Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 28 ~ 

 

postavili.” Blokovi se fantastično uklapaju, kao da su sečeni nožem ili makazama, i postavljeni su kao šahovska tabla. 

Tiahuanako, na granici Perua i Ekvadora, je grad koji je sagrađen od ogromnih kamenih blokova, i po tvrdnjama 

lokalnih indijanaca on postoji od pamtiveka. Po legendi Ajmara, koji su tu živeli pre Inka, to je najstariji grad na 

svetu, i sagradio ga je bog Virakoča (Beli džin). Po drugoj legendi su ga divovi podigli za jedan dan. Pominjali smo 

Virakoče, svete ljude, zbog kojih su, po svedočenju domorodaca, koje zapisao španski hroničar, i nastale naska 

crtarije. 

Najčešća lokalna legenda pominje: „Davno, kada su na Zemlji živele samo životinje, nad obližnje jezero Titikaka 

je sleteo veliki blešteći predmet. Iz njega je izašla žena sa duguljastim licem i dugim ušima koju zovu Orejona. Iz 

veze sa velikim tapirom ona je rodila nekoliko desetine dece od kojih su nastali ljudi, i onda se vratila na svoju 

zvezdu, Veneru. Većina kipova u Tiahuanaku, kao i oni na Uskršnjim ostrvima imaju dugačka lica i duguljaste uši. 

 

 

Sunčana vrata u Tiahuanaku. Šta predstavlja humanoidno biće na dovratku? 

 

Blokovi od kamena ili vulkanske lave koji su sečeni „kao britvom” se savršeno uklapaju. Grad Tiahuanako je 

podignut na maltene nepristupačnom mestu, na visini od 3 600 metara, i tog grada u udžbenicima istorije Latinske 

Amerike ili uopšte nema ili je on jednostavno „ostatak poznatih civilizacija koje su tu postojale pre Kolumba.” Kako 

su blokovi sečeni i kako dovučeni gore, to zvanična nauka nikada nije pokušala da objasni, osim „prisilnim radom 

stotina hiljada robova” a toliko robova je mogao da priušti samo Rim i eventualno Egipat ili Seleukidsko carstvo, kao 

i kasnija carstva Indije i Kine. Ti narodi nisu znali ni za gvožđe ni za točak. Građevina koja je poznata kao „Kapija 

Sunca” koja vodi u Tiahuanako je građena kao za divove. Blokovi su teški od 100 do 600 tona i ivice su im oštre. 

Nijedna građevina u Tiahuanaku ne odgovara da bi današnji čovek sa svojim mizernim stasom tu mogao da živi. Bio 

bi sićušan. Isti slučaj je i sa gradovima Kusko i Olantajambo, i još nekim zabačenim zaostavštinama po vrletima 

Perua, Bolivije, Kolumbije i Ekvadora. 

Na reljefima koji se mogu naći po zidovima ovih zdanja su zapanjujući podaci čak i za današnju nauku. Isti slučaj 

je i sa predanjima. Otkuda znanje Venerine godine, Mesečeve godine (sa greškom od 0,4 sekunde), zakrivljenost 

Zemljine ose itd. Za sada se samo zna da su Maje  imale ovakva i druga  znanja, a Maje  nisu ostavili baš toliko 

zapanjujućih tragova kao njihova braća sa južnog dela Anda. Iako je mnogo toga uništeno posle dolaska Španaca i 

katoličkih misionara, koji su te zaostavštine smatrali za delo đavola, mnogo toga je ostalo da zbunjuje arheologe. 

Otkuda ovakve pojave u relativno retko naseljenoj Latinskoj Americi i zašto baš tamo, odgovor ćemo pokušati da 

pronađemo kasnije. 

Nijedno ostrvo na svetu nije toliko usamljeno kao što je Uskršnje ostrvo, sa glavnim gradom Hanga Ro. Smešteno 

je u beskrajnom Pacifiku, nasuprot Čileanske obale koje je „otkrio” Holanđanin Jakob Rogeven (Jacob Roggeveen), 

6. aprila 1722, i nazvao „Paasch-Eyland” ili Uskršnje Ostrvo. Originalno ime mu je Te Pito - o te Henua, tj. Pupak 

Sveta, i Mata ki te Rangi - Oči Koje Posmatraju Nebo. Prvi ostrvski susedi nalaze se na ostrvu Pitkern 2075 kilometara 

zapadno, a Čile je udaljen 3 600 km. Zbog toga se na Uskrsnje ostrvo retko dolazi brodom, a avioni na jedinoj 

---

~ 29 ~ 

 

avionskoj linij iz Santijaga (Čile) poleću samo dva puta nedeljno. U njima je teško dobiti mesto i karte se neretko 

rezervišu  i  godinu  dana  unapred.  Pored  karakteristične  usamljenosti,  Uskrsnje  ostrvo  krije  i  tajne.  O  njegovoj 

prastaroj zagonetnoj proslosti gotovo se nista ne zna, i nagađa se. Ko je i zašto na ovom usamljenom i izolovanom, 

skoro najizolovanijem mestu planete, usred okeana pravio statue i ređao ih po ostrvu? 

 

 

Tiahuanako: šta znači ova predstava i koga predstavlja Ovo stvorenje ima četiri prsta i glavu nalik na TV prijemnik 

 

Naska „astronaut” kako su ga nazvali, dužine 32 metra 

 

Zna se da je na ostrvu živeo narod sa svojim jezikom i kulturom. Vekovima su 

ostrvljani  na  posebnim  daščicama  strpljivo  beležili  hronike  svog  vremena,  ali  su 

katolički misionari, proglašavajući ih „đavoljim delom”, sve uništili i spalili, namećući 

svoja verovanja. Tako su završila svedočanstva iz istorije najmisterioznijeg ostrva na 

svetu. Uskršnje ostvo (Rapa Nui ili „Veliki Rapa“). Rapa Nui nije izvorno ime ostrva. 

Njega  su  doneli  radnici  sa  ostrva  Rapa  Iti  (ostrva  Austral,  Francuska  Polinezija). 

Izvorno ime je Te pito o te henua (Pupak sveta), ali i ovo ime izgleda potiče sa ostrva 

Markiz. Kad su došli Evropljani 1722. stanovništvo je bilo u velikom opadanju zbog 

prenaseljenosti, uništenja šuma i drugih prirodnih resursa. 

Početkom  XVIII  veka  ljudska  mašta  je  nepoznatom  „Južnom  kontinentu” 

pripisivala raznovrsna blaga i čudesa, a u potragu za nepoznatim dao se i holandski 

admiral  Jakob  Rogeven  (Jacob  Roggeveen).  Oko  27°  južne  paralele,  3600  km 

zapadno od najbliže obale Južne Amerike, 2700 km istočno od najbližeg polinezijskog ostrva, Pepete, slučajno su 

ugledali  malo  usamljeno  ostrvo.  Kroz  durbin  su  na  obali  ugledali  gigantske  zidine,  iznad  kojih  su  stajale  glave 

nekakvih divova s ogromnim kacigama. Misleći da su to vojnička utvrđenja nekih kiklopskih stvorenja, Rogeven je 

preduzeo sve mere opreza i sutradan ujutru se iskrcao sa svojom posadom. Tu su ih dočekala nova iznenađenja. 

Među ogromnim kamenim terasama koje su se okomito spuštale u more, iznad kojih su, poput kamenih čuvara, 

stajale  gigantske  statue  s  ogromnim  crvenim  kacigama,  ugledali  su  ljude  normalnog  rasta.  Videli  su  kako  pri 

izlazećem suncu u nekom ceremonijalnom položaju pale vatre ispred statua. Predeo oko pobožnih urođenika i 

kamenih likova sastojao se od uređenih plantaža krompira i banana. Iznad njih su se uzdizali zeleni obronci ugašenih 

vulkana, čiji su mrtvi krateri davali jedinu pitku vodu na ostrvu. Rogeven o tom susretu ovako piše:” Silno smo se 

začudili ugledavši one statue. Nismo mogli da shvatimo kako je bilo moguće da su ljudi bez konopca i bez skela mogli 

da takve statue usprave.” 

Zahvaljujući  jednom  od  njegovih  vojnika,  Karlu  F.  Behrensu,  koji  je  kasnije  objavio  čak  dve  knjige  o  svojim 

---