Ime I pojam filozofije,etike I morala-nastanak filozofskog mišljenja

Poruka ovde je jasna, neiskorišćavati druge, ne lagati ih itd… Problem opet postoji. Ako u svakoj situaciji moramo da budemo moralni, ako nam udje lopov u kuću i pita gde su pare, mi po Kantu ne smemo da ga slažemo.

Treća maksima kaže: ’Postupaj prema onoj maksimi koju bi odredio da si moralni kralj’. Treba da radimo samo ono što mi želimo da nama rade, i da ne radimo drugima ništa što ne bi želeli da drugi nama rade.

ARTUR ŠOPENHAUER 1788-1860

Rođen u Berlinu gde nije mogao da stekne filozofsko ime zbog prejakog Hegelovog uticaja čiji je sam veliki kritičar bio.

Njegov život karakteriše dosta pehova i problema. Bio je lošeg finansijskog stanja, nije imao svoju kuću, imao je jako loš odnos sa majkom koja ga je smatrala bezvrednim.

Njegovu filozofiju, za razliku od svih prethodnika, karakteriše iracionalizam! Ne postoji više primat razuma i logike već IRACIONALNE SLEPE VOLJE koja je u osnovi svega i svakog našeg postupka. Za sve što radimo pokretač je slepa volja koja u svom izvornom obliku nije usmerena prema bilo kakvom konkretnom cilju!

Šopenhauerova filozofija je pesimistička-verovao je da je ovaj svet najgori od svih mogućih (pessimus-grč. za najgori). Verovao je da je svet ispunjen samo patnjom i bolom i da u takvom surovom svetu nikako ne možemo da se zadovoljimo.

Volja je ontološki princip, ona se nalazi iznad razuma ali i iznad morala!

Svako naše postupanje je po Šopenhaueru proisteklo ili iz zlobe ili iz egoizma ili iz saosećanja.

Jedino čovek nanosi bol drugom čoveku iz čiste zlobe. Takvih situacija nema ni kod jedne životinje.

Jedina prava moralna kategorija za njega je saosećanje! Ona proizilazi iz svih ljudskih patnji. Treba da težimo NIRVANI tj. odbacivanju svih želja koje imamo i asketskom životu.

Na naše oči navučen je veo obmane koji nam ne dozovoljava da vidimo da je naša indvividualnost prividna! Mi nismo jedinke izolovane jedne od drugih. Kad se oslobodimo tog privida shvatićemo da smo svi mi duhovno povezani i da se zato saosećamo jedni sa drugima jer u drugome prepoznajemo i svoj bol.

Sličnos kao što su na Epikurejsku i Stoičku školu delovali spoljasnji faktori, tako je i na Šopenhauerovu filozofiju delovao njegov životni peh.

FRIDRIH NIČE 1844-1900.

Jedan je od najuticajnijih filozofa 19. veka. Rođen u Nemačkoj.

Bio je veliki kritičar zapadne filozofije i Hrišćanstva.

Bio je filozof, pesnik i filolog. Njegova filozofija je pisana poetski a ne analitički.

Utemeljivač je filozofije života (pisao je o tome kako treba živeti).

Najčuvenija dela su mu: Tako je govorio Zaratrustra, Volja za moć, Sumrak idola, Antihrist, Ecce Homo…

Veliki uticaj na njega je imao čuveni kompozitor Rihard Vagner s kojim je često raspravljao o estetici. Pored Vagnera uticaj na Ničea imali su Seren Kjerkegor i možda najveći Artur Šopenhauer.

Niče više kao da samo ’načinje’ filozofske teme i više izlaže i saopštava ideje nego što ih zapravo sistematski analizira i dokazuje. Nije voleo način na koji su filozofirali Sokrat, Platon i Aristotel, smatrao je da filozofija ne može da bude tako ’hladna’ i neintuitivna. Verovao je da je njihovo učenje pogrešno, za sebe kaže da on ’filozofira čekićem’, on stvara filozofiju, ne dokazuje je. Bio je emotivan, intuitivan, ponekad patetičan i zbog toga okarakterisan kao ’opojan i opasan’, jer često ostavlja po mnogima negativan uticaj na razmisljanje ljudi, naročito maldjih.

Šopenhauerov uticaj je jasno vidljiv kod Ničea jer i on smatra da vlada iracionalizam a ne racionalnost. U osnovi svakog našeg postupanja jeste volja ali ne slepa kao kod Šopenhauera već je to VOLJA ZA MOĆI.

Odbacio je Šopenhauerovski pesimizam i smatrao baš obrnuto kako čovek treba da živi sa herojskim optimizmom.

Treba da odbacimo APOLONSKI KULT- kult po kome su glavne vrednosti moral, umerenost, racionalnost (Apolon je bio grč. bog mudrosti) … i da prihvatimo DIONIZIJSKI KULT (Dionis je bio grč. bog vina, uživanja, zadovoljstva) koji nas uči da treba da živimo punim plućima, da prihvatimo činjenicu da je smrt konačna ali da ne patimo zbog nje, da se prepustimo uživanjima i da svetom treba da vlada zakon jačeg a ne moral koji su zapravo izmislili slabi ljudi kako bi se zaštitili od NADČOVEKA. Niče je verovao kako postoji uzvišena rasa ljudi koji će zavladati svetom i živeti onako kako je on propovedao, u skladu sa Dionizijskim kultom a ne hrišćanskim asketizmom.

Nadčovek se rađa i može da prepozna nadčoveka u drugome nadčoveku, samo kad odbaci iluzije moralnosti i racionalnosti koje su mu nametnute.

Ovu ideju nadčoveka je kasnije Adolf Hitler zloupotrebio kao opravdanje za holokaust i za uzdizanje Arijevske rase koju je smatrao da predstavlja tu grupu nadljudi. Sam Niče nije tvrdio da su nadljudi samo Arijevci.

Može li se abortus moralno opravdati?

Pod abortusom se podrazumeva namerno izazivanje prekida trudnoće.

Njega treba razlikovati od spontanog pobačaja koji se dešava nezavisno od ženine volje.

Predmet moralne procene može da bude samo čin koji je izvršen po slobodnoj volji!

Ovde nećemo razmatrati pravni aspekt abortusa (pitanje da li je legalno izvršiti abortus) jer to zavisi od države do države, već moralni! Pitanje da li je, iako je pravno dozvoljeno, moralno izvršiti abortus?

Ako posmatramo iz perspektive Hrišćanske religije, abortus je ubistvo, a svako ubistvo je greh, jer nije naše da sudimo i uzimamo život jer ga mi nismo ni dali već je to učinio Bog.

Ali šta ako odbacimo religiju i kažemo kako smo ateisti? Mnogi ljudi ne veruju u Boga ali i dalje veruju i poštuju moralne zakone.

Tu ćemo se podsetiti Hipokratove zakletve koja obavezuje svakog medicinskog radnika i zahteva od njega ’apsolutno poštovanje života od samog začetka’. Dakle i iz ove perspektive nemoralno je vršiti abortus.

Oba ova napada protiv abortusa ’leže’ na argumentu da život počinje od samog začeća, od trenutka oplođenja jajne ćelije! A svaki čovek ima prirodno pravo na život koje je iznad svih drugih prava. Sa stanovišta moralnog kodeksa zdravstvenih radnika, abortus je moralno nedopustiva radnja čak i u zemljama gde je pravno dozvoljen.

Upravo ovaj argument napadaju oni koji su ZA abortus. Po njihovom stanovištu, oplodjenu jajnu ćeliju nikako ne možemo nazvati životom i suditi o tome kao da sudimo o ubistvu novorodjenčeta.

Oni koji smatraju da abortus nije nemoralan kao argument izlažu to da nikako ne možemo da budemo sigurni u tom stadijumu da li će se trudnoća završiti kako treba i da li će se uopšte formirati fetus stoga ne možemo reći da je to još život.

Protivnici abortusa na to bi mogli da kažu kako nam današnja tehnologija omogućava da u priličnom procentu možemo da tvrdimo da će sve biti u redu, s druge strane i dalje postoji mogućnost greške!

Dilema nije gotova tu. Čak ako dozvolimo da je abortus moralan u prva 3 meseca ili do početka stvaranja fetusa, imamo sličan argument ZA abortus i u ovoj fazi. Da li je fetus čovek? Ako nije još, tako da kažemo, formiran čovek, da li onda ima prava kao čovek ili njegova majka ima prava da odlučuje o tome šta će sa njim?

Problem nastaje upravo u tom sporu koji je to momenat od začeća do trenutka rođenja u kome ćemo reći da je stvoren život koji ima svoja prava i koja ne smemo kršiti?

Zastupnici abortusa će reći da postoji jedna jasna linija razgraničenja, a to je samo rođenje deteta. Međutim, medicinski gledano, dan pre nego što se dete rodi, ono je već potpuno formirano i u istom stadijumu razvitka u kome će biti kada se rodi. Da li onda imamo pravo da vršimo abortus?

Isti problem se javlja kad bi odlučili bilo koji momenat da uzmemo kao tu liniju razgraničenja pre koje može da se vrši abortus. Ako kažemo, abortus ne može da se vrši kad prodje 90 dana od začetka trudnoće, svako može da postavi pitanje a u čemu je krupna razlika između 89. i 90. dana pa da 89. dana može a 90. ne?

Ovo je stari filozofski paradoks koji se javlja u mnogim situacijama pa tako i u ovom sporu oko abortusa.

Razmotrićemo još neke argumente oko abortusa.

Često se navodi kao opravdanje za abortus teška materijalna situacija žene ili slučaj u kome je trudnoća posledica silovanja. Ljudi koji su protiv abortusa često na ova 2 primera (naročito drugom) upadaju u sopstvenu kontradiktornost.

Često se može čuti kako je neko generalno protiv abortusa ali ako je abortus posledica silovanja, onda je opravdano! Ovo je prosto neodrživo stanovište. Zašto? Zato što je striktno gledano, sam čin abortusa opet svirepo ubistvo nevinog deteta. Da li je to dete koje treba da se rodi na bilo koji način krivo za monstruozni zločin svoga oca?! Naravno da ne!

Možemo čuti opravdanja poput onoga da će majka celog života tražiti lik svog silovatelja u tom detetu i da će dete možda imati taj nasilnički gen. Ali hajde da uzmemo sledeći primer. Recimo da imamo dete od 10 godina čiji otac u tom trenutku postaje silovatelj. Da li sad treba da ubijemo to dete zbog puke mogućnosti da će i on to uraditi?! Ili ako neko postane ubica da ubijemo svu njegovu decu?!

Teško da se u ovoj situaciji abortus moralno može opravdati ako već prihvatimo hipotezu da je stvoren život već prvog dana trudnoće.

Primer gde je žena u teškoj materijalnoj situaciji gotovo da ne treba ni razmatrati. Uvek možemo da zamislimo to ovako: Neka žena ostane bez posla i dobija minimalnu socijalnu pomoć sa kojom ne može da izdržava sebe i svog sina od 5 godina. Da li to znači da treba da ga ubije?!

Monstruozno naravno, ali ako prihvatimo pomenutu hipotezu, moramo ovako postaviti stvari! S druge strane ako kažemo kako fetus još uvek nema prava i nema status kao čovek, imamo problem da odredimo koji je to trenutak kad dobija svoja prava?

Pitanje abortusa nema svoj finalni odgovor koji će nam reći da li je to moralno ili ne.

PROBLEM EUTANAZIJE

Eutanazija predstavlja svestan čin izazivanja smrti upotrebom adekvatnih medikamenata u cilju oslobađanja čoveka koji je teško bolestan od nepodnošljivih patnji i bolova.

Motiv eutanazije je saosećanje sa patnjom bolesnika i to je moralano, ali ovde se pitamo da li je sam taj čin moralan i prihvatljiv? Isto kao i kod problema abortusa, ovde se nećemo baviti pravnim već moralnim pitanjem. Eutanazija je u nekim državama dozvoljena (Holandija i Oregon-SAD), u nekima nije, ali pitanje je, čak i da je svuda dozvoljena, da li je moralna!

Eutanazijom se, po njenoj definiciji, ne smatra trenutak kada lekar prekida terapiju bolesniku kome nema pomoći. Na primer, ako lekar isključi aparate bez čije pomoći inače ne bi mogle da se održavaju vitalne funkcije pacijenata. Smatra se da nije u redu da se veštački, nasilno, održava život jer čovek ima pravo na prirodnu smrt.

Pod pojmom eutanazije podrazumeva se, dakle, samo čin koji dovodi do smrti pacijenta kome na trenutnom stadijumu razvoja medicine nema pomoći.

Gledajući problem iz Hrišćanske perspektive, naravno da eutanazija nikako nije opravdana. Vernici i zastupnici hrišćanske etike zastupaju argument da su ljudski život i smrt isključivo u Božijim rukama. Dakle, eutanazija bi predstavljala ubistvo i kršenje Božje zapovesti!

Naravno, moralnost ili nemoralnost eutanazije moramo dokazati i bez pozivanja na religiju jer postoji mnoštvo slučajeva gde ljudi jednostavno nisu religiozni što ne znači da ne poštuju moralne kodekse.

Gledajući iz perspektive medicinskog radnika, eutanaziju takođe ne možemo opravdati jer Hipokratova zakletva obavezuje da se svakom čoveku pomogne u održanju života, kao i da se nikome ne sme naškoditi:

’ Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров нити ћу му дати савет који може проузроковати његову смрт’.

Međutim, sasvim legitimno se ovde možemo zapitati da li je Hipokratova zakleta u ovom segmentu ispravna?

Ako je motiv eutanazije saosećanje, i u tome nema ničeg lošeg, čak se karakteriše kao moralno dobar čin, zar ne bismo mogli da kažemo da je pravo saosećanje poštovati bolesnikove želje?

Nije li surovo ostaviti nekoga da se ko zna koliko dugo muči u užasnim bolovima kad znamo da mu ne možemo pomoći? Protivnici eutanazije bi verovatno na ovom mestu rekli da se često dešavaju medicinska čuda i da zato ne bi trebali da dozvolimo eutanaziju, ali da li je racionalno oslanjati se na čuda?!

Eutanaziju svakako ne treba vršiti na svim ljudima koji imaju teške i bolne bolesti koje će na kraju imati smrtni ishod, već samo na onima koji to žele! Postoji mogućnost da neko jednostavno ne želi više da se bori i trpi, već želi da okonča svoj život. Zar bolesnikovu želju ne treba poštovati kao čin saosećanja i zar to nije način da mu se otkloni bol kad već ne postoji drugi?

Hipokratova zakletva kaže kako medicinski radnik treba da teži održanju života, ali se može postaviti pitanje kvaliteta tog života!

Imajući na umu Kantovsku etiku, čin ubistva je nemoralan, ali čini se da svi zdravorazumski shvatamo da to nije isti čin kao kada bi nekom smrtonosnom inekcijom ubili zdravog čoveka koji to nije želeo. Dakle, Kantovu etiku bi mogli da dopunimo Aristotelovom tj. da pre nego što moralno osudimo neki čin, uzmemo u obzir sve faktore koji su doveli do tog čina.

Odgovor na problem eutanazije ponovo nemamo. Imamo jake argumente na obe strane ali čini se da ovaj etički spor i dalje ostaje otvoren!