Žene u nauci: od arhimeda do ajnštajna osvajanje osvojenog

111
ne/iSPraVLjene nePraVde
Watson, 1928– ), britanski fizičar Fransis Krik (Francis crick, 1916–2004) i bri-
tanski molekularni biolog moris Vilkins (maurice Wilkins, 1916–2004) dobili su 
1962. godine nobelovu nagradu za otkriće dnK. Bilo je to šest godina posle pre-
rane smrti četvrtog člana ovog tima rozalind Franklin. 
rozalind elsi Frenklin
 (rosalind elsie Franklin, 1920–1958), iz imućne 
jevrejske porodice, pohađala je školu za devojke u Londonu, jednu od 
malobrojnih u kojoj su se predavale i fizika i matematika. uprkos očevom 
protivljenju, doktorirala je fizičku hemiju 1945. na univerzitetu u Kembridžu. 
Period neposredno posle drugog svetskog rata, do 1950, provela je u Parizu, u 
Francuskoj državnoj hemijskoj laboratoriji, u kojoj je naučila tehniku difrakcije 
x-zraka. Vratila se u Kembridž 1951, gde je srela morisa Vilkinsa, koji je u početku 
mislio da je samo talentovana tehničarka. nažalost, Vilkins nije promenio to 
mišljenje ni tokom njihovog višegodišnjeg zajedničkog rada. 
u naredne dve godine Franklin i Vilkins radili su na razjašnjenju strukture 
dnK, razmenjujući ideje sa Krikom i Votsonom, koji su se bavili istim 
problemom. u stvari, rozalind je bila ta koja je na osnovu difrakcionih snimaka 
zaključila da dnK ima uređenu kristalnu strukturu i da su ti dugački lančani 
molekuli verovatno raspoređeni u obliku heliksa. to je džejmsu Votsonu dalo 
ideju za model dnK kao dvostrukom heliksu, i rad koji je objavio sa Krikom u 
časopisu 
Nature 1953. bio je prekretnica u našem shvatanju strukture bioloških 
makromolekula i ključno otkriće savremene genetike (crick, 1988; Watson, 
1980; maisel i Smart, 1997; apotheker and Sarkadi, 2011).
 
Rozalind Frenklin 
DNK heliks (rendgenoskopski snimak)
Zbog stalnih nesuglasica sa Vilkinsom, rozalind je iste godine otišla iz 
laboratorije i prešla na univerzitet u Londonu. tu je, primenjujući i dalje metodu 
spektroskopije X-zraka, odredila strukturu mozaičkog tobako virusa, polio virusa 
i drugih bioloških makromolekula. u Londonu je i umrla, pre nego što su trojica 

---

112
Žene u nauci : od Аrhimeda do Аjnštajna
njenih kolega dobila nobelovu nagradu za njihovo zajedničko otriće (milar i sar., 
2003; maddox, 2003).
I druge
nažalost, postoji čitav niz naučnica čiji je doprinos razvoju nauke 20. veka skoro zabo-
ravljen. među njima su već pomenuta herta Sponer, poznata po radovima u oblasti 
kvantne mehanike i ajda tak nodak (ida eva tacke noddak, 1896–1979). 
ajda novak je diplomirala je hemiju na univerzitetu u Berlinu (1919) i posle 
dve godine odbranila doktorsku disertaciju. u Berlinu je upoznala i budućeg 
supruga Vladimira nodaka (1893–1960), takođe hemičara. od 1935. predavala je 
na univerzitetu u Frajburgu. rat je provela u Strazburu, a potom je neko vreme 
predavala u turskoj, da bi se 1956. ponovo vratila u nemačku. Bila je prva žena koja 
je održala plenarno predavanje u društvu hemičara nemačke 1925. godine. otkrila 
je element 
rentium 1931, a u istom radu pomenula je i element pod rednim brojem 
43, koji su šest godina kasnije otkrili Karlo Perije (carlo Perrier, 1886–1948) i emilio 
Serž (emilio Serge, 1905–1989) i nazvali ga 
tehnecijum (Grubišić, 2007). Zanimljivo 
je da je još 1943. novak pokušala da ubedi enrika Fermija da je proces koji se odvija 
pri bombardovanju jezgara uranijuma neutronima u stvari proces raspadanja jezgra 
(fisije), a ne dobijanje težih elemenata, ali je on ovu ideju odbacio (milar i sar., 2003; 
apotheker and Sarkadi, 2011).
Kanađanka harijet Bruks (harriet Brooks, 1876–1933) bila je prva žena koja 
je stekla master titulu iz fizike, 1901. na univerzitetu makgil (mcGill). Sarađivala 
je sa poznatim fizičarima toga doba Sodijem
100
, tomsonom
101
 i hanom, a ernest 
raderford
102
 je smatrao da je, pored marije Kiri, ona najznačajnija žena naučnica u 
oblasti radioaktivnosti. nažalost, posle udaje 1907. napustila je naučnu karijeru. 
nezaobilazno ime u istoriji savremene nauke svakako je i Ketlin jardli 
Lonsdejl (Kathlin Yardli Lonsdale, 1903–1971), hemičarka po osnovnom 
obrazovanju i asistentkinja nobelovca Vilijama Braga
103
. Bila je pionirka u oblasti 
kristalografije X-zraka, prva je odredila strukturu dijamanta, pa se danas jedan 
redak dijamant iz meteorita naziva po njoj. izabrana je u Londonsko kraljevsko 
društvo 1945. (oglivie et al., 2000; apotheker and Sarkodi, 2011). 
100  Frederik Sodi (Frederic Soddy, 1877–1956), engleski radiohemičar, sa raderfordom postavio 
teoriju radioaktivnog raspada. dobio nobelovu nagradu za hemiju 1921, uveo termin 
izotopi za ele-
mente koji imaju isti atomski, ali različit maseni broj.
101  j. j. tomson (joseph john thomson, 1856–1940), britanski fizičar; postavio teoriju kapljičnog 
modela atoma. dobio nobelovu nagradu za otkriće 
elektrona 1906. godine.
102  ernest raderford (Baron ernest rutherford, 1871–1937), novozelandski fizičar i hemičar, sma-
tra se „ocem“ nuklearne fizike; 1908. dobio nobelovu nagradu za otkriće 
dezintegracije elemenata (ra-
dioaktivnosti).
103  henri Brag (henry Bragg, 1826–1942), britanski fizičar, hemičar i matematičar. dobio no-
belovu nagradu za fiziku 1915, zajedno sa sinom Vilijemom (William Bragg, 1890–1971) za otkriće 
difrakcije X–zraka.

---

113
ne/iSPraVLjene nePraVde
Značajan doprinos razvoju atomske i nuklearne fizike dala je i elen Glediš 
(ellen Gledisch, 1879–1968), prva žena koja je u norveškoj izabrana za 
profesorku hemije na univerzitetu u oslu i koja je odredila period poluraspada 
radioaktivnog elementa radijuma. Kao i mnoge druge žene toga vremena, nije 
mogla da upiše hemiju, pa je prvo radila kao pomoćnica u apoteci, a zatim kao 
asistentkinja u hemijskoj laboratoriji univerziteta u oslu. tek 1906. primljena je 
na studije hemije. Po diplomiranju, nekoliko godina je radila u institutu marije 
Kiri na izdvajanju čistih radijumovih soli, a zatim je na početku Prvog svetskog rata 
otišla u Sad, na univerzitet jejl. Po povratku u oslo, 1929. izabrana je u zvanje 
redovnog profesora. tokom drugog svetskog rata učestvovala je u norveškom 
pokretu otpora (milar i sar., 2003).
u institutu marije Kiri radila je i margerit Perej (marguerite Perey, 1909 
–1975), francuska hemičarka, koja je 1939, još kao studentkinja, otkrila element 
francijum. i pored toga, diplomirala je tek 1946. godine. Posle rata radila je u 
nuklearnom istraživačkom centru u Strazburu, gde je kasnije bila i direktorka. 
margerit Perej je prva žena izabrana u Francusku akademiju nauka, 1962. godine 
(apotheker and Sarkadi, 2011).
Čijen Vu
Posebno mesto među naučnicama koje je nobelov komitet nepravedno zaobišao 
pripada fizičarki Čijen šijung Vu (chien Shiung Wu, 1912–1997). rođena je u Kini, a 
posle diplomiranja emigrirala je u Sad, gde je odbranila doktorsku tezu iz fizike 1936. 
na prestižnom Berkli univerzitetu. Bila je uključena u menhetn projekat tokom drugog 
svetskog rata. Bavila se teorijom elementarnih čestica i dokazala nepostojanje pravila 
simetrije. na osnovu rezultata njenih eksperimenata, potvrđena je teorija dvojice 
američkih fizičara kineskog porekla, cung dao Lija (tsung dao Lee, 1926– ) i Čijen 
ning janga (chien ning Yang, 1922– ), koji su za to dobili nobelovu nagradu 1957. 
godine. Vu, koju su zvali 
kineska madam Kiri, izabrana je za predsednicu američkog 
društva fizičara 1975. godine (oglivie et al., 2000; Byers i Williams, 2006).

---