MergedFile

173

Boris Milosavljević

klasi)  imao  veoma  dug  i  otvoren  razgovor  sa  generalom  Jovanom  Beli-Markovićem, 

Baba-Dudićem, bivšim namesnikom kralјevskog dostojanstva: „Nјegovi politički nazori; 

pričanje njegovo o intervjuisanju stranih dopisnika kod njega, o pravom cilјu [„pravoj 

celi“] njegova puta u Beč, o njegovu viđenju s kralјem Milanom i šta su jedan drugom 

kazali (Kralј M. bi rado došao u Srbiju, ako bi mu Kralј dopustio itd), o njegovoj ekonomiji 

[misli na Beli-Markovićeva imanja; Beli-Markovićev je bio i poznati dvorac u Vrnjačkoj 

Banji] itd.“ (Knežević 2002b, 40). 

U  uzavreloj  atmosferi  u  vreme  kralјeve  ženidbe  (1900),  Knežević  je  zbog 

opozicionarenja, političkog protesta ili demonstracije lične netrpelјivosti kažnjen gubitkom 

dela plate (uplaćen je u Penzioni fond za udovice i decu umrlih činovnika). Knežević nije, 

kao ostali članovi „činovničkih korporacija“ došao na sastanak sa nadležnim ministrom 

(Ristić 1962, 90; Nedelјković 1962, 258), Pavlom Marinkovićem, koga je kao mlađeg 

đaka,  izvesno  pamtio  još  iz  Prve  beogradske  gimnazije.  Kneževićevo  obrazloženje 

neizvršavanja  „činovničke  dužnosti“  (zbog  koje  je  bio  oslobođen  držanja  trećeg  časa) 

direktoru,  Ministarstvu  i  Marinkoviću  bilo  je  savršeno  jasno:  „u  putu  [na  sastanak  sa 

ministrom]  ponova  me  je  snašla  tako  jaka  zubobolјa  od  koje  patim  da  sam  morao  da 

svratim kod dr Luke Panića da mi ublaži bol“ (Ristić 1962, 90).

U provinciji se jače osećala politička borba, a moglo se bolјe nego u Beogadu videti 

da su radikali ukorenjeni u narodu. Treba imati u vidu da kod radikala nisu bili samo 

narodni tribuni, šampioni selјačke demagogije (u stvari, velike seoske gazde), već da su u 

njihovim krugovima bili i istaknuti naučnici i književnici, kao i mnogi poreklom iz starijih 

društvenih redova. Knežević nije egalitarista (Knežević 2002a, 124), niti je zalјublјenik 

u Francusku revoluciju kao mnogi iz njegove generacije, a nije ni sledbenik Svetozara 

Markovića.  Nјegovo  razumevanje  za  sirotinju  („Sirotinja  je  najdublјa  bora  na  čelu 

istorije“ [precrtana misao] Knežević 2002a, 126, up. Knežević 1931, 730), pre je shvatanje 

obaveza brige o sirotinji (kao knez Ivo kad otkuplјuje roblјe) i socijalnim problemima 

(npr. u duhu Karlajlovog [Thomas Carlyle] hrišćanskog konzervativnog socijalizma koji 

usvaja Dizraeli [Benjamin Disraeli, 1st Earl of Beaconsfield], vođa konzervativne stranke) 

nego zastupanje revolucionarnih uverenja. Knežević poznaje Srbiju svoga vremena i, za 

razliku od marksista, koji su sva zla lepili za „stari“ režim i ekonomske uslove, praveći 

od Kneževića na silu marksistu i dijamatovca, ne izmišlјa ni siroto radništvo, a kamoli 

proletarijat tamo gde ga gotovo nije ni bilo: „Sirotinje ima dvojake a) prava sirotinja, koja 

nema sve ono što čoveku treba i b) lažna sirotinja koja nema sve ono što drugi imaju. […] 

U Srbiji ima gotovo samo druge“ (Knežević 2002a, 236 [precrtana misao]). 

Knežević je bio mišlјenja da je „aristokratija lice jednog naroda“ i da „istorija i sudba 

jednog naroda ne zavisi od toga kakva mu je masa, jer je ona svud jednaka, nego od toga 

kakve su mu više klase, da li su one doista kombinovane iz viših, svesnijih, humanijih 

lјudi, ili od običnog, blatavog, sirovog čoveka” (Knežević 2002a, 117). Najviše je cenio 

englesku  kulturu,  književnost  i  inteligenciju  (obrazovane  društvene  redove):  „Govorio 

bi: ’Englesku ne čini velikom masa njena, jer masa je masa – samo s nekom razlikom 

---

174

Božidar kKnežević (1862–1905): biografija, delo, kritika i recepcija

– svuda gotovo ista; nego je čini velikom njena inteligencija – kajmak njen. A u nas se 

gotovo i ne vidi kajmak, jer se pomešao sa surutkom i izgubio se’“ (Popović 1933, 360). 

Dakle, Knežević nije mislio da inteligencija u Srbiji ništa ne valјa, već samo da se prava 

inteligencija izmešala sa „surutkom“. Sve to je daleko od marksizma. Marksistička ideja 

da se društvo dijalektički obrne naopačke, da oni sa dna dođu gore, sasvim je daleko od 

Kneževića, potpuno suprotna njegovim shvatanjima.

Možemo zaklјučiti da je Knežević zastupao ideju mešovite vlade, spoj monarhije, 

aristokratije i demokratije. Iako nije detalјnije obrazložio sistem koji predlaže, može se reći 

da je po senzibilitetu bio najbliži zastupnicima engleskog sistema. Smatrao je da najbolјi 

treba da vladaju: „Najpravilniji i najprirodniji ustav za jedan zreo narod bio bi kad bi 

narod od svojih najčasnijih, najplemenitijih, najiskusnijih i najinteligentijih sinova, birao 

određeni broj lјudi, pravu aristokratiju, koja bi [iz]među sebe birala sve više činovnike u 

zemlјi i koja bi za određeno vreme (7–10 godina) vršla sve jave poslove i brige, a narod 

bi bez brige bio ostavlјen svome poslu. To bi bilo pravo pomirenje monarhije, aristokratije 

i demokratije, u čemu i mora biti savršenstvo ustava“ (Knežević 2002a, 330). Knežević 

ne objašnjava na koji način da se izaberu najbolјi, koji bi potom između sebe izabrali sve 

više činovnike, što je suština ustavnog problema za ostvarenje uređenja koje je zamislio. 

Nјegova  zamisao  podseća  na  određene  Platonove  ideje  iz  Zakona,  ali  je  Knežević, 

prevodilac  vigovca  Makolija  (Thomas  Babington  Macaulay),  bio  ubeđeni  zastupnik 

devetnaestovekovnog  liberalizma:  „Samo  u  slobodi  uči  se  čovek  da  mu  je  potrebna 

sloboda, da voli i poštuje slobodu; samo se u slobodi uči čovek slobodi, kao što se samo 

na vazduhu može disati“ (Knežević 2002a, 66; Makolej 1912). Ovo je argument koji je 

često ponavlјao Vladimir Jovanović, ideolog liberalizma, nasuprot tvrđenju da narod treba 

da sazri za političke slobode, što je bio argument kneza Mihaila, konzervativne opcije i 

naprednjaka, čiji je pravi osnivač bio kralј Milan. Iako nisu sređena i sistematizovana, 

Kneževićeva  politička  stanovišta  saglasna  su,  u  stvari,  sa  njegovom  filozofskom 

orijentacijom. Liberalnim intelektualcima najčešće je uzor bila viktorijanska Engleska. 

Parlamentarni  sistem  zastupali  su  i  radikali,  ali  pojednostavlјenu  varijantu.  Ukinuli  su 

gornji dom, koji je postojao prema prethodnom ustavu (iz 1901), i nasuprot slovu ustava 

(1888/1903) tumačili da monarh uopšte ne treba da se meša u državne poslove. U svakom 

slučaju, zaslužni su za uvođenje parlamentarnog sistema u Srbiji (1888, 1903). Knežević se 

nije angažovao u stranačkoj borbi, verovatno zato što mu nije odgovaralo celo radikalsko 

društvo. Prema uspomenama Kneževićeve žene, Marije Knežević, „nalazio je da jedino 

program bivše radikalne stranke može da mu konvenira. Ali to samo dok su radikali došli 

na vlast. Tada je video da je njihov program jedno, a ono što rade drugo“ (Lukić 1935, 

7).  Možemo  reći  da  su  Kneževićeva  shvatanja  o  socijalnoj  odgovornosti  vlasti  bliska 

karlajlovskom konzervativnom socijalizmu. Konzervativna stranka u Engleskoj, stranka 

velikog zemlјišnog poseda, bila je zaslužna za usvajanje radničkog zakonodavstva kojim 

se  štitilo  industrijsko  radništvo.  Engleska  liberalna  stranka  zastupala  je  interese  velike 

industrije i zadugo se slabo osvrtala na tadašnju nezaštićenost radništva.

---