Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 33 ~ 

 

popunjavati pričom o hiljadama radnika kao u Egiptu ili Rimu. Kad je gigantski čuvar, na isto tako nepoznat način, 

postavljen na visoki Ahu, stavljala mu se još i „kaciga” od crvenog kamena. Potom bi im udubljivali očne duplje i 

postavljali zenice od belog korala. Nakon „otvaranja” očiju, nisu više prestali da zure u nebo. Statue su izrađivali u 

različitim dimenzijama. Najmanja završena i uspravljena je imala 3,5 metra visine a najveća je bila visoka 12 metara 

(zajedno s kacigom, 14 metara). Ukupna težina statue i kacige morala je da iznosi preko 90 tona. Ali, za istraživače 

je dodatno iznenađenje bilo otkriće popularno nazvane „radionice divova” u krateru ugaslog vulkana Rano-Raraku. 

Tamo je ležalo više od stotinu pedeset napola završenih kamenih likova, delimično već isklesanih iz stene i svrstanih 

u  dugačke  vodoravne  redove,  jedan  uz  drugi.  Među  njima  se  nalazi  najveći  nedovršeni  koji  je  visok  22  metra. 

Naokolo  razbacan,  ležao  je  različit  alat:  zašiljeni  noževi  od  opsidijana,  kamena  dleta,  alat  za  poliranje,  kameni 

transportni valjci. Ceo prizor ostavlja utisak da su vajari morali da odjednom ostave svoje napola gotove figure i da 

pobegnu. Zašto, ostaće njihova tajna. Pored građevina podignutih u religijske svrhe, pronađeni su i ostaci tri puta, 

uz čije su ivice nekada bile postavljene gorostasne statue. Na jugoistoku ostrva otkrivene su ruševine dugačkih 

kamenih kuća bez prozora koje najverovatnije potiču iz razdoblja obaranja statua. Sagrađene su iznad jama u zemlji. 

U unutrašnjosti kuća iskopane su različite figure od kamena, drvene statue bogova, figure s razvučenim ušnim 

resicama. Ove poslednje figurice predstavljaju „Dugouhe”. 

Prema ostrvskim legendama, rongo-rongo ploče potiču od samog Hotu Matue koji je doveo svoj narod u „Pupak 

sveta” i sa sobom doneo šezdesetsedam svetih „drva koja govore”. Za vreme poslednjeg vladara Ariki Ngaara, pre 

upada Peruanaca, sveštenici ne samo što su umeli da čitaju te ploče nego su imali i škole u kojima su mladi sveštenici 

učili  da  pišu.  Sam  vladar  je  navodno  imao  celu  biblioteku  s  rongo-rongo  pločama.  Ove  ploče  su  izrađivane  iz 

naplavnog drveta koje je izbacilo more na obale ostrva i bile su različitih veličina i oblika. Najveća sačuvana dugačka 

je  90  cm,  ali  su  postojali  primerci  dugi  i  do  2  metra.  Iako  ih  je  nekada  na  ostrvu  bilo  na  hiljade,  zahvaljujući 

misionarima  uništene  su  sve  osim  dvadesetdve  koje  se  danas  čuvaju  u  svetskim  muzejima  u  Londonu,  Beču, 

Vašingtonu, Santiagu…Tor Hejerdal (Heyerdahl) je, međutim, tokom svojih istraživanja pronašao neke koje su do 

tada bile sakrivene. Očigledno su ih zadnji sveštenici, odgovorni za svete ploče, a predvidevši tragediju, sami sklanjali 

ili čak uništavali kako ne bi došle u nedostojne ruke. Kasnije je utvrđeno da su zapravo postojala dva pisma. Staro 

pismo  su  znali  samo  retki,  izabrani  pojedinci  (vladar,  plemići  i  sveštenici-pevači).  Ploča  ispisana  takvim  pismo 

nazivana je tongata-rongo-rongo i smatrala se tabuom. Pored tog pisma, postojalo je jedno manje tajno – demotski 

oblik prvog pisma – koje je služilo za pisanje hronika i „administrativnih akata”. Nazivali su ga tau, što znači godina 

i bilo je poznato ostatku naroda. Znanje o tongata-rongo-rongo pismu je nepovratno nestalo u rudnicima guana, 

dok je nekoliko preživelih ostrvljana i nakon spaljivanja ploča poznavalo tau. 

Tekstove su urezivali u drvene ploče pomoću opsidijana počevši iz gornjeg levog ugla ploče pa do kraja reda, 

onda bi ih okretali i nastavili na drugoj strani. Na taj način su urezani tekstovi opisivali pravilnu spiralu. Ploče su 

ispisane ne samo s obe strane, nego čak i po ivicama. Pojedini simboli imaju oblik konture, ali je celo pismo izrazito 

piktografskog  karaktera.  Na  njemu  su  sasvim  jasno  vidljivi  stilizovani  likovi  ljudi,  životinja,  biljaka,  zvezda  i 

svakodnevnih upotrebnih predmeta. Većina stručnjaka se slaže u tome da pojedini ideogrami ne predstavljaju slova, 

slogove ili reči, već samo skraćenice koje su sveštenicima trebalo da olakšaju recitovanje dugih svetih tekstova. Time 

su ih njihovi stvaraoci potpuno zaštitili, jer ako sadržaj ne znaju napamet, tekst ne mogu čitati ni oni koji poznaju 

pismo. Zbog toga je svaki dosadašnji pokušaj dešifrovanja bio neuspešan. Otkrićem starih predarijevskih kultura 

Mohendžo-daro  i  Harapa  u  dolini  Inda  i  njihovog  slikovnog  pisma  na  glinenim  pločicama,  naučnici  su  uočili 

zapanjujuću sličnost s pismom na rongo-rongo pločama. Pažljivom analizom ustanovljeno je da se čak 150 znakova 

oba pisma međusobno potpuno podudaraju. Zagonetku još više produbljuje činjenica da te dve kulture razdvaja 

20.000 km i skoro 4.000 godina. Tako se ostalim zagonetkama, nakon neuspelih pokušaja dešifrovanja, pridružuje i 

pismo. Svi pronađeni i sačuvani ostaci nemi su spomenici čovekove neugasive potrebe da ostavi traga u večnosti. 

Zadivljuje činjenica da je to moguće, ne samo u bogatim predelima Egipta, Evrope, Azije i Amerike, nego i na 

malom pustom ostrvu na najusamljenijem mestu na kugli zemaljskoj. Ovo mesto su proslavile i teorije o kontaktima 

ljudi i „bogova” tj vanzemaljaca, a tome je doprinela tajanstvenost njegove prošlosti, i legende koje se ispredaju o 

njemu. 

Stounhendž  (engl.  Stonehenge)  je  građevina  iz  neolita  i  bronzanog  doba,  nalazi  se  u  okolini  Amensberija  u 

Engleskom okrugu Viltšir, otprilike 13 km severozapadno od Solsberija. Stounhendž je deo UNESKO-ovog popisa 

Zaštićene baštine od 1986. godine. Praistorijski spomenik u Solsberijskoj niziji, u jugozapadnoj Engleskoj datira iz 

mlađeg kamenog do starijeg bronzanog doba (3000 - 1000. pne). Spada među megalitske spomenike jer je građen 

od ogromnih kamenih blokova. Nije poznato kojoj je svrsi Stounhendž služio niti koji je bio motiv njegove izgradnje, 

ali većina poznavalaca smatra da je imao ulogu u paganskim ritualima tog vremena. 

On nema jedinstvenu strukturu, nego seriju struktura koje su izmenjivane i ponovno građene za vreme perioda 

od 1500 godina. Malo je poznato o njegovim graditeljima. U 17. veku engleski sakupljač starina Džon Obri izložio je 

teoriju da je to druidski hram. Druga je pretpostavka da su sami Rimljani sagradili spomenik. Obe su pretpostavke 

---