Nevidljiva ruka

KUBANSKA REVOLUCIJA

I druge zemlje sledile su ruski „izlazak iz mračnog doba", menjajući postojeću konfiguraciju vlasti u komunizmu. Kuba je jedna od ovih „srećnih" zemalja.

Klasično objašnjenje razloga kubanskog komunističkog eksperimenta jeste da je Kuba bila zemlja pogođena siromaštvom, rastrzana unutrašnjim problemima, koji su bili toliko intenzivni da je narod bio prinuđen da traži promenu vlasti. „Postoji uvreženo pogrešno shvatanje da su događaji na Kubi bili posledica niskog životnog standarda i društvene nejednakosti. Činjenice dokazuju da ovo nije istina."

U stvari, Kuba je jedina od svih zemalja Latinske Amerike imala rast životnog standarda, a narod je bio umereno prosperitetan. Kuba je među latinoameričkim zemljama bila:

-treća po procentu pismenih;

-prva u procentu obrazovanih;

-prva po najmanjoj smrtnosti;

-druga po broju lekara na 1000 stanovnika;

-treća po broju zubara na 1000 stanovnika;

-prva po broju automobila po glavi stanovnika;

-prva po broju TV-aparata;

-treća po broju telefona;

-četvrta po zaradama zaposlenih, i

-druga po prihodu po glavi stanovnika.

Kuba je 1958, pre uspostavljanja vlasti komuniste Fidela Kastra (Fidel Castro), plaćala svoje službenike prosečno 3,00 dolara na sat, što je bilo više nego u Belgiji (2,70 dolara), Danskoj (2,86 dolara), Francuskoj (1,74 dolara), Zapadnoj Nemačkoj (2,73 dolara), a nešto manje nego u Americi (4,06 dolara).

Posle revolucije, standard življenja na Kubi je opao, što se vidi i iz ovih komentara izdvojenih iz američkih časopisa koji govore o Kubi:

„Ko god posmatra ulice, seti se da su one nekada bile pune automobila, a da ih je danas svega nekoliko."

„Iako su prehrambeni proizvodi ograničeni, oni su, ipak, kako-tako, dostupni. Drugi proizvodi se, jednostavno, ne mogu kupiti. Takav sistem nestašice stvara pogodne uslove za crnu berzu."

„Bez obzira na to koliko novca porodica imala, u kubanskom sistemu racionisanja one su sve jednake, a taj sistem uključuje praktično celokupnu hranu i potrošnu robu.

Svaki Kubanac ima u snabdevanju i paket knjiga, po jednu za svaku kategoriju."

„Radno vreme je dugo, nestašice su realne, a mnoge aktivnosti, slobode i svojine kojeAmerikanci smatraju neophodnim uslovom za sreću, ili su im zabranjene ili nedostupne."

„Od revolucije, organizovana religija je vidno izgubila snagu. Najveća promena bilo je preuzimanje škola, koje su uvek predstavljale veliki deo delatnosti Katoličke crkve."

Jedan članak iz „Američkih vesti i izveštaja iz sveta" od 26. juna 1978. bliže objašnjava i potvrđuje nestašice i strahote kubanskog „raja":

„Nestašice hrane su način života Kastrove Kube. Najbolji restorani Havane veoma često ostaju bez mesa i drugih osnovnih namirnica.

Pošto država poseduje gotovo sve, Kubanci su zapleteni beskrajnom crvenom trakom...

Većini radnika nedostaje motivacija, pošto su malo plaćeni. Često tri ili četiri osobe rade na poslukoji zahteva samo jednog radnika.

Niko ne obavlja posao dobro. Ovde, na Kubi, radite samo ono što morate i ne brinete o kvalitetuvašeg rada."

Pisac knjige Unutar Kube, danas, Fred Vord (Fred Ward), bio je zabrinut zbog sumornih pokazatelja sa Kube, posebno zbog toga što je ona nekada bila jedna od najprosperitetnijih zemalja LatinskeAmerike. Intervjuisao je mnoge Kubance i oni su imali problema oko odgovora na jedno jednostavno pitanje: „Niko od upitanih nije mogao da odgovori na osnovno pitanje koje zaokuplja svakog proučavaoca komunizma: Ako je sistem toliko uspešan i poželjan, zbog čega ne bi delovao bez masovne represije individualnih sloboda?"

Život na Kubi je toliko bedan da su mnogi protiv njega protestovali svojim nogama: „Oko 800 000 Kubanaca emigriralo je u Ameriku od onda kada je Fidel Kastro preuzeo vlast 1959."

Da su ljudi na Kubi znali o komunizmu ono što danas znaju, sigurno ne bi dopustili da njihova zemlja postane komunistička. Kubanci su, međutim, ipak imali informacije o tome da komunizam nije nigde u svetu doneo dobra, i pre 1959, ali je zemlja, ipak, postala komunistička. Pitanje na ovom mestu, dakle,treba da glasi: zašto je Kuba komunistička?

Američki ambasador na Kubi za vreme revolucije bio je Erl E.T. Smit (Earl E.T. Smith), i evo štaon kaže u odgovoru na prethodno pitanje: „Naprotiv, Kastro ne bi mogao da prigrabi vlast bez pomoći Sjedinjenih Država. Američke vladine organizacije i štampa SAD odigrale su glavnu ulogu u dovođenju Kastra na vlast. Kao ambasador Sjedinjenih Država na Kubi u vreme Revolucije 1957-59, imao sam informacije iz prve ruke o činjenicama koje su omogućile uspon Fidela Kastra. Stejt department je stalno intervenisao, pozitivno, negativno i dajući signale u cilju zbacivanja predsednika Fulhensija Batiste (Fulgencio Batista) i otvaranja mogućnosti da Kastro preuzme vlast na Kubi. Kubanska vlada je pala 1. januara 1959. SjedinjeneDržave nastavile su da pomažu Kastrov režim zadržavajući dugo vremena povlastice za kubanski izvoz šećera."

Pitanje koje je dugo mučilo one koji su podržavali gerilske aktivnosti Fidela Kastra bilo je: Da li je on bio komunista pre nego što je postao voda kubanske komunističke vlasti?

Činjenica je da je Kastro bio komunista mnogo pre nego što je počela gerilska borba protiv Batistine vlasti i činjenica je da su to znali ljudi u američkoj vladi koji su podržavali njegovu revoluciju! Godine 1948. odigrao se pokušaj komunističkog puča u Kolumbiji, zemlji Južne Amerike. Fidel Kastro je predvodio grupu studenata koja je provalila u jednu radio stanicu. Zgrabio je mikrofon i objavio: „Ovde je Fidel Kastro sa Kube. Ovo je komunistička revolucija. Predsednik je ubijen. Celokupni vojni vrh sada je u našim rukama. Mornarica nam se predala, revolucija je uspela."

Ovu izjavu čuo je Vilijem D. Pouli (William D. Pawley), bivši američki ambasador u Brazilu i Peruu, na radiju u kolima dok se vozio ulicama Bogote, glavnog grada Kolumbije, upravo u vreme pokušaja obaranja legalnih vlasti.

Revolucija je propala i Kastro je pobegao iz Kolumbije u Kubanske planine. Tamo je započeo revoluciju protiv Batistinine vlasti. To je bilo u decembru 1956, kada je Kastro imao ukupno 82 sledbenika. Ovaj broj ubrzo se smanjio, i do juna 1957. uz Kastra je bilo samo 30 gerilaca. Stalno se tvrdi da je Kastrova revolucija bila narodna i da su mu se kubanski radnici pridruživali u gomilama. Jedino što brojevi tvrdoglavo opovrgavaju ovaj zaključak.

Jedan od prvih promotora Fidela Kastra u američkoj javnosti bio je Herbert Metjus (HerbertMatthews), reporter „Njujork tajmsa" i član Saveta za inostrane odnose (CFR).

Svoje čitaoce gospodin Metjus je 25. februara 1957. ovako izvestio: „Ne može se govoriti o komunizmu u pokretu Fidela Kastra."

Približno u isto vreme, međutim, vlada SAD je dobila informacije da je gospodin Metjus lagao:„Kompletni dosije o Kastru... i komunistima koji ga okružuju, pripremljen od strane G-2 (obaveštajne službe) kubanske armije, lično je odnesen u Vašington 1957. i predat u ruke Alenu Dalsu, šefu Centralne obaveštajne agencije (CIA)."

Na nesreću po kubanski narod, a u krajnjem slučaju i po svet, Alen Dals je, takođe, bio član Saveta za inostrane odnose, i sa informacijama koje je dobio nije učinio ništa.

Još jedanput su (1958) zvanični izveštaji o Kastrovim komunističkim vezama bili uručeni, ovog puta Vilijemu Vilendu (Willam Wieland), stručnjaku za Latinsku Ameriku pri Stejt departmentu. Kao odgovor na ove izveštaje, usledio je zahtev gospodina Vilenda da Sjedinjene Države obustave sve isporuke oružja... kubanskoj vladi Fulhensija Batiste!

U to vreme Kastro je dao intervju Žilu Di Boa (Jules Du Bois) u kojem je tvrdio: „Nikada nisam bio, niti sam komunista..."

Dalju podršku „ne-komunista" Kastro je dobio od američkog ambasadora na Kubi koji je izjavio da Batista više ne uživa podršku SAD, i da treba da napusti Kubu.

Kako bi pokazao da je ova tvrdnja istinita, i da američka vlada podržava Kastra, Roj Rubotom (Roy Rubottom), pomoćnik sekretara za latinsko američke poslove, decembra 1958. izjavljuje sledeće:„Nema nikakvih dokaza o bilo kakvim organizovanim komunističkim elementima unutar Kastrovog pokreta ili o tome da je sam senjor Kastro pod komunističkim uticajem.

Sa tim se nije saglasio major Pedro Dijaz Lane (Pedro Diaz Lanz), zapovednik kubanskeavijacije. On je u julu 1959. posetio Sjedinjene Države da bi objavio, iz prve ruke, da je Kastro komunista.Držao je govore širom zemlje, proklamujući ovu istinu, ali ga nije slušao niko ko bi po tom pitanju mogaonešto da učini.

Ambasador Smit pružio je kredibilitet izjavama majora Lanca kada je objavio sledeće: „Odvremena kada je Kastro stigao u provinciju Orijente, u decembru 1956, Stejt department je primao izveštajeo komunističkoj infiltraciji u 'Pokret 26. juli' (što je bilo ime Kastrove gerilske armije)."

Smit je krivicu za dolazak Kastra na vlast pripisao onome kome je trebalo: „Vlada Sjedinjenih Država, njene službe i američka štampa odigrali su glavnu ulogu u dovođenju Kastra na vlast."

Raspravu o tome da li je komunista ili nije, okončao je sam Kastro, kada je 2. decembra 1961.objavio: „Bio sam komunista od svojih mladih dana."

Svi koji sutvrdilida Kastro nije komunista su pogrešili, ali šteta je već bila učinjena. Kastro je na Kubi preuzeo vlast a Sjedinjene Države su brže-bolje priznale tu vlast. Stejt department je dodao i uveravanje o „dobroj volji" prema novoj vlasti.

Kastro je sada imao mogućnost da na Kubi svoje komunističke ideje sprovede u delo. Jedan od prvih koraka koje je preduzeo, u maju 1959, bilo je donošenje Zakona o zemljišnoj reformi. Ovaj komunistički program nalagao je seljacima koju vrstu proizvoda treba da gaje i koju cenu za njih da traže. Kao dodatak, Kastro je doneo i zakone o gradskim reformama koji su ukinuli sve najamnine i kirije i na taj način zadao odlučujući udarac srednjoj i višoj klasi na Kubi.

PozicijavladeSAD počela je, međutim, da se menja, bar u okviru rada različitih tajnih službikoje su bile nadležne za ovakve slučajeve. Predsednik Ajzenhauer dao je odobrenje Centralnoj obaveštajnojagenciji da organizuje grupu kubanskih izbeglica u SAD i da od njih načini oružanu silu koja bi se vratila naKubu i pokušala da zbaci Kastra sa vlasti. Ajzenhauer je na čelo ove operacije stavio Alena Dalsa, šefa CIA-e. I Dals i Ajzenhauer bili su članovi Saveta za inostrane odnose (CFR).

Centralna obaveštajna agencija je razvila planove za vojnu invaziju Kube i preliminarno odabrala dva mesta na kojima bi invazija mogla da se odigra 1961. godine: to su bili Zaliv svinja i grad Trinidad na Kubi. Ovaj drugi je imao nekoliko izrazitih prednosti u odnosu na Zaliv svinja: bio je udaljenoko 100 milja od Havane, sedišta Kastrove moći; uglavnom je bio naseljen ljudima koji su bili protiv Kastra; u njegovoj blizini bio je aerodrom pogodan za iskrcavanje trupa, municije i namirnica koje su bile od životne važnosti za uspeh misije; a grad je imao i jednu pogodnost koja je bila neophodna u slučaju da invazija propadne: u blizini je bio planinski venac u koje bi antikomunisti Kubanci mogli da pobegnu. U tim planinama mogle bi da se sakriju antikastrovske snage i da odatle daju podršku i drugima koji bi se podigli protiv Kastrove vlasti.

Planovi invazije bili su razmatrani i odobreni od strane Komiteta sastavljenog od nekolicine zvaničnika Kenedijeve administracije, iako je gospodin Dals zvanično bio postavljen za šefa operacije. Članovi ovog Komiteta su bili:

državni sekretar Din Rask (Dean Rusk), član CFR-a (Saveta za inostrane odnose),

sekretar odbrane Robert Maknamara (Robert McNamara), član CFR-a,

šef generalštaba, general Laymen Lemnicer (Lyman Lemnitzer), član CFR- a,

Admiral Erli Burk (Arleigh Burke), šef pomorskih operacija,

glavnokomandujući specijalnih snaga za Latinsku Ameriku Adolf A. Berl (Adolf A. Berle), članCFR-a, i

Mek Džordž Bandi (McGeorge Bundy), specijalni savetnik predsednika za poslove nacionalne bezbednosti, član CFR-a.

Činjenica da su od šest članova ove Komisije petorica bili pripadnici CFR-a, mnogo govori. Jedan autor je Savet za inostrane odnose nazvao „nevidljivom vladom" Sjedinjenih D

Uz sve ovo, predsednik Kenedi, koji je zamenio Ajzenhauera, sazvao je 4. aprila 1961. sastanak Nacionalnog veća za odbranu, sa ciljem da se plan podrobno razmotri. Među prisutnima su bili i:

Alen Dals, član CFR-a,

RičardBisel (Richard Bissell) član CFR-a,

General Lemnicer, član CFR-a,

Din Rask, član CFR-a,

Robert Maknamara, član CFR-a,

Adolf Berli, član CFR-a,

Artur Šlezindžer, član CFR-a,

Mek Džordž Bandi, član CFR-a,

Tomas Man (Thomas Mann),

Pol Nici (Paul Nitze), član CFR-a,

Daglas Dilon (Douglas Dillon), član CFR-a,

Senator Vilijem Fulbrajt (William Fulibright).

Invazione snage ušle su na Kubu, u Zaliv svinja, na drugu lokaciju koja je odabrana, i posle manjih početnih uspeha, invazija je propala. U prvim trenucima bilo je osvojeno oko 800 kvadratnih milja, ali kada su se pojavile Kastrove vazdušne snage i počele da kontrolišu nebo iznad poprišta bitke, invazija je definitivno okončana neuspehom.

Mnogo se pisalo na obema stranama o tome da li je kubanskim invazionim snagama obećana američka vazdušna podrška ili nije.

Kubanski antikomunisti bili su svesni koliko je za uspeh misije bila važna vazdušna podrška, i tvrdili su da im je američka vlada izričito obećala ovakvu zaštitu. Američka vlada se čvrsto držala stava da nikakva vazdušna podrška nije bila obećana.

Kako bilo da bilo, bez američke pomoći iz vazduha invazija je propala. Jedan od prvih znakova da je bilo planirano da invazija propadne bilo je pojavljivanje članka u „Njujork tajmsu", 10. januara 1961, koji, tri meseca pre invazije, nosi ovakav naslov: „Sjedinjene Države pomažu u obučavanju anti-Kastrovih snaga u jednoj tajnoj vazdušnoj bazi u Gvatemali".

Članak donosi i mapu koja pokazuje lokacije baze u Gvatemali. U njemu se kaže da vlada u Gvatemali tvrdi da obučava snage koje treba da zaštite ovu zemlju od kubanske invazije. Međutim, tekst donosi i izjave drugih Gvatemalaca koji nisu prihvatili ovakvo objašnjenje: „Protivnici administracije (tadašnjeg) predsednika Idigorana (Ydigoran) insistiraju na tome da su u pitanju pripreme za ofanzivu protivrežima kubanskog predsednika Fidela Kastra, i da su one planirane, rukovođene i u velikoj meri i finansirane od strane Sjedinjenih Država."

Sve što je Kastro trebalo da zna o invaziji koja je tek imala da nastupi, mogao je da pročita u„Njujork tajmsu"!

Invazija je, dakle, počela 16. aprila 1961. godine i Kastrove oružane snage odnele su pobedu. Postoji, međutim, nekoliko činjenica koje otkrivaju kako je ova akcija namerno loše planirana:

1.Invazionim snagama na Kubu rečeno je da u zoni iskrcavanja nema koralnih grebena, ali su se tri desantna čamca razbila o grebene koje je pokrila plima.

2.Kastrova avijacija, nemajući protivnika na nebu, uspela je da potopi dva broda za snabdevanje. Bez potrebnih zaliha, mnogi vojnici na obali ostali su bez municije već u prvih 24 časa invazije.

3.CIA je naoružala 1443 vojnika invazionih snaga oružjem koje je zahtevalo 39 različitih vrsta municije. Puške su kupovane u radnjama koje prodaju polovnu robu „da bi se izbeglo povezivanje invazionih snaga sa vlastima Sjedinjenih Država".

4.Planirano podudaranje sa ustankom anti-Kastrovih Kubanaca na samoj Kubi nije se dogodilo, jer niko nije dao znak ljudima koji su bili organizovani u više od stotinu organizacija. Njima čak nije bilo ni rečeno da je invazija planirana.

5.Radio „Swan", stanica CIA-e za emisije na kratkim talasima, emitovala je, jedan za drugim, kontraverzne i lažne izveštaje o ustancima na celoj Kubi, a ništa od toga nije bilo istina.

Pošto je invazija propala, Kastrova vlada mogla je da tvrdi da se mala komunistička Kuba odbranila od moćnih Sjedinjenih Država, a američki prestiž u državama Latinske Amerike posle ovog neuspeha pao je na najniže grane. Lekcija je bila jasna. Velike Sjedinjene Države ne mogu da obuče snage sposobne da okončaju komunizam na Kubi, a to znači i drugde u Latinskoj Americi. I svaka zemlja kojoj je pomoć potrebna u borbi protiv komunizma bolje neka se ne obraća vladi Sjedinjenih Država.

Američki novinar doktor Stjuart Mek Berni (Stewart Mc Birne), vrativši se u zemlju posle neuspeha u Zalivu svinja, izveštavao je o ovom preokretu javnog mnjenja. Pisao je da su mnogi lideri latinoameričkih zemalja koje je posetio izrazili neverovanje u sposobnost američkih vlasti da budu zaštitnici od komunizma. Doktor Mek Berni je svoja iskustva iznosio u mnogo radio-emisija i novinskih članaka, ali ništa nije promenio.

Kuba se, posle samo godinu dana, još jednom vratila u žižu međunarodnog interesovanja tokom takozvane „Kubanske raketne krize".

Predsednik Džon Kenedi je 16. oktobra 1962. sazvao sastanak u Beloj kući, jer su mu obaveštajni izvori javili da Sovjeti postavljaju raketne projektile i atomsko oružje na Kubi. Sastanku je prisustvovalo još devetnaest osoba, ključnih članova Kenedijeve administracije, uključujući i njegovog brata Roberta Kenedija (Robert Kennedy), državnog tužioca.

Na tom sastanku CIA je organizovala reprezentaciju dokaza koji su se sastojali od fotografija na kojima se vide različita raketna postrojenja na Kubi. Robert Kenedi je, u knjizi pod naslovom’’Trinaest dana’’, koju je kasnije napisao, izneo svoja zapažanja o tim fotografijama: „Morao sam da im verujem na reč. Pažljivo sam pregledao slike i ono što sam video nije bilo više od običnog polja sa farmom ili nekom kućom. Bilo mi je lakše kasnije, kada sam čuo da su doslovno svi na tom sastanku, uključujući i predsednika Kenedija, isto reagovali."

Od dvadesetorice ljudi koji su prisustvovali tom sastanku, petnaestorica su bili članovi Saveta za inostrane odnose.

Predsednik Kenedi, očigledno kasnije ubeđen da je na slici video projektile kojih na njoj nije bilo, odlučio je da preduzme ozbiljne mere protiv sovjetske vlade. Pojavio se na televiziji i saopštio Amerikancima da su u nekoliko kubanskih baza postavljeni „balistički projektili" koji mogu da ugroze i delove Sjedinjenih Država. Pozvao je tada sovjetskog premijera Hruščova da sa Kube povuče „projektile". Kada je sledećeg dana „Njujork tajms" objavio priču o Kenedijevom govoru, ona nije bila potkrepljena bilo kakvom slikom projektila ili raketne baze. Sledećeg dana, međutim, 24. oktobra 1962, te novine objavljuju fotografiju navodnog „raketnog postrojenja" s potpisom „Projektili na lansirnim rampama". Tobožnji projektili nisu bili veći od tačke, ali „Njujork tajms" je tvrdio da su te tačke „rakete".

Šta god bili objekti koje su Sovjeti imali na Kubi, oni su se založili da ih povuku do 28. oktobra, uz „proveru Ujedinjenih nacija."

Američka mornarica se spremila da na sovjetskim brodovima proveri da li su projektili zaista demontirani i uklonjeni. Međutim, niko se nije iskrcao na sovjetske brodove da obavi takvu proveru. Američki fotrografi slikali su sovjetske brodove koji su plovili pored njih, ali sve što se sa tih slika moglo videti bili su ciradama prekriveni objekti nepoznatog sadržaja. Mediji su očas posla te objekte proglasili „sovjetskim raketama".

Mit da je Sovjetski Savez zaista uklanjao projektile ponavljan je mnogo godina. Čak 1982 (29.marta) „Američke vesti i izveštaji iz sveta" donose sliku broda koji plovi i na palubi nosi teret prekriven ciradom. Tekst ispod slike je glasio: „Sovjetski brod uklanja nuklearne projektile sa Kube u događajima iz 1962."

Nije poznato samo , jer nikada nije otkriveno , kako su američka vlada ili američka štampa znale da su ispod cirade bile baš rakete, posebno zbog toga što je jedan od uslova prilikom njihovog uklanjanja bio da neko (osim Kubanaca) proveri sovjetske brodove koji su nosili nuklearni teret.

To znači da samo Sovjeti i Kubanci znaju istinu. A oni nisu, koliko je poznato, dali nikakvu zvaničnu potvrdu da je ispod cirade zaista bio nuklearni arsenal, tj. da su tačke sa fotografija zaista projektili. Ono što su oni izjavili može se svesti otprilike na sledeće: ukoliko američka vlada želi da veruje da su ti objekti rakete, ona ima pravo da gaji takvo mišljenje. (Bilo bi, uistinu, glupo da Kubanci i Sovjeti priznaju da su, u stvari, lagali ljude i da su se pod ciradama nalazili drveni sanduci koji su sadržavali ništa više od običnog vazduha.)

Kasnije je otkriveno da je predsednik Kenedi, u okviru dogovora sa Sovjetima, Obećao da će ukloniti rakete iz baza u Turskoj i u Italiji. Dakle, pošto su uklonjeni tobožnji projektili sa Kube, zauzvrat su uklonjeni pravi iz Evrope.

Kenedi je tom prilikom pristao na još jedan uslov. Američka vlada je pružila uveravanja Sovjetima i Kubancima da će se založiti da se ne dogodi neka nova invazija antikomunističkih snaga naKubu.

Kubanci, protivnici Kastra su, ne znajući za ovaj dogovor između Sovjeta i Amerikanaca, naveliko kupovali oružje i brodove u Sjedinjenim Državama, pripremajući se za kontrarevoluciju na Kubi. Kada su isplovili put kubanske obale, presrela ih je i zaustavila američka obalska straža. Brodovi i oružje su im zaplenjeni.

Kastrov režim sada je bio zaštićen od invazije od strane obalske straže Sjedinjenih Država.

Ima mnogih koji veruju da je stvarni cilj „Kubanske raketne krize" bio sledeći:

1.ukloniti strateške projektile sa granica Sovjetskog Saveza.

2.garantovati opstanak Kastrovog režima, sprečavanjem moguće nove invazije.

Jedan od ljudi koji je shvatio da je američka vlast, u stvari, i stvorila Kastrov pokret i kasnije nametnula njegovu vlast Kubancima, bio je predsednik Džon Kenedi. On je dao intervju „Njujork tajmsu" koji je objavljen tek 11. decembra 1963. godine. Između ostalog, rekao je i ovo: Ja mislim da smo mi osmislili, konstruisali i potpuno opremili Kastrov pokret, a da to nismo ni znali.

Zbog svoje uloge u uzdizanju Kastra na vlast, Herbert Metjus iz „Njujork tajmsa", nagrađen je unapređenjem u uređivački odbor ovog lista. A Vilijem Vilend je dobio važno mesto generalnog konzula u Australiji.

Kastru je zagarantovana mogućnost da doslovno uništi kubansku ekonomiju svojim pogrešnim idejama o efikasnosti komunizma. I njegovu vlast sada štiti obalska straža Sjedinjenih Država.

A predsednik Kenedi, koji je očigledno sve shvatio, bio je ubijen tri nedelje pre nego što je„Tajms" objavio intervju.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------1.M.

FIDEL KAST

GLAVA XII