Ime I pojam filozofije,etike I morala-nastanak filozofskog mišljenja

Šta je Ergon? Ergon neke stvari je ono što ta stvar čini i ono što čini tu stvar. Ergon neke stvari je ono što karateriše tu stvar. Dakle, Ergon noža bi bio da seče i mogućnost sečenja nož čini nožem!

Ergon čoveka je da živi u skladu sa vrlinom jer samo čovek poseduje vrlinu i to ga karakteriše. Da bi čovek bio srećan (sreća je ono čemu svi težimo) on mora da ima zdravlje (besmisleno je pitati zašto neko hoće da bude zdrav) a da bi bio telesno i duhovno zdrav, duša mora dobro da obavlja svoju funkciju. Kao što telesno zdravlje zavisi od harmonije između organa u organizmu, tako će naše duhovno zdravlje zavisiti od harmoničnosti naše duše.

Kako ćemo postići harmoničnost?

Da bi objasnio Platon pravi analogiju sa uređenjem države i tako ujedno izlaže svoju političku i psihološku ideju.

Država ima 3 sloja: vladalački sloj, vojsku i privrednike-zanatlije. Svaki sloj karakterše po jedna vrlin. Prve mudrost, druge hrabrost i treće umerenost. Ako su odnosi između ova 3 sloja harmonični i sređeni, onda je i zajednica uređena i funkcionalna. Harmoničnost podrazumeva da se zna ko vlada a ko se pokorava. Vladar mora da bude mudar i moramo njega da slušamo jer on zna šta je najbolje za državu (zato su po Platonu najbolji kandidati za ovu ulogu filozofi jer imaju sveobuhvatno znanje).

Vojnici moraju da budu hrabri a privrednici umereni u svojim željama. Ispravnim obrazovanjem od malih nogu, videćemo koji čovek pripada kom sloju (ovo je grčka verzija kastinskog sistema). Svaki pojedinac će uz dobro obrazovanje pronaći za šta je najsposobniji i biće potpuno srećan što pripada tom sloju jer je po prirodi određen za to.

Platon je čak otišao toliko daleko da je smatrao kako treba da se pazi da ne dođe do bračnog mešanja među slojevima jer ako se spoje muškarac i žena koji pripadaju vladajućem sloju, najverovatnije da će i dete biti prirodno određeno za taj sloj.

Platon pravi analogiju duše i države jer kako kaže, ustrojstvo duše ne možemo da opažamo a države možemo. Ako bi pokušali da shvatimo dušu bez analogije, imali bi ili samo objektivnu predstavu bez subjektivnih doživljaja, ili pak samo subjektivnu perspektivu.

Analogno državi, i duša ima 3 sloja koja opet određuju one iste 3 vrline. Duša se deli na razumski deo, nagonski deo i jedan treći između koji možemo nazvati srčanim delom. Duša će biti harmonična ako razumski deo duše bude kontrolisao prohtevni deo i ako ovaj srednji deo bude u skaldu sa razumom a ne prohtevima.

On ova 3 dela duše ne uvodi tek tako nego ih objašnjava primerima. Recimo da žedan čovek nailazi na zagađenu vodu i oseća u isto vreme strašnu žeđ ali svestan je da će umreti ako popije vodu. Tu vidimo nagonski i razumski deo duše i shvatamo već zašto nagonski deo treba da se pokorava razumskom.

Srčani deo duše predstavlja zapravo neku viziju čoveka o samom sebi. To jesu neki prohtevi i neke želje ali ne iracionalne želje kao u 3. sloju duše već imaju neki razlog.

Srčani deo je odgovoran za osećaj stida ili ponosa. Ako pred nekim osetimo stid to je zato što pred njim nismo uspeli da potvrdimo svoju predstavu o sebi.

Platon daje primer Odiseja koji se posle 10 godina vratio kući i neće da se otkrije još ko je, jer oseća stid što ljudi nemaju predstavu o njemu kakvu bi on želeo da ima. Tu vidimo konflikt razuma i stida, što nam ukazuje da postoji taj treći deo duše koji nije ni razumski ni nagonski.

Dakle, da bi čovek dostigao sreću, duša mora dobro da funkcioniše. Čovek mora biti dobar da bi to bio slučaj. Mora da živi u skladu sa vrlinom i da bude moralno dobar i pravičan kako bi bio srećan.

ARISTOTEL (384.-322.)

Treći iz velike trojke Antičke filozofije. Platonov učenik, sledbenik ali i kritičar (čuvena mu je rečenica ’drag mi je Platon ali draža mi je istina’).

Rođen u Stagiri (Deo Grčke koji je pripadao plemenu Makedonaca) na dvoru Kralja Filipa II Makednoskog kao sin doktora. Poslat u Atinu na Platonovu Akademiju. Tamo je stekao veliko znanje i pozvan je nazad na dvor kako bi podučavao Aleksandra Makedonskog koji mu je bio najdraži i najbolji učenik.

Tadašnja politička situacija je donekle uticala na njegovu političku misao.

335. godine je osnovao svoju školu Likej. Njegovi učenici su se prozvali peripatetici po tome što je Aristotel poučavao šetajući po vrtu (περίπατος) u kojem je učio svoje učnike.

Aristotel se smatra osnivačem nauke tj naučnog znanja. Uspeo je potpuno da odvoji mit od filozofije.

Najznačajnja dela su mu Politika, Nikomahova etika, Metafizika, Poetika, Organon

Svako delo se bavi određenim filozofskim pravcem: Politikom, etikom, ustrojstvom sveta, estetikom, logikom… (u Organonu je Aristotel izneo princip opšteg poklapanja sa pojedinačnim koji mi danas zovemo dedukcija).

Ključna tačka neslaganja sa Platonom je u tome što je prvi bio idealista a drugi realista. Platon veruje u svet ideja koji postoji nezavisno od stvari dok će Aristotel prihvatiti Platonovo učenje o idejama kao uzroku svega ali će reći da su ideje U stvarima a ne izvan njih. Svet ideja ne postoji nezavisno.

Ta njihova razlika će se videti i u shvatanju politike. Platon je težio idealnoj državi i postavio hijerarhiju državnih uređenja po kome je najbolje uređenje prosvećeni apsolutizam (vladavina jednog čovela), zatim ide timokratija (vladavina nekolicine koji vladaju zbog časti ), pa oligarhija (vladavina nekolicine koji vladaju zbog novca), pa demokratija (vladavina svih-Platon je oštro kritikovao demokratiju, mada tadašnja demokratija je bila potpuno drugačija od onoga što mi danas poznajemo kao demokratiju). Na kraju su anarhija iz koje vrlo lako dođe do tiranije koje je najgore moguće državno uređenje.

Aristotel je verovao da svaki vid vladavine ima svoj pozitivan i svoj negativan oblik.

Vladavina jednog čoveka je pozitivna ako je to prosvećeni apsolutizam a negativna ako je to tiranija.

Vladavina nekolicine je pozitivna ako je to aristokratija (vladaju za dobrobit naroda) a ne oligarhija ili timokratija.

Vladavina svih je loša ako je demokratija a dobra ako je to republika (nije još koristio reč republika već Politea ali mi bismo danas preveli kao republika).

Aristotel je smatrao da svaki čovek mora da bude aktivna politička jedinka ( Zoon Politikon) jer je socijalno biće koje tek u interakciji sa drugima može da postigne svoje ciljeve. Izvan društva mogu da opstanu samo zver ili Bog. Onaj ko se nije bavio pitanjima nazivan je Polites Idiotes (iz tog termina je nastala današanja pogrdna reč-idiot).

Aristotelova osnovna ideja u metafizici je bila da postoje 4 uzroka svega postojećeg.

To su forma, materija, kretanje i svrha. Ova 4 uzroka se mogu naći u svim stvarima.

Primer: Prva stvar koja nam treba da bi napravili jedan sto je ideja o stolu, forma stola. Druga stvar je materija, konkretan materijal, recimo drvo. Treća stvar je kretanje zapravo oblikovanje te materije. Materija sama je pasivna forma, dok su ideja i kretanje taj aktivni princip bez koga ne bi bilo promene. I na kraju četvrti uzrok je svrha, zašto se taj sto pravi! Može biti za jelo, za kartanje, za ukras…

Isto možemo da primenimo na državi. Materija bi bili ljudi,narod. Forma bi bilo državno uređenje. Kretanje sprovođenje zakona. I svrha bi bila dobrobit zajednice!

ARISTOTEL – NIKOMAHOVA ETIKA

Sreća je jedna od centralnih tački Antičke filozofije. Sreći svi težimo i svi je priželjkujemo. Iako bi svi na prvi pogled rekli da znamo šta je sreća, kad krenemo da razmišljamo o njenom određenju, shvatamo da stvari nisu baš toliko jednostavne.

U svojoj Nikomahovoj etici, Aristotel je postavio pitanje šta je to sreća? Grčka reč za sreću je eudajmonija. U bukvalnom prevodu bi značila vladavina dobrog demona, dobrog duha- našom dušom treba da valada dobar duh (demon u antičko doba još nema striktno negativno značenje već predstavlja bilo kakav oblik više sile).

Postoje 2 vrste dobra kojima težimo:

Dobra kojima težimo da bi preko njih došli do nečeg drugog (instrumentalna dobra) i dobra kojima težimo zbog njih samih. Novac je primer isnstrumentalnog dobra, a zdravlje je dobro kome težimo zbog njega samog. Ipak, čini se da jedino sreći težimo striktno zbog nje same, jer i kod onih stvari kojima težimo zbog njih samih, uvek im težimo i zbog sreće! Zdravlje želimo zbog njega samog i zbog sreće a sreći samo zbog sreće. Sreća je autarkična (samodovoljna-potpuna).

Sreća za Aristotela nije nešto prolazno ili neko subjektivno stanje već trajno stanje nečijeg života. Neko može reći da je srećan u određenom trenutku ali ako znamo da je on zavisnik od droge koji se u datom trenutku nalazi pod dejstvom supstance, sasvim sigurno nećemo reći da je srećan. Samo ako neko zadovoljava svojim sredstvima i mogućnostima osnovne norme normalnog života, on može da bude srećan.

Tu ponovo vidimo razliku između Sokrata i Platona sa jedne strane i Aristotela sa druge. Dok kod Sokrata sreću može da dostigne i prosjak koji nema šta da jede, kod Aristotela to nije slučaj. On kaže da ne možemo posedovati karakterne vrline jer kako je moguće da budemo darežljivi i dajemo sirotinji ako nemamo ni jedan novčić u džepu?

Kako je moguće da pomognemo gladnima ako smo i sami gladni? Ili da budemo hrabri na bojnom polju ako nemamo oružje dok protivnici imaju? Ideja je da nam trebaju ipak neki minimalni uslovi da bi posedovali karakternu vrlinu.

Sreća za Aristotela je posedovanje vrline i život u skladu sa njom! I to sa najvišom mogućom vrlinom koja postoji u hijerarhiji vrlina

(najviša vrlina je posmatrački život, filozofski život, život nalik Bogu).

Kao i kod Platona, Ergon čoveka je delanje duše u skladu sa vrlinom.

Aristotel dušu deli na neracionalni i racionalni deo. Neracionalni se dalje deli na vegetativni deo koji nema dodira sa razumom i prohtevni deo (grčki-Ethos) koji može da se podvrgne razumu. Racionalni deo se deli na saznajni i rasuđivački. Čovek će imati dobar karakter (grčki-Etike –odatle potiče reč ’etika’) ako mu prohtevni deo bude u skladu sa razumom!

Aristotel se pita šta je to vrlina? Vrlina je zlatna sredina između dve krajnosti.

Umerenost je sredina između rasipništva i škrtarenja, hrabrost je sredina između lude smelosti i kukavičluka itd. Međutim, nije uvek lako naći sredinu pomoću koje ćemo videti šta je sredina.

Ne postoje neka ustaljena pravila za svaku moguću situaciju u kojoj treba da postupimo moralno. Aristotel nema na umu aritmetičku već proporcionalnu sredinu. U svakoj situaciji moramo da sagledamo sve faktore i na osnovu toga dođemo do zaključka šta bi bio moralno ispravan postupak u trenutku.

Aristotel kaže ’ vrlina je sklonost da se bira sredina i to sredina u odnosu na nas, određene onako kako bi je odredio praktično mudar čovek tj. određene u skladu sa razlogom’.

Zašto uvodi ideju praktično mudrog čoveka i šta ona znači?

Praktično mudar čovek je onaj koji u svakoj situaciji uspeva da sagleda šta je sredina i zna da objasni zašto je najispravnije postupiti na neki način u datoj situaciji.

Aristotel daje analogiju (poređenje) sa sportskim trenerom. Kao što trener zna da kaže koji je kom sportisti bolji program za vežbanje jer se razume u anatomiju i generalno u ljudsko telo, tako će praktično mudar čovek u svakoj situaciji znati da kaže šta je sredina između rasipništva i škrtarenja. Ideja je da sredinu procenjujemo od slučaja do slučaja.

Aristotel kaže kako karakterne vrline stičemo navikom još od detinjstva. Ali nije dovoljno da kada postanemo odrasli ljudi samo pratimo pravila koja su nam govorili da sledimo već moramo razviti karakteristične razloge za vrlinu! Moramo shvatiti zašto tako postupamo a ne drugačije.

Primer: Recimo da neki čovek pronadje kofer sa parama na ulici i u njemu adresu nesrećnika koji je izgubio isti. On odluči da vrati kofer vlasniku i odlazi u policiju da im preda nadjen novac i podatke. Šta ćemo reći za ovog čoveka? Svakako da je moralno dobar, da poseduje karakternu vrlinu. Ali, ako je on to uradio po automatizmu jer je tako učen od strane roditelja, a nije uspeo da razvije svoje lične razloge zbog kojih bi trebalo da je to uradio, onda on po Aristotelu nije moralna osoba. Ili ako je to uradio zbog bilo kakve koristi, bilo da je to pohvala društva ili eventualna nagrada, ili je vratio pare iz straha da ga ne pronadju i osude što je uzeo kofer, onda on opet nije moralno ispravna osoba.

Dakle, svaki čovek mora sam razviti karakteristične razloge za pravednost!

Stoici i Epikurejci

Ove dve škole su nastale između 350. i 250. godine P.N.E.

Politička situacija u Grčkoj se u njihovo vreme dosta promenila. Makedonci (jedno od nekoliko grčkih plemena), na čelu sa Filipom II a kasnije sa Aleksandrom Makedonskim, osvajaju prvo Grčku a zatim i skoro ceo tadašnji poznati svet. To je dovelo do sloma grčke demokratije i uspostavljanja diktature makedonskih kraljeva.

Za običnog grčkog građanina to je značilo ogromne promene. Nekada su oni uživali ogromna prava kao slobodni građani i imali prava da učestvuju u političkom i javnom životu uopšte. Svi su imali prava i mogućnosti da učestvuju u najvažnijim državnim pitanjima, da donose odluke.

Promenom državnog uređenja običan čovek gubi većinu prava i dolazi do osećaja da je beznačajan.

To dovodi do okretanja čoveka ka sebi. Fokus filozofije nije više javni život i politička pitanja već Etika.

Usled uticaja Platona i Aristotela, Stoici i Epikurejci su filozofiju delili na logiku (zakoni po kojima funkcioniše razum), fiziku (zakoni prirode) i Etiku (zakoni morala).

Osvajanje makedonaca je dovelo i do rušenja helenističkog kulta (verovanje da su grci bolji od drugih naroda). Prvi put se tu javlja ideja kosmopolite-građanina sveta koji sve ljude smatra jednakima. Pa čak se i robovi smatraju jednakima što je za to vreme bilo nezamislivo. Ciceron je bio jedan od najpoznatijih kasnijih pripadnika epikurejske škole, a Seneka stoičke.

Stoičku školu je osnovao Zenon (ne isti Zenon iz predsokratovskog perioda).

Osnovna stoička ideja kaže kako sreću možemo naći jedino ako odbacimo sve svoje želje i afekte i ako je potražimo u sebi- to je ideja zatvaranja u unutrašnjost.

Umerenost i razboritost su najveće vrline.

Stoici kažu da moramo prihvatiti život sa prirodom ( sa logikom tj. nužnošću). Moramo da prihvatimo i zavolimo svoju sudbinu (AMOR FATI lat.-zavoli svoju sudbinu).

Život u skladu sa vrlinom je jedini način da dostignemo sreću (tu se vidi uticaj Platona i Aristotela).

Verovali su da Bog nema nikakvog udela u svetu. Epikurejsku školu je osnovao Epikur.

Njihova učenja su po mnogim tačkama slična stoičkim, s tim što su za razliku od njih, Epikurejci smatrali da je zadovoljstvo ono čemu treba da težimo!

Treba da zadovoljimo sve svoje želje, ali, oni ne misle na obična fizička zadovoljstva, već na zadovoljstvo proisteklo iz filozofije i vrline!

DEKART (1596-1650)

Jedan od najvećih mislilaca ne samo svog doba već celokupne filozofske tradicije.

Smatra se začetnikom novog pravca u filozofiji-racionalizma.

Bavio se metafizikom, religijom, matematikom (izmislio koordinatni sistem), etikom… Čovek koji je bio oličenje mudrosti i verovao da čovek tokom života treba da se bavi što većim brojem stvari.

Rođen je u Francuskoj a umro na dvoru Švedske kraljice koju je podučavao filozofiju.

Još u Antičkoj predsokratovskoj filozofiji imamo ideju skepticizma (sumnja u svaku vrstu spoznaje). S tim što je taj skepticizam pojedinačan tj. usmeren na konkretnu jednu stvar. Sumnja se u čulo vida ili čulo osećaja, zapravo pokazuje se kako su naša čula pogrešiva.

Za primer imamo štap koji uronimo u vodu, vidimo ga prelomljenog, što je optička varka koja nam dokazuje kako čuva mogu da nas prevara. Slična je situacija i sa osećajem temperature. Ako bi jednu ruku držali u posudi sa toplom vodom a drugu u posudi sa hladnom vodom, a zatim obe ruke stavili u posudu sa mlakom vodom, nama bi na jednoj ruci bilo hladno a na drugoj toplo, što opet govori o varljivosti i relativnosti čula.

Kod Dekarta imamo jedan drugi, veći stepen sumnje (skepticizma). On ne sumnja u pojedinačna čula i ne razmatra pojedinačne slučajeve, već UNIVERZALIZUJE sumnju i odlučuje da SUMNJA U SVE DOK NE DOKAŽE SUPROTNO!

Njegova ideja je bila da uzdigne racio (razum) na filozofski tron. Filozofija treba da se bavi samo racionalnim i onim što možemo da dokažemo logičkim zaključivanjem.

Rešio je da ne prihvati ništa kao istinito dok se kristalno jasno ne pokaže da se u tu istinu ne može sumnjati! Odlučio je da svo znanje koje imamo preispita i vidi šta je ono što je potpuno izvesno i da na tome izgradi filozofiju sa čvrstim, nepobitnim osnovama.

U svom čuvenom delu ’Meditacije o prvoj filozofiji’ počinje i on od pogrešivosti čula i kaže kako znanje dobijeno na osnovu njih moramo odbaciti. Zatim ispituje znanje dobijeno na osnovu predanja nekog autoriteta. Postoji dobra šansa da je na primer, većina istorijskih podataka zapravo potpuno pogrešna a mi verujemo u njih. Zato i ovo moramo odbaciti kao nešto u šta ne možemo biti 100% sigurni.

Sledeći nivo su istine matematike. Varala nas čula ili ne, 2 + 2 će biti uvek 4. Međutim, kaže Dekart, šta ako postoji neki demon koji nas vara čak i u pogledima istine matematike?! To je zamislivo po njemu, tako da čak ni te istine nisu potpuno izvesne.

Ono što je jedino sasvim izvesno je činjenica da mi sumnjamo tj. da mi mislimo! Mogu da nas varaju čula, podaci, matematika, možemo čak da pretpostavimo da ne postoji materijalni svet, naše telo…ali činjenica da mislimo je nepobitna i izvesna! Odatle je Dekart izveo svoju čuvenu rečenicu MISLIM, DAKLE POSTOJIM (Cogito Ergo Sum ). Sumnja je čin mišljenja, a mišljenje mora da ima nosioca tj. moje JA ma kakvo god ono bilo! Egzistencija (postojanje) mislioca je najsigurnije znanje koje mi imamo. Drugim rečima, jedino sigurno možemo da znamo da postojimo!

Dekartova ideja je bila da celu filozofiju ponovo izgradi na ovom stavu ali to baš i nije bilo jednostavno. Postavljajući sebi tako visok kriterijum za znanje Dekart je upao u problem iz koga nije mogao da izađe jer nije mogao da mrdne dalje od tog osnovnog znanja. Kako god bi pokušao da ponovo ’izgradi’ znanje, upadao bi u sopstvene zamke.

Rešenje je našao u Ad hoc hipotezi (hipoteza smišljena da bi se što pre rešio problem, često ne baš najbolja opcija) o postojanju Boga koji je svedobar, svemudar i sveznajući. S obzirom da je Bog svedobar tj. apsolutno dobar, on ne bi dozvolio nikakvom demonu da nas vara i ne bi dozvolio da budemo u zabludi. Te kako čula UGLAVNOM NISU pogrešiva mi ipak možemo da kažemo kako imamo znanje.

Dekart je uveo metod analize u filozofiji. Svako znanje moramo podvrgnuti sumnji, zatim ga analitički razložiti na delove i analizirati deo po deo od prostijeg ka složenom. I na kraju celokupan rezultat proveriti (princip verifikacije).

Imanuel Kant 1724-1804.

Rođen u Keninzbergu, tadašnjoj Nemačkoj (današnji Kalingrad-Rusija). Nikada nije napustio svoj rodni grad.

Kant je jedan od rodonačelnika nemačkog klasičnog idealizma čiji su još predstavnici Fihte, Šeling i Hegel.

Njegova najčuvenija dela su Kritika čistog uma, Kritika praktičnog uma, Kritika moći suđenja, Zasnivanje metafizike morala…

Kant se bavio pretežno teorijom saznanja (epistemologijom), estetikom (nauka o lepoti) i etikom. Bavio se i metafizikom, ali tako što je pokušavao da joj zada ’smrtni udarac’ tj. da pokaže kako je to nešto čime više nema potrebe da se bavimo jer nas nikuda ne vodi.

Da bi shvatili osnove filozofije moramo znati šta znači transcedentalno- to je nešto što je van domena našeg iskustva. Nešto što nikako ne možemo spoznati čulima već samo razumom.

Kant u svojoj Kritici čistog uma koristi reč estetika ne u današnjem smislu kao nake o lepoti, već u izvornijem smislu gde ta reč znači OPAŽAJ (grč. reč aestheticos-opažaj).

Zato Kant kad govori o transcedentalnoj estetici zapravo govori o APRIORNIM FORMAMA OPAŽANJA. Šta je zapravo to? Apriorne forme opažanja su PROSTOR I VREME. Naša sposobnost da odredimo gde su stvari u prostoru (na, uz, o, u , ispod, iznad, levo , desno) i da rasporedimo vremenske segmenta (sada, pre..) je urođena (apriorna)!

Prostor i vreme možemo zamisliti kao neki softver u koji mi ubacujemo sve stvari koje opažamo. To je kalup u koji mi stavljamo svaki opažaj koji imamo. Svaki objekat koji percipiramo (opažamo) stavljamo u kalup prostora i vremena.

Bez ove dve apriorne forme (apriorne su zato što postoje bez iskustva) sve naše senzacije (sve one informacije koje primamo čulima) bi u našoj svesti bile zbrkane i nejasne. Sve što naša čula opažaju, svest reinterpretira i obradi uz pomoć svog softvera, prostora i vremena.

Kant razlikuje FENOMENE i NOUMENE. Fenomeni su sve ono što opažamo, ona informacija koju naša čula primaju a svest obrađuje. Noumeni su zapravo suštine stvari koje naša čula ne mogu da spoznaju. Noumeni su iza fenomena, oni su nosioci fenomena! Noumen je transcedentalan u odnosu na iskustvo!

Noumenima se bavi metafizika. Ali pošto o njima ne možemo ništa da znamo, treba da prestanemo da se bavimo tim pitanjima.

Kako mi saznajemo? Tako što naša čula prime neki opažaj, zatim ga šalju u svest gde nešto što je Kant nazvao uobrazilja (deo svesti-razlikuje se od razuma) sintetiše i sređuje te opažaje da bi im onda naš razum pripisao pojmove. Odatle njegova čuvena rečenica da su ’opažaji bez pojmova slepi a pojmovi bez opažaja prazni’. Šta to znači?

Da nema razuma, skup naših opažaja bi bio potuno beskoristan i mi ne bismo mogli da definišemo pojmove. S druge strane, da nema čula, razum ne bi imao čemu da pripiše pojmove.

KANTOVA ETIKA

Kant je najveći predstavnik deontološke etika (etika dužnosti). Ideja mu je bila da zasnuje moral bez pozivanja na religiju i Boga.

Cilj etike nije da se pitamo šta je to ’dobro’ već šta treba da činim da bih bio dobar čovek?

Verovao je da postoji moral koji jeste izmislio čovek, ali je moral iznad čoveka i razuma. Čuveni citat Kantov ’zvezdano nebo nadamnom i moralni zakon u meni’ ima za cilj da kaže upravo to, kako je moral kao takav iznad svakog pojedinca.

Kant kaže kako da bi bili moralno zapravo, naš postupak ne sme da bude takav zato što se plašimo kazne,Boga, karme… već zato što osećamo da je to ispravno i zato što nam je to dužnost!

On nam daje 3 zakona (maksime) po kojima moramo da živimo bezpogovorno ako hoćemo da budemo moralni.

Prva maksima kaže: Postupaj prema onoj maksimi za koju možeš poželeti da bude opšti zakon’- Ovde Kant želi da kaže kako je osnovna karakteristika moralnosti zapravo univerzalnost! MORAL DA BI BIO MORAL MORA DA VAŽI UVEK I SVUDA I DA BUDE ISTI PREMA SVIMA.

Problem je što bi Kant rekao da ako ja ubijem teroristu koji je pokušao bombom da ubije 50 nevinih ljudi, to nije moralan herojski čin, već moralno loše bez obzira na okolnosti. Dakle moral se mora uvek primenjivati!

Druga maksima kaže: ’Postupaj prema sebi i drugima kao prema cilju a ne sredstvu.’