Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 42 ~ 

 

pronađen jedan radioaktivni skelet, čija je radioaktivnost bila deset puta veća od normalnog nivoa. Nije li to još 

jedna  indicija  da  su  sanskritski  tekstovi  o  atomskom  ratu  u  praistorrji,  možda  istiniti?  Površina  pustinje  Gobi, 

nedaleko od jezera Lob Nor, prekrivena je staklastim peskom koji je nastao nakon nedavnih atomskih proba u Kini. 

Ali, ta ista pustinja ima izvesna područja sa sličnim staklastim peskom, koji tu leži već hiljadama godina. Šta je to 

tako moćno i zagonetno prouzrokovalo tako paklenu jaru, koja je u praistorijsko doba istopila pustinjski pesak? 

Uzrok topljenja ostao je do današnjeg dana zagonetan. Da li se on može naći u folkloru drevnih azijskih naroda? 

Najinteresantnija i najsistematizovanija informacija nalazi se u drevnoj indijskoj literaturi. Evo kako „Mahabharata“ 

opisuje čudesna oružja „brahmaširas“: 

 

„Tada Rama pusti strelu neodbranljive moći, užasnu, smrtonosnu... I ta dalekometna strela zapalila je moćnog 

rakšasa. I kočije sa konjskom zapregom, potpuno zahvaćene plamenom. Raspadaše se na pet prirodnih elemenata... 

Njegov skelet, meso i krv ne izdržaše. Spalilo ih je oružje… Ni pepeo ne ostade od njih...“ 

Ovde nije neophodna „atomska” interpretacija. Za one koji poznaju dejstvo napalma, takav opis nije nimalo 

fantastičan. Ali, zar je napalm postojao u drevnoj Indiji? Zar je to strašno oružje uništavalo život i u praistorijsko 

vreme?! 

 

 

 

 

 

 

 

 

Fenomen star kao čovečanstvo – leteća tvrđava 

 

Da li su se nekada u davnoj prošlosti zemlje i čovečanstva koristila neka fantastična oružja, koja ni dan danas 

nisu identifikovana, pitanje je istorije mnogih isčezlih civilizacija, čiji mitovi, legende, pa i sami zapisi govore u prilog 

ovoj hipotezi. Tragovi takvih sukoba i uništenja sreću se nebrojeno puta 

u  istoriji  ljudske  rase,  a  sami  zemljini  slojevi  još  i  danas  čuvaju 

svedočanstva nekakog strahovitog razaranja, koja arheološki do danas 

nisu objašnjena, ako se osvrćemo na evolucioniste, a kreacionisti dobro 

znaju i dokazuju da je to bio potop. U pomenutim indijskim spevovima 

„Ramajani” i „Mahabharati” sreću se ti izveštaji o čudovišnim oružjima i 

ratovima  koje  su  vodile  mitske  i  istorijske  ličnosti  starog  doba.  To 

„božansko  oružje”  se  nimalo  ne  razlikuje  od  današnjih  dostignuća  u 

oblasti  tehnološkog  oružja,  s  obzirom  na  gotovo  savremene  opise  u 

kojima  se  prepoznaju  laseri,  nuklearna  oružja  i  druga  tehnička  čuda. 

Pošto  je  reč  o  vremenu  koje  sanskrit  postavlja  u  hiljadama  godina, 

sasvim je izvesno da opisi nisu nastali slučajno ili imaginacijom autora tih 

i sličnih tekstova, pogotovo ako je reč o doslednom opisu tih oružja koje 

koristimo danas. Po najstarijim legendama tih epoha, reč je o oružju koje 

su koristili „bogovi sa neba” zbog čega u sanskritskoj literaturi to oružje 

i pripada svetu božanskog neba, koje su ljudi, posmatrači ratova između 

bogova,  ili  astronauta,  opisali.  Jačina  njihovog  dejstva  merila  se  po 

stepenu jačine uništenja, a to su ... oružja koja su mrvila u prah i pepeo 

čitave  armije,  gradove  i  velike  oblasti  zemlje.  Među  tim  opisima, 

najpoznatija božanska oružja indijske mitologije bila su: Indrin plamen, 

pomenuti  Brahmaširas,  Bramadandon,  Sandagara,  Pašupati,  Pinaka,  Bramino  oružje,  Tvaštar  i  razne  Vimane: 

Rukma, Shakuna i Tripura Vimaana. 

Što se tiče tobožnjih oružja indijskih bogova, već je Indrin plamen bilo oružje svetlosnog porekla koje je po svom 

---

~ 43 ~ 

 

dejstvu uništavalo područje širokog dijapazona, pri čemu bi se ... javile kuglaste munje koje su razorno uništavale 

neprijatelja! Ako uzmemo uobzir da su hronike o strašnom oružju tek usmeni prepis nekih starijih tradicija, onda su 

događaji u „Ramajani“, „Mahabharati“, „Vedama“ i dugim indijskim tekstovima mnogo stariji od vremena u kom su 

zabeleženi. Mnoga od opisanih oružja u sanskritskoj literaturi mogla su da izazovu masovne kataklizme, radijacione 

mutacije, kao i trenutno isčezavanje ljudi, građevina, predmeta i barijera. Međutim, takav primer sintetičkih oružja, 

kao što su kuglaste munje, kojima se još Nikola Tesla bavio, još su i danas čovekov san, s obzirom da je reč o 

tehnologiji koja je i danas nedostupna. U sanskritskoj literaturi postoji čak i nauka o božanskom oružju, Astravidža 

čija pojava nije objašnjena jer su ista oružja jednostavno isčezla iz povesti ljudskog roda. Slične primere o božanskim 

oružjima imamo u nizu legendarnih prikaza kod mnogih civilizacija, od Sibira do Ognjene zemlje, usled čega i nastaju 

božanski ratovi na zemlji. Otuda i imamo, u nemalo primera, legende koje govore o sukobu bogova čija se osnovna 

nit priče prebacila na legendarne bitke bogova, Zevsa i Titana, Ahrimana i Ormuzda, Horusa i Tota, Odina i divova, 

sumerskih Anunakija Enlila i Enkija. Tragove dejstva nepoznatog izvora energije imamo u arheološkim slojevima 

mnogih nestalih kultura, kao što su tuneli, podzemlja, kiklopski gradovi ili basnoslovna utvrđenja. Treba pomenuti 

Indru iz indijske mitologije, koji je „kidao tvrđave kao što starost dere haljine“. Danas međutim u celoj Indiji postoji 

jedan jedini spomenik ovom paganskom božanstvu. Sa druge strane, jedna indijska knjiga mudrosti „Surija panati“ 

(Spoznaja sunca) sadrži opisane tajne o energiji Sunca. Opet, pojava „termonuklearnih bogova“ iz prošlosti dobro 

se uvrežila u sećanju ljudskog roda, pošto čovek kao tada primitivna vrsta, po učenju zvanične evolucije, nije mogao 

da u svojoj svesti sagradi tako fantastična verovanja o božanskom oružju i njegovoj upotrebi.To je moglo doći od 

neke mnogo naprednije civilizacije, kako tvrde pobornici paleokontakata. Otuda se stravični kult rata proširio celom 

ljuskom vrstom još od vremena pećinskog čoveka. Od celokupne istorije čovečanstva, samo 300 godina prošlo je 

bez ratnih sukoba! Svi ostali milenijumi prošli su u krvavim sukobima svih vrsta. Navešćemo sada primere delovanja 

tobožnjih fantastičnih oružja na istorijsku stvarnost. 

Dundalk,  Irska  -  tvrđava  istopljena  do  temelja.  Nan  madol  -  svedočanstvo  kolosalne  energije  koja  se  tu 

upotrebila. Sete citades, Meksiko - avetinjski predeo bazaltne pustinje, u kojoj je do temelja sravnjen grad bogova. 

Troja IV četvrti sloj grada star 1.000 godina, pre Odiseja, bukvalno zbrisan iz istorije. Šurupak. Sumer - spaljen i 

zagonetno  mrtav,  3.000  godina  pre  Hrista.  Mohendžo  Daro,  Indija  (Pakistan)  -  grad  koji je navodno sravnjen 

nuklearnom energijom, što je tobož naučno utvrđena činjenica, ali se ne priznaje. 

Ovo su primeri koji se, arheološki nikada nisu objasnili, iako su vrlo dobro poznati naučnim krugovima. Sa druge 

strane  neolitski  čovek  nije  posedovao  oružja  takve  moći,  pa  stoga  ni  opisi  koji  su  nam  ostali  zabeleženi,  nisu 

jednostavno mogli biti izmišljeni. Mogli su možda biti ubačeni u novije doba, da bi zbunjivali čovečanstvo, kao što 

su i neki apokrifni tekstovi nastali upravo u naše doba, a pripisani drevnim mudracima, koji su, navodno, znali pravu 

„istinu” o Isusu Hristu. Postoji i druga mogućnost, koja je najverovatnija i koja će biti tema ove knjige. Opise oružja 

su stari narodi jednostavno dobili od duhovnih sila, od istih onih od kojih su znanja crpli drevni žreci kao i moderni 

Iluminati. 

Ako su u drevna vremena nastajala ova oružja, neko ih je morao videti, kao i njihovo dejstvo. Nađeni su čitavi 

gradovi koji su bukvalno bili istopljeni nekom kolosalnom temperaturom. Danas se dobro zna da se granit topi tek 

na 1.300 stepeni Celzijusovih. Dakle, ideja o nekom požaru bilo kakvih razmera odmah otpada, što su naučnici i 

arheolozi već u startu odbacili. Reč je o energiji s kojom su bila rušena urbana naselja, u kojima se granit i andezit 

bukvalno topio, a čije staklaste primere imamo u niz lokaliteta istočne i zapadne hemisfere, kao na primer Kiklopski 

toranj u Borsipi, za koji je Mark Tven mislio da je vavilonska kula. U egipatskoj „Knjizi mrtvih” pominju se „kuglaste 

munje koje su uništavale i parale nebom.” O realnosti tih sintetičkih oružja govore mnoge drevne hronike, u kojim 

takodje srećemo opise i najrazličitiji arsenal božanskog oružja. Poznata je takozvana „Grčka vatra”, čiji je plamen 

leteo brzinom munje, praćen grmljavinom. Kada bi takav projektil stigao do cilja, dolazilo bi do strašne eksplozije i 

pojave dima. Vratimo se indijskim izvorima, gde ima najviše opisa o tom strahovitom oružju bogova. Božanstvo Šiva, 

na primer, već je imao oružje Pinaku, koje je po opisu odgovaralo bacaču plamena. Zatim, legendarna ptica Garuda, 

boga Indre, po legendi, na zmijsko leglo baca „božansko jaje“ koje je eksplodiralo uz zaglušujuću svetlost i eksploziju. 

Navešćemo  još  neka  oružja  iz  indijske  mitologije:  Mauzola  parva  -  gigantski  vesnik  smrti,  Darpana  oružje  koje 

sasušuje, Moha oružje koje izaziva gubitak svesti i masovnu amneziju, Šatagni - oružje koje stoput ubija, Varšana 

itd. Svi ovi prevodi i značenje navedenih oružja jesu doslovni, a od svih njih najmoćnije oružje bilo je Tvaštar, ili 

oružje haosa. U Južnoj Americi to je oružje bilo poznato pod imenom mašmaka, dok nam slično oružje iznosi i 

Nostradamus  u  svojim  „Centurijama“  pod  imenom  samatobrin.  Ili  doslovno,  atom  brisant.  U  „Mahabharati”, 

nuklearni opisi kao da su bili svakodnevna pojava, evo primera: 

„...Hrabri Asvathama prizove Agnijevo oružje i ispali eksplozivni stup, koji se rastvori u svim smerovima i izazva 

blještavu svetlost kao 100.000 sunaca... Tada je i voda uzavrela od topline i jare ... A svet sagoreo od žara...“ U Južnoj 

Americi  kod  Indijanaca  iz  plemena  Kajapo  pominje  se  Kop,  gromovito  oružje  na  principu  lejzera  (laser  je  drugi 

princip, za razliku od lejzerskog oružja koje se danas uveliko proizvodi na principu kvantnih generatora svetlosti). 

---