Ime I pojam filozofije,etike I morala-nastanak filozofskog mišljenja

Biće je dakle oduvek postojalo i uvek će postojati jer kad bi moglo da propadne moralo bi opet da poropadne u nešto što je opet neprihvatiljivo.

Biće je jednako svuda, homogeno je i nedeljivo jer da je deljivo moralo bi biti nečim drugim podeljeno a to nešto bi opet bilo nešto što nije biće dakle nešto što je logički nemislivo tako da Parmenid to odbacuje.

Biće je prostorno i vremenski neograničeno ali ima granicu u tom smislu što je potpuno. Kako najlakše da shvatimo ideju ograničene neograničenosti? Ako biće zamislimo kao neku loptu koja je iznutra obložena ogledalom, i mi se nalazimo u toj lopti, prostor unutra će delovati beskonačan a opet će biti ograničen.

Još jedna bitna karateristika Parmenidovog bića je to što je ono nepokretno jer je svako kretanje za njega neka vrsta promene, biće bi moralo da se promeni opet u nešto drugo, moralo bi da nastane nešto novo što nije biće a aksiom to odbacuje.

Ideju da je sve postojano i da nema kretanja će čvrsto braniti njegov sledbenik Zenon.

Zenon

Parmenidov naslednik i učenik. Težio je najpre da odbrani učenje Elejske škole od raznih kritičara, kao i da ospori Pitagorejsko učenje o mnoštvu. Može se reći za njega da je prvi destruktivac u filozofiji u smislu što nije iznosio neku novu, svoju filozofiju već je obarao prethodnike služeći se Reductiom.

Zenon je izložio nekoliko pradoksa (paradoks-neprihvatljiv zaključak koji sledi iz prihvatljivih premisa), kojima je oborio kretanje i ideju da matematika teorijski oslikava stvarnost, kao i to da su matematička načela i principi u osnovi univerzuma.

Najpoznatija su 4 paradoksa: Ahil i kornjača, dihotomija, strela i stadion.

U prvom i možda najpoznatijem paradoksu, Ahil se trka sa kornjačom kojoj je u startu dao neku prednost. Zenon je naravno metaforično pričao o Ahilu i kornjači ali ova trka se zapravo odvija u matematičkoj realnosti, ne fizičkoj. Dakle, trka je zapravo između 2 tačke na jednoj duži, ne u stvarnom prostoru između pravog Ahila i kornjače.

Ahil nikada ne može da prestigne kornjaču jer ako je on u početnoj tački A a kornjača u nekoj tački D, Ahil će prvo morati da prođe tačku B kad će kornjača već biti u tački E, zatim kad je on u C ona je već u F itd. Poenta je sledeća:

Koliko god Ahil brzo trčao, da bi stigao u neku tačku gde je kornjača, on mora da pređe beskonačno mnogo tačaka jer se put (zapravo duž) sastoji od toliko tačaka. Paradoks je onda u tome što se od Ahila traži da pređe beskonačno dugačak put za konačno vreme a to je očigledno nemoguće.

Drugi paradoks je zapravo samo produžetak prvog u neku ruku. Ideja dihotomije je da čak iako bi nesrećna kornjača od silnog napora umrla u nekom trenutku i ostala nepomično da leži u nekoj tački, Ahil ponovo ne bi mogao da je prestigne. Kako sad to? Opet se dakle bavimo samo matematičkom formom ovog problema da ne bude zabune. Problem je u tome što da bi je Ahil prestigao on mora prvo da prođe pola puta do nje, da bi prešao to morao bi prvo da pređe pola od tog pola, a pre toga pola od tog pola... i tako u beskonačnost! Dolazimo do potpuno neprihvatljivog zaključka (paradoksa) da Ahil ne može ni da mrdne!

Poenta koju je Zenon hteo da izloži je da ideja po kojoj je tačka osnovna jedinica od koje je izgrađen prostor, zapravo ima veliki problem. Ako tačka ima neku veličinu,onda je deljiva i onda postoji nešto manje i osnovnije od nje. Ako to nešto manje opet ima veličinu, onda i to može da se podeli jer u matematici svaka veličina može da se deli. Ako bi rekli da tačka nema veličinu, tek bi tu nastap problem jer bi to značilo da je prostor izgrađen od stvari koje nemaju veličinu a to je nemoguće. To bi bilo isto kao kad bi rekli da je 1+1+1+1...= 0 ! Očigledan paradoks!

Treći paradoks nosi ime strela i kao i prethodna 2 izlaže probleme teorije po kojoj matematika oslikava realnost. Suština ovog paradoksa je da mi let neke strele od tačke A do tačke B možemo da razložimo na skup nekih trenutaka. Dakle, trenutak T1 + trenutak T2 + T3 + T4... je zapravo neki vremenski interval koji predstavlja let strele. Problem je u tome što neko telo kad je u trenutku ono zauzima prostor koji je njemu jednak (sasvim logična konstatacija) a svako telo kad zauzima prostor koji mu je jednak, ono zapravo miruje. Rezultat ovoga je da je kretanje zapravo skup mirovanja a to je paradoks. Od nekog zbira mirovanja ne nastaje kretanje, ponovo bi to bilo kao da sabiramo nule u želji da dobijemo neki broj.

Četvrti paradoks je pomalo nejasan jer nisu sačuvani spisi u kojima ga je Zenon tačno objasnio ali veruje se da se tiče ideje da nam uvek treba neko referentno nepomično telo da bi shvatili da se krećemo.

Empedokle

Rođen u Agrigentu (današnja Sicilija), u 5. veku p.n.e. Bio je pripadnik Pitagorejske škole ali su ga izbacili zbog ne prihvatanja svih njihovih učenja. Nastojao je da pomiri učenje Miletske i Elejske škole. Zadržao je Parmenidovo učenje o biću (ideja da ne može da postoji ništa) ali je isto tako tvrdio da postoji mnoštvo stvari a ne samo neko apsolutno jedno.

Arhe je za njega ne jedan element, već četiri: voda, vatra, zemlja i vazduh! Nije zemlja nastala iz vode ili obrnuto, ili bilo koji element napravio ostala 3, već su sva 4 elementa večno postojeća i nepropadljiva. Sve stvari na svetu nastaju mešanjem (spajanjem) ta 4 elementa, a propadaju razdvajanjem istih.

Empedokle je iz Pitagorejske filozofije zadržao ideju odnosa (Logosa). On kaže da su sami elementi uvek isti ali da se zahvaljujući određenom odnosu između elemenata u tom procesu spajanja, određuje šta će biti neka stvar. Ovo je preteča hemije, ako kažemo da 2 vode i jedan vazduh zapravo čine neku stvar to je slično hemiskoj formuli H₂O. Ako bismo dodali još jedan vazduh (danas bi rekli još jedan kiseonik), onda bi ta stvar bila nešto drugo.

Empedokle je slično Anaksimenu, uveo dve sile kojima objašnjava kako nastaje spajanje i razdvajanje elemenata. Te dve sile su Ljubav i Mržnja.

Ljubav spaja elemente, ona je formirajuća, konstruktivna i produktivna sila.

Mržnja ih razdvaja i ona je destruktivna, rušilačka i neproduktivna sila.

Postoje 4 ciklusa kroz koja svet prolazi i ti ciklusi se vrte u krug. U prvom ciklusu vlada apsolutna ljubav i tu su elementi toliko izmešani da ne postoji mogućnost da nastane svet kakav poznajemo. U drugom ciklusu u to jedinstvo prodire mržnja i donosi neku ravnotežu, razdvaja stvari i nastaje svet ovakav kakav jeste. U trećem ciklusu vlada mržnja potpuno i sve stvari se razdvajaju do te mere da ne prave nikakve spojeve. U četvrtom se ljubav ponovo vraća i uvodi ravnotežu (dakle u 2. i 4. ciklusu se stvara svet kakav mi poznajemo).

Anaksagora

Od Anaksagore počinje zlatno doba Atinske filozofije. Naslednik je Empedoklovog učenja u tom smislu što je prihvatio ideju spajanja i razdvajanja ali ne i onu o 4 elementa.

Anaksagora zastupa tezu da su sve stvrai sačinjene od nekih semena-čestica (grčki-spermata), postoje semena drveta, zlata, mesa, vode, zemlje... svega. Tih semena ima beskonačno ali semena ne prave neku stvar odnosom što je bitna razlika od Empedoklovog učenja.

Njegova čuvena ideja je da je sve u svemu. Šta to znači? Svaka stvar sadrži sva semena koja postoje. Dakle zlato u sebi sadrži i semena mesa, drveta itd. Ali zlato jeste zlato ne zbog toga što u njemu ima najviše semena zlata već zato što su semena zlata u toj stvari tj zlatu, najjačeg intenziteta. Kako lakše to da shvatimo? Recimo da kad napravimo limunadu, ona je prvo kisela, zatim dodamo 2 kocke šećera i ona postaje slatka. Striktno kvantitativno gledano, u tom piću ima više limuna tj. više kiselog ali šećer preovlađuje jer je jačeg intenziteta.

Anaksagora kaže još i da u središtu celog univerzuma postoji jedan veliki um (grčki-NUS), koji je sačinjen od najfinijih semena. Ta semena se nalaze u svakoj stvari ali se u samom umu ne nalaze bilo koje druge čestice osim njegovih samih! Taj um je Anaksagora zamišljao strogo materijalno i to mu je često prigovarano. Um je zapravo započeo veliki prasak i diferenciranje čestica. Um je neograničen, nepokretan i samostalan.

Leukip

Glavna tačka Leukipovog učenja je bila odgovor Zenonu. Nastojao je da reši sve paradokse koje je on izložio. Kako je to uradio? Negirao je hipotezu o beskonačnoj deljivosti.

Smatrao je da u realnom svetu postoje nedeljive jedinice od kojih je izgrađen prostor-atomi!

Atoma ima beskonačno, neprodorni su i nemaju delove. Imaju sve one odlike koje ima matematička tačka osim što nisu deljivi! Tako da s obzirom da imaju veličinu koja se ne može dalje deliti, možemo od njih da izgradimo čitav prostor i svet. Teza o atomima je u skladu sa iskustvom ali ne i sa matematikom. Leukip će reći da tačka jeste beskonačno deljiva ali atom ne, i to znači da matematika zapravo nije nauka koja je u osnovi sveta i koja opisuje stvarnost već je to fizika. Fizička jedinica je iznad matematičke jedinice.

Atom ima sve karakteristike Parmenidovog jednog. I dalje je zadržana ideja o nemogućnosti postojanja ništavila. Atomi se kreću kružno i to kretanje je oduvek postojalo, ne postoji neki prvi nepokretni pokretač koji je započeo to njihovo kretanje.

Leukip je čak rekao da se slični atomi po veličini privlače i spajaju i da tako nastaju stvari.

Danas znamo iz hemije da atomi teže da se sparuju jedan sa drugim zbog potpunosti elektrona.

Leukip je izgleda poznavao zakon centripetalne sile (telo u kružnom kretanju teži centru), pa je dao opis nastanka sveta rekavši da su se atomi kretali u krug i ta sila ih je gurala u centar te je tako počelo prvo spajanje atoma a samim tim i nastajanje stvari.

* Leukip je dao jedno mehaničko objašnjenje sveta koje za posledicu ima determinizam. Determinizam je stav po kome je sve unapred predodređeno! Kada bi znali položaj svih čestica u univerzumu i njihovu prirodu, mogli bi da predvidimo kompletnu budućnost. Kao kada u labaratorijskim uslovima proučavamo uzrok i posledicu pa izvučemo neki zakon u ponašanju, to bi mogli da prenesemo na ceo svet. Dalja posledica ovoga je što bi morali da prihvatimo da ljudi nemaju slobodu volje već je svaka odluka zapravo uslovljena prethodnim hemijskim procesima u našem mozgu.

SOKRAT (470.–399.)

Sokrat je prvi od tri najveća i najpoznatija filozofa kako Antičke Grčke tako i celokupne filozofske tradicije.

Rodjeni Atinjanin, veliki patriota koji je svoj grad napuštao samo kad je išao u rat.

O njegovom životu znamo iz zapisa raznih istoričara i drugih filozofa.

On sam nije ostavio ni jedno delo iza sebe već njegovu filozofiju učimo iz dela njegovog najpoznatijeg učenika Platona, u čijim dijalozima je Sokrat protagonista (glavni lik).

Sokrat je svojim životom bio primer svoje filozofije (što je retkost u filozofskoj tradiciji). Govorio je kako najviše treba da se bavimo svojom dušom i kako osnovna težnja treba da nam bude da postanemo dobri ljudi. On sam je bio oličenje mudrosti, skromnosti, umerenosti… zvali su ga hodajuća vrlina.

Bio je veliki protivnik sofista i njihove ideje etičkog relativizma. Želeo je da vrati osnove moralnosti koje je smatrao da su bile ozbiljno ugrožene pojavom sofističkog učenja.

Etika je centralna tačka Sokratove filozofije, vrlina je dužnost i ono čemu najviše treba da težimo. Verovao je da je svaki sagovornik prikladan za filozofiju, što se razlikuje mnogo od sofista koji su smatrali da obični ljudi nisu vredni filozofskog razgovora i još bitnije nisu sposobni za isti. Za Sokrata bi i ulični prodavac i prosjak i državnik predstavljali prikladnog sagovornika.

Njegova majka je bila babica a otac vajar-zašto nam je taj podatak važan?

Zato što je Sokrat verovao da kao što njegova majka uspeva da pomogne ženama da se porode, tako on uspeva svim ljudima da se duhovno porode. Kao što njegov otac vaja razne skulpture i daje im finalan oblik, tako on vaja ljudske duše i pomaže im da dođu do savršenog oblika. Pomaže nam da spoznamo sebe, za šta su grci verovali da je jedan od najtežih zadataka.

Metodi Sokratove filozofije su bili IRONIJA I MAJEUTIKA (babička veština).

Njegova ironija se ogleda u čuvenoj rečenici Scio me nihil scire koja u prevodu znači Znam da ništa ne znam. Sokrat svaki svoj dijalog počinje tako što sagovorniku kaže kako ništa ne zna i kako bi voleo da njih dvojica zajedno razmisle o tome što je predmet rasprave.

Primer: Sokrat nailazi na čuvenog grčkog pesnika Ijona koji tvrdi kako najbolje zna da tumači Homerove stihove, dok će Sokrat naravno, prvo potvrditi Ijonu to znanje i reći za sebe kako ništa o tome ne zna, a zatim će početi ispitivanje. Pita ga da li on zna da tumači jednako dobro Hesiodove stihove kao i Homerove, Ijon će reći da ne zna i da poznaje dobro samo jednog pesnika. Sokrat ga zatim pita da li postoje neke stvari o kojima Homer i Hesiod isto pišu? Ijon mu odgovara da postoje, kao na primer delovi gde i jedan i drugi isto pišu o vojnoj taktici i ratničkoj veštini. Sokratovo sledeće pitanje je da li onda on dobro tumači kod oba pesnika barem te delove gde isto tvrde? Ijon potvrđuje da je tako. Sokrat ga na kraju pita da li bolje o vojnoj taktici zna on koji je pesnik, ili vojskovođa? Ijon naravno kaže vojskovođa i tu je već upao u Sokratovu zamku. Jer ako je to slučaj, onda će vojskovođa mnogo bolje tumačiti i Homera i Hesioda, čime pada u vodu Ijonova tvrdnja kako je najbolji tumač.

Sokrat će dalje nastaviti da ga ispituje za svaku pojedinu veštinu o kojoj Homer piše i svaki put će dovesti Ijona u istu zamku.

Sokratova mudrost se ogleda u tome što je on za razliku od drugih, svestan svog ne znanja! Jer tek tada, kada to uvidimo, možemo da težimo pravom znanju.

Ironija je zapravo induktivni metod i izlaganje premisa iz kojih će slediti Sokratov zaključak.

Majeutika je ekspliciranje definicije kojoj Sokrat teži. To je zapravo taj finalni zaključak do koga Sokrat i njegovo sagovornik dolaze. To je momenat kada on uspeva da porodi dušu svog sagovornika, da mu pomogne da shvati.

Sokrat je verovao da je svaka duša bremenita tj. da je svako sposoban za filozofiju, svaki čovek ima kapaciteta za to samo mu treba pomoći da to shvati, treba mu objasniti kako se neguje duša i objasniti mu šta je vrlina.

Vrlina za Sokrata je znanje!!!

Ako neko čini greh, to je isključivo zato što nije svestan da je to loše.

Sokrat je verovao da su ljudi intrinsično dobri (dobri sami po seb-rodjeni kao dobri) a da je zapravo neznanje to što ih čini lošim!

Ovde bi mogli da povučemo paralelu između Sokrata i Isusa Hrista, ako bi Isusa za momenat posmatrali striktno kao filozofa. I jedan i drugi su tvrdili da su ljudi dobri, kao i to da je vrlina iznad svega materijalnog. Isus će reći ”gde ti je srce tamo ti je blago” dok je Sokratova misao ”blago se rađa iz vrline”. Sokratovu ideju da je greh ne znanju opet možemo naći u Hristovoj rečenici ”oprosti im Oče jer ne znaju šta čine”. Dakle ponovo imamo istu tu ideju da je neznanje krivac za greh!

Sokratova smrt takođe liči na Hristovu. Lažno je osuđen da kvari Atinsku omladinu i da je bezbožnik. Tvrdio je kako ima demona na ramenu koji mu svaki put kaže da kako treba da postupi da bi bio moralan čovek-ovo je od strane onih kojima nije odgovarala Sokratova asketska filozofija, iskorišćeno kao argument da je on rušilac postojeće vere i da je bezbožnik.

Sokratov je demona koristio kao metaforu za savest!

Kada su sudije izglasale Sokratovu krivicu, ponudile su mu da sam sebi odredi kaznu (predviđena kazna za bezbožništvo je bila smrt), na šta je Sokrat rekao kako bi trebali da ga nagrade.

Zašto sam sebe nije spasao smrtne kazne? Iz dva razloga:

Prvi je što bi prihvatanje bilo kakve kazne značilo i prihvatanje krivice, a to bi dalje značilo da se Sokrat odriče svoje filozofije i svojih ideja koje je zastupao ceo život.

Drugi razlog je što je smatrao da se zakoni bezpogovorno moraju poštovati čak i ako su loši.

Pogubljen je tako što mu je dat otrov da popije.

Svojom smrću Sokrat je ostao dosledan svom učenju i postao ’ikona’ Antičke filozofije.

PLATON ( 427. – 347. )

Platon je bio Sokratov najznačajniji učenik. Rođeni Atinjanin iz bogate porodice (za razliku od Sokrata koji je bio skromnog porekla).

Bavio se metafizikom, etikom, politikom… Jedan je od najplodnijih pisaca Antičke Grčke. Sva dela su mu pisana kao dijalozi u kojima je glavni lik Sokrat (osim zadnjeg). Najznačajnije knjige su Država, Zakoni, Odbrana Sokratova, Gorgija, Protagora, Ijon, Fedon…

Kao mlad je dosta putovao po Grčkim zemljama. Otišao je na Sirakuzu gde je pokušao da tiranina Dionizija preobrati da bude prosvećeni vladar. Taj pokušaj se neslavno završio po Platona koji je bio proteran nazad u Atinu.

387. g.p.n.e. otvorio je svoju školu koja se zvala Akademija. Na ulazu iznad vrata škole je stajao natpis ”Neka ne ulazi ko ne zna geometriju”- na osnovu ovoga vidimo da je Pitagorejsko učenje o matematici ostavilo duboke korene na kasnije filozofe. Akademija je zatvorena 529. g. n. e. od strane cara Justinijana u periodu kada je hrišćanstvo verovalo da je grčka filozofija jeres. Tek 1453. godine u doba renesanse, čuvena porodica Mediči ponovo obnavlja Akademiju.

Baveći se metafizikom,Platon kaže kako zapravo postoje dva sveta.

Prvi je ovaj svet koji vidimo i koji nas okružuje. Ali to je zapravo samo pojavni svet, to je svet koji možemo da opazimo svojim čulima. Drugi svet je svet ideja ili formi. Drugim rečima, sve stvari na svetu su zapravo samo fotokopije ideja (formi) koje se nalaze na nebu. Svaka stvar ima svoju ideju.

Uzmimo stolicu za primer, ona je samo fotokopija ideje stolice koja se nalazi u tom drugo, višem svetu koji čulima ne možemo spoznati. Stolica u čulnom svetu samo oslikava stvari iz sveta ideja. Stolica je nešto propadljivo, prolazno, dok su ideje večne suštine, nepokretne i neuništive.

*Reč ideja je prevod grčke reči eideos koja znači oblik, forma.

Svet ideja je nešto čemu svi treba da težimo ali ga možemo spoznati samo umom nikako čulima!

*ne razumom već umom-razlika je u tome što pod razumom podrazumevamo shvatanje nečega uz pomoć logike i iskustva. Um ne pretpostavlja bilo kakvo čulno iskustvo.

Ideje su uzroci i svrhe svega postojećeg!

Među idejama postoji neka hijerarhija. Najviša od svih ideja je ideja dobrote. To je paradigmatska (vodeća) ideja koja obuhvata sve ostale ideje.

Svoje viđenje metafizike i ideju o dva sveta, Platon je možda najbolje izložio u 7. poglavlju Države u svom čuvenom mitu o pećini.

U njemu on opisuje ljude privezane u pećini tako da uvek gledaju u njenu unutrašnjost. Iza njih je vatra, a nešto ispred nje promiču razne stvari. Ljudi su u stanju da vide samo senke tih stvari na zidu ispred sebe i ne znaju za drugo. Međutim, ako se neko od njih oslobodi i izađe iz pećine video bi stvari u svetlu sunca, što bi potpuno promenilo njegovu sliku sveta. Senke na zidu više za njega ne bi bile prave stvari. Za Platona, ova priča o izlasku iz pećine govori o mogućem usponu čoveka od sveta čulima opažljivih stvari do Sveta Ideja.

Platon je verovao da naše duše kad se rodimo nisu Tabula Rasa (prazna ploča) u koju stičući iskustva treba da ’upisujemo’ znanje, već da je naša duša bila među idejama i onda ’pala’ na ovaj svet. Dakle, mi više istine tehnički znamo, samo treba da ih se setimo. Znanje je sećanje. A to ćemo postići umskim sagledavanjem stvari i baveći se filozofijom.

PLATON – DRŽAVA

Država je možda najznačajnije Platonovo delo u kome pored njegove etike i politike, nalazimo začetke sociologije i psihologije.

Antički filozofi su zastupali Etiku Vrlina. Pitanje je kakav čovek treba da budem? Vrednuje se ljudski karakter, moralne osobine.

U prvom poglavlju Države, Sokrat (koji je glavni lik) započinje raspravu o određenju pravednosti. Grčka reč za pravednost je Dikaios-precizniji prevod bi mogao biti moralno ispravno.

Ne traži se neka konvencionalna (opšte prihvaćena) definicija već se pitamo o koja je priroda pravednosti. Šta zapravo znači biti pravedan?

Sokrat u raspravi koristi metod Reductio ad absurdum, što će reći da neka prvobitna određenja svojih sagovornika svodi na besmislicu i ukazuje im zašto su loša.

U tom prvom delu imaćemo samo negativni rezultat u smislu što će nam Sokrat samo reći šta pravednost nije a ne još šta jeste.

Prvo određenje daje Trasimah (jedan od sagovornika Sokratovih) i kaže kako je pravednost da svako dobije šta mu pripada. Zašto je ovo loše i preširoko određenje? Ako nas napadne šizofreničar sa oštrim nožem i mi uspemo da mu otmemo oružje iz ruke, da li bi trebalo da mu vratimo nož jer je činjenica da nož pripada njemu?! Naravno da ne, zato i odbacujemo prvu definiciju.

Sledeća Trasimahova definicija- pravednost je korist jačeg, korist vladara. Zakoni se od države do države razlikuju, a to je zato da bi koristili vladaru a ne narodu. Pravednost je dakle poštovati zakone koji su uvek na korist vladara.

Međutim, ponovo imamo kontra primer. Dešava se da vladar donese zakon koji mu šteti. Savremeni primer bi bio kada neki apsolutista dozvoli slobodu govora u medijima i to se manifestuje time što svi počnu da pišu protiv njega i zbace ga sa vlasti.

Trasimah zatim ovu definiciju preformuliše da bude održivija i kaže kako je pravednost uvek korist drugoga! Šta to znači? U bilo kakvoj interakciji dva čoveka, uvek će lošije proći onaj koji je pravedan. Nepravičnost je korisnija! Dva čoveka postaju partneri, onaj koji bude nepravičan, zaradiće više novca ili će imati bolji položaj…

Trasimah je imoralista! Smatra da su ljudi po svojoj prirodi loši. On vrednuje samo posledice dok Sokrat vrednuje ljudske osobine. Sokrat veruje u unutrašnju urođenu ljudsku dobrotu.

Za Sokrata pravednost je najveća vrlina!

Ideal čoveka za Trasimaha je promišljen i bezobziran čovek, a za Sokrata je mudar i pravičan!

I na ovo zadnje Trasimahovo određenje Sokrat će imati repliku. Uzmimo za primer nekog doktora. Dobar doktor je onaj koji pomaže drugima, dakle ne služi samo njemu njegovo znanje, već služi na korist drugome. Ako bi bio loš doktor, ne bi valjalo ni za njega ni za druge jer niko ne bi dolazio kod njega. Sličan argument možemo prevesti u druge primere. Dobar vladar je onaj koji služi narodu a ne onaj koji gleda samo sebe.

U ovom momentu drugi sagovornik, Glaukon, daje konačnu težinu ovom pitanju i kaže kako su ljudi pravedni samo zato što se plaše da ne budu kažnjeni za svoju nepravičnost ili se plaše Božije osude ili bilo kakve druge kosmičke karme koja bi im nanela zlo. On smatra da je ljudima najveće zlo da trpe nepravdu a da sami ne mogu da budu nepravični.

Glaukon pravi jedan misaoni eksperiment i pominje neki u Antičko doba, poznati mit o Gigu i njegovom prstenu. Pastir Gig koji je bio dobar sluga svome kralju je uspeo da nađe prsten koji ga čini nevidljivim. Kad je Gig shvatio da može da radi šta god poželi i da prođe bez kazne, postao je nemoralan, zbacio svog kralja, izdao prijatelje itd. Poenta je da kad bi ljudi 100% znali u nekoj situaciji da će proći nekažnjeno, oni bi bili nepravični. Što nas dovodi do pitanja zašto treba da budemo pravični?

Platon će objasniti šta je pravičnost i zašto treba da budemo pravični na osnovu Ergon argumenta.