u pravu, već šta je ispravno. Samo zahvaljujući tome što je većina izglasala da se nešto učini, ne sledi nužno da je to što treba učiniti i ispravno.

Obratite pažnju na to da u pravim demokratijama ne postoje manjinska prava: vlada većina. Ukoliko vlast (u ime većine) odluči da obezbedi prava samo manjini, onda se većina mora odreći svojih prava. „Manjine ne određuju šta je pravo a šta krivo. Pravo je pravo, makar svi glasali protiv toga, a krivo je krivo, makar svi, osim Boga, bili za to."
Pretpostavimo, dalje, da je većina ozakonila svoje glasanje na taj način što je stvorila vladu, i da su svi obavezni da poštuju odluke većine. Mora se postaviti neizbežno pitanje: gde je većina dobila ovo pravo?

Ljudi mogu Vladi dati samo ona prava koja i sami poseduju. Ima li pojedinac pravo da uzima od drugog? Imaju li dva pojedinca pravo da uzimaju od grupe drugih pojedinaca? Imaju li tri pojedinca to pravo? Da li grupisanje pojedinaca koji deluju složno donosi to pravo? Može li grupa ljudi da nazove sebe vlašću a onda toj vlasti dati pravo koje pojedinačno ne poseduje? Makar ta grupa i bila većina?

Može li čovek izmeniti jednu od Deset Božijih zapovesti, koja glasi „Ne kradi" i pretvoriti je u „Ne kradi, osim ako većina tako ne izglasa!" Ili u: „Ne ukradi, osim onaj deo bogatstva bližnjeg koje prevazilazi tvoje sopstveno! "

Otimanje tuđeg vlasništva , bez obzira na to kakav je moto , zove se krađa. Radio to pojedinac, ili grupa njih, putem institucije koja se zove vlast, svejedno, on je počinio zločin.

Druga reč za kradu je pljačka, i kada vlasti ozakone uzimanje tuđeg vlasništva to se zove legalizovana pljačka. Šta se događa kada vlast legalizuje krađu?

Ubeđen sam, već dugo vremena, da čisto demokratske institucije moraju, pre ili kasnije, da unište slobodu ili civilizaciju, ili oboje.

Kako se ovo događa?

„Usvajanje demokratije... fatalno je za dobru vlast, za slobodu, za zakon i poredak, za poštovanje autoriteta i za religiju, i mora da proizvede haos iz kojeg će se izdići nova svetska tiranija.

„Nikada ne možete imati revoluciju sa ciljem da uspostavite demokratiju. Morate imati demokratiju sa ciljem da imate revoluciju."

Postoji li jedan oblik vlasti koji štiti manjinska prava (ili većinska iz istog razloga), ako za to već

nisu kadre demokratije?

Oni koji su stvorili američku vlast verovali su da zaista postoji način da se ova vitalna zaštita postigne. U „Deklaraciji o nezavisnosti" su zapisali:

„Mi smatramo očiglednim istinama da su svi ljudi stvoreni jednaki; da ih je njihov Tvorac obdario neotuđivim pravima; da se u njih ubrajaju život, sloboda i traženje sreće. Da bi osigurali ta prava, ljudi među sobom ustanovljuju države koje svoju pravednu vlast crpu iz saglasnosti onih kojima se vlada..."

Ima, svakako, nekih „očiglednih istina" u ovom kratkom paragrafu, a oci osnivači Amerike bili su ih u potpunosti svesni. Jedna od takvih je i tvrdnja da su ljudi

stvoreni jednakima, ali da nisu svi jednaki. Ovo znači da ljudi jednako imaju pristup pravima na život, slobodu i vlasništvo, bez obzira na njihov društveni položaj, boju, nacionalnost, pol ili veru. To ne znači da su ljudi jednaki po sposobnostima, ličnim vrednostima i da svojina među njima treba jednako da se deli.

Ovakav stav bio je izuzetno važan budući da su oci osnivači došli iz monarhije, koja je oblik vlasti u kojem pojedinci, samo zbog njihovog položaja ili društvenog statusa, imaju veća prava od onih koji su „običnog" porekla.

Još jedna „očigledna istina" u ovom paragrafu jeste proklamovanje neotuđivosti ljudskih prava, što znači da se drugi ljudi ili druge vlasti u njih ne mogu mešati.

Oci osnivači pokušali su da odrede koja su to ljudska prava: pravo na „život, slobodu i traženje sreće". (Proklamovali su to ne kao jedina ljudska prava, već su rekli, „između ostalih".)

I konačno, proklamovali su da je čovek stvorio vlast da bi zaštitio svoja neotuđiva prava.

Džejms Medison Games Madison) je rekao: „Vlast je institucionalizovana da bi se zaštitilo vlasništvo svake vrste. Ovo predstavlja kraj vlasti koja se jedino trudi da podjednako osigura svakom čoveku ono što mu pripada... Ovo nije vlast gde je vlasništvo... ugroženo... uzimanjem od jedne klase građana zbog koristi ostalih."

Sledeća dva primera brige o ljudskim pravima mogu se naći u „Povelji o pravima" države Virdžinija, usvojenoj 12. juna 1776, i u Ustavu Alabame.

Prvi član „Povelje o pravima" države Virdžinije glasi:

„Da su svi ljudi po prirodi jednako slobodni i nezavisni i da imaju izvesna neotuđiva prava,kojih, kada ih unesu u društvenu državu, ne mogu ni na koji način biti lišeni, kao ni njihovi potomci."

Imenom, to su uživanje u životu, slobodi i vlasništvu, u smislu sticanja i posedovanja imovine,traganja za srećom i sticanja sigurnosti. Deo prvog člana Ustava Alabame glasi:

„Da je jedini cilj i jedina zakonska namena vlasti da zaštiti građanina u uživanju života, slobode I imovine, a kada vlast preuzme druge funkcije to je uzurpacija i ugnjetavanje."

Pošto je vlast akumulacija pojedinačnih prava zasnovana na primeni sile u cilju zaštite individualnih ili kolektivnih prava na život, slobodu i vlasništvo, mora se obratiti izuzetna pažnja na to kada se ta moć daje vlastima. Jedno pitanje stalno stoji: koliko se moći može dati vlastima pre nego što one same postanu neprijatelj ljudskih prava.

Džordž Vašington (George Washington) je, baveći se ovim problemom, izjavio: „Vlast nije raspravljanje, niti je govorništvo. Ona je sila, kao i vatra, opasan sluga i strašan gospodar."

Predsednik Vašington povezao je snagu vlasti sa snagom vatre: obe su korisne i neophodne, ali obe imaju moć da unište. I jedna i druga su opasne za pojedinca.

Vlasnik kuće, željan da je ugreje, unosi vatru unutar njenih zidova, ali, da mu ne bi uništila dom, oko nje gradi zidove peći. Očigledno, vatra može biti korisna i opasna, i čovek mora da upozna njenu prirodu da bi se zaštito od posledica.

Oni koji stvaraju vlast moraju da izgrade neku strukturu koja bi vlast držala unutar propisanih granica iz potpuno istih razloga: i vlast ima moć da uništi ne samo pojedinca već i ćelu naciju.

Oci osnivači Amerike pokušali su da zauzdaju moć vlasti koja može da uništi prava pojedinaca, koristeći kao branu zid Ustava. Ovaj dokument nije imao nameru da ograniči moć naroda. Njegova namera je bila da se ograniči moć vlasti. Obratite pažnju na to da je vlast ograničena samo na moći koje su pobrojaneu prva tri člana Ustava: to su ona tri koja određuju ovlašćenja u zakonodavnim, izvršnim i sudskim ograncima vlasti. Cilj je bio: precizno odrediti moć vlasti u pobrojanim oblastima, i to samo u njima.

Nešto slično može se pronaći i na polju osiguranja imovine. Postoje dva metoda osiguranja poseda i lične imovine:

1.metod osiguranja od „imenovanih opasnosti", i

2.metod osiguranja od „svih rizika".

Prvi metod pokriva imovinsku štetu nastalu od izvesnih opanosti pobrojanih u osiguravajućoj polisi. Na primer, imovina je osigurana protiv oštećenja od vatre, oluje, vozila itd., zato što su ta oštećenja bila uključena u polisu. Da bi se dobila odšteta, imovina mora biti oštećena isključivo delovanjem onih nepogoda koje su pobrojane u polisi. Ukoliko bi, na primer, imovina bila oštećena snežnom lavinom, odšteta ne bi bila plaćena zato što lavina nije uključena u polisu kao moguća opasnost.

Kod metoda osiguranja od „svih rizika", pokrivena su sva moguća oštećenja ili gubici, ukoliko se posebnom klauzulom neki od mogućih uzroka ne isključi. Vlasnik polise mora da proveri da li se šteta koja je eventualno pričinjena ubraja u pomenute izuzetke. Sledeći navedeni primer, to znači da bi vlasniku imovine oštećene snežnom lavinom šteta bila nadoknađena, osim u slučaju da je snežna lavina posebno izuzeta iz polise.

Vlasti podsećaju na ova dva metoda osiguranja: ili mogu imati tačno pobrojana ovlašćenja, upravo ona koja je narod vlastima dao ili mogu imati svu moć, osim izuzetaka koji se nekim dokumentima posebno ograničavaju.

Prvi tip je vlast kod slobodnih ljudi; drugi tip je vlast nad robovima. Kraljevi, diktatori i tirani žele svu vlast u svojim rukama; slobodni ljudi pokušavaju da vlast ograniče na pobrojana specifična ovlašćenja.

Bilo bi teško ograničiti moć vlasti po metodu „svih rizika": svaka moguća instanca na kojoj vlast ne bi smela da deluje morala bi biti navedena. Zadatak koji bi se do detalja opisali precizni uslovi u kojima vlast ne bi mogla da deluje bio bi nemoguć, posebno ukoliko bi namera bila da se moć vlasti ograniči.

Oci, osnivači Amerike bili su svesni razlike između ova dva metoda i pokušali su da vlast ograniče po formi „imenovanih opasnosti": naveli su tačna ovlašćenja koja se daju vlastima. Kongresu je, između ostalog, dato da: „objavljuje rat", „da kuje novac", da uspostavi „ poštansku službu i poštanske puteve" i da „stvara i snabdeva armiju".

Sledeći dokaz o njihovoj brizi da se ograniči moć vlastima nalazi se u činjenici da su Ustavu dodali Povelju o pravima. Ona su bila specifična ograničenja ovlašćenja vlastima. Ali najveće ograničenje sve moći vlasti bio je 10. amandman. On glasi: „Prava koja nisu ovim Ustavom data Sjedinjenim Državama, niti su uskraćena državama, ostavljena su svakoj pojedinoj državi ili narodu."

Drugim recima, oci, osnivači dali su nam oblik vlasti „imenovanih opasnosti". Moć vlasti ograničili su samo na ono što je specifično pobrojano u Ustavu.

Potvrda ove činjenice često stiže od naših kongresmena, mada ređe nego ranije. Jedan od zastupnika ove pozicije ograničene moći vlasti, svojim govorom u Predstavničkom domu, 1814, obratio senaciji:

„Vlada Sjedinjenih Država je vlada ograničenih moći. Uzmite samo ono što vam je dato; vaša ovlašćenja su posebna i određena i to se mora striktno sprovoditi. Sva ovlašćenja koja nisu određena, ostavljena su državama ili narodu. Vaša vlast je definisana, ne izvodite nikakva dela... ili zaključke osim onih koji mogu biti 'neophodni I odgovarajući da bi se mogli izvršiti' u okviru prava koja su vam izričito data."

Na žalost, postoje i oni koji veruju da je njihova moć u kongresnim holovima gotovo neograničena. Većina njih poziva se na klauzulu takozvanog „opšteg blagostanja" u Ustavu, kao na izvor njihove tobožnje zakonodavne vlasti u svim domenima. Ova klauzula sadržana je u 1. članu, odeljak 8, I glasi:

„Kongres ima pravo da ustanovljuje i ubira poreze, carine, trošarine, da plaća dugove i stara se

ozajedničkoj odbrani i o opštem blagostanju Sjedinjenih Država..." (kurziv je autorov).

Džejms Medison, jedan od trojice autora „Federalističkih dokumenata", koji su bili objavljeni sa ciljem da američkom narodu objasne novi oblik vlasti, napisao je o klauzuli „Opšteg blagostanja" sledeće:„Ovlašćenja, propisanim Ustavom data federalnim vlastima, su malobrojna i ograničena. Ona koja preostaju vlastima država su brojna i neograničena" („Federalistički dokument", br. 45).

A u „Federalističkom dokumentu" br. 41, Medison je pokušao da odgovori zagovorniku široke interpretacije klauzule „Opšteg blagostanja" koji je napisao: „Ovlašćenja... koja treba obezbediti za... opšte blagostanje... moraju postati neograničena... u primeni svake sile koja bi možda bila neophodna u cilju...opšteg blagostanja."

Medison je napisao da oni koji misle da klauzula „Opšteg blagostanja" daje ogromnu moć Kongresu „greše" i da je ideja ovog zagovornika „apsurd".

Pa ipak, ova tvrdnja čuje se širom nacije.

Hju Vilijamson (Hugh Williamson) iz Severne Karoline, član Ustavotvorne skupštine, takođe je zauzeo stav povodom pomenute klauzule, kada je, 1781, napisao sledeće:

„Ukoliko Kongres neograničeno može da upotrebljava novac u cilju opšteg blagostanja, i ako je

on jedini i vrhovni sudija opšte dobrobiti, onda on može u svoje ruke da preuzme i brigu o religiji; može da postavlja učitelje veronauke u svakoj državi, okrugu i parohiji i da ih plaća iz javne blagajne; može da uzme u svoje ruke i obrazovanje dece, uspostavljajući na isti način škole širom Unije; može da preuzme regulacijui svih ostalih puteva, pored poštanskih.

Ukratko sve, od najviših stvari državnog zakonodavstva do najmanjih stvari policije, biće podređeno moći Kongresa.

Za svaku stvar koju sam pomenuo tražiće novac, i to se može nazivati, ako Kongres poželi, upotrebom radi opšteg blagostanja."

(Gospodin Vilijamson je zaista bio prorok, čovek ispred svog vremena!)

Dakle, oci, osnivači Amerike brinuli su o količini moći koja treba da počiva na federalnim vlastima. Pokušali su da tu moć ograniče stvorivši Ustav koji vlastima daje samo izvesna, određena i strogo ograničena, ovlašćenja.

Frederik Bastiat (Frederic Bastiat), ekonomist, državnik i pisac, stvarao je tokom godina Druge francuske revolucije iz 1848. On je shvatio da je uzimanje vlasništva jednom čoveku da bi se njime koristio drugi nepravilno, i to je nazvao pljačkom. Ukoliko to isto učini vlast, koja ima moć da svoju aktivnost ozakoni, kaže Bastiat, onda se ova vrsta krađe zove zakonska ili legalna pljačka. U njegovo doba, vlast je sebi uzimala za pravo da čini ono što pojedinci u toj zemlji nisu mogli: oduzimala je imovinu od jednih da bi je dala drugima.

U knjizi Zakon, koja se ubraja u klasična dela, napisao je ovo:

„No, kako se ova legalna pljačka može prepoznati? Sasvim jednostavno: pogledajte da li zakon uzima od pojedinih osoba ono što je njihovo i daje osobama kojima to ne pripada. Pogledajte da li zakon potpomaže jednog građanina na račun drugog, čineći ono što taj građanin sam ne bi mogao da učini jer bi počinio zločin.

Odbacite zakon bez odlaganja. Ukoliko se takav zakon, koji je pojedinačni slučaj, odmah ne odbaci, raširiće se, umnožiti i razviće se u sistem."

Bastiat je napomenuo da se legalna pljačka može manifestovati u dva oblika:

1.uzimanje imovine vlasniku od strane vlasti i davanje ono me kome ta imovina ne pripada; 2.davanje privilegija jednoj grupi na račun druge.

Autor je otišao i dalje, predviđajući šta će se dogoditi pod ovakvim sistemom vlasti:

„Sve dok se priznaje da zakon može biti obrnut od svoje prave namene, da može ugroziti imovinu umesto da je štiti, dotle će svako želeti da učestvuje u donošenju zakona, ili da bi se zaštitio od pljačke ili da bi ga zbog pljačke koristio."

Opšte poznata istina o legalnoj pljački može se izraziti i ovako:

Vlast ne može dati ništa što prethodno nije uzela od nekog drugog.

Znači, vlast ne može da bude veliki davalac, budući da nema ništa za davanje. Vlast može samo da uzme. A za one koji zahtevaju da im vlast obezbedi hranu, stanovanje, obrazovanje, oblačenje, medicinsku zaštitu, neku zaradicu i rekreaciju, takva ustanova, koja sve ovo izvesnim građanima omogućava, već postoji.

Vlast sve ove usluge obezbeđuje u zatvoru. Postoje dve klase građana u zatvoru: oni koji ove usluge obezbeđuju i oni koji ih koriste. Osobe koje koriste ove usluge nisu slobodne da bi ih same obavljale. Oni koji obezbeđuju ove usluge slobodni su da dođu i odu kad hoće. Oni kojima se usluge čine zovu se zatvorenici, a oni koji usluge obezbeđuju zovu se čuvari.

Važno je ispitati da li vlast postoji da bi zaštitila čoveka od sebe samoga ili ne. Ovim pitanjem pozabavio se Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill):

Jedina svrha zbog koje se sila s pravom može upotrebiti protiv bilo kog člana civilizovane zajednice, protiv njegove volje, jeste da spreči da naškodi drugome. Njegovo sopstveno dobro bilo fizičko, bilo moralno nije dovoljno opravdanje. On se ne može prinuditi da nešto uradi ili da se od nečega uzdrži što bi ga učinilo srećnijim samo zato što bi to, prema mišljenju drugih, bilo mudro ili čak pravilno. Ovo su dobri razlozi da mu se prigovori ili da se zamoli, ali ne da se prinudi ili da se na njega primeni kakvo zlo, u slučaju da postupi drugačije. Da bi se sila opravdala, njegovo ponašanje, od kojeg treba da bude odvraćen, moralo bi da bude sračunato na nanošenje zla drugome."

Dakle, vlast ne postoji da bi zaštitila čoveka od sebe samoga. Ona ne postoji da bi preraspoređivala bogatstvo od jedne grupe pojedinaca drugoj. Ona ne postoji da bi davala privilegije jednoj grupi na uštrb druge. I ona ne postoji da bi delovala u svakoj situaciji koju ljudski um može da zamisli.

Vlast, jednostavno, postoji da bi zaštitila individualna prava na život, slobodu i vlasništvo. To je

njena jedina funkcija.

Endrju Džekson (Andrew Jackson) je najbolje sumirao ovakvo mišljenje: ne postoji neophodno zlo u vlasti. To zlo postoji samo u zloupotrebi. Ukoliko vlast ograniči sebe na jednaku zaštitu svih i, kao što to Nebesa čine s kišom, svoje usluge prospe jednako na visoke i niske, bogate i siromašne, biće to beskrajni blagoslov.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

GLAVA III