Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 34 ~ 

 

osporene  u  20.  veku  kada  je  dokazano  da  je  Stounhendž  sagrađen  2.000  godina  pre  dolaska  keltskih  druida  i 

Rimljana na to područje. Po nekim legendama su ove megalite podigli došljaci iz Afrike, ili Feničani. Danas se smatra 

da su neolitski narodi britanskih ostrva započeli gradnju Stounhendža pre 5.000 godina. 

Iskopavanja Stounhendža 1950-tih su pokazala da je spomenik građen u tri glavne faze. Najranija je dovršena 

navodno oko 2900. p. n. e. Sastoji se od kružnog jarka prečnika oko 110 m i dubine od 1,5 m. Arheolozi smatraju da 

su se kao motike koristili jelenji rogovi. U drugoj fazi koja je trajala od 2900. do 2500. pne podignuto je više drvenih 

debala koje su stavili u središte jama. Na severu odakle se ulazilo u hram su takođe podignute i grede. Stounhendž 

je uveliko promenjen za vreme treće faze gradnje, koja je trajala od otprilike 2550. do 1600. p. n. e. Otprilike 80 

stubova  (tzv.  plavih  kamena,  zbog  njihove  boje)  od  vulkanskih  stena  je  podignuto  u  dva  koncentrična  kruga  u 

središtu mesta. Stubovi su stigli s planina Preseli u jugozapadnom Velsu, smeštenih 220 km od Stounhendža. Prevoz 

tih stubova, od kojih svaki teži četiri tone, bio je neverovatan poduhvat koji se odvijao po moru, rekama i kopnu. 

Bili su teški od 4 i po do pedeset tona. Obzirim da je tadašnja Engleska imala malobrojno, primitivno stanovništvo, 

ove  teorije  ne  prolaze  baš  glatko.  Za  vreme  te  gradnje  ubrzo  su  stubovi  pomereni  i  doneseni  novi,  peščani,  iz 

Marlboro doline, 40 km severno od Stounhendža. Podignuto je 30 monolita u krugu od 33 m prečnika. Na njih su 

dodani još i „nadvratnici” koji su činili prsten na stubovima. Tako dva stuba sa gredom na njima čine luk zvan triliton 

(od grčkog što znači tri kamena). Od izvornih 30 danas stoji još 17 stubova i 6 „nadvratnika“. Na seeveroistoku se 

nalazi otvor i tako ima oblik potkovice. 

Stounhendž je jedinstven i zašto je sagrađen ostaje nepoznato. Mnogi se naučnici slažu da je morao biti sveto ili 

posebno mesto religioznih rituala i ceremonija. Mnogi smatraju da je Stounhendž sagrađen od poštovaoca Sunca. 

Otvor u krugu je okrenut prema letnjem izlasku Sunca. U Irskoj je sličan spomenik Njugrejndž, sagrađen približno u 

isto vreme okrenut prema zimskom izlasku Sunca. Ranih 1960-tih američki je astronom Džerald S. Hokins izložio 

teoriju u kojoj je Stounhendž opservatorija za posmatranje zvezda i kalendar iznenađujuće složenosti i tačnosti i ta 

teorija je i danas veoma popularna. On je smatrao da su drevni ljudi pomoću Stounhendža predviđali astronomske 

pojave, uključujući i kratkodnevnicu i dugodnevnicu, pa i pomrčenja Sunca i Meseca. Današnji naučnici mogu samo 

nagađati o tome šta je Stounhendž značio njegovim graditeljima i šta ih je nagnalo da ulože toliko rada i pažnje 

njegovom stvaranju, obzirom da Južna Engleska nije imala naprednu civilizaciju kao Sumer, Egipat ili Meksiko. 

Ova građevina danas služi za proslave druidskih praznika, koji su se nažalost uvukli i u hrišćanstvo. Jedan od tih 

praznika je Samhain, koji se proslavlja 31. oktobra, u narodu poznat još i kao „noć veštica.” Međutim, dan pre toga, 

31. oktobra, kada je, kako su smatrali druidi, keltski sveštenici, granica između ovog i onog sveta najlabavija, izvodio 

se važan ritual. U to vreme je, kako se verovalo ustajao Šaman (Shamhain), bog mrtvih, koji je odlučivao o sudbini 

duša umrlih u prethodnoj godini. 

Po keltskoj legendi one obitavaju u telima raznih životinja, a po naređenju Šamana, mogu da pređu na viši nivo 

– u kraljevstvo nebesko ili da se vrate u ljudska tela. Da se to ne bi desilo, druidi su u noći 31. oktobra odlazili u svetu 

hrastovu šumu i izvodili rituale u čast Šamana: prinosili mu žrtve – životinje, hranu ili piće, i palili vatre. 

Za to vreme, svi u selu gasili su svoja ognjište da bi kuće ostale u mraku. Ujutro se u svaki dom donosio žar iz 

svete  hrastove  šume,  simbol  novog  sunca  koje  će  ljude  grejati  tokom  zime,  ali  i  čuvati  od  zlih  duhova  i  duša 

pokojnika. Kada bi umilostivili mrtve, mogle su da počnu trodnevne svetkovine u čast Nove godine. 

 

 

 

---

~ 35 ~ 

 

Pomoću ove opservatorije se mogla tačno izračunati udaljenost do pojedinih planeta, a znamo da su neke od 

njih „otkrivene” tek u nedavnoj prošlosti. Kako su ovi, nama nepoznati „učenjaci” uspevali da saznaju za planete i 

zvezde koje su skoro otkrivene, i kako su uspeli da sagrade tako preciznu opservatoriju? Građevine tipa Stonhendža 

postoje  i  u  pominjanoj  Latinskoj  Americi,  kod  Tiahuanaka,  i  u  Arabijskoj  pustinji,  samo  sa  položajem  koji  je 

odgovarao datom geografskom prostoru, a po Britanskim ostrvima ih ima više manjih. Jasno je da su graditelji morali 

biti pismeni, jer se pomračenja Sunca i Meseca moraju proračunavati i praviti tablice, a primitivna plemena Britanije 

2000 godina p.n.e kada se smatra da je Stonhendž građen, to nisu bila. Ne zna se ko ga je gradio, kao ni druge 

megalitske  strukture  na  Britanskim  ostrvima.  Razmeštajući  megalite  na  određeni  način,  graditelji  neolitske 

opservatorije odredili su krajnje položaje Meseca, sa tačnošću od jednog minuta, čak 30 puta tačnije nego u Angkor 

Vatu u Kambodži koji je podignut 3 000 godin kasnije. Graditelji Stounhendža su znali da lunarni ciklus traje 18,6 

godina, uzeli su u obzir čak i odstupanje Mesečeve orbite zbog privlačne teže Sunca. Šta im je to trebalo, i otkuda 

ta znanja, zvanična nauka ne zna…a senzacionalisti ih dovode u vezu sa došljacima iz svemira. Nije čudo sama 

činenica kako je Stonhendž građen, nego njegova namena. Kako povezati primitivne stanovnike Južne Engleske od 

pre 3 000 godina sa astronomskim i matematičkim znanjima. Odgovora ima… sačekajte… 

U grobnici sveštenika – kralja naroda Maja, Pakala u Palenki (Meksiko) je pronađen reljef na kom je prikazan 

čovek koji sedi u svemirskoj kapsuli okružen polugama i tastaturama, a iz kapsule koja leti izbija plameni rep. Među 

poštovaocima arheoloških misterija, „astronaut iz Palenke” je pravi i nepokolebljivi mit, usmeren na misteriozne 

prikaze na nadgrobnom spomeniku isklesanom od strane drevnih Maja, koji datira iz sedmog veka naše ere. Priča 

počinje 1952, kada su arheolozi koji rade na obnovi hrama na lokalitetu Palenke, drevnom gradu Maja u južnom 

Meksiku, otkrili skriveni prolaz koji vodi do podzemne kripte gde se nalazi grob pokriven velikim i teškim pločama 

od kamena. Na pločama su pronašli isklesan kompleksan crtež koji je naučnike ostavio bez teksta, jer se činilo da 

oslikava drevnog astronauta za komandama svemirskog broda. Nalazimo li se pred dokazom da je civilizacija Maja 

posećivana od vanzemaljskih astronauta? Ovo bi objasnilo i brojne misterije, mitove i legende koje se nalaze i kod 

okolnih drevnih naroda Južne Amerike. Nije isključeno da je istina drugačija, i još banalnija. Najverovatnije da je na 

ploči prikazan majanski kralj – sveštenik Pakal, koji je umro 683. godine n.e. i čiji se posmrtni ostaci verovatno nalaze 

u sarkofagu. Kada su maje u pitanju više nema iznenađenja, svašta se može videti. Biće reči i o njihovom kalendaru, 

koji danas uteruje strah čovečanstvu od kataklizme najavljene za 2012 godinu. 

 

 

Nadgrobni reljef Maja nazvan „Astronaut iz Palenke” 

 

Godine 1862, u selu Huajpan, u državi Verakruz, na meksičkoj istočnoj obali, radnici na plantaži su našli kamenu 

grdosiju  kako  viri  iz  zemlje.  Misleći  da  će  naići  na  zakopano  blago,  počeli  su  da  kopaju.  Napokon  se  ukazao 

monumentalni  kameni  portret.  Ovo  je  bila  prva  skulptura  takozvane  civilizacije  Olmeka  otkrivena  u  Meksiku. 

Takozvane, jer su je nazvali po ljudima koji su tu živjeli u doba kada je Hernan Kortes osvajao Meksiko. A ti Olmeci 

nemaju nikakve veze sa pravim autorima kamenih glava - drevnim istorijskim narodom Ši, koji su tu živjeli barem tri 

i po hiljade godina pre španskih konkvistadora, ali u praksi se uvrežilo ovo pogrešno ime. Kao što je čest slučaj. 

---