Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
62 
 
Ra{trkano su sedeli u tom praznom, ogromnom, pra{njavom nevidelu. Tu i 
tamo poneko bi popri~ao, nakratko i prigu{enim glasom. Nije bilo ose}anja zajedni~kog 
zato~eni{tva. Niko se nije `alio. 
 
Negde iz tame, s leve strane, za~uo se {apat: "Video sam ga na ulici, pred 
mojim vratima. Glava mu je bila razneta." 
 
"Koristili su one pu{ke koje izbacuju komade metala. Napada~ke pu{ke." 
 
"Tiena ka`e da nisu iz Paserera, ve} iz pokrajine Ovord i da su do{li 
kamionima." 
 
"Ali nema nikakvog spora izme|u Ovorda i Siuvensina..." 
 
Nisu shvatili, niti su se `alili. Nisu se bunili {to su ih zatvorili u podrum njihovi 
sunarodnici po{to je na njih pucano i po{to su im domovi spaljeni. Nisu poku{avali da 
doku~e razloge onoga {to im se dogodilo. [apati u tami, nepovezani i meki, na 
talasavom orgotskom jeziku, spram koga je karhidski delovao poput zve~anja oblutaka u 
praznoj limenki, postepeno su jenjavali. Ljude je savladavao san. Nakratko se oglasila 
neka beba, podalje u tami, uzvra}aju}i upla{enim pla~em na odjek sopstvenog pla~a. 
 
Kada su se vrata uz {kripu otvorila, napolju je ve} uveliko bio dan. Svetlost 
sunca se kao no` zarivala u o~i, blistava i zastra{uju}a. Izi{ao sam zajedno sa ostalima i 
mehani~ki krenuo za njima, kada ~uh kako me neko doziva po imenu. Nisam ga odmah 
prepoznao, zato {to je zvu~alo neobi~no: na orgotskom jeziku postoji, naime, glas "l". 
Neko je u razmacima ponavljao moje ime jo{ od trenutka kada su se vrata otvorila. 
 
"Molim vas, po|ite sa mnom, gospodine Ai", obratila mi se jedna `urna osoba u 
crvenom i od tog trenutka ja vi{e nisam bio izbeglica. Odvojili su me od onih bezimenih 
sa kojima sam be`ao mra~nim putem i ~ije sam nemanje identiteta delio cele no}i u 
mra~noj prostoriji. Bio sam imenovan, prepoznat, priznat; postojao sam. Predstavljalo je 
to silno olak{anje. Rado sam krenuo za ~ovekom koji je do{ao po mene. 
 
Ured uprave sredi{ta mesnog satrpezni~kog dobra bio je sav u `urbi i pometnji, 
ali su ipak na{li vremena da se potrude oko mene i izvinili su mi se {to sam neudobno 
proveo prethodnu no}. "Da samo niste odlu~ili da u|ete u Satrpezni{tvo na prelazu kod 
Siuvensina!" jadikovao je jedan debeli inspektor. "Da ste lepo izabrali neki od 
uobi~ajenih puteva!" Oni nisu znali ko sam ja, niti za{to se prema meni valja ophoditi sa 
osobitom pa`njom; neupu}enost im se jasno videla, ali to je bilo svejedno. Prema 
D`enliju Aiju, izaslaniku, trebalo je postupati kao prema izuzetno uva`enoj osobi. Tako 
je i bilo. Sredinom popodneva ve} sam se nalazio na putu za Mi{nori u kolima koja mi je 
stavila na raspolaganje uprava sredi{ta satrpezni~kog dobra isto~nog Homsvashoma, 
osma oblast. Imao sam novi paso{, slobodan pristup u sve domove za prolazne goste uz 
put i telegrafski poziv u mi{norsko obitavali{te stare{ine ulaznih puteva i luka prve 
satrpezni~ke oblasti, gospodina Uta [isgisa. 
 
Radio u malim kolima napajao se strujom iz motora, tako da je bio uklju~en 
samo kada se motor nalazio u pogonu; celo popodne, dok sam se vozio kroz velike, 
ravne `itnice isto~nog Orgoreina, neogra|ene (jer ovde nije bio krda marve koja bi 
po~inila {tetu) i pune potoka, proveo sam slu{aju}i razne emisije. Bilo je re~i o 
vremenskim prilikama, usevima, stanju na putevima; radio me je upozorio na to da 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
63 
vozim oprezno; dao mi je mno{tvo raznih novosti iz svih trideset tri oblasti, o 
proizvodnji u raznim fabrikama, o ukrcavanju i iskrcavanju robe u raznim morskim i 
re~nim lukama; svirao je neke jome{ke pesme, a onda je ponovo usledio izve{taj o 
vremenu. Sve je to zvu~alo veoma umereno posle gromopucatelnih govorancija koje sam 
slu{ao na radiju u Erenrangu. Nije bilo ni pomena o napadu na Siuvensin; orgotska vlada 
o~igledno je odlu~ila da sti{ava, a ne da raspiruje uzbu|enje. Kratak zvani~ni bilten, 
u~estalo ponavljan, jednostavno je govorio o tome da se du` isto~ne granice odr`ava red 
i da }e tako biti i ubudu}e. Dopadalo mi se to; zvu~alo je ospokojavaju}e i neizaziva~ki i 
posedovalo je izvesnu pritajenu istrajnost kojoj sam se uvek divio kod Getenjana: red }e 
biti odr`an... Sada mi je ve} bilo drago {to vi{e nisam u Karhidi, neobuzdanoj zemlji 
koju su sunovra}ali u nasilje jedan paranoidan, trudni kralj i jedan egomanijski 
namesnik. U`ivao sam u spokojnoj vo`nji brzinom od dvadeset pet milja na ~as kroz 
prostrane `itnice duga~kih, pravih brazdi, pod jednoli~nim, sivim nebom, u prvcu 
prestonice ~ija je vlada verovala u Red. 
 
Put je obilovao oznakama koje su voza~e upu}ivale na to da se priprema za 
zaustavljanje kod inspekcione postaje tog i tog satrpezni~kog kraja ili sreza, {to je 
predstavljalo su{tu suprotnost karhidskim drumovima bez ikakvih znakova, gde vam nije 
preostajalo ni{ta drugo do da se raspitujete ili da naga|ate o `eljenom putu; na tim 
unutra{njim grani~nim prelazima moraju se pokazati li~ne isprave i overiti prolaz. 
Dokumenta koja sam imao glatko su pro{la sve provere i meni je ljubazno mahano 
rukom da nastavim put posle sasvim kratkog zadr`avanja, kao i ljubazno saop{tavano 
koliko je udaljen naredni dom za prolazne goste, ako bih po`eleo da obedujem ili 
otpo~inem. Putovanje od severnog podru~ja do Mi{norija brzinom od dvadeset pet milja 
na ~as poprili~no se razvu~e, tako da sam morao dve no}i da provedem na putu. Hrana u 
domovima za prolazne goste bila je slaba, ali zato obilna, sme{taj pristojan i jedino li{en 
zasebnosti. Nju je, dodu{e, u izvesnoj meri nadokna|ivala }utljivost ostalih putnika. 
Nisam se ni sa kim upoznao niti sam ~estito popri~ao za vreme tih zadr`avanja, iako sam 
to poku{avao u vi{e navrata. Orgote nisu izgledale nedru{tveno nastrojene, ve} su 
naprosto bile neradoznale; delovale su uzdr`ano, povu~eno, pokorno. Dopadale su mi se. 
Ve} su mi dojadile plahovitosti, prekosti, strasti kojima sam bio okru`en dve godine u 
Karhidi. Promena je ba{ dobrodo{la. 
 
Voze}i isto~nom obalom velike reke Kunderer, stigao sam, tre}eg jutra mog 
boravka u Orgoreinu, u Mi{nori, najve}i grad na tom svetu. 
 
Pri slaboj sun~evoj svetlosti, izme|u jesenjih pljuskova, bio je to grad 
~udnovatog izgleda: goli, kameni zidovi sa retkim, uskim prozorima sme{tenim na 
neprili~noj visini, odve} prostrane ulice, zbog ~ega su prolaznici izgledali nekako 
smanjeni, uli~ne svetiljke postavljene na sme{no visokim stubovima, strmo zako{eni 
krovovi poput ruku sklopljenih pri molitvi, nadstre{nice koje {tr~e iz zidova ku}a 
osamnaest stopa iznad tla, sli~ne kakvim velikim, nesvrhovitim policama za knjige - 
jedan nesrazmeran, groteskan grad, pri sun~evoj svetlosti. Ali on, o~igledno, nije bio 
sazdan za sun~evu svetlost. Bio je podignut za zimu. Zimi kada se ove ulice ispune do 
visine od deset stopa nabijenim, uvaljanim snegom, kada se po rubovima strmih krovova 

---