Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
56 
 
Agaven nije bio zdrave pameti; zlokobna rastrojenost njegovog uma mra~ila je 
raspolo`enje u prestonici; on se hranio strahom. Sve {to je bilo dobro u njegovoj 
kraljevini uradili su ministri i kioremija. Ali on ipak nije nanosio mnogo {tete. Njegovo 
rvanje sa vlastitim no}nim morama nije naudilo carstvu. Kraljev ro|ak Tibe bio je, 
me|utim, druga~ijeg kova; njegova sumanutost odlikovala se logi~no{}u. Tibe je znao 
kada da dela i kako da dela. Jedino nije znao kada da se zaustavi. 
 
Tibe je poprili~no govorio preko radija. Dok je Estraven bio na plo`aju, on to 
nikada nije ~inio, niti je tako ne{to odgovaralo karhidskim nazorima: njihova vlada 
obi~no nije javno istupala, ve} je delovala neupadljivo i posredno. Tibe je, me|utim, bio 
ljubitelj govorancija. ^uv{i mu glas preko radija, ponovo su mi pred o~i stali dugozubi 
sme{ak i lice opto~eno mre`om sitnih bora. Govori su mu bili dugotrajni i gromoglasni: 
hvaljenje Karhide, omalova`avanje Orgoreina, klevetanje "neodanih klika", raspravljanje 
o "celovitosti granica kraljevstva", predavanja iz istorije, etike i ekonomije - sve to 
neobuzdanim, praznoslovnim, uzbu|enim tonom, koji je postajao piskutav kad god bi 
kudio ili se ulagivao. Mnogo je govorio o ponosu zemlje i o ljubavi prema postojbini, ali 
malo o {ifgretoru, li~nom ponosu ili presti`u. Da li je Karhida zaista toliko izgubila na 
presti`u u sporu oko Sinotkse doline da o ovom predmetu vi{e nije moglo biti re~i? Ne; 
jer on je ~esto govorio o Sinotskoj dolini. Zaklju~io sam da hotimice izbegava razgovor 
o {ifgretoru zato {to `eli da pobudi ose}anja priprostije, neobuzdanije vrste. Hteo je da 
uzdrma ono za {ta je celokupno ustrojstvo {ifgretora bilo sublimacija i predstavljalo 
oplemenjeni vid. @eleo je da mu slu{aoci budu zastra{eni i rasr|eni. Teme mu uop{te 
nisu bile ponos i ljubav, premda je obilato koristio te re~i; kada bi ih upotrebio, onda su 
one zna~ile samohvalu i mr`nju. Silno je pri~ao i o Istini, budu}i da je, kako je tvrdio, 
"zasecao ispod lju{ture civilizacije". 
 
Posredi je trajna, sveprisutna, tobo`e suvisla metafora o lju{turi (ili o skrami, 
pliofilmu i tako dalje) ispod koje se, naravno, nahodi plemenitija stvarnost. Ova 
metafora kadra je da prikrije ~ak desetinu obmana odjednom. Jedna od najopasnijih je 
ona iz koje proishodi da je civilizacija neprirodna, budu}i da je ve{ta~ka: da je ona 
suprotna primitivnom... Razume se, nema nikave lju{ture, posredi je razvojni proces u 
sklopu koga primitivno i civilizacija predstavljaju razli~ite stepene iste stvari. Ako je 
ne{to ve} suprotno civilizaciji, onda je to rat. Od toga dvoga mo`ete imati ili jedno ili 
drugo; nikako oboje. Stekao sam utisak, dok sam slu{ao Tibeove mra~ne, vatrene 
govore, da on strahom i ube|ivanjem nastoji da primora svoje podanike da preina~e 
jedan izbor za koji su se oni opredelili jo{ pre po~etka vlastite istorije - izbor izme|u 
pomenutih suprotnosti. 
 
Mo`da je za to kucnuo ~as. Iako im je materijalni i tehnolo{ki razvoj bio spor i 
premda nisu mnogo dr`ali do "napretka" radi njega samog, oni su ipak, kona~no, u 
poslednjih pet, deset ili petnaest stole}a, oti{li malo ispred Prirode. Vi{e nisu u 
potpunosti stajali izlo`eni na milost i nemilost nemilosrdnoj klimi svog sveta; slaba `etva 
vi{e ne bi pomorila gla|u ~itavu pokrajinu, niti bi ljuta zima izolovala svaki grad. Na toj 
osnovi materijalne postojanosti Orgorein je postepeno sazdao ujedinjenu i sve 
delotvorniju centralizovanu dr`avu. Sada je do{ao red na Karhidu da se trgne iz 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
57 
u~malosti i krene istim stopama; a na~in da se ona nagna na to nije bio osokoljenje 
njenog ponosa, unapre|enje trgovine ili pobolj{anje drumova, poljoprivrednih dobara, 
{kola i tome sli~no; ni{ta od toga; sve je to civilizacija, lju{tura, {to je Tibe sa prezirom 
odbacio. Njemu je bilo potrebno ne{to pouzdanije, jedan pouzdan, brz i trajan na~in da 
narod pretvori u naciju: rat. Zamisli koje je imao o ovome nisu mogle da budu odve} 
odre|ene, ali su zato bile veoma stamene. Jedini drugi na~in da se ljudi brzo i u 
potpunosti pokrenu jeste nova religija; kako mu, me|utim, nijedna takva nije stajala na 
raspolaganju, preostalo mu je samo da pribegne ratu. 
 
Poslao sam namesniku pisamce u kome sam mu naveo pitanje {to sam ga 
postavio prorocima u Oterhordu i odgovor koji sam dobio. Tibe mi ni{ta nije uzvratio. 
Onda sam oti{ao do orgotske ambasade i zatra`io dozvolu da u|em u Orgorein. 
 
Manje ljudi radi u uredima stabila Ekumena na Hainu nego {to je zaposleno u 
toj ambasadi jedne male dr`ave u drugoj maloj dr`avi; i svi su oni odreda bili naoru`ani 
jardima magnetofonskih traka i hrpama dokumenata. Radili su sporo i temeljito; ovde 
nije bilo ni pomena od nadmene povr{nosti i nenadnog okoli{avanja ~ime se odlikovala 
karhidska javna slu`ba. Strpljivo sam ~ekao dok su oni popunjavali svoje beskrajne 
obrasce. 
 
^ekanje je, me|utim, postalo prili~no nelagodno. Prisustvo dvorskih ~uvara i 
gradske policije kao da se svakoga dana umno`avalo na ulicama Erenranga; bili su 
naoru`ani, pa su ~ak po~eli da se javljaju i prvi oblici uniforme. Raspolo`enje u gradu 
postalo je sumorno, iako su poslovi i{li dobro, iako je vladalo op{te blagostanje, a i 
vreme bilo lepo. Niko nije `eleo da ima mnogo veze sa mnom. Moja "gazdarica" vi{e 
nije pokazivala znati`eljnicima sobu u kojoj sam obitavao, ve} se sada `alila na neprilike 
koje joj ~ine "ljudi iz dvorca" i ophodila se prema meni pre kao prema politi~kom 
podozrivcu, nego kao uva`enom "svetskom ~udu". Tibe je odr`ao govor o jednom upadu 
u Sinotsku dolinu: "hrabi harhidski ratari, istinski rodoljubi" upali su preko granice ju`no 
od Sasinota, napali jedno orgotsko selo, spalili ga i ubili devet me{tana, da bi potom 
odvukli natrag sa sobom njihove le{eve i bacili ih u reku Ej, "u grobnicu", kako je 
namesnik kazao, "koja ~eka sve neprijatelje na{eg naroda!" ^uo sam ovu objavu u 
trpezariji mog ostrva. Neki ljudi oko mene imali su namrgo|en izraz lica dok su slu{ali, 
drugi ravnodu{an, tre}i zadovoljan, ali sve te razli~ite mimike odlikovale su se jednom 
zajedni~kom crtom: postojao je mali tik ili gr~ mi{i}a lica koji se ranije nije javljao, 
izgled zabrinutosti. 
 
Te ve~eri jedan ~ovek je do{ao u moju sobu, prva osoba koja me je posetila od 
kada sam se vratio u Erenrang. Bio je suvonjav, glatke ko`e, uzdr`anog opho|enja i 
nosio je zlatni lanac proroka, onaj koji imaju ne`enje. "Ja sam prijatelj jedne osobe koja 
vam je bila prijatelj", re~e on `ustro, kako to ve} ~ine boja`ljivi ljudi. "Do{ao sam da vas 
zamolim za jednu uslugu, za njega." 
 
"Je li re~ o Fakseu...?" 
 "Ne. 
O 
Estravenu." 
 
Bi}e da se moj predusretljivi izraz lica promenio. Usledila je kratka pauza, a 
onda neznanac re~e: "Estraven, izdajnik. Se}ate ga se, mo`da?" 

---