Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
140 
 
To mu nikada nije i{lo lako. Nije bio u pitanju nedostatak nadarenosti, niti 
nesposobnost da se usavr{i ve{tina, ve} je stvar bila u tome {to ga je to duboko 
uznemiravalo i {to nije mogao da ga otvoreno prihvati. Brzo je nau~io da postavlja 
prepreke, ali nisam siguran da je ose}ao da se mo`e osloniti na njih. Mo`da je i sa svima 
nama bilo isto, kada su prvi u~itelji do{li pre mnogo vekova sa Rokanonovog sveta da 
nas upute u "Poslednje ume}e". Mo`da je Getenjanin, budu}i pojedina~no celovit, 
primao telepatski govor kao nasilje nad tom celovito{}u, kao naru{avanje tog jedinstva, 
{to je te{ko mogao da podnese. A mo`da je u pitanju bio samo Estravenov poseban 
karakter, u kome su kako otvorenost tako i zatvorenost bile veoma jake: svaka re~ koju 
bi on izgovorio nicala je iz jo{ dublje ti{ine. ^uo je moj glas kojim sam mu se obratio 
umom kao glas mrtvog ~oveka, kao glas njegovog brata. Nisam znao {ta, osim ljubavi i 
smrti, le`i izme|u njega i tog brata, ali znao sam da bi se on, kad god bih ga oslovio 
umom, trgao kao da sam mu dodirnuo `ivu ranu. I tako, ta prisnost umova koju smo 
uspostavili predstavljala je, dodu{e, vezu me|u nama, ali nejasnu i {krtu, odnosno takvu 
koja nije dopu{tala ja~e osvetljavanje (kako sam o~ekivao), nego je samo pokazivala 
pravi opseg tame. 
 
Iz dana u dan mileli smo prema istoku preko ledene ravnice. Kada je protekla 
polovina prdvi|enog vremena na{eg putovanja, trideset peti dan, odorni tanern, bili smo 
jo{ poprili~no daleko od mesta koje je predstavljalo polovinu puta do odredi{ta. Mera~ 
na sankama pokazivao je, dodu{e, da smo prevalili oko ~etiri stotine milja, ali verovatno 
je samo tri ~etvrtine od toga bilo pravo napredovanje, tako da smo samo veoma grubo 
mogli da procenimo koliko nam je jo{ preostalo. Utro{ili smo premnogo dana, milja i 
zaliha u dugotrajnim upiranjima da se uspnemo na Led. Estravena nisu toliko 
zabrinjavale kao mene stotine milja koje su se jo{ pru`ale pred nama. "Sanke su lak{e", 
re~e on. "[to se vi{e budemo pribli`avali kraju puta, one }e postajati sve lak{e; a ako 
bude neophodno, uvek mo`emo i da smanjimo obroke. Do sada smo veoma dobro jeli, 
zna{." 
 
U~inilo mi se da je ironi~an, ali trebalo je da ga ozbiljno shvatim. 
 
^etrdesetog, kao i dva naredna dana bili smo zavejani u me}avi. Tokom tih 
dugih ~asova mirovanja u {atoru Estraven je gotovo bez prekida spavao i nije ni{ta jeo, 
premda je u vreme obeda pio or{ ili za{e}erenu vodu. Navaljivao je da ja jedem, iako 
samo polovinu uobi~ajenog sledovanja. "Nema{ iskustva u gladovanju", re~e. 
 
Ovo me je ponizilo. "A koliko ti ima{... lorde jedne pokrajine i predsedni~e 
vlade...?" 
 
"D`enri, mi se ve`bamo u li{avanju sve dok mu ne postanemo veoma vi~ni. 
Kao dete, u~io sam da gladujem kod ku}e u Estreu, kao i kod handarata u tvr|avi 
Roterer. Ta~no je, dodu{e, da sam izgubio vi~nost u Erenrangu, ali zato sam po~eo da se 
pripravljam i Mi{noriju... Molim te, u~ini kako ti ka`em, prijatelju; znam {ta radim." 
 
Stvarno je znao i ja ga poslu{ah. 
 
Nastavili smo jo{ ~etiri dana, po veoma velikoj hladno}i, nikada iznad minus 
dvadest pet stepeni, a onda nam je ponovo olujni vetar doneo me}avu u lice, sa istoka. 
Tokom dva minuta prvog sna`nog naleta sneg je zasipao tako gusto da od njega nisam 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
141 
bio u stanju da vidim Estravena na ciglih {est stopa od mene. Okrenuo sam le|a njemu, 
sankama, lepljivom, zaslepljuju}em, zagu{uju}em snegu, kako bih mogao da di{em, a 
kada sam se samo minut kasnije okrenuo, njega je nestalo. Nestalo je i sanki. Ni~ega nije 
bilo. Napravio sam nekoliko koraka prema mestu gde su se nalazili i osvrnuo se 
unaokolo. Povikao sam, ali ni sam nisam ~uo vlastiti glas. Bio sam gluv i potpuno sam 
na jednom svetu gusto ispunjenom probadaju}im, sivim iglicama. Obuzela me je panika 
i po~eo sam da se teturam napred, mahnito dozivaju}i umom: "Tereme!" Tik ispod moje 
ruke, spu{ten na kolena, on mi re~e: "Hodi, pomozi mi oko {atora." U~inio sam to i 
nikada mu nisam pomenuo onaj tren panike. Nije ni bilo potrebe za to. 
 
Me}ava je potrjala dva dana; izgubili smo ukupno pet dana, a bi}e ih jo{. Nimer 
i aner su meseci velikih oluja. 
 
"Prili~no smo utanjili, zar ne?" rekoh jedne no}i, po{to sam izmerio sledovanje 
gi{i-mi{ija i stavio ga da se rastopi u klju~aloj vodi. 
 
On mi uputi pogled. Njegovo ~vrsto, {iroko lice odra`avalo je gubitak te`ine po 
dubokim senkama ispod jagodica, o~i su mu bile upale, a usne popucale i sme`urane. 
Sam Bog zna na {ta sam ja li~io, kad je on tako izgledao. Nasme{io mi se: "Ako budemo 
imali sre}e, uspe}emo, ako je ne budemo imali, ne}emo." 
 
Iste re~i govorio je od samog po~etka. Uz svu moju bri`nost, uz svu spremnost 
da se hvatam za poslednju, o~ajni~ku slamku i tako dalje, nikada nisam bio dovoljno 
ralisti~an da mu poverujem. ^ak sam i sad mislio: Kada se ve} toliko upiremo, jama~no 
}emo... 
 
Ali Led nije uzimao u obzir na{e upiranje. A i za{to bi? Razmere se o~uvane. 
 
"Kako stoji sa tvojom sre}om, Tereme?" rekoh najzad. 
 
Na to se nije osmehnuo. Niti je odgovorio. Pro{lo je neko vreme pre no {to je 
rekao: "Razmi{ljao sam o svima njima dole." Dole je za nas zna~ilo: jug, svet ispod 
ledene plohe, oblast zemlje, ljudi, puteva, gradova, svega onoga {to je sada bilo te{ko 
zamisliti kao ne{to {to stvarno postoji. "Zna{ da sam kralju poslao glas o tebi onog dana 
kada sam oti{ao iz Mi{norija. Preneo sam mu ono {to sam saznao od [usgisa, da }e{ biti 
poslat na pulefensko dobro. U tom trenutku nisam imao neki odre|en naum, ve} sam 
delao prema trenutnom porivu. Kasnije sam porazmislio o preduzetom koraku. Stvari bi 
mogle da imaju ovakav tok: kralj }e u svemu videti priliku da odigra {ifgretor. Tibe }e 
ga odvra}ati, ali Argaven }e se u me|uvremenu ve} pomalo zasititi Tibea i ne}e 
poslu{ati njegov savet. Sprove{}e istragu. Gde je izaslanik, gost Karhide? Mi{nori }e 
lagati: umro je od groznice horm ove jeseni, veoma sa`aljevamo slu~aj. A kako onda da 
nam je stiglo obave{tenje od na{e ambasade da se on nalazi na pulefenskom dobru? Ne, 
nije tamo, mo`ete se i sami uveriti. Ali ne, nipo{to, ni govora, dovoljna nam je re~ 
satrpeznika Orgoreina... Me|utim, nekoliko nedelja posle ovih razmena poruka izaslanik 
se pojavljuje u severnoj Karhidi, po{to je pobegao sa pulefenskog dobra. Zaprepa{}enost 
u Mi{noriju, ozloje|enosti u Erenrangu. Gubitak obraza za satrpeznike, uhva}ene u la`i. 
Predstavlja}e{ pravo blago, davno izgubljenog brata po ognji{tu, za kralja Argavena, 
D`enri. Ali ne zadugo. Odmah mora{ da po{alje{ poziv zvezdanom brodu ~im ulu~i{ 
prvu priliku; da dovede{ svoje ljude u Karhidu i izvr{i{ poslanstvo, smesta, pre no {to 

---