Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
60 
 
U stvari, nevoljno sam napu{tao ovu zemlju, za koju sam na{ao da je, premda 
krajnje ravnodu{na prema izaslaniku, veoma blagonaklona i predusretljiva prema 
strancu. Pomalo sam se pribojavao toga {to sada sve moram da po~nem iznova, da se jo{ 
jednom latim izlaganja novosti koje nosim, na novom jeziku, novim slu{aocima, i da 
mo`da ponovo pretrpim neuspeh. I{ao sam vi{e na sever nego na zapad, pravdaju}i svoj 
smer radoznalo{}u da vidim podru~je Sinotske doline, popri{te suparni{tva izme|u 
Karhide i Orgoreina. Iako je vreme i dalje bilo lepo, ipak je po~injalo da biva hladnije i 
ja kona~no skrenuh na zapad pre no {to sam stigao do Sasinota, prisetiv{i se da je na tom 
delu granice podignuta ograda, tako da tu mo`da ne bi bilo lako izi}i iz Karhide. Ovde je 
granicu predstavljao Ej, uska ali brza reka, koju su, kao i sve reke na Velikom 
kontinentu, vodama napajali gle~eri. Vratio sam se nekoliko milja na jug da bih prona{ao 
neki most i kona~no sam nai{ao na jedan koji je povezivao dva mesta{ca, Paserer sa 
karhidske strane i Siuvensin sa orgoreinske, koja su usnulo gledala jedno u drugo preko 
hu~nog Eja. 
 
Karhidski stra`ar na mostu jedino me je upitao da li nameravam da se vratim te 
no}i i mahnuo mi je rukom da pro|em. Sa orgotske strane bio je pozvan jedan inspektor 
da proveri moj paso{ i dokumenta, za {ta mu je bio potreban pun sat - i to karhidski. 
Zadr`ao je paso{, rekav{i mi da moram da do|em po njega sutra ujutro, a u zamenu mi je 
dao bon za ishranu i sme{taj u satrpezni~kom domu za prolazne goste Siuvensina. Jo{ 
jedan sat proveo sam u kancelariji glavnog nadzornika doma za prolazne goste, dok je 
ovaj pro~itavao moja dokumenta i proveravao ispravnost bona, razgovaraju}i telefonom 
sa inspektorom iz satrpezni~ke grani~ne postaje, odakle sam upravo do{ao. 
 
Te{ko mogu da ta~no odredim zna~enje oegotske re~i ~ije sam razne oblike 
ovde prevodio kao "satrpezni{tvo", "satrpezni~ki", "satrpeznik". Njihov zajedni~ki koren 
jeste re~ koja zna~i "jesti zajedno". "Satrpezni{tvo" se koristi za sve nacionalne i vladine 
ustanove u Orgoreinu, po~ev od dr`ave kao celine, preko njene trideset tri sastavne 
poddr`ave ili oblasti, pa sve do podpoddr`ava, odnosno okruga, javnih dobara, rudnika, 
fabrika i tako dalje. U pridevskom obliku ova re~ mo`e se primeniti na sve {to je gore 
navedeno; pod "satrpeznicima" se obi~no podrazumevaju trideset trojica poglavara 
oblasti, koja obrazuju vladaju}e telo, izvr{no i zakonodavno, Velikog Satrpezni{tva 
Orgoreina, ali ista re~ mo`e da ozna~ava i dr`avljane, odnosno same ljude. U ovom 
neobi~nom odsustvu razlike izme|u op{te i posebne upotrebe doti~ne re~i, u njenom 
kori{}enju kako za celinu tako i za deo, kako za dr`avu tako i za pojedinca, u toj 
neta~nosti opatvoreno je njeno najta~nije zna~enje. 
 
Moja dokumenta i moje prisustvo kona~no su odobreni i u ~etvrti ~as prvi put 
sam, posle doru~ka, seo da ne{to pojedem; bila je to ve~era koja se sastojala iz ka{e od 
kadika i hladnih kri{ki hlebnih jabuka. Uprkos svoj sili slu`benih lica, Siuvensin je bio 
sasvim malo i jednostavno mesto, duboko utonulo u seosku ~amotinju. Satrpezni~ki dom 
za prolazne goste bio je manji od svog naziva. U njegovoj trpezariji nalazio se jedan sto 
sa pet stolica i nije bilo vatre; hrana je dono{ena iz seoske kr~me. Druga prostorija 
predstavljala je spavaonicu: {est postelja, mnogo pra{ine i pomalo plesni. Bio sam jedini 
gost u njoj. Budu}i da je izgledalo da su svi `itelji Siuvensina oti{li na po~inak odmah 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
61 
posle ve~ere, i ja sam tako postupio. Zaspao sam u mukloj seoskoj ti{ini od koje vam 
zvoni u u{ima. Spavao sam jedan ~as, kada sam se iznenada probudio usred no}ne more 
pune eksplozija, napada, ubistava i po`ara. 
 
Bio je to naro~ito ru`an san, od one vrste u kojoj tr~ite nekom ~udnom ulicom u 
tami zajedno sa mno{tvom ljudi bez lica, dok ku}e pro`dire plamen iza vas, a deca 
odasvud vri{te. 
 
Zavr{io sam na otvorenom polju, stoje}i sred suve strnjike pored neke tamne 
`ivice. Mutnocrveni polumesec i nekoliko zvezda pomaljali su se kroz pokrov oblaka. 
Vetar je bio resko studen. Nedaleko od mene, u tami, uzdizao se veliki ambar ili `iti{te, a 
u daljini iza njega primetio sam male salve iskrica kako se razle}u, no{ene vetrom. 
 
Bio sam golih nogu i bos, samo u ko{ulji, bez ~ak{ira, hieba ili kaputa; ali uz 
mene je bila vre}a. U njoj sam dr`ao ne samo preobuku nego i rubine, gotov novac, 
dokumenta, isprave i ansibl, i na njoj bih spavao kao na jastuku za vreme putovanja. 
O~igledno, nisam se odvajao od nje ni tokom ru`nih snova. Izvadio sam iz vre}e cipele, 
~ak{ire i zimski hieb postavljen krznom i obukao se, tu u studenoj, tamnoj, seoskoj ti{ini, 
dok je Siuvensin buktao na pola milje iza mene. Zatim sam se dao u tra`enje kakvog 
puta i ubrzo sam na{ao jedan kojim su se kretali ljudi. Bile su to izbeglice kao i ja, ali su 
zato znale kuda idu. Po{ao sam za njima budu}i da sam nisam znao kuda bih se deo, 
izuzev {to dalje od Siuvensina, za koji sam razabrao, dok smo tako kora~ali putem, da je 
bio meta upada iz Paserera, sa druge strane mosta. 
 
Napada~i su banuli, potpalili vatre i odmah se povukli; uop{te nije bilo borbe. 
Ali odjednom iz tame pred nama blesnu{e svetla; ukloniv{i se hitro pokraj puta, ugledali 
smo jedan kopneni karavan od dvadeset kamiona kako velikom brzinom juri sa zapada 
prema Siuvensinu; promakao je pored nas u vidu dvadesetostrukog niza svetlosnih 
bleskova i {kripe to~kova, a potom su ponovo zavladale tama i ti{ina. 
 
Ubrzo smo stigli do sredi{ta nekog javnog dobra, gde su nas zaustavili i 
podvrgli ispitivanju. Poku{ao sam da se priklju~im skupini za kojom sam i{ao putem, ali 
nisam imao sre}e; ni oni nisu imali sre}e, ako nisu mogli da poka`u li~ne isprave. Takvi 
zlosre}nici i ja, kao stranac bez paso{a, bili smo izdvojeni iz gomile i dobili smo poseban 
sme{taj za tu no} u jednom spremi{tu-ambaru, velikom kamenom polupodrumu, bez 
prozora, sa jednim vratima koja su se zaklju~avala spolja. S vremena na vreme, vrata bi 
se otvorila i jedan policajac javnog dobra, naoru`an getenjanskim soni~nim 
"revolverom", ubacivao bi unutra nove izbeglice. Kada bi se vrata zatvorila, zavladao bi 
potpuni mrak; nije bilo nikakve rasvete. U toj gustoj tmini, pred o~ima koje ni{ta nisu 
mogle da vide, iznenada bi se javljao privid mno{tva uskome{anih iskrica i jarkih mrlja 
koje se kovitlaju. Vazduh je bio hladan i ispunjen pra{inom i mirisom `ita. Niko nije 
imao uza se ru~nu svetiljku; ovi ljudi su, ba{ kao i ja, izjurili napolje pravo iz postelja; 
nekoliko ih je bilo doslovce nago i drugi su im uz put dali prekrivke. Oni nisu imali 
ni{ta. Ako je ve} trebalo da ne{to imaju, onda su to bile njhove isprave. U Orgoreinu je 
bilo bolje biti nag nego bez isprava. 

---