Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
152 
zapa`anja o zvukovima i ti{inama Leda, o vremenu bez senki, o tami no}i. Slu{aju}i ga, 
bio sam op~injen kao i svi ostali i nisam skidao pogled sa tamnog lica mog prijatelja. 
 
Krenuli smo iz Kurkurasta tesno zbijeni u kabini nabija~a puteva, velikog 
motornog vozila koje valja i nabija sneg na karhidskim drumovima; ovo je jedini na~in 
da se putevi odr`avaju prohodni zimi, budu}i da bi na njihovo potpuno ra{~i{}avanje 
oti{la polovina vremena i novca kraljevstva, a to nije neophodno, jer se za celi zimski 
saobra}aj ionako koriste kliza~i. Nabija~ je mileo brzinom od dve milje na ~as, tako da 
smo stigli u naredno selo ju`no od Kurkurasta davno posle sumraka; tu smo, kao i uvek, 
bili lepo do~ekani, ugo{}eni i dobili preno}i{te. Slede}eg dana nastavili smo put pe{ice. 
Sada smo se kretali prema unutra{njosti kopna od priobalnih brda koja su zaustavljala 
nalete severnog vetra iz Guten{kog zaliva; bilo je to gu{}e nastanjeno podru~je, tako da 
vi{e nismo i{li od bivaka do bivaka, ve} od ognji{ta do ognji{ta. U nekoliko navrata 
povezli smo se motornim sankama, jednom prilikom ~itavih trideset milja. Drumovi su 
bili dobro nabijeni i valjano ozna~eni, iako je ~esto padao gust sneg. Ranci su nam uvek 
bili puni hrane, za {ta bi se pobrinuo doma}in na{eg poslednjeg kona~i{ta; na kraju 
svakog dnevnog puta o~ekivali bi nas krov nad glavom i vatra u ognji{tu. 
 
Pa ipak, tih osam ili deset dana lagodne vo`nje i skijanja kroz gostoljubivi kraj 
bili su najte`i i najsumorniji deo celog na{eg putovanja, gori ~ak i od uspona na gle~er, 
tegobniji od poslednjih dana gladi. Saga je bila zavr{ena, pripadala je Ledu. Bili smo 
veoma umorni. I{li smo pogre{nim pravcem. Vi{e nismo ose}ali radost. 
 
"Ponekad mora{ da ide{ nasuprot okretanju to~ka", rekao je Estraven. Bio je 
postojan kao i uvek, ali u njegovom hodu, glasu i dr`anju ~vrstinu je zamenila 
strpljivost, a sigurnost tvrdoglava re{enost. Bio je veoma }utljiv, pa ~ak nije ni mnogo 
mario da umom op{ti sa mnom. 
 
Stigli smo do Sasinota, grada od nekoliko hiljada stanovnika, ustoli~enog na 
brdima iznad zamrznutog Eja: beli krovovi, sivi zidovi, padine brda pro{arane crnim 
{umama i izniklim stenama, bela polja i reka; a s druge strane reke Sinotksa dolina, 
predmet spora, tako|e sva bela... 
 
Stigli smo tu sasvim praznih {aka. Najve}i deo onoga {to nam je preostalo od 
putne opreme razdelili smo raznim prdusretljivim doma}inima, tako da nam na kraju nije 
ostalo ni{ta drugo do ~abe-pe}, skije i ode}a koju smo imali na sebi. I tako smo, bez 
ikakvog tovara, i{li naprd, u nekoliko navrata raspitav{i se za pravac puta, ali ne za grad, 
ve} za jedno obli`nje dobro. Bilo je to ubogo mesto, koje nije pripadalo pokrajini, ve} je 
potpadalo pod nadle{tvo uprave Sinotske doline. U vreme kada je Estraven radio kao 
mladi sekretar u tom nadle{tvu, bio je prijatelj vlasnika dobra, pa ga je ~ak i kupio za 
njega, pre godinu ili dve, kada je jo{ pomagao da se ljudi ponovo nasele isto~no od Eja, 
u nadi da }e tako preduprediti spor oko prava na vlasni{tvo nad Sinotskom dolinom. 
Vrata nam je otvorio sam ratar, zdepast ~ovek prigu{enog glasa, otprilike Estravenovih 
godina, po imenu Tesi~er. 
 
Estraven je i{ao kroz ovo podru~je sa potpuno navu~enom kapulja~om kako bi 
prikrio lice. Pla{io se da }e ga ovde neko prepoznati. Ali nije bilo mesta toj bojazni; bilo 
je potrebno i te kako pronicljivo oko da bi se u mr{avoj skitnici koju su surove 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
153 
vremenske prilike olinjale video Hart rem ir Estraven. Tesi~er se sumnji~avo upiljio u 
njega, nesposoban da poveruje da je ovaj odista osoba za koju se izdavao. 
 
 
Tesi~er nas je primio u ku}u i gostoprimstvo koje nam je pru`io nije zaostajalo 
za pre|a{njim, iako su mu mogu}nosti bile sku~ene. Ali nije se ugodno ose}ao s nama i 
videlo se da bi mu se vi{e dopadalo da nismo tu. To se moglo razumeti; pru`iv{i nam 
okrilje, izlo`io se opasnosti da mu bude zaplenjena celokupna imovina. No, kako je tu 
istu imovinu dugovao Estravenu i budu}i da bi, da mu se Estraven nije na{ao u nevolji, 
po svoj prilici do sada bio isto tako ubogi siromah kao i mi, nije izgledalo nepravedno 
zahtevati od njega da se zauzvrat izlo`i izvesnoj opasnosti. Moj prijatelj je, me|utim, 
zatra`io pomo} od njega ne u vidu povra}aja duga, ve} kao izraz prijateljstva, ra~unaju}i 
pri tom ne na Tesi~erovu obavezu, ve} na njegovu naklonost. I odista, kada je prvi strah 
minuo, Tesi~er se otkravio i, u skladu sa karhidskom prevrtljivo{}u, najednom postao 
otvoren i nostalgi~an, tako da se do pola no}i, sa Estavenom koji je sedeo uz kamin, 
prise}ao starih dana i starih poznanstava. Kada ga je Estraven upitao da li zna za neko 
skrovito mesto, za neko napu{teno ili izdvojeno dobro, gde bi prognanik mogao da se 
pritaji mesec ili dva, u nadi da }e njegovo izgnanstvo biti opozvano, Tesi~er je bez 
oklevanja predlo`io: "Ostani kod mene." 
 
Estravenove o~i zasija{e na te re~i, ali on ipak odbi ponudu; slo`iv{i se da 
mo`da stvarno ne bi bio bezbedan tako blizu Sasinota, Tesi~er mu obe}a da }e mu 
prona}i neko skrovi{te. Ako bi Estraven uzeo la`no ime i zaposlio se kao kuvar ili 
pomo}nik na dobru, kazao je on, to bi jo{ bilo ponajbolje; takvi poslovi nisu, dodu{e, ba{ 
najprijatniji, ali zato svakako predstavljaju prihvatljivije re{enje nego povratak u 
Orgorein. "[ta bi, kog vraga, radio u Orgoreinu? Od ~ega bi tamo `iveo, a?" 
 
"Od Satrpezni{tva", re~e moj prijatelj uz prisenak svog vidrinog osmeha. 
"Tamo obezbe|uju posao svim jedinicama, zna{. Ne bi bilo pote{ko}a. Ali radije bih 
ipak ostao u Karhidi... ako stvarno misli{ da se stvar d srediti..." 
 
Zadr`ali smo ~abe-pe}, jedinu stvar od vrednosti koja nam je preostala. Slu`ila 
nam je, na ovaj ili onaj na~in, sve do samog kraja na{eg putovanja. Prvog jutra po{to 
smo do{li na Tesi~erovo dobro uprtio sam pe} na le|a i odskijao do grada. Estraven, 
razume se, nije po{ao sa mnom, ali mi je zato objasnio {ta mi valja ~initi i sve je i{lo kao 
po loju. Prodao sam pe} u gradskoj trgovini, a zatim se popeo, sa lepom svoticom novca 
koju sam dobio, na obli`nje brdo gde se nalazilo malo tehni~ko u~ili{te, u kome je bila 
sme{tena radio-stanica, i zakupio deset minuta "privatnog oda{iljanja privatnom 
prijemu". Sve stanice su imale odre|eno razdoblje u programu tokom dana koje je bilo 
namenjeno ovakvim kratkotalasnim emisijama; kako su ve}inu njih koristili trgovci za 
slanje poruka svojim prekomorskim predstavnicima ili mu{terijama u Arhipelagu, Situ 
ili Perunteru, cena im je bila prili~no visoka, ali ne i prekomerna. U svakom slu~aju 
manja od sume koja se mogla dobiti za polovnu ~abe-pe}. Mojih deset minuta padali su 
na po~etak tre}eg ~asa, dakle u pozno popodne. Kako nisam hteo da ceo dan stra}im na 
skijanje izme|u Tesi~erovog dobra i grada, pro{etao sam se malo po Sasinotu i pojeo 
obilat, dobar, jevtin ru~ak u jednoj kr~mi. Nema nikakve sumnje u to da je karhidska 

---