Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 15 ~ 

 

čovekolika bića u skafandere sa antenama ili s kacigom na glavi, tada je - tvrdi Mišel - logično zaključiti da ih je zaista 

video. To su za njega bili neobični ali stvarni motivi iz života, duboko urezani u njegovo pamćenje, a ne plod njegove 

bujne futurističke mašte. Sve je očiglednije da je duboko uvrežen stav zvanične nauke koja se bavi praistorijom 

ljudskog  roda,  prema  kojoj  još  uvijek  nema  mesta  pretpostavci  da  su  nekada  davno  Zemlju  mogli  posećivati 

inteligentni došljaci iz svemira (paleoposetioci ) i kontaktirati s (pra)ljudima (paleokontakti). Niz kritičkih istraživanja 

brojnih drevnih pećinskih slikarija i gravura obavljenih u poslednjim decenijama širom sveta jasno upućuje da se 

prilično učestali motivi NLO-a i moderno obučenih humanoidnih bića ne nalaze kao lokalna osobitost samo na nekim 

drevnim pećinskim slikarijama u planinskim masivima južne Francuske i severne Španije, već takođe i na mnogim 

drugim, međusobno veoma udaljenim mestima na svim kontinentima. Jesu li možda njihovi autori krajem kamenog 

doba održavali „letnje škole” i na nekoj od njih se dogovorili da širom svijeta svi crtaju manje-više iste futurističke 

motive u nameri da njima iritiraju neke buduće generacije? Tako je, na jednom drevnom pećinskom crtežu nedaleko 

od gradića Kejp Alave (Cape Alava), na pacifičkoj obali u američkoj saveznoj državi Vašington prikazan NLO koji leti 

ili lebdi iznad zatalasane morske površine, a ispod njega se nalazi neka lađa. Slični motivi NLO-a otkriveni su i na 

praistorijskim pećinskim crtežima u susednoj kanadskoj provinciji Britanska Kolumbija. 

 

 

Pećina Lasko, južna Francuska 

 

Više hiljada godina star crtež na steni u dolini Džabar (Jabbar), koja se nalazi u afričkim planinama Tasili N Ažer 

(Tassili-n-Ajjer)  u  jugoistočnom  Alžiru,  gotovo  u  srcu  Sahare,  prikazuje  neku  ženu  (pastiricu)  kako  ispruženom 

rukompozdravlja tri okrugla NLO-a s kupolom koja nadleću stado krava na pašnjaku. Osim što prikazuje NLO-e taj 

crtež svedoči da u doba njegovog nastanka to područje nije bilo pustinja kao što je danas, već predeo bogat vodom 

i vegetacijom, pogodan za život. 

Na stenama podzemne dvorane pećine u Varzelandiji, u Brazilu, u Južnoj Americi članovi ekspedicije, koju je 

predvodio profesor dr. Herman Ebeken, (Hermann Ebecken) vrstan arheolog i speleolog, su ubrzo zapazili i snimili 

velik broj crteža. Na jednom od njih prikazan je neki pravilan kupolasti objekt koji proleće nebom između Sunca i 

Meseca u pratnji nekog drugog izduženog letećeg objekta oblikom sličnog cigari. Na drugim slikarijama u toj pećini 

prikazani su neki diskovi koji nadleću zemlju, a njihova formacija veoma liči na formaciju NLO-a viđenu 1957. kod 

grada  Luboka  (Lubbocka)  u  Teksasu.  Posebnu  pažnju  istraživača  privukao  je  jasno  raspoznatljiv  crtež  Sunčevog 

sistema na kojem je, veličinom, i u donekle pravilnom rasporedu prema Suncu, prikazano osam planeta. Deveta 

planeta - Pluton - možda nije bila poznata praistorijskom slikaru, ili je uništena zubom vremena 

U julu 1961. u jugoistočnoj Kini, u provinciji Hunan, na južnim obalama velikog jezera Dongting, zapadno od 

grada  Juandžijanga  (Yuanjianga)  je  profesor  arheologije  i  etnologije  Či  Pen  Laj  (Chi  Pen-Lai)  sa  Univerziteta  u 

Pekingu, sa svojim asistentom Huj Čutingom (Hui Chuting) i dr. Vu To Vajem (Wu To-Wai), izvodio na poluostrvu 

Joto,  u  Dolini  kamenja,  arheološka  iskopavanja  i  premeravanja  osnova  neke  davno  srušene  velike  piramidalne 

građevine koja do tada nije bila istražena. Tokom arheoloških iskopavanja u blizini ostataka piramide oni su naišli 

na  neke  zatrpane  podzemne  hodnike  koji  se  spuštaju  ispod  nivoa  jezera.  U  sklopu  tog  zadivljujućeg,  davno 

potopljenog tunelskog spleta glatkih i, čini se, glaziranih zidova, koji svojom složenošću i veličinom podseća na pravi 

lavirint,  otkrivena  je,  navodno  na  dubini  od  32  metra  ispod  nivoa  jezera,  prostrana  podzemna  dvorana  koja 

predstavlja ukrštanje nekoliko hodnika. Pažljivim razgledanjem njenih glatkih zidova pod svetlom reflektora kineski 

istraživači ubrzo su uočili na njima brojne precizno ugravirane crteže. Profesor Či Pen Laj je naknadno procenio da 

te gravure verovatno potiču iz neolita, što znači da su stare najmanje pet ili šest hiljada godina. 

Uočeni su tragovi glaziranja zidova koji upućuju da su ti tuneli i dvorana verovatno bili finalizirani uz primenu 

nekih  uređaja  koji  su  u  svome  radu  koristili  visoku  temperaturu  od  oko  1500-2000  C  pri  kojoj  se  topi  kamen. 

---

~ 16 ~ 

 

Profesoru Či Pen Laju i njegovim saradnicima bilo je odmah jasno da su taj drevni tunelski splet iz paleolita uz velik 

broj dobro očuvanih neolitskih gravura na izuzetno tvrdim stenama podzemne dvorane, mogli biti izrađeni jedino 

upotrebom  specijalnih  alata  i  naprava  načinjenih  iz  vrlo  tvrdih  metala  kojih,  po  svim  dotadašnjim  naučnim 

saznanjima, tada još nikako nije moglo biti. No, kudikamo najveće iznenađenje za istraživački tim profesora Či Pen-

Laja, usledilo je tek kada su, razgledajući na stenama podzemne dvorane brojne zidne gravure s motivima iz lova, 

na nekima od njih uočili vrlo neobične, ali u naše vreme jasno prepoznatljive motive koji se nikako ne mogu uklopiti 

u našu ukalupljenu predstavu o životu, i tehničkoj i astronomskoj zaostalosti ljudi iz paleolita odnosno neolita. 

Na jednom ugraviranom crtežu prikazana je neka kugla oko koje se, kao oko središnjeg tela, nalazi raspoređeno 

deset manjih kugli na različitim udaljenostima. Nije bilo teško zaključiti da ta drevna gravura na steni podzemne 

dvorane  očigledno  prikazuje  šematizovani  prikaz  Sunčevog  sistema  koji,  prema  današnjim  astronomskim 

saznanjima, ima devet, a ne deset planeta. Posljednje tri planete (Uran, Neptun i Pluton) nisu vidljive ni najoštrijim 

golim okom. Ta neolitska gravura navodi na zaključak da su njeni drevni autori, još pre najmanje pet ili više hiljada 

godina, odnekud znali za sve planete Sunčevog sistema, uključujući i nama danas nepoznatu, hipotetičku desetu 

planetu, koju već svi poznajemo kao Planetu X ili Nibiru, ali zasada bez ozbiljnih dokaza. 

Nađene  su  takođe  i  astronomske  karte  zvezda,  u  vidu  pećinskog  slikarstva.  U  Kohezistanu,  u  prednjoj  Aziji, 

postoji na kamenu jedna karta u koju ne samo da su korektno ubeležene zvezde koje se ne mogu videti golim okom, 

nego  su  i  njihove  uzajamne  pozicije  označene  onako  kako  su  stvarno  izgledale  pre  10  000  godina!  Može  li  se 

pretpostaviti da nepoznati umetnik iz praistorije nije koristio nikakvu „zemaljsku podlogu” za ovo? 

Postoji čitav niz pokušaja da se za ovakve nelogičnosti nađu „prirodna” objašnjenja, ali brojna pitanja ipak ostaju 

bez odgovora. Tako neki smatraju da se „bogovi u svemirskim odelima”, koji se vide na brojnim pećinskim slikama 

i skulpturama u Južnoj Africi, Sahari i Dalekom istoku, mogu pripisati nedovoljnoj crtačkoj veštini umetnika kamenog 

doba. Kako su onda verno prikazivali prizore iz lova? 

U severnoj Australiji, u pećini kod sela Delemer se nalaze slike dva čovekolika stvorenja, jednog visokog četiri a 

drugog  dva  metra  i  dvadeset  centimetara.  Obojca  imaju  tesno  pripojene  kostime  i  šlemove  sa  antenama na 

glavama. Jedan u ruci drži predmet koji liči na ručni bacač granata - bazuku. U folkloru lokalnih Aboridžina, i u 

njihovim običajima nema primera ovakvog odevanja, niti oni na glavu stavljaju šlemove. Osim toga, vitke figure dva 

bića koja Aboridžini zovu „Gromovita braća” se potpuno razlikuju od omalenih i zdepastih starosedelaca Australije. 

Na istom području se nalaze i reljefi bića koje stanovnici zovu „Vanđini” (Wondjina). Nemaju usta, u jednodelnim 

su odelima, vitki i imaju crvene aureole oko glava. Po legendi lokalnog plemena Vorora, to su polubogovi koji su sišli 

na Zemlju da bi prvo sa ljudima zapodevali kavgu, a onda im pomagali pri obradi zemlje, postavši tako bogovi 

plodnosti u folkloru tog naroda. 

Crteži u steni iz Val Kamonike (Val Camonica), sev. Italija prikazuju ljudske figure obučene u nešto što vrlo liči na 

današnja svemirska odela. Šta su videli praistorijski ljudi pre nego što su naslikali ove prilike? 

 

 

 

Na mnogim stenama i liticama duž obala Uralskih rijeka Jurzan, Nejva, Rež, Tagil i drugih, otkriveni su još krajem 

17. veka - za vladavine ruskog cara Petra I - zagonetni crteži i zapisi nepoznatog porekla. Stručnjaci smatraju da 

starost  tih  neobičnih  drevnih  pećinskih  crteža  iznosi  četiri  do  pet  hiljada  godina.  U  pokušaju  da  objasni  šta  ti 

zagonetni crteži prikazuju, ruski naučnik dr. V. N. Černecov u svojoj knjizi „Slikarije i crtarije na stenama Urala“, čiji 

je prvi tom objavljen u izdanju Akademije nauka 1964., a drugi 1971., tvrdi da oni prikazuju neko praistorijsko 

lovačko oružje i sprave. Ta nedovoljno uverljiva i neutemeljena etnografska pretpostavka važila je sve do 1974. u 

naučnim krugovima kao jedina merodavna. 

 

---