Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 32 ~ 

 

Inka bili svetliji i viši od podanika, koji su ih zvali „Virakoča”, tvrdeći da pripadaju božanskoj rasi. To je ona priča o 

dolasku Feničana na tlo Amerike, koji su, kao nadmoćni, nametnuli svoju vlast domorocima. Toru Hejerdalu je na 

pamet pala ideja da je ova manjinska zajednica koja je vladala na Uskršnjem ostrvu ostatak naroda drevne civilizacije 

Mu. Postoji previše teorija o poreklu tih stanovnika, i bezbroj neuverljivih odgovora. Ipak, najnovija teorija koju su 

postavili američki naučnici, govori o njihovoj neverovatnoj sličnosti sa likovima sa statua, pronađenih u ruševinama 

najstarijeg južnoameričkog grada Tiahuanaka. Ovaj grad na Andima, nalazi se u blizini legendarnog jezera Titikaka, 

u  samom  graničnom  području  Perua  i  Bolivije,  poznat  je  po  čuvenoj  Kapiji  Sunca,  najvrednijoj  arheološkoj 

zaostavštini cije šifre i kodove nauka još uvek nije uspela da dešifruje. Istorija Tiahuanaka zadire u najdublje vrtloge 

vremene a puni sjaj doživio je pre skoro tri hiljade godina. Njegovi hramovi, popločani trgovi i veličanstveni kameni 

kipovi, svedoče o visoko razvijenoj kulturi čiji su pripadnici oko 1100. godine (n. ere) iznenada napustili sve što su 

do tada gradili i nestali u nepoznatom pravcu. Prema drevnim legendama, tada vladajući bog-kralj Kon Tiki (kakva 

sličnost sa Sumerskim bogovma – vladarima) pretrpeo je u jednom ratu užasan poraz i posle toga se sa malobrojnom 

svitom preživelih povukao preko mora - možda na Uskršnje ostrvo? Lokalna legenda i kaže da je kralj Hotu Matu sa 

narodom došao, iskrcavši se na severnoj strani ostrva. 

Udaljenost – kako će se ispostaviti - nije mogla da bude razlog koji bi to onemogućio. Norveški istrazivac Tor 

Hejerdal  je  1947.  godine  to  i  dokazao  sa  svojim  splavom  „Kon-Tiki”,  napravljenim prema  drevnom  uzoru. 

Prepuštajuci se pacifičkim vetrovima i morskim strujama, Hejerdal je sa peruanske obale uspeo stici do Polinezijskih 

ostrva. Ako je stvarno bilo tako, onda se realno moze zamisliti da su relativno primitivni i gostoprimljivi polinezijski 

ostrvljani kao bogove prihvatili begunce iz Tiahuanaka, koji su bili na visokom kulturnom nivou i koji su im podizali 

kamene spomenike nalik bogovima u koje su verovali. A ko su bili njihovi bogovi i odakle su poticali? Najstarije 

legende  najčešće  govore  o  zagonetnim  misionarima  što  su  stigli  iz  dalekih  zvezdanih  prostranstava  donoseći 

narodima Pacifika i Južne i Srednje Amerike visoka znanja iz matematike, astronomije i graditeljstva. Znali su od 

davnina za točak i polugu, imali su linearno hijeroglifsko pismo pomenuto rongorongo, koje se čita s leva na desno 

i interesantan običaj izbora vladara, neku vrstu kulta Čoveka Ptice, gde bi svi koji se prijave, sposobni momci, mogli 

da učestvuju, plivajući do malog ostrvca Motu Nui da bi ukrali jaje morske laste Manu – Tare. Najsposobniji bi ukrao 

jaje, doneo ga nazad (pod uslovom da ga ne pojedu ajkule ili ne padne sa stene) i sveštenik ga je proglašavao 

pobednikom koji bi imao za to predviđene počasti. Za senzacionaliste opet asocijacije na Feničane i pticu Feniks. 

Najupečatljiviji svedoci te civilizacije su kamene skulpture gigantskih razmera koje su uglavnom bile postavljene 

uz obalu, na posebno izgrađenim „zidinama”, i ličile su na kamene čuvare ostrva. Kamene zidine visoke nekoliko 

metara i dugačke do dvadesetak metara potiču iz najranijeg razdoblja ostrva. Drevni graditelji su ih podigli od velikih 

višeugaonih blokova od tvrdog bazalta i tako precizno spojili da između njih ne može da se provuče ni oštrica noža. 

Ovakav složeni oblik megalitske gradnje bio je poznat samo u drevnom Peruu. Njihova monumentalna arhitektura, 

kao i religija, bila je usko povezana s kretanjem Sunca tako da su te zidine služile kao žrtvenici u okviru kulta Sunca. 

Stoga su s velikom tačnošću bili orijentisani u odnosu na izlazak Sunca. U svrhu beleženja kretanja Sunca tokom 

godine,  na  vrhu  vulkana  Rano-Raraku  izgradili  su  solarnu  opservatoriju.  Pored  solarne  opservatorije,  podigli  su 

znatan broj kamenih statua ljudskog oblika i iza svakog žrtvenika. Izrađivali su četiri različita tipa statua. Jedan je bio 

mali, plosnate glave bez tela, s ogromnim izbočenim očima. Drugi je imao oblik pravougaonog stuba na čijim je 

stranama u reljefu ocrtana ljudska figura. U treći tip spadale su zaobljene i realistične figure koje kleče sedeći na 

petama, s rukama na kolenima, pogleda uprtog u nebo. Četvrti, i poslednji tip predstavlja umanjeni prototip velikih 

spomenika iz kasnijeg razdoblja. Nakon izvesnog prekida, čiji uzrok nije poznat, javlja se jedna nova kultura. Vajari 

iz tog srednjeg perioda zapravo su proslavili Uskršnje ostrvo izradom i postavljanjem gigantskih statua. Arheolozi 

zaključuju  da  su  te  figure  predstavljale  njihove  pretke,  a  postavljane  su  na  visokim  porodičnim  grobnicama. 

Obožavanje predaka i pojava novog kulta čoveka-ptice, zamenili su ranije poštovanje Sunca civilizacije nazvane rapa 

Nui. Opservatorija je ostala zapuštena, a pored nje je izgrađen kompleks zgrada od kamena, napola ukopanih u 

zemlju, u kojima je poštovan kult čoveka-ptice. Lepo građeni megalitski žrtvenici iz ranijeg razdoblja bili su delimično 

ili potpuno razgrađeni, a stari obrađeni blokovi ugrađeni su u novi arhitektonski objekat koji su nazivali Ahu. Ahu je 

služio kao visoka platforma, visine četiri do pet i širine deset metara, na koju su postavljane statue, kako bi se videle 

izdaleka. Na neke Ahue nikada nije bilo postavljeno više od jedne do dve statue, većina je imala pet, ali neke su 

nosile i petnaest. U unutrašnjosti Ahua nalazila se prostorija koja je često imala oblik barke, a u kasnijem razdoblju 

služila je za smeštaj tela preminulih plemića, vladara i sveštenika. One više nisu bile orijentisane prema Suncu, nego 

su bile izvedene uporedno s obalom. Njihova izrada nije dostigla preciznost i finoću prethodnog razdoblja. Najveća 

pažnja je u to doba bila posvećena izradi statua. Statue su klesane uglavnom u kamenolomima kratera vulkana 

Rano-Raraku, dok im je „kaciga” izrađivana u deset kilometara udaljenom krateru drugog vulkana. Statue su na neki 

nama nedokučiv način raznošene po celom ostrvu. To je zahtevalo ogroman trud zbog veličina statua, a dodatna 

otežavajuća okolnost bila je i nepristupačnost obale, gde su već pre bili pripremljeni Ahui za njihovo postavljanje. 

Još je zagonetnije to što na ovom ostrvu nikada nije živelo mnogo stanovnika, pa se zagonetna praznina ne može 

---