Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 23 ~ 

 

Markahuasi je „Sveta šuma” u kamenju gde su bogovi, vanzemaljci, prelazna forma između vanzemaljaca i ljudi, o 

čemu govori i Sičin u „12 planeti” sa običnim ljudima u suživotu, što je ispunjenje planova za budućnost. Vilijamson 

tvrdi da su Naska linije, o kojima ćemo govoriti nastale kao smernice za sletanje vanzemaljskih letelica, mada je 

neobično spojiti prašnjave crteže sa vanzemaljskom tehnologijom. Kako bi danas izgledalo da se na aerodromima 

Hitrou u Londonu ili Kenedi u Njujorku umesto električnih i elektronskih aparata nalaze samo prašnjavi crteži i linije 

koje usmeravaju avione? I pored toga, videćemo da je Naska fascinantna. 

 

 

Stena u Markahuasiju 

 

Na  tlu  Amerike  su  ostali  tragovi  koji  nisu svojstveni 

prihvatljivom tumačenju istorije. Nauka se ili ne bavi njima, 

ili ih na brzinu „spakuje” u neku poznatu istorijsku epizodu. 

U udžbenicima istorije se ove istorijsko – arheološke pojave 

neće naći ili će ih „prošetati” kroz neku od poznatih kultura. 

Neki ih pripisuju prirodi ili poznatim kulturama, samo se broj 

robova koji su radili na tim građevinama povećava. Svako ko 

malo razmišlja će lako doći do zaključka da gola ljudska sila 

nije bila kadra da napravi te građevine, kao ni da im odredi 

tako  precizne  dimenzije,  kao  što  je  slučaj  sa  američkim 

piramidama, koje su, kao i egipatske, čudo i za savremene 

arhitekte i matematičare. Ipak, nije dobro što se zvanična 

nauka  jako  malo  bavi  ovim  mestima,  jer  na  njeno  mesto 

„uskaču“  ljudi  kojima  je  cilj  da  tim  mestima  određuju 

isključivo vanzemaljsko poreklo ili okultno značenje. 

Značenje  imena  grada  Tiahuanako  doslovno,  na  jeziku 

Ajmara, znači „grad umirućeg meseca.” Time se još jednom 

utvrdilo  sećanje  na  vreme  kada  su  taj  grad  i  njegova 

civilizacija izumrli posredstvom jednog od dva Meseca koji 

je  zamro  i  nestao  na  nebu.  Kako  do  danas  nije  utvrđena 

starost ovog fantomskog grada, opstaje tvrdnja da je to najstariji grad na svetu, rođen još u noći čovečanstva. Otud 

nije  slučajno  što  baš  u  njegovoj  blizini  živi  navodno  najstariji  narod  na  svetu,  poznat  pod  imenom  Urukehu 

(Urukhehu - drevni Uri sa jezera Titikake), čije legende takodje potvrđuju predanje o vremenu kada „mesec nije bio 

na nebu” i kada su megalitski grad Tihuanako izgradila gorostasna Variruna bića, „graditelji golemih gradova.” 

Kada su tu došle drevne Inke, taj je grad bio uveliko u ruševinama. Tako niko od okolnih drevnih naroda nije znao 

poreklo i starost ovog zagonetnog grada, oko kojeg su nastale najkontroverznije hipoteze i napisane bezbrojne 

studije i knjige. Bio je to ogroman grad koji se prostirao na oko 200 kvadratnih kilometara i od čijih je klesanih 

monolita i kamenja do danas izgrađena gotovo čitava Lima. Tihuanako još uvek izaziva strahopoštovanje svojom 

veličinom i razmerama kiklopskih blokova kamenja. Tu su pronađene čuvene Kapije Sunca i Meseca, sa zagonetnim 

prikazima likova i bogova sa četiri prsta. Tako je na kapiji Sunca (Kolasaya) nađen i dešifrovan drevni kalendar koji 

se sastojao od 260 dana, što upućuje na činjenicu da je godina nekada bila kraća nego danas. Ovo međutim znači 

još nešto: tad je životni vek ljudskih bića bio tri puta duži, čime su objašnjive one zagonetne dugovečnosti o kojim 

pričaju predanja mnogih naroda. Na pomenutoj Kapiji Sunca dešifrovan je binomski kalendar, što čini jedan od 

najtežih presedana u istoriji arheologije. Naime, narod koji je izradio takav kalendar, nije ga mogao izgraditi bez 

odgovarajućih  optičkih  instrumenata,  što  znači  da  su  ta  bića  još  u  vremenu  vurma,  kada  je  naš  predak  išao  u 

čoporima, razvili matematiku i astronomiju, što je fenomen do danas neobjašnjen! Sam se Tihuanako sastojao od 

zapravo  dva  grada:  Akapame  i  Pumapunktue  i  neobičan  je  stoga  što,  baš  u  tim  krajevima,  zemljotresi  haraju  i 

uništavaju konvencionalne gradjevine savremenog inženjeringa. Međutim, Tihuanako se nije pomerio sa mesta, što 

čini poseban fenomen za seizmatiku, i uošte za arhitekturu. S druge strane, lukovi bez svodova u Tihuanaku, kakve 

ne srećemo nigde na zemlji, ukazuju na sistem jednog neverovatno složenog sveta, čiji su neimari izgradili ovaj grad 

bez ijednog eksera. 

Tiahuanako se dovodi u vezu sa divovima, koji su u pradavna vremena vladali zemljom, navodno, priča koja je 

doživela bum poslednjih godina, kada se navodno otkrivaju grobovi divovskih ljudi, koje evolucija krije. Divovi koje 

su Deniken, Sičin i slični autori povezali sa došljacima iz svemira se pominju u svim mitologijama sveta kao Anunakiji, 

Nefilimi, grčki Titani, narod Pueblosa ih je zvao Mitmacima, Hindusi Asurima, Menahinima, Dakinima, Lemurima. 

Divovi se povezuju i sa ogromnim gradom Tiahuanakom. Tako po čuvenom glaciologu i kosmografu iz 19. veka, 

---

~ 24 ~ 

 

Austrijancu Hansu Hoerbigeru u njegovom delu „Glacijalna Kosmogonija”, rasa divova ili nadljudskih bića vladala je 

pre 300.000 godina. Po njegovim rečima, reč je o civilizaciji megalitskog carstva, čije je središte kulture nastalo u 

Tihuanaku  pre  nekih  288.000  godina,  a  koju  je  kasnije  uništila  jedna  džinovska  kataklizma,  izazvana  velikim 

geološkim  krizama  i  poremećajima  Zemljinih  polova.  Po  tom pitanju  Tihuanako  je  izgrađen  još  u  diluvijalnom 

vremenu  glacijalnih  epoha,  što  su,  po  njemu,  potvrdili  i  neočekivani  nalazi.  Tiahuanako  on  dovodi  u  vezu  sa 

divovima, a divove u vezu sa ostalim megalitskim i ogromnom građevinama – Olantajambo u Andima, Baalbek u 

Palestini, Stonhendž u Engleskoj, Rapa Nui na Uskršnjim ostrvima, egipatskom Velikom piramidom, koja je pored 

svega najveće čudo antike. 

Još 1985. godine, Japanac Kikačiro Aratake je roneći stotinak metara od ostrva Jonaguni, na dubini od 25 metara, 

ugledao ogromnu piramidu. Piramida na dnu mora, bilo je to nešto nezamislivo i senzacionalno. Od tada, više puta 

je pokušavano da se utvrdi da li je to delo prirode ili veštačka tvorevina nastala ljudskom rukom. Tek 2000. godine 

mesto je proglašeno arheološkim lokalitetom, a rukovodstvo nad istraživanjima preuzeo je Masaki Kimura, koji je 

tada bio docent okeanografije na univerzitetu u Rjukju. Istraživanja su potvrdila da se radi o građevini dugačkoj oko 

200 metara, širokoj 150 i visokoj 20 metara. Postoje rukom klesana stepeništa, ispod temelja nalazi se nekadašnji 

sistem za drenažu, a nađena je i glava koja je vrlo slična sa glavama sa Uskršnjih ostrva. Veoma važan nalaz su znaci 

isklesani u kamenu. Bilo je više nego očigledno, da su kameni blokovi ostaci civilizacije koja je postojala davno pre 

zvaničnih naučnih tvrdnji i da je civilizacija koja ih je gradila raspolagala sa vrlo naprednom tehnologijom. To su fino 

obrađeni kameni blokovi koji formiraju bočnu stranu piramide sa hramom na vrhu. U jesen 1995. godine, pronađene 

su još tri lokacije sa podvodnim građevinama, hramovima, trgovima, stepenicama, putevima, stiliziranim likovima 

morskih životinja. Između 1995. i 2005. godine pronađeno je još osam novih podvodnih nalazišta na potezu između 

Japana i Tajvana, čije su proporcije nezamislive za ljude antičkih vremena. Objašnjenja, bar zvaničnog – nema. 

 

 

Naska u Peruu: Ima li objašnjenja? 

 

Na severu države Peru (Lat. Amerika) se nalazi splet trasa, koje podsećaju na piste za sletanje aviona, a oko njih 

su iscrtani likovi pojedinih nepostojećih mitoloških bića a i postojećih životinja, koja su u promeru i do dve stotine 

metara, i koja su, kao i „piste” jasno vidljiva samo iz vazduha. Kako su „crtane,” ako su vidljive samo iz vazduha? 

Godine 1982 je Eduard Heran otkrio najinteresantniju sliku u Naski – „astronauta” dužine 32 metra. Naska linije 

otkrivene su pre više od 60 godina, a čine ih geometrijske figure 70 životinja i biljaka koje se jedino mogu videti iz 

vazduha.  Američki  naučnik  Pol  Kosok  (Paul  Kossok),  koji  ih  je  slučajno  otkrio,  od  samog  početka  je  zagovarao 

hipotezu da se radi o velikoj „knjizi astronomije.” Figure su iscrtane na jednostavan način: narod Naska je sa površine 

tla  uklonio  tamno  kamenje,  otkrivajući  žućkasto  zemljište,  a  sa  strane  je  gomilao  kamenje  da  bi  sa  velikom 

preciznošću napravio geoglife visoke između 10 i 30 centimetara. Od tih crteža, koje je Unesko svrstao u svetsku 

baštinu, najpoznatiji je prikaz majmuna, širine 135 metara, koji ima rep u obliku spirale. Drugi čuveni geoglifi su 

pauk, 46 metara dužine, (slika gore), kolibri (raspona krila od 66 metara), džinovska ptica dugačka 300, a široka 54 

metra. Crteži su zaštićeni od erozije zbog izostanka vetra i kiše u tom području. Ova tvorevina je, iz aviona, i uočena 

prvi put, tokom dvadesetih godina XX veka. Ako nauka koju ceo svet zastupa kaže da pre 2-3 000 godina nije bilo 

aviona, čemu je onda ovo mesto služilo. Za jedne je to rebus, poruka iz prošlosti, za jedne mesto bogosluženja nekog 

naroda koji je tu davno živeo, a za neke, poput Denikena, aerodrom ili čak kosmodrom, mesto za sletanje letelica 

koje su stizale na Zemlju sa udaljenih planeta. Ipak, ni jedan deo ili olupina od letelice ne postoji, a ni ostatak 

---