Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 30 ~ 

 

doživljajima na Pacifiku, imamo prva svedočanstva o staroj ostrvskoj kulturi koja do danas važi za najveću zagonetku 

etnologije.  Prema  njegovom  opisu,  ostrvljani  su  bili  svetloputi,  živahni  i  prijatni  ljudi,  nimalo  ratoborni,  više 

bojažljivi. Kako i ne bi bili bojažljivi, zaključuje Behrens, kad je Rogeven, uplašen njihovim velikim zanimanjem za 

došljake i brojnošću, naredio vojsci da pucaju prema njima ne bi li ih rasterao. Ostrvljani pak, piše dalje Behrens, 

uopšte nisu imali oružja jer oni su se sasvim pouzdali u svoje idole. Najzanimljiviji deo njegove knjige „Putovanje 

kroz južne zemlje i oko sveta” je poglavlje koje govori o tim idolima: Bilo ih je vrlo mnogo uspravljenih na obali. Ljudi 

su pred njima padali na kolena i molili im se. Te statue su bile isklesane od kamena i imale su oblik čoveka dugih 

ušiju, s krunom na glavi. Sve je bilo izrađeno vrlo umetnički, čemu smo se veoma čudili. Kamene statue ostrvljani su 

nazivali Ahu i Moai, a šta predstavljaju, kada su i zašto nastale, to nisu znali ili nisu hteli da im objasne. 

 

 

 

Behrensove  i Rogevenove doživljaje čini dodatno zanimljivim činjenica da su nezavisno jedan od drugo zapisali 

kako su videli i „bradate džinove“. 

Nakon što su obišli ostrvo i ustanovili kako nema ni strateške ni ekonomske važnosti, što je za Rogevenovu misiju 

bilo jedino važno, ucrtao ga je u svoju kartu i otplovio. Budući da su se na ostrvo iskrcali na sam Uskrs 1722. g., 

Rogeven mu je dao današnji naziv „Uskršnje ostrvo”. Međutim, kako tom otkriću, osim Behrensa, niko nije pridavao 

posebnu važnost, ostrvo je do daljnjeg ostalo zaštićeno u svojoj osami. 

Prošlo je skoro pedeset godina kada je 1770. g. ostrvo ponovo otkrio moreplovac Filip Gonzales. O tome svedoči 

ugovor o pripajanju španskom kraljevstvu koji je potpisao tadašnji vladar ostrva Te-Pito-o-te-Henua, i to znacima 

sličnim hijeroglifima. Nakon njegovog povratka saznalo se za postojanje tajanstvenog „Pupka sveta”. Šta je Gonzales 

tamo radio, da li je nakon njega bilo još posetilaca, i s kakvim namerama, za sada je nepoznato. Četiri godine kasnije, 

1774. g., kapetan Džejms Kuk (James Cook) u svojoj naučnoj ekspediciji svedoči o oborenim statuama i tragovima 

rata. Kukova ekspedicija nije mogla da objasni kako je na tako zabačenom i kamenitom ostrvu bez drveća mogla da 

nastane neka kultura. Ovde nema sigurnog sidrišta, nema drva za ogrev, nema sveže vode i čini se da je zemlja 

neplodna. Oni su prvi počeli da  mere ogromne kamene statue i izrađuju prve crteže.  Nadalje, Kuk  beleži  kako 

tadašnji stanovnici statuama nisu pridavali posebnu pažnju, a njegova ekspedicija bila je poslednja koja govori o 

uspravnim statuama na ostrvu. Arheolozi smatraju da je do rušenja statua došlo zbog građanskog rata na ostrvu. 

Povremeni posetioci svedoče da je vremenom sve više tih tajanstvenih kamenih statua bilo srušeno, tako da 1840. 

g. više nije bilo ni jedne uspravne. 

Bilo kako bilo, s obzirom da tragovi prvih razaranja potiču iz vremena nakon otkrića ostrva, susret starog i novog 

vremena nije slavno započeo. Ruski istraživač Južnog mora, Kocebu (Kotzebue), beleži jedan nemili događaj iz 1804. 

g. Naime, u vodama oko ostrva pojavili su se američki lovci na tuljane koji su se, u nedostatku radne snage, dosetili 

kako bi na ostrvu mogli da pribave robove. Borba je bila krvava jer su se hrabri ostrvljani, iako goloruki, neustrašivo 

---

~ 31 ~ 

 

branili. Samo zahvaljujući nadmoći strašnog evropskog oružja uspeli su da uhvate dvanaest muškaraca i deset žena. 

Međutim, na otvorenom moru svi su skočili u vodu. Više su voleli da umru nego da žive tako poniženi. Kapetan 

broda je ogorčeno pokušao da ih vrati, ali kako bi im se koji čamac približio, ostrvljani bi zaronili, a more bi ih zakrililo. 

Poslednji udarac ostrvska kultura je primila 1862. g., kada su, uz silna razaranja, lovci na robove, odvukli više od 

hiljadu ostrvljana, uglavnom muškaraca (a među njima i vladara, plemiće i sveštenike), u Peru, gde su ih koristili kao 

tegleće životinje i kopače guana. Nakon godinu dana, samo petnaest ih je preživelo, ali su i oni bili zaraženi crnim 

boginjama. Da tragedija bude veća, nemilosrdni robovlasnici su ih tako bolesne vratili na Te- Pito-o-te-Henua, što 

je uzrokovalo pomor velikog dela stanovništva ostrva. 

Godinu  dana  kasnije,  dolazak  hrišćanskih  misionara  dočekalo  je  samo  šestotinak  potpuno  zaplašenih  i 

demoralizovanih starosedelaca. Misionare je najviše začudila veština čitanja preostalih ostrvskih sveštenika, jer ni 

na jednom drugom polinezijskom ostrvu pismo nije bilo poznato. Tekstovi su bili zapisani na hiljadama drvenih 

ploča. Nazivali su ih kohau-rongo-rongo, što znači „drvo koje govori”, ili „drvo pesama za recitovanje”, i odnosili su 

se prema njima s posebnim poštovanjem. Nakon toga usledilo je uništavanje najvrednijih svedočanstava o „Pupku 

sveta”.  Nemački  istoričar  Herbert  Vendt  (Herbert  Wendt)  u  svojoj  knjizi  „Počelo  je  u  Vavilonu”  o  tome  piše: 

„Misterija Uskršnjeg ostrva danas verovatno ne bi više bila tolika misterija da je misionar Judžin Ajrod (Eugene 

Eyraud),  pored  svoje  marljivosti  u  preobraćanju  pagana,  pokazao  makar  malo  smisla  za  istraživanja.  Tada  su 

preostali  sveštenici  još  umeli  da  čitaju  rongo-rongo  ploče.  Sigurno  je  da  se  njihov  sadržaj  sastojao  od  starijih 

predanja koja bi stručnjacima mogla da odaju tajnu izgubljene kulture, tajnu kamenih spomenika, a možda čak i 

polinezijskog naseljavanja po moru (… )Niko ne bi pisao bezbrojne knjige, … niti bi se vodile bezbrojne rasprave o 

nastanku ove kulture, da brat Ajrod, kao i njegovi španski prethodnici koji su spalili knjige Maja, kipue (Quipu – uzice 

sa čvorovima), pismo Inka i drugu „đavolju rabotu“, nije bio fanatik.” Ajrod nije sam spalio rongo-rongo ploče, nego 

je primorao preobraćene ostrvljane da ih bace u vatru. 

Budući  da  je  upravo  grupa  mauri-rongo-rongo  sveštenika,  vičnih  pismu,  morala  da  do  poslednjeg  pogine,  u 

međuvremenu se veština pisanja izgubila. 

Dalje kidanje dragocenog lanca istorije i uništavanje svedočanstava ove jedinstvene kulture prestalo je 1880. 

godine,  nakon  pripajanja  ostrva  Republici  Čile.  Taj  trenutak  je  doživelo  samo  dvestotinak  ostrvljana,  koji  su  se 

vremenom potpuno izmešali s doseljenicima s Tahitija i iz Čilea. U to doba poraslo je zanimanje za drevne civilizacije 

koje do danas ne prestaju da privlače pažnju celog sveta. Među njih se ubraja i Uskršnje ostrvo. Sprovedeno je 

mnoštvo  arheoloških  i  etnografskih  istraživanja  ne  bi  li  se  uspelo  u,  barem  delimičnoj,  rekonstrukciji  njegove 

prošlosti. Međutim, što se više otkrivalo, bivalo je jasnije da se nit koja bi mogla da poveže sva ta otkrića neumoljivo 

gubi – previše toga je bilo uništeno. Tako ni jedna hronologija Uskršnjeg ostrva ne može da bude bilo šta drugo do 

skup predanja, pretpostavki i nagađanja. 

Iz arheoloških otkrića i etnografskih zabeležaka iz vremena prvih evropskih posetilaca sastavljena je hronologija 

događaja  na  ostrvu.  I  današnji  stručnjaci  govore  o  tri  razdoblja.  Prvo  razdoblje  karakterišu  ostaci  megalitskih 

građevina. Iz drugog razdoblja ostale su legende koje pričaju o tome kako su na ostrvu nekada u slozi živela dva 

različita naroda. Oni su došli u različito vreme, iz suprotnih smerova i govorili su različitim jezikom. Prvi je došao 

narod Hanau-eepe ili „Dugouhi”, predvođeni svojim kraljem Hoto-Matuaom. „Dugouhi” su pobegli iz jedne velike 

zemlje na istoku nakon poraza u ratu, što bi mogao biti Kon Tiki, odbegli bog – kralj Tiahuanaka, ili pak drugi vladar 

iz  kasnijeg  razdoblja.  To  su  bili  ljudi  svetle  puti  i  crvene  kose.  Doneli  su  kult  čoveka-ptice,  pismo,  a  nadahnuti 

zatečenim megalitima iz prvog razdoblja, počeli su da izrađuju svoje vlastite. Drugi narod, nazvan Hanau-momoke 

ili „Kratkouhi”, došao je kasnije i jedino će njegovi potomci doživeti pripajanje Čileu. „Kratkouhi” su preuzeli kulturu 

i religiju od „Dugouhih.” Treće razdoblje se poklapa s dolaskom Evropljana. U ovom razdoblju iz sasvim nepoznatih 

razloga dolazi do rata između „Dugouhih” i „Kratkouhih”, usled čega su prekinuti radovi na statuama i započelo je 

vreme u legendama zapamćeno kao huri-moai ili „vreme obaranja statua”. Taj sukob je potrajao negde do 1840. g., 

kada je srušena i poslednja statua, a „Dugouhi” su potpuno nestali, po priči koju je Toru Hejerdalu (Thor Heyerdal) 

norveškom istraživaču ispričao poglavica Atan. Godine 1955 je Tor Hejerdal sa ekipom naučnika došao na uskršnje 

ostrvo da istraži poreklo kipova Maoi, i za to je sebi dao šest meseci. Otkud šeširi na glavama nekih kipova, koje 

urođenici zobu „pukao” i još neke čudne okolnosti vezane za kipove. Hejerdal je, po pričama domorodaca, shvatio 

da na ostrvu žive potomci dve kategorije domorodaca – dugouhi (hnau eepe) i kratkouhi (hanau momoko). Prva je 

bila  direktan  potomak  rase  vođa,  koja  je  predstavljena  kipovima,  koja  je  jedina  primala  „manu”-  natprirodne 

sposobnosti vezane za kipove. Kipovi su, ustvari, predstavljali kraljeve iz klana „Dugouhih” koji su vladali, dok su 

„kratkouhi” bili robovi koji su radili na pravljenju kipova i čišćenju ostrva od kamenja da bi se dobila obradiva zemlja. 

Kipove su pravili od vulkanskog kamena koji su „omekšavali” kvašenjem. Na kraju je izbio rat, pobuna „kratkouhih” 

robova, koji je preživeo i čovek čiji je potomak bio poglavica Atan, koji je hejerdalu ispričao ovu priču. Tora Hejerdala 

je zanimalo odakle su došli „dugouhi” koji su bili belci sa crvenom kosom. U legendama Južne Amerike se sreću beli 

bradati ljudi, plamene kose, kakav je bio Kuetzalkoatl kod Peruanaca, a Francisko Pizaro je primetio da su vladari 

---