Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
142 
Argaven bude imao vremena da u tebi vidi neprijatelja, pre no {to ga Tibe ili neki drugi 
savetnik ponovo ne upla{i, igraju}i na njegovo ludilo. Ako sklopi pogodbu sa tobom, 
osta}e pri tome. Prekr{iti je, zna~ilo bi prekr{iti i vlastiti {ifgretor. Kraljevi iz dinastije 
Harge ispunjavaju svoja obe}anja. Ali mora{ hitro da dela{ i odmah da dovede{ brod." 
 
"Ho}u, ukoliko dobijem i najmanji znak dobrodo{lice." 
 
"Ne; oprosti mi {to te savetujem, ali ne sme{ ~ekati na dobrodo{licu. Do~eka}e 
te dobrodo{licom, mislim. Isto kao i brod. Karhida je sramno bila poni`avana ovih 
proteklih pola godine. Pru`i}e{ Argavenu priliku da okrene nov list. Mislim da }e je on 
iskoristiti." 
 
"Vrlo dobro. Ali ti, u me|uvremenu..." 
 
"Ja sam Estraven Izdajnik. Ja nemam nikakve veze s tobom." 
 "U 
po~etku." 
 
"U po~etku", slo`i se on. 
 
"Da li }e{ mo}i za to vreme da se sakrije{, ako bude opasno?" 
 "Oh, 
da, 
svakako." 
 
Hrana nam je bila gotova i mi prekidosmo razgovor. Jedenje je postalo toliko 
va`na i zaokupljuju}a stvar, da jednom kada bismo po~eli da obedujemo, vi{e nije bilo 
pri~e; tabu je sada bio u punom va`enju, verovatno u svom izvornom obliku: ne 
progovoriti ni re~ dok se ne pojede i poslednja mrvica. Kad je to obavljeno, on re~e: "Pa, 
nadam se da su moje pretpostavke ispravne. Ti }e{ mi... ti mi opra{ta{..." 
 
"[to si mi dao otvoren savet?" upitah, po{to mi je kona~no po{lo za rukom da 
shvatim neke stvari. "Svakako da ho}u, Tereme. Odista, kako uop{te mo`e{ da sumnja{ 
u to? Ti zna{ da ja nemam {ifgretor koji bih odbacio." To mu se dopalo, ali je i dalje 
izgledao zami{ljen. 
 
"Za{to", re~e on najzad, "za{to si do{ao sam... zbog ~ega su te samog poslali? 
Pa sve zavisi od dolaska tog broda. Za{to su tako ote`ali posao i tebi i nama?" 
 
Takav je uobi~ajeni postupak Ekumena i za to ima razloga. Premda, istini za 
volju, po~injem da se pitam da li sam ikada stvarno razumeo te razloge. Mislio sam da je 
to va{eg dobra radi {to dolazim sam; tako o~igledno sm i tako bezopasan ne mogu da 
predstavljam pretnju, da naru{avam ravnote`u. Umesto invazije, dolazi obi~an glasnik. 
Ali nije sve samo u tome. Sm ja nisam kadar da promenim va{ svet. Ali zato on mene 
mo`e da promeni. Sm, ja moram i da slu{am, a ne samo da govorim. Sm, odnos koji 
kona~no uspostavim, ako do toga uop{te do|e, nije bezli~an i ne samo politi~ki: on je 
pojedina~an, on je li~an, on je i vi{e i manje od politi~kog. Ne Mi i Oni; ne Ja i Oni; ve} 
Ja i Ti. Ne politi~ki, ne pragmatski, ve} misti~ki. U izvesnom smislu, Ekumen nije 
politi~ko, ve} misti~ko telo. On smatra da su po~eci izuzetno va`ni. Po~eci i sredstva. 
Njegovo u~enje sasvim je suprotno u~enju da svrha opravdava sredstva. On stoga ide 
tananim putevima, sporim, neobi~nim i rizi~nim; sli~no kao {to ide i evolucija, koja je u 
izvesnom smislu njegov uzor... I tako sam poslat sm, va{eg dobra radi? Ili mog? Ne 
znam. Ta~no je da su stvari ovako ote`ane. Ali ja bih sa istim pravom mogao da te pitam 
zbog ~ega vi nikada niste na{li za shodno da izmislite vazduhoplovna vozila? Jedan mali, 
ukradeni avion mogao je da nas po{tedi mnogih te{ko}a!" 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
143 
 
"Kako bi ikada ~oveku zdravog razuma moglo da padne na pamet da je u stanju 
da leti?" uzvrati Estraven ozbiljno. Bio je to po{ten odgovor na svetu gde nijedan `ivi 
stvor nema krila i gde ~ak ni sami an|eli iz jome{kog ustrojstva svetosti ne lete, ve} se 
samo bez krila spu{taju na zemlju poput paperjastog snega, poput vetrom no{enog 
polena ovog sveta bez cve}a. 
 
Sredinom nimera, posle silnog vetra i ljute studeni, lepo vreme nas je pratilo 
mnogo dana. Ako je i bilo oluja, one su besnele ju`no od nas, dole, dok smo mi, unutar 
me}ave, imali veoma obla~no vreme, ali gotovo bez vetra. Sloj oblaka u po~etku je bio 
tanak, tako da je vazduh mutno obasjavala ravnomerna sun~eva svetlost bez vidljivog 
izvora, koja se odbijala kako od oblaka, tako i od snega, odozgo i odozdo. Preko no}i, 
sloj je postao deblji. Sve sjajnosti je nestalo i ni{ta nije preostalo. Izi{li smo iz {atora u 
ni{ta. Sanke i {ator su bili tu, Estraven je stajao pokraj mene, ali ni on ni ja nismo bacali 
senku. Prigu{ena svetlost prostirala se svuda unaokolo. Kada smo krenuli po prhkom 
snegu, otisci na{ih stopala nisu se mogli videti po senci. Nismo ostavljali nikakav trag. 
Sanke, {ator, on, ja: ni~eg drugog nije bilo. Nije postojalo sunce, nebo, obzorje, svet. 
Samo beli~asto-siva praznina u kojoj se ~inilo kao da lebdimo. Taj privid bio je tako 
uverljiv da mi je te{ko polazilo za rukom da odr`im ravnote`u. Moje srednje uho bilo je 
naviklo da od o~iju dobija potvrdu o tome kako stojim; ali te potvrde nije vi{e bilo; kao 
da sam najednom oslepeo. Sve je jo{ izgledalo dobro dok smo pakovali stvari, ali kada 
smo stali da vu~emo, postalo je - bez i~ega ispred, bez i~ega u {ta bi se gledalo, bez 
i~ega na ~emu bi se oko zadr`alo - najpre neprijatno, a onda iscrpljuju}e. Trebalo je da 
nam ide kao po loju. Ali napredovali smo sve sporije, tumaraju}i kao u mraku kroz 
potpuno nezapre~enu ravnicu i bio je potreban veliki napor volje da bi se brzina pove}ala 
do prose~nog tempa. Svaka, i najmanja promena na povr{ini dolazila je kao iznena|enje, 
sli~no neo~ekivanom basamku, ili o~ekivanom ali nepostoje}em prilikom penjanja uz 
stepeni{te, jer ispred se ni{ta nije videlo: nije bilo senki koje bi ukazale na prepreku. 
Skijali smo slepi {irom otvorenih o~iju. Iz dana u dan prilike se nisu menjale i po~eli 
smo da skra}ujemo dnevne deonice, zato {to bismo se ve} sredinom popodneva znojili i 
tresli od napora i umora. Po~eo sam da ~eznem za snegom, za me}avom, za bilo ~ime; 
ali iz jutra u jutro izlazili smo iz {atora u prazninu, belo vreme, u ono {to je Estraven 
zvao nesenka. 
 
Jednog dana oko podneva, odorni nimera, {ezdeset prvog dana na{eg putovanja, 
to blago, slepo ni{tavilo oko nas po~elo je da se rasta~e i da se mre{ka. Pomislio sam da 
me o~i varaju, {to se ~esto doga|alo, i gotovo da nisam obratio pa`nju na tu tananu, 
bezna~ajnu promenu vazduha, sve dok iznenada nisam opazio, malo, bledo, mrtvo sunce 
iznad glave. I spustiv{i pogled sa sunca, spazio sam pravo pred sobom glomazno, tamno 
obli~je kako se pomalja iz praznine prema nama. Crni pipci povijali su se nagore, 
opipavaju}i oko sebe. Zastao sam kao ukopan, cimnuv{i Estravena tako da se okrenuo na 
skijama, jer smo se obojica nalazili u hamu i vukli. "[ta je to?" 
 
Pogledao je u tamni, ~udovi{ni oblik skriven u magli i najzad progovorio: 
"Hridine... Mora da su to E{erhotske hridine." Nastavili smo da vu~emo. Nalazili smo se 
miljama daleko od te stvari, za koju mi se u~inilo da je gotovo nadohvat ruke. Kada se 

---