Ime I pojam filozofije,etike I morala-nastanak filozofskog mišljenja

Ime i pojam filozofije,etike i morala-nastanak filozofskog mišljenja (gde,kada,zašto,kako)

Samo ime kaže- file=ljubav, sophia-mudrost, dakle ljubav prema mudrosti. Može se tumačiti i kao težnja ili sklonost ka znanju ali ispravan prevod je ljubav prema mudrosti.

Svi smo dobro upoznati sa prevodom reči ’filozofija’ ali šta je zapravo ona i kako je nastala?

Kao jedno početno,kratko određenje toga šta je filozofija mogli bi da kažemo da je to zapravo jedno slobodno, aktivno, otvoreno mišljenje.

Da bi je bolje razumeli krenućemo od njenog nastanka još u 6. veku p.n.e.

Nastala je u Antičkoj Grčkoj, tačnije u Joniji (mala Azija-na današnjoj karti Sveta to je Turska).

Zašto baš tamo? Šta je uslovilo pojavu filozofije?

Odgovor leži u specifičnom državnom uređenju Antičke Grčke. Postojalo je nešto što se naziva ’’Atički urbanitet’’-svojevrsna kultura gradskog života.

Postojali su Polisi-gradovi države u kojima je život slobodnih ljudi bio uređen na visokom nivou. Javno se raspravljalo o svim društvenim pitanjima, učestvovalo se u političkom životu.

S obzirom na to da su živeli na ’račun’ robova,koje je čak jedan Aristotel smatrao ’oruđem koje govori’, ljudi su imali višak slobodnog vremena. Filozofija je nastala iz dokolice. Nije postojala tolika ljubav prema materijalnom jer su slobodni ljudi, plemstvo, imali sređen život, sređeno egzistencijalno pitanje, pa su u slobodnom vremenu razvili tu sklonost ka razmišljanju o ’višim istinama’ tj nastala je filozofija.

Osim toga, javne rasprave su dovele do toga da se razvije razložno mišljenje.

U raspravama se traže argumenti, ne prihvata se ništa zdravo za gotovo, tačnije preispituje se sve i traže se neke zakonitosti.

Napravićemo par poredjenja kako bi videli kako su Grci napravili taj ’korak dalje’ u ispitivanju stvari u odnosu na neke druge razvijene civilizacije pre njih:

U starom Vavilonu imamo astrologiju-bajkovitu priču o zvezdama i nebeskim telima, dok u Grčkoj imamo Astronomiju-zakonito proučavanje nebeskih tela (nomos-zakon, astro-zvezde, dakle zakon o zvezdama). Mada je u tom momentu filozofija još uvek ’zaražena’ mitovima, i dalje se veruje u priče o Bogovima,Titanima i drugim mitskim bićima.

U Egiptu imamo praktičnu matematiku. Po nekim dokazima čini se da su Egipćani znali Pitagorinu teoremu mnogo pre Pitagore. Ta formula im je trebala iz praktičnih razloga, da bi uspevali posle plavljenja Nila ponovo brzo da izracunaju veličinu nečijeg poseda koji je bio pod vodom. Pitagora je putujući sa Feničanima (koji su bili ’most’ izmedju Grčke i Egipta u to vreme) naučio tu formulu ali ju je on prvi uobličio i podigao to znanje na teorijski nivo.

Sve se teorijski i umski sagledava, prostim jezikom razmišlja se dublje o mnogim pitanjima i dolazi do razmišljanja o apstraktnom. Dolazi do spoznavanja nekih nužnosti.

Grci su verovali da postoje Ananke-boginje nužnosti, i da tim zakonima nužnosti podležu i sami bogovi. To njihovo verovanje je još jedan iskorak ka nauci i filozofiji kakvu danas poznajemo.

Osnovna filozofska pitanja-predmet i metod filozofije

Šta je zapravo filozofija? Kakva je to nauka? Kojim se metodom služi tj. ’kako funkcioniše’ ?

Predmet filozofije je sve ono što na bilo koji način postoji tj. sve što jeste.

U Grčkoj je počela bavljenjem Svetom kao celinom, traženjem odgovora na pitanje ’zašto nešto a ne ništa’. Zašto postoji Svet, zašto postoje ljudi, koja je naša uloga na Svetu, koji je smisao života, kako je taj Svet nastao...

Kaže se da je filozofija nastala zahvaljujući dečijoj radoznalosti. Filozofska pitanja i podsećaju na pitanja deteta koje postaje svesno sebe i okruženja i počinje da traži odgovore, pa roditelje stalno zapitkuje ko je napravio Svet, pa ako mu kažete Bog, dete će vas pitati a ko je napravio Boga i tako dalje... Na kraju krajeva, svi smo prošli kroz istu tu fazu i pitali ista pitanja. Čini se da nas potajno ova pitanja i dalje muče i da smo samo prividno zadovoljeni ustaljenim odogovrima.

Prvi Grčki filozofi (predsokratovski period) su se pitali šta je prapočetna supstanca (arhe) iz koje je sve nastalo. Jedan od njih, Tales, je mislio da je to voda.

Postojala je težnja za otkrivanjem neke apsolutne, objektivne istine. Postavljalo se pitanje postojanja više sile, načina na koji funkcioniše priroda, uspostavljale su se vrednosti kao što su lepo,dobro,istinito...

Iz pitanja o lepom je nastala estetika, o dobrom etika a o istini je nastala teorija saznanja tj. epistemologija.

Postoje različita shvatanja filozofije među filozofima pa samim tim i različita shvatanja metoda kojim se ona služi, ne postoji neka saglasnost. Ali bismo mogli reći da je definicija oko koje bi se većina složila, da je filozofija ’racionalno, metodsko i sistemsko ispitivanje stvarnosti’.

Šta je filozofija danas?

Recimo da se i dalje bavi istim problemima samo u drugačijem svetlu, ali se podelila u pravce i izdvojile su se nezavisne nauke iz nje (logika, sociologija, psihologija...).

Danas filozofija teži naučnosti i egzaktnosti (jasnosti,preciznosti) u onom smislu u kom su to matematika,fizika,hemija...

Ne želi da se smatra društvenom već prirodnom naukom (mada ne spada ni u jednu od ove dve podele već u humanističke nauke), može se reći da filozofija ’pati’ za time.

Filozofija je u nekom momentu kada su se izdvojile određene nauke iz nje doživela krizu identiteta, neki će reći da i dalje ima taj problem.

Zašto je to tako? Zato što se sada na primer viđenjem društva bavi sociologija, ispravnim zaključivanjem logika itd. Druge nauke su joj ’otele’ predmet kojim se bavila.

Drugi problem je što su najveća filozofska pitanja nerešiva ili vode u ’slepe ulice’. Da li postoji Bog? Kako je nastao svet? Postoji li sloboda volje? Pitanja na koja nikada ne možemo imati konačni (konkluzivni) odgovor. Ne možemo proveriti odgovor tj. ne postoji sistem verifikacije.

Zašto onda danas učimo filozofiju?

Filozofiju možemo shvatiti kao alat mišljenja primenjiv na sve. Ona nas uči kako da mislimo, kako da dolazimo do ispravnih zaključaka i tera nas da sve preispitujem i da ništa ne uzimamo ’zdravo za gotovo’, a sve u cilju dolaženja do pravog rešenja, neke nepobitne istine.

Filozofija je ’mamuza’ za nauku. Svojim mehanizmima provere ispituje druge nauke i pronalazi gde su greške i stalno postavlja nova pitanja. Filozofija stalno teži da obori teorije neke nauke ali ne iz loših razloga već da bi pomogla toj nauci da dodje do boljih rešenja ili da bi joj ukazala zašto treba nešto da odbaci. Slikovit primer za to bi mogao da bude test izdržljivosti novog automobila u fabrici. Da bi proizvodjači nekog automobila pustili novi model u prodaju, prvo moraju da provere kako će se taj auto ponašati prilikom sudara tj. kolika će šteta biti i najbitnije koliko će biti vozač povredjen. Filozofija je zapravo kao taj test, dok se ne postignu zadovoljavajući rezultati i standardi, auto se ne pušta u prodaju. Isto je i sa naučnim teorijama.

Nekada su filozofi pokušavali da stvore velike, sveobuhvatne sisteme u kojima bi sva pitanja imala odgovor ali je ta praksa odavno napuštena zbog nemogućnosti da se to izvede.

Danas postoji nova ’Teorija svega’ koja je ponovni pokušaj da se to izvede ali na jedan drugi, naučni način. Medju 15 naučnika u Cern-u, gde se gradi ta teorija, postoje i 2 filozofa. Uloga filozofa tu je da sugeriše ideje koje se uklapaju i koje se kasnije naučnim metodom proveravaju.

Odnos mita, religije, nauke i filozofije

Pokušaji da se objasni svet i njegov nastanak, kao i da se da odgovor na pitanja čovekove svrhe i smisla života, postojali su i pre nastanka filozofije. Ljudi su odgovore na ova pitanja nalazili u mitovima (mythos-grčka reč koja znači priča,predanje). Mit bi mogli da definišemo kao priču o nastanku sveta ili neke civilizacije.

Medjutim, kako u Antičkoj Grčkoj dolazi do podizanja svesti i do razumskog,sistemskog razmišljanja, dolazi do razdvajanja filozofije i mita, iako su se bavili istim pitanjima.

Koje su to nepremostive razlike izmedju mita i filozofija zbog koji je došlo do odvajanja?

Mit karakteriše mnoštvo fantastičnih elemenata, u mitovima imamo priče o sirenama, jednorozima, zmajevima, bogovima koji šetaju zemljom... u filozofiji s druge strane imamo realnost, ne verujemo u sve te priče već samo u ono što je potvrdjeno iskustvom i što možemo da dokažemo. U mitu se veruje da je priroda živa, da je prazan prostor zapravo ispunjen bogovima i duhovima koji pokreću prirodu, dok je u filozofiji priroda neživa. Mit karakteriše subjektivnost, nema razlike izmedju čoveka i prirode, prave se totemi i kultovi, dok je filozofija potpuno objektivna i teži odvajanjem čoveka od prirode u tom smislu. Filozofija traži prirodne zakonitosti i želi da nauči kako se to priroda ponaša, u mitu je to nemoguće jer je priroda živa u smislu da ima svoju promenjivu volju.

Mitovi su doveli do stvaraja religije. Religija je zapravo isto neka vrsta mita samo koherentno napisanog i sveobuhvatnog. Reč religija je nastala od latinske reči religare-biti vezan.

Religija smatra da je istina data. Sve što treba da uradimo da bi smo dobili odgovor na sva pitanja koja nas muče je da pročitamo odredjenu knjigu gde su ti odgovori dati (Biblija,Kuran,Talmud...). Iz ovoga možemo zaključiti da je religija dogmatska!

U filozofiji s druge strane, imamo mišljenje da je istina skrivena. Grčka reč za istinu je bila aletheia-što znači biti skriven. Dakle, filozofi su smatrali da istina nije jednostavno data negde, već da se do nje mora doći razmišljanjem, mora se stalno tragati za njom. Istina je dostižna jedino slobodnim i aktivnim mišljenjem, moramo preispitivati autoritete!

Religija nije težila proveri svojih stavova a to je upravo ono protiv čega se filozofija borila. Filozofi su imali za cilj rušenje svake dogme i pronalaženje čvrstih, iskustvenih dokaza za svaku tvrdnju.

Kada pogledamo sve karakteristike filozofije koje su gore navedene, možemo reći da je ona postavila temelje moderne nauke tj. da je ’izrodila’ nauku kakvu danas poznajemo.

Nauka je u početku bila element prosvećenosti i borila se protiv dogmi isto kao i filozofija. Uspostavljen je jasan naučni metod kojim se dolazilo do istine. Nauka se služila opservacionizmom, indukcijom i dedukcijom.

Opservacionizam, sama reč kaže, je opservacija tj. posmatranje. Da bi došli do nekog zaključka prvo prikupljamo objektivne činjenice iz kojih ćemo dalje izvlačiti zaključke.

Indukcija i dedukcija su oblici zaključivanja. Iako većina ljudi ne zna ove termine, ova dva oblika zaključivanja svi svakodnevno koriste.

formula indukcije: S₁ je P

S₂ je P

S₃ je P

.

.

.

S_n je P (n je bilo koji broj)

Zaključak: Svi S su P

Ovo možemo pokazati na praktičnom primeru: Recimo da želimo da ispitamo koje su boje gavrani- Rećićemo: 1. gavran je crn

2. gavran je crn

3. gavran je crn

...i tako do nekog broja gavrana. Uz to, imaćemo još 2 pretpostavke. Prva je da niko nikada nije video nekog gavrana koji nije crn, a druga da je uzorak gavrana koje ispitujemo reprezentativan (šta znači reprezentativan? To da smo na primer uzeli primerke te ptice iz deset zemalja a ne iz samo jedne).

Kad sve to tako postavimo, možemo doći do sledećeg zaključka: Svi gavrani su crni!

formula dedukcije: S je P

Q je S

Zaključak: Q je P

Ponovo ćemo dati praktičan primer, možemo reći sledeće:

Svi ljudi su smrtni

Sokrat je čovek

Zaključak: Sokrat je smrtan

Dakle, na osnovu opesrvacionizma, indukcije i dedukcije, nauka dolazi do svojih zaključaka!

Da bi ponovo jasnije objasnio, možemo uzeti za primer način na koji čuveni doktor Haus ili čuveni detektiv Šerlok Holms (doduše imaginarni likovi), dolaze do svojih zaključaka. Doktor najpre sve simptome svog pacijenta napiše na tabli (temperatura,žute beonjače,mučnina...) a zatim na osnovu nekog oblika zaključivanja (indukcije ili dedukcije) dolazi do pretpostavki koja je bolest u pitanju! Isto radi i Holms. Uvidja detalje koje niko nije i njih ubacuje u ’jednačinu’ i tako dobije veći broj pretpostavki zahvaljujući kojim će doći do boljeg zaključka. Ovaj deo sa zapisivanjem simptoma ili prikupljanja detalja nekog zločina, je zapravo opservacionizam.

Nauka i filozofija su se u jednom momentu ’posvadjale’. Razlog tome je što je nauka zahvaljujući svojoj tadašnjoj uspešnosti, postala suviše ’gorda’ i postala je dogmatska! Dakle, napravila je istu grešku kao i religija nekada. A već smo videli da je zadatak filozofije da se bori protiv dogmi. Naravno da su razlozi za dogmatizam nauke bolji nego oni kod religije ali ipak se dokazalo da i nauka i njen metod mogu da pogreše. Upravo zbog toga mi danas i dalje učimo filozofiju, da ne bi bili zaslepljeni naučnim dogmama već da bi stalno istraživali dalje i dolazili do boljih rešenja. Primeri za to kako je nauka pogrešila su Nikola Kopernik i Galileo Galilej. Do dolaska ova dva čoveka, tadašnji mislioci (koji su sebe tada zvali naučnicima) su verovali da je Zemlja u centru Svemira i da se Sunce okreće oko nje, a ne obrnuto. Isto tako verovalo se da je Zemlja nepomična a ne da se okreće oko svoje ose. Filozofka priroda mišljenja kod ova dva velika čoveka ih je naterala da ne uzimaju stvari tek tako, već da ih ispituju i podvrgnu ih proveri. I upravo to ih je dovelo do tačnih rešenja.

Zato smo rekli da je filozofija ’mamuza’ za nauke, i zato filozofija i dan danas igra veliku ulogu u naučnom svetu.

Uticaj filozofije možemo videti i na medicini. Znamo da danas postoji nešto što se zove zvanična medicina i nešto što zovemo alternativna medicina. Zapravo je zvanična medicina nastala odabirom najboljih praksi iz nekoliko alternativnih medicina.

U čemu je uloga filozofije sad? U tome da ne dozvoli doktorima da veruju kako postoji samo jedno jedinstveno rešenje za lečenje neke bolesti. Ili da im ukaže da je alternativna medicina u nekim segmentima jednako učinkovita. Recimo da neko oboli od raka i da mora da ide na hemoterapiju. Šanse da će se izlečiti nisu baš velike a čak i ako uspe da pobedi bolest, posledice od tretmana će biti ogromne, postoje dobre šanse da će mu oštetiti neke unutrašnje organe i da će ostatak života provesti na lekovima i sa dosta zdravstvenih problema. Sad možemo pomisliti sledeće, šta ako negde u nekoj Japanskoj provinciji postoji narodski doktor (nadri lekar, meštar...) koji sprema čaj od odredjenih biljaka i taj čaj kroz mesec dana uspeva da izleči rak bez ikakvih drugih posledica? Zvuči možda nerealno ali nije, jer upravo zbog takvih mogućnosti i postoje medicinski istraživački centri. Imamo realniji primer da se danas neke bakterijske infekcije više ne leče antibioticima jer su bakterije postale imune na njih, pa se leče ’prirodnim putem’, čajevima, odredjenom ishranom...naravno, poenta nije da odmah treba poverovati svakoj alternativnoj medicini, ali je treba uzeti u obzir i ispitati u nekim istraživanjima pa ako se na nizu slučajeva pokaže učinkovitom, onda je treba prihvatiti kao legalan metod lečenja. Na kraju krajeva, na taj način smo i došli do lekova, ispitujući razne biljke. Filozofksi način razmišljanja je ono što doktorima-naučnicima ne dozvoljava da se zaustave samo na jednom rešenju i da sve odmah prihvate bez daljeg ispitivanja.

Filozofski pravci i discipline

1. 
   Metafizika- bavi se pitanjem prapočela, pitanjem kako je sve nastalo i traži arhe (prvi uzrok) svega što postoji. Tales je na primer smatrao da je arhe svega postojećeg voda.
   

Aristotel još ne koristi reč metafizika, već to naziva prvom filozofijom. Zašto tako? Zato što se bavi pitanjem početka, osnovama svega postojećeg. Traži se neka supstancija, stvar iz koje je sve dalje nastalo.

Rekli smo da su Grci tražili zakonitosti i uzroke svega, ovde se traži prvi, ultimativni uzrok!

Reč metafizika je složenica grčke reči meta-iza i physis-priroda. Dakle metafizika pokušava da vidi šta je to ’iza’ prirode, šta pokreće prirodu.

Iz metafizike se izdvojila ontologija. Ontologija je nauka o svemu postojećem, o onome što jeste, o biću tj. o bivstvujućem. I Bog i duh ali i čovek su bivstvujući, ontologija se bavi i realnim i imaginarnim bićima.

2. 
   Epistemologija (teorija saznanja)-bavi se saznanjem. Postavlja se pitanje koje uslove moramo da zadovoljimo da bi mogli da tvrdimo da nešto znamo.
   

Ako ja kažem da znam da ću večeras dobiti 7-icu na loto-u, i to se zaista desi nekoliko sati kasnije, da li će bilo ko reći da sam ja stvarno znao da ću dobiti 7-icu? Odgovor je naravno ne! Ja sam možda verovao kako ću dobiti, i to se zapravo i dogodilo ali da bih ja mogao da tvrdim da nešto znam, treba mi neki dokaz tačnije nekog opravdanje.

S druge strane ako kažem da se ispred mene nalazi papir, pored toga što verujem da se ispred mene nalazi papir i što je to stvarno istina, ja imam opravdanje u tome što znam da me moja čula ne varaju, da ispravno vidim i osećam, i da znam da nisam šizofreničar niti pod uticajem neke supstance koje bi učinila da haluciniram.

3. 
   Etika- nauka o moralu. Moral je kriterijum koji se primenjuje na postupke.
   

Ime etika nastalo od grčke reč Ethos-navika, običaj. Moral se ne primenjuje na činjenice već samo na postupke. Da bi mogli da pripišemo nečemu moralnu vrednost, mora da postoji namera pre postupka! Dakle, moralno ne karakterišemo cunami koji ubije 1000 ljudi, ali ako neki čovek to uradi onda u njegovom postupku postoji namera i mi ga moralno osudjujemo.

Postoje razni motivi zbog kojih se ponašamo moralno. U zavisnosti od toga koji su naši razlozi za moralno ponašanje (sreća,korist,zadovoljstvo...) razvile su se različite etičke teorije.

Etika vrlina-Zastupali je u antičkoj Grčkoj na čelu sa Sokratom i Platonom. Smatrali su da je najbolji život, život u skladu sa vrlinama, a vrline su pravičnost,mudrost,hrabrost...ako živimo u skladu sa ovim vrlinama onda usavršavamo svoju ličnost a time i celu zajednicu. Tek sa takvim životom dostižemo stanje sreće kojem zapravo svi težimo.

Deontološka teorija (etika dužnosti)- glavni predstavnik je Imanuel Kant. On je smatrao da postoji neki moralni zakon u nama koji je ’viši’ od nas samih i koji mi moramo da poštujemo. Postupamo ispravno radi samog tog dela, zato što osećamo da tako treba da radimo a ne zato što će nam taj postupak doneti praktičnu koristi.

Utilitarizam (etika koristi)- Naše moralno ponašanje se zasniva na tome što smatramo da ćemo od toga imati korist. Džon Stjuart Mil je glavni predstavnik ove teorije i njegova ideja je bila da treba da postupamo tako da naš postupak dovede do što većeg broja srećnih ljudi.

Sad ćemo druge 2 teorije bolje objasniti:

Zamislimo jedan grad na divljem zapadu u Americi, i situaciju u kojoj 100 ljutih belaca dovode jednog afro-amerikanca pred gradskog šerifa i traže od njega da ga obesi jer je juče vidjen kako krade jabuke iz tudjeg dvorišta. Recimo da šerif sasvim sigurno zna da je optuženi nevin. Šta će šerif uraditi? Odgovor koji sami sebi date odrediće koju etičku teoriju zastupate.

Ali stvar naravno nije tako jednostavna. Obe ove teorije imaju svoje probleme. Većina ljudi će reći kako šerif nikako ne sme da obesi nevinog čoveka bez obzira što će to dovesti do 100 srećnih ljudi. Ali ako osmislimo drugačiji primer, stvar se menja. Naime, utiliaristi su prigovarali deontolozima da je njihov moral lažno zasnovan tj. da se oni pridržavaju morala ipak iz neke koristi i da se zapravo ili plaše zakona ili Boga (u slučaju vernika) ili jednostavno da neće da rade drugima što ne bi da drugi rade njima, ali ne iz unutrašnjeg osećanja već iz straha (priemr: neću da tučem nikoga jer ne želim da mene neko tuče). Da bi objasnili ponovo malo bolje evo još jednog zanimljivog primera:

Zamislite da imate prsten koji vas čini nevidljivim. Šta god da uradite nećete odgovarati dakle. Kako bi ste se ponašali? Možda ne bi ste ubijali ljude koji vam smetaju ali da li bi ste ušetali u trezor neke banke i odneli novac? Ili bi ste urkali formulu za neki proizvod od glavnog konkurenta? Ili bi ste možda špijunirali partnera? Može se postaviti još mnogo pitanja,ako je odgovor na bilo koje ’da’, onda deontološka etika ima problem.

S druge strane, može se desiti da u nekom trenutku vi budete u ulozi nesrećnog afro-amerikanca i da 100 ljudi totalno bezrazložno traži vašu smrt. Ako bi ste rekli da ste utilitarista, to bi značilo da drage volje morate da pristanete da budete ubijeni jer vaša smrt će doneti sreću za 100 ljudi. Svi znamo da je to teško moguće...

4. 
   Estetika- bavi se pitanjem šta je lepo? Šta nešto mora da ima da bi smo ga nazvali lepim?
   

Estetika se ne bavi samo umetnošću već uopšte ljudskim stvaralaštvom. Lepota mora da bude odvojena od korisnosti. Ne mogu reći da je neka stolica lepa zato što je udobna, jer iz te udobnosti imam praktičnu korist. Lepo je nešto što u nama budi taj osećaj lepote.

5. 
   Logika- bavi se osnovnim oblicima mišljenja. Traži koji su to ispravni oblici
   

zaključivanja i uči nas kako da dolazimo do tačnih zaključaka

6. 
   Metodologija-bavi se primenom ispravnih, valjanih oblika mišljenja u nauci i naučnom istraživanju.
   

Filozofski pravci:

Materijalizam-stav po kome je prvi uzrok iz koga je sve nastalo čisto materijalan, opipljiv, empiriski proverljiv.

Idealizam-stav po kome je prvi uzrok iz koga je sve nastalo zapravo neki duh, neka energija koja je kasnije stvorila materiju.

Emprizam-do saznanja se dolazi isključivo na osnovu iskustva.

Racionalizam-do saznanja se dolazi isključivo razumom.

U odnosu na to koliko verujemo da postoji tih prvih uzroka, postoje

Monizam-jedan uzrok (npr. voda).

Dualizam- dva uzroka (npr. duh i materija).

Pluralizam-više uzroka (npr. voda,vatra,vazduh,zemlja).

Vrste filozofskih iskaza i znanja

Tipovi znanja:

A priori- a priori znanje je ono koje imamo bez ikakvog iskustva! A priorno saznanje dolazi dakle PRE bilo kakvog iskustva.

Primer: 2 + 2 = 4. Da bi bilo jasnije- nikada u svom iskustvu niste videli zmaja, ali sasvim sigurno ćete znati da su jedan zmaj + drugi zmaj = 2 zmaja.

Drugi primer: trougao ima 3 ugla.

Bez da pogledate trougao (dakle bez iskustva o trouglu), vi po samoj definiciji trougla znate da on ima 3 ugla.

A posteriori- a posteriori znanje je ono koje imamo tek SA iskustvom! A posteriorno saznanje dolazi dakle POSLE iskustva.

Primer: Zemlja je okrugla; Ovu činjenicu nismo mogli da znamo dok je nismo empirijski (iskustveno) proverili. Dakle neko je morao da obidje svet da bi shvatio da je okrugao a ne, recimo, ravna ploča na leđima kornjače.

Možemo reći da su a priorne istine saznatljive dok su a posteriorne istine saznate.