Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
144 
belo vreme preobratilo u gustu, poleglu maglu, a zatim sasvim razvedrilo, jasno smo 
ugledali hridine pred sam zalazak sunca: nunataci, veliki, izbrazdani, ogoljeni kameni 
{iljci koji {tr~e iz leda, ne pomaljaju}i se pri tom vi{e no {to ledeni breg viri iznad 
morske povr{ine: studen je uronila planine, koje su bile mrtve ve} eonima. 
 
One su nam pokazale da se nalazimo ne{to severnije od najkra}eg puta, ako se 
moglo verovati r|avo nacrtanoj karti koja je bila sve {to smo imali. Narednog dana prvi 
put smo skrenuli malo na jug od isto~nog smera. 
 
 
 19. 
POVRATAK 
 
Po tamnom, vetrovitom vremenu pohrlili smo napred, obodreni prizorom 
E{erhotskih hridina, prve stvari osim leda, snega i neba koju smo videli posle sedam 
nedelja. Prema karti je izgledalo da nisu daleko od [en{ejskih mo~vara na jugu, odnosno 
od Guten{kog zaliva na istoku. Ali to nije bila verodostojna karta Gobrinskog kraja. A i 
mi smo postajali sve umorniji. 
 
Nalazili smo se bli`e ju`noj ivici Gobrinskog gle~era nego {to je karta 
pokazivala, budu}i da smo po~eli, drugog dana po{to smo krenuli prema jugu, da 
nailazimo na led sabijen pod pritiskom i na raspukline. Led nije izgledao toliko grbovit i 
ispucao kao u predelu Plamenih bregova, ali je zato bio krt. Postojala su ulegla 
udubljenja koja su se prostirala na mnogo jutara, po svoj prilici jezera preko leta; la`na 
sne`na patosja koja su uz gromki huk mogla da propadnu svuda unaokolo, u vazdu{ni 
d`ep dubok ~itavu stopu; ro{ave i sitaste povr{ine pune sitnih rupa i pukotina; a sve 
~e{}e su se javljale i velike raspukline, stari kanjoni u Ledu, me|u kojima su neke bile 
{iroke kao planinske klisure, dok je raspon drugih iznosio dve ili tri stope, ali su zato bile 
duboke. U odirni nimeru (prema Estravenovom dnevniku, zato {to ga ja nisam vodio), 
sijalo je jarko sunce i duvao je sna`an severni vetar. Dok smo prelazili sa sankama preko 
sne`nih mostova iznad uskih raspuklina, bacali bismo poglede levo i desno u plava okna 
i provalije u koje su komadi}i leda, {to su ih kliza~i odvaljivali, padali uz 
svepro`imaju}u, tihu i ne`nu muziku, kao kada bi srebrne strune pri padu dodirivale 
tanke kristalne ravni. Se}am se poletnog, snenog, opojnog zadovoljstva koje nas je 
pro`imalo tog jutra dok smo vukli sanke preko suncem obasjanih bezdana. Ali nebo je 
po~elo da beli, a vazduh da se zgu{njava; senke su izbledele, a plavetnilo je iskopnelo sa 
neba i snega. Nismo bili pripravni na opasnost belog vremena na ovakvoj povr{ini. Kako 
je led postao veoma neravan, ja sam gurao, dok je Estraven vukao; pogled mi je bio 
upravljen na sanke i potpuno sam se udubio u {to pomnije guranje, kada mi najednom 
{ipka za koju sam se dr`ao umalo ne izelte iz ruku, po{to su sanke, uz nagli cimaj, 
neo~ekivano pojurile napred. Nagonski sam zadr`ao {ipku i doviknuo Estravenu da 
uspori, pomisliv{i da je to on ubrzao na nekom glatkom delu puta. Ali sanke su se 
potpuno zaustavile, nagnute prednjim delom nadole, a od Estravena nije bilo ni traga. 
 
Gotovo sam pustio {ipku da bih oti{ao da vidim {ta je sa njim. Puka je sre}a {to 
to nisam u~inio. I dalje sam je ~vrsto dr`ao, dok sam se glupo osvrtao unaokolo, kada 
opazih rub raspukline, koji se mogao videti zahvaljuju}i odvaljivanju i drobljenju 
naspramnog dela sru{enog sne`nog mosta. Estraven je u uspravnom polo`aju propao 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
145 
pravo dole i jedino je moja te`ina zadr`ala sanke da se ne sunovrate za njim; na ~vrstom 
ledu, iznad provalije, stajala je jo{ samo stra`nja tre}ina kliza~a. Sanke su i dalje polako 
klizile nadole, vu~ene te`inom njegovog tela koje je visilo u jami, oka~eno o ham. 
 
Nalegao sam se svom te`inom na stra`nju {ipku i po~eo da vu~em, ljuljam i 
klackam sanke kako bih ih {to vi{e udaljio od ruba raspukline. Nije i{lo lako. Ali upro 
sam iz sve snage na {ipku i vukao sve dok ih na jedvite jade nisam pokrenuo, a onda uz 
trzaj odmakao od ponora. Estraven se uhvatio rukama za ivicu, tako da je teret oslobodio 
svoje te`ine. Stao je da se uspinje, potpomognut hamom koji ga je vukao, i kona~no se 
prevalio preko ivice, spustiv{i se licem na led. 
 
Klekao sam pored njega poku{avaju}i da mu skinem ham, uznemiren zbog 
na~ina na koji se opru`io po tlu, potpuno nepokretan, izuzev dahtavog, te{kog podizanja 
i spu{tanja grudnog ko{a. Usne su mu bile modre, a jedna strana lica u modricama i 
izgrebana. 
 
Nesigurno se podigao i prozborio piskutavim {apatom: "Plavo... sve je plavo... 
Kule u ponorima..." 
 "[ta? 
 
"U raspuklini. Sve je plavo... puno svetlosti." 
 
"Da li ti je dobro?" 
 
On po~e ponovo da stavlja ham. 
 
"Po|i ti napred... vezan za u`e... sa {tapom", prodahta Estraven. "Biraj kuda 
ide{." 
 
Satima je jedan od nas sam vukao, dok je drugi predvodio, veoma obazriva 
koraka kao da hoda po jajima, ispituju}i najpre {tapom svaki korak puta. Pri belom 
vremenu nije se mogla videti raspuklina sve dok se ne bi pogledalo u njen ponor... {to je 
moglo biti prekasno, budu}i da su ivice stajale izbo~ene nad bezdanom i da nisu uvek 
bile ~vrste. Svako spu{tanje stopala na tlo donosilo je iznena|enje, propadanje ili trzaj. 
Nije bilo senki. Samo jednoli~na, bela, be{umna kugla: kretali smo se u unutra{njosti 
jedne ogromne lopte od smrznutog stakla. U kugli nije bilo ni~ega, ba{ kao ni izvan nje. 
Ali u samom staklu postojale su naprsline. Provera pa korak, provera pa korak. Provera 
nevidljivih napuklina kroz koje se moglo ispasti iz bele staklene lopte i padati, padati, 
padati... Napetost koja nije popu{tala polako je po~ela da mi obuzima sve mi{i}e. Postalo 
je izvanredno te{ko na~initi svaki novi korak. 
 
"[ta se dogodilo, D`enri?" 
 
Stajao sam kao okamenjen posred ni~ega. Suze su mi tekle, zamrzavaju}i mi 
o~ne kapke. Ja rekoh: "Bojim se da ne padnem." 
 
"Ali vezan si u`etom", re~e on. A onda, pri{av{i i uveriv{i se da se nigde oko 
mene ne vidi nikakva raspuklina, postalo mu je jasno {ta je posredi i zato re~e: 
"Podignimo bivak ovde." 
 
"Jo{ nije vreme, treba da idemo dalje." 
 
On je ve} skidao {ator sa sanki. 
 
Kasnije, po{to smo obedovali, on re~e: "Bilo je vreme da se zaustavimo. Mislim 
da dalje ne mo`emo ovako. Kako izgleda, Led ve} po~inje polako da se spu{ta i od sada 

---