Goran Skrobonja Ljudi dovoljno ludi
Yüklə 495,72 Kb. Pdf görüntüsü
|
Stiv Džobs Detinjstvo 44 45
na sebi. Uspeo je, bukvalno, da natera neko drugo dete da skine svoju košulju i dâ mu je. Pred kraj četvrtog razreda gospođa Hil je poslala Džobsa na testiranje. „Imao sam rezultate na nivou druge godine srednje škole“, prisetio se on. Pošto je sada bilo jasno, ne samo njemu i njegovim roditeljima, već isto tako i njegovim učiteljima, da je on intelektualno poseban, škola je iznela neuobičajen pre- dlog da on preskoči dva razreda i pređe pravo u sedmi; to je bio najlakši način da ostane suočen s izazovom i stimulisan. Njegovi roditelji su odlučili, mnogo razumnije, da mu dozvole da preskoči samo jedan razred. Taj prelazak je bio bolan. On je bio društveno neprilago- đeni samotnjak koji se našao među decom starijom godinu dana. Još gore, šesti razred je bio u drugoj školi, Kritenden midl. Ona se nalazila samo osam ulica dalje od Osnovne škole Monta Loma, ali je – budući smeštena u kraju punom etničkih bandi – u mnogo čemu bila sasvim drugi svet. „Svakodnevno je dolazilo do tuča; baš kao i zlostavljanja u klozetima“, napisao je novinar iz Silicijumske doline Majkl S. Maloun. „U školu su redovno donosili noževe kako bi se pravili važni.“ Otprilike u vreme kada je Džobs došao, jedna grupa učenika završila je u zatvoru zbog grupnog silovanja, a autobus susedne škole bio je demoliran pošto je njena ekipa pobedila Kritendenovu u rvanju. Džobsa su siledžije često maltretirale, i usred sedmog razre- da on je roditeljima postavio ultimatum. „Zahtevao sam da me prebace u neku drugu školu“, rekao je. To je bio finansijski težak zahtev. Njegovi roditelji su jedva sastavljali kraj s krajem, ali u tim trenucima bilo je malo mesta sumnji da će se na kraju povinovati njegovoj volji. „Kad su mi se suprotstavili, rekao sam da ću jednostavno prestati da idem u školu ako budem morao da se vratim u Kritenden. Onda su se oni raspitali gde se nalaze sećanju njegovog sina. „Ako ne umete da ga zainteresujete za gradivo, sami ste krivi.“ Roditelji ga nikada nisu kažnjavali za te nestašluke u školi. „Otac mog oca bio je alkoholičar i šibao ga je kaišem, ali ja nisam siguran da sam ikad makar dobio po turu.“ I otac i majka su mu, kako je dodao, „znali da je škola kriva što me tera da pamtim gluposti umesto da me stimuliše.“ Već je počeo da pokazuje mešavinu osetljivosti i neosetljivosti, narogušenosti i ravnodušnosti, koja će ostati karakteristična za njega do kraja života. Kada je došlo vreme da se upiše u četvrti razred, u školi su zaključili kako bi najbolje bilo da Džobsa i Ferentina razmeste u različita odeljenja. Učiteljica kojoj je pripalo napredno odeljenje bila je otresita žena po imenu Imodžen Hil, poznata kao „Tedi“, i ona je postala, kako je Džobs rekao, „jedna od svetica u mom životu“. Pošto ga je nekoliko nedelja držala na oku, zaključila je da će ga najlakše srediti ako ga podmiti. „Jednog dana posle škole dala mi je vežbanku s matematičkim problemima i rekla: ’Hoću da je odneseš kući i uradiš zadatke.’ A ja sam pomislio: ’Nisi valjda blesava?’ Onda je ona izvukla jedan od onih dži- novskih lilihipa koji su izgledali veliki kao ceo svet. I rekla je: ’Kad budeš završio, ukoliko većina rešenja bude tačna, daću ti ovo plus pet dolara.’ A ja sam joj to odneo posle dva dana.“ Posle nekoliko meseci, više mu mito nije bilo potrebno. „Samo sam želeo da učim i zadovoljim je.“ Ona mu je uzvratila tako što mu je nabavila zabavni komplet za izradu sočiva i pravljenje kamere. „Od nje sam naučio više nego od bilo koje druge učiteljice, i da nje nije bilo, siguran sam da bih završio u zatvoru.“ To je osnažilo, iznova, zamisao da je poseban. „U celom odeljenju ona je marila samo za mene. Videla je nešto u meni.“ I nije videla samo inteligenciju. Godinama posle toga volela je da pokazuje sliku odeljenja iz te godine, snimljenu na Dan Havaja. Džobs se pojavio bez zahtevane havajske košulje, ali na Stiv Džobs Detinjstvo 46 47
„Hrišćanstvo kopni kada postane previše oslonjeno na veru umesto na Hristov način života ili sagledavanje sveta onako kako ga je on sagledavao“, kazao mi je Džobs. „Mislim da su različite religije samo različita vrata iste kuće. Ponekad mislim da ta kuća postoji, ponekad ne. To je velika misterija.“ Pol Džobs je tada radio u Spektra fiziksu, kompaniji u obli- žnjoj Santa Klari koja je proizvodila lasere za elektroniku i medicinske proizvode. Kao mehaničar, on je pravio prototipe proizvoda koje su smišljali inženjeri. Njegov sin je bio očaran time što je tu savršenstvo neophodno. „Laseri zahtevaju preci- zan položaj“, rekao je Džobs. „Oni zaista prefinjeni, za primenu u vazduhoplovstvu ili medicini, imaju veoma precizna svojstva. Oni bi mom tati rekli nešto kao: ’Evo šta hoćemo, i to od jednog komada metala, tako da svi koeficijenti ekspanzije budu isti.’ A on je morao da smisli kako to da izvede.“ Većinu toga je morao da smišlja od samog početka, što je značilo da je Pol morao da pravi poseban alat i kalupe. Njegov sin je bio zadivljen, ali je retko zalazio u mašinsku radionicu. „Bilo bi zabavno da je stigao da me nauči kako da koristim mlin i strug. Ali, nažalost, ja tamo nikad nisam odlazio zato što me je više zanimala elektronika.“ Jednog leta Pol je odveo Stiva u Viskonsin da posete poro- dično stočarsko imanje. Seoski život Stivu nije bio privlačan, ali upamtio je jednu sliku. Prisustvovao je rađanju teleta, i zapre- pastio se kad se malena životinja posle samo nekoliko minuta uskobeljala na noge i prohodala. „Nije to naučila, nego je već bila programirana da hoda“, prisetio se on. „Ljudska beba to ne bi mogla da izvede. Za mene je to bilo izuzetno, iako sam bio jedini koji je tako mislio.“ Izrazio je to u hardversko-softverskim terminima: „Činilo mi se da je nešto u telu i mozgu životinje bilo projektovano tako da smesta proradi zajedno, umesto da se uči.“ U devetom razredu Džobs je išao u Homstedsku gimnaziju, koja je imala prostrani kampus od jednospratnica sazidanih od najbolje škole, prikupili i poslednji cent koji su imali i kupili za 21.000 dolara kuću u lepšem kraju.“ Preselili su se samo pet kilometara na jug, u nekadašnji voćnjak kajsija u Los Altosu, pretvoren u naselje istovetnih kuća iz serijske proizvodnje. Njihova kuća, na Krist drajvu broj 2066, bila je prizemna, s tri spavaće sobe i neizbežnom garažom čija su rolo-vrata bila okrenuta prema ulici. Tamo je Pol Džobs mogao da popravlja kola, a njegov sin da se bavi elektronikom. Druga značajna karakteristika kuće bila je činjenica da se nalazila na samom unutrašnjem rubu tadašnjeg školskog okru- ga Kupertino-Sanivejl, jednog od najbezbednijih i najboljih u dolini. „Kad sam se preselio ovamo, na onim uglovima još su bili voćnjaci“, napomenuo je Džobs dok smo šetali ispred nje- gove stare kuće. „Jedan lik koji je živeo eno tamo, naučio me je kako da budem dobar organski baštovan i da pravim đubrivo. On je sve uzgajao do savršenstva. Nikad nisam jeo bolju hranu od njegove. Tada sam počeo da cenim organsko voće i povrće.“ Iako nisu bili predani vernici, Džobsovi roditelji su želeli da on ima religiozno vaspitanje, pa su ga nedeljom obično vodili u luteransku crkvu. Tome je došao kraj kad mu je bilo trinaest godina. U julu 1968. časopis Lajf je objavio šokantnu naslov- nicu s dvoje izgladnele dece u Bijafri. Džobs je to odneo na čas veronauke i rekao svešteniku: „Ako podignem prst, hoće li Bog znati koji prst ću podići pre nego što to uradim?“ Sveštenik je odgovorio: „Da, Bog je sveznajući.“ Džobs je onda izvadio naslovnicu Lajfa i upitao: „Pa zna li Bog za ovo i za to šta će se dogoditi s ovom decom?“ „Stive, znam da ne razumeš, ali da, Bog zna za to.“ Džobs je rekao kako ne želi da ima nikakve veze s klanjanjem takvom Bogu, i nikad se više nije vratio u crkvu. Međutim, pro- veo je godine izučavajući i pokušavajući da primenjuje načela zen-budizma. Dok se godinama kasnije prisećao svojih duhov- nih osećanja, kazao je da je religija najbolja kada naglašava
Stiv Džobs Detinjstvo 48 49
grupu od petnaestak učenika koji su se utorkom uveče sastajali u kafiću kompanije. „Nagovorili bi nekog inženjera iz jedne od laboratorija da dođe i priča im o tome na čemu radi“, rekao je Džobs. „Tata me je vozio tamo. Bio sam na sedmom nebu. HP je bio pionir u tehnologiji svetlosnih dioda. Zato smo razgovarali o tome šta sve može pomoću njih da se uradi.“ Pošto mu je otac sada radio za lasersku kompaniju, njega je naročito zanimala ta tema. Jedne noći je posle malo ubeđivanja nagovorio jednog od laserskih inženjera u HP-u da mu pokaže laboratoriju za holografiju. Ali najdublji utisak na njega su ostavili mali raču- nari koje je kompanija razvijala. „Tamo sam prvi put ugledao stoni računar. Naziv mu je bio 9100A, i bio je to samo malo razvijeniji kalkulator, ali je ujedno bio i prvi stoni računar. Bio je ogroman, težak možda trideset kilograma, ali je bio divan. Zaljubio sam se u njega.“ Klince iz Kluba istraživača podsticali su da rade na svojim projektima, i Džobs je odlučio da napravi merač frekvencija, za merenje broja pulseva elektronskog signala u sekundi. Bili su mu potrebni za to neki delovi koje je proizvodio HP, pa je telefonom pozvao generalnog direktora. „U to vreme ljudi nisu mogli da traže da im brojevi telefona ne budu navedeni u imenicima. Tako sam potražio Bila Hjuleta u Palo Altu i pozvao njegov kućni broj. A on se javio i proćaskao sa mnom dvadeset minuta. Obezbedio mi je delove, ali isto tako i posao u pogonu gde su pravili merače frekvencija.“ Džobs je tamo radio preko leta posle svoje prve godine u Homstedskoj gimnaziji. „Tata me je vozio tamo ujutro i vraćao me uveče.“ Njegov posao sastojao se uglavnom od „stavljanja šrafova i matica“ na montažnoj traci. Ostali radnici na traci bili su donekle neprijateljski raspoloženi prema nametljivom klincu koji se ugurao tu tako što je zvao generalnog. „Sećam se da sam rekao jednom nadzorniku: ’Obožavam ove stvari, obožavam blokova i obojenih u ružičasto, za dve hiljade učenika. „Školu je projektovao jedan slavni zatvorski arhitekta“, prisetio se Džobs. „Hteli su da bude neuništiva.“ On je u međuvremenu zavoleo pešačenje i hodao je svakodnevno petnaest ulica od kuće do škole, sasvim sam. Imao je nekoliko drugova svog uzrasta, ali upoznao je i neko- licinu starijih koji su bili zaokupljeni kontrakulturom kasnih šezdesetih godina dvadesetog veka. Bilo je to vreme kada su se svetovi zaluđenika i hipika tu i tamo preklapali. „Družio sam se s veoma pametnom decom“, rekao je on. „Mene su zanimale matematika, prirodne nauke i elektronika. Baš kao i njih, pored LSD-a i čitavog tog kontrakulturnog tripa.“ U to vreme su njegove neslane šale obično imale neke veze s elektronikom. U jednom trenutku je svoju kuću opremio zvučnicima. Ali pošto se zvučnici mogu koristiti i kao mikro- foni, kontrole je postavio u svom plakaru, i odatle je mogao da sluša šta se dešava u drugim prostorijama. Jedne noći, dok je sa slušalicama na ušima prisluškivao šta se zbiva u spavaćoj sobi njegovih roditelja, otac ga je uhvatio i ljutito zahtevao da raz- montira sistem. Mnoge večeri provodio je u garaži Larija Langa, inženjera koji je živeo u istoj ulici, nešto dalje od njegove stare kuće. Lang je na kraju poklonio Džobsu mikrofon s ugljenom koji ga je toliko fascinirao, i navukao ga na Hitkits, komplete za sklapanje amaterskih radio-stanica i druge elektronske opreme koje su u to vreme izuzetno voleli svi što su se elektronikom bavili kao hobijem. „U Hitkits kompletima sve ploče i delovi bili su obeleženi bojama, ali u priručniku je bilo objašnjeno i kako funkcionišu“, prisetio se Džobs. „Zahvaljujući tome, shvatili biste da možete napraviti i razumeti apsolutno sve. Posle pravljenja nekoliko radio-aparata, ugledali biste TV u katalogu i rekli: ’Mogu da napravim i to’, čak i ako niste to mogli. Imao sam vrlo mnogo sreće, jer sam u detinjstvu, zahvaljujući svom tati i Hitkits kompletima, poverovao kako mogu da napravim sve.“
Stiv Džobs Detinjstvo 50 51
pomoć, kad mu je bilo petnaest godina. Bio je to dvotonac, neš metropolitan, koji je njegov otac opremio MG motorom. Džobsu se auto nije zaista dopadao, ali nije hteo ocu to da kaže, niti da propusti priliku da ima sopstvena kola. „Kad bolje raz- mislim, neš metropolitan je mogao da izgleda kao neverovatno gotivan auto“, rekao je on kasnije. „Ali u to vreme bila su to najbezveznija kola na svetu. Ipak, bila su kola, pa je ta činje- nica bila sjajna.“ Posle godinu dana uštedeo je dovoljno novca zahvaljujući raznim poslovima kako bi došao do crvenog fijata 850 kupea s abartovim motorom. „Tata mi je pomogao da ga kupim i pregledam. Zadovoljstvo zbog toga što sam bio plaćen i što sam štedeo za nešto bilo je veoma uzbudljivo.“ Istog leta, između prve i druge godine u Homstedskoj gim- naziji, Džobs je počeo da puši marihuanu. „Tog leta sam se prvi put naduvao. Bilo mi je petnaest godina, i potom sam počeo redovno da koristim travu.“ U jednom trenutku, njegov otac je našao nešto trave u sinovljevom fijatu. „Šta je ovo?“, upitao je on. Džobs je hladno odgovorio: „To je marihuana.“ Bila je to jedna od retkih prilika u njegovom životu kada je oca video besnog. „Tada sam se jedini put zaista posvađao s tatom“, rekao je on. Ali otac se ponovo povinovao njegovoj volji. „Tražio je da mu obećam kako nikada više neću da duvam, ali ja to obećanje nisam hteo da mu dam.“ U stvari, do poslednje godine srednje škole petljao je i sa LSD-om i hašišom, i istovremeno istraživao učinak nespavanja na misaone procese. „Bio sam malo češće stondiran. Tu i tamo smo uzimali po kap-dve esida, obično na poljima ili u kolima.“ Ujedno je doživeo i intelektualni procvat za poslednje dve godine u srednjoj školi i shvatio da je na raskrsnici između, kako je on to video, zaluđenika zaokupljenih elektronikom i onih koji su se bavili književnošću i kreativnim poduhvatima. „Počeo sam mnogo da slušam muziku i čitam i ono što se nije odnosilo ove stvari’, i onda sam ga pitao šta on najviše voli da radi. A on je rekao: ’Da jebem, da jebem.’“ Džobsu je bilo lakše da se dodvori inženjerima koji su radili jedan sprat iznad njega. „Svakog jutra u deset služili su krofne i kafu. Peo sam se tamo i provodio vreme s njima.“ Džobs je voleo da radi. Bavio se i raznošenjem novina – otac ga je vozio kada je padala kiša – i za vreme druge godine provodio je vikende i leto kao službenik u skladištu ogromne prodavnice elektronike po imenu Haltek. Za elektroniku je ona bila isto ono što su auto-otpadi njegovog oca bili za auto-delove: raj za sakupljače koji je zauzimao čitav gradski blok, s novim, polovnim i suvišnim komponentama natrpanim u pravi lavirint od polica, bačenim bez sortiranja u kante, i nagomilanim napo- lju, u dvorištu. „Pozadi, blizu utovarne rampe, bilo je ograđeno mesto sa stvarima nalik na povađene unutrašnje delove Polarisa, podmornice koja je prodata kao ratni plen“, prisetio se on. „Sve kontrole i dugmići bili su tamo. Sve je bilo vojnički zeleno i sivo, ali su prekidači i poklopci sijalica bili crveni i ćilibar-boje. Tamo su se nalazili i oni veliki, stari prekidači – poluge koje su izgledale sjajno, kao da ćete njihovim prebacivanjem u drugi položaj podići Čikago u vazduh.“ Na prednjim drvenim tezgama punim debelih kataloga u iskrzanim koricama, ljudi su se cenjkali oko prekidača, otpor- nika, kondenzatora, a ponekad i oko najnovijih memorijskih čipova. Njegov otac je to radio s auto-delovima i uspevao je zato što je bolje nego prodavci znao koliko svaki od njih vredi. Džobs ga je u tome oponašao. Njegovo poznavanje elektronskih delova bilo je dodatno usavršeno zahvaljujući sklonosti prema pregovaranju i ostvarivanju zarade. Odlazio je na elektronske buvljake, poput pijace za trampu u San Hoseu, cenjkao se oko polovne matične ploče na kojoj je bilo nekih vrednih čipova ili komponenti, a onda to prodavao svom upravniku u Halteku. Yüklə 495,72 Kb. Dostları ilə paylaş:
|