MergedFile
Yüklə 458,33 Kb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Principi istorije (Petronijevićeva kritika)
177 Boris Milosavljević ni mislio ono što je pisao. Ne treba ispuštati iz vida da su iz socijalizma nastali suprotstavlјeni levičarski i desničarski politički tabori međuratnog tipa (desničar Vladimir Vujić npr. hvali Skerlićevu sliku Kneževića). Ima u tim tekstovima i ležernosti i neobaveznosti, koja izvesno proističe iz uverenja da je Knežević „naš čovek“, „naš filosof“ pa intuitivne ocene pretpostavlјaju čitanju i tumačenju samog Kneževićevog teksta. Slobodno se može reći da su jedine argumentovane, problemske i polemičke primedbe osnovnim tezama Principa
pohvalnu književnu ocenu Misli, a Bogdan Popović i Slobodan Jovanović su istakli značaj Kneževića kao moraliste (Jovanović 1991a, 715; Popović 2001, 163).
U kritičkoj analizi prve knjige Kneževićevih Principa istorije (Red u istoriji) objavlјenoj u časopisu Delo (1898), Branislav Petronijević naglašava da je „opšta tendencija ove knjige da dâ osnove jednoga celoga sistema filozofije i istorije“. Pošto je prva knjiga Kneževićevih Principa samo prvi deo celokupnog dela, a Knežević nije izneo ceo program, tj. sistem, Petronijević (1898, 491) zaklјučuje da je „ostalo samo da nagađamo šta će u idućim sveskama doći“. Prema svedočenju Kneževićeve kćerke, Kneževićev plan bio je da se ceo sistem izloži u pet knjiga i da, preko pojma proporcije, bude izveden matematički (Knežević M. 2002, 80). Prema časopisu Delo, Jovan Miodragović i Zarija R. Popović su tvrdili da je plan da se objave tri knjige (Delo 4/16. januar 1898, 349). Matematičko izvođenje asocira na Petronijevićeve matematičke postavke, diskretnu geometriju i konstrukciju njegovog kapitalnog dela objavlјenog na nemačkom jeziku pod naslovom Principi metafizike (Principien der Metaphysik, 1904, 1912), koji zvuči slično kao i naslov Kneževićevog dela. Naravno, postavke su sasvim drugačije. Poistovećujući apstraktno i dijalektičko mišlјenje, Petronijević tvrdi da Knežević nije bio apstraktan mislilac: „Nјemu je oskudevao dijalektički talenat, koji je neophodno potreban da bi se ušlo u duboka mesta“ (Petronijević 1905, 1). Može se, međutim, postaviti pitanje opravdanosti ove ocene, odnosno pitanje različitog shvatanja dijalektike. U vezi sa Petronijevićevim mišlјenjem da Knežević, koji je pisao višetomni sistem, nije „sistemski mislilac“, treba imati u vidu Petronijevićevo shvatanje sistema i uverenje da je njegov sistem jedini istiniti sistem. Petronijević naglašava da Knežević nije bio „stručan filozof“. Odmah, međutim, dodaje da nije mislio na studiranje filozofije kao struke, već zamera Kneževiću što se nije „čitanjem i studijom velikih filozofa logički školovao“. I ovde bi trebalo biti obazriv. Knežević je čitao filozofsku literaturu, ali izbor očito nije bio po Petronijevićevom ukusu. Treba imati u vidu scijentistički duh filozofije toga vremena, Petronijevićeve anahronizme, kao i razlike u shvatanju filozofskih tema tadašnjeg i današnjeg vremena. Petronijević (1898, 491) je bio mišlјenja da u „osnovama svojim piščev sistem nema ničega originalnog“ jer se cela Kneževićeva istorijska doktrina zasniva na „dvema idejama: [Spenserovom] materijalizmu i [Darvinovom] evolucionizmu“.
178 Božidar kKnežević (1862–1905): biografija, delo, kritika i recepcija Petronijević (1898, 499) ukazuje da Kneževićeva knjiga ima cilј isti kao i Spenserovi Prvi principi (Herbert Spencer, First Principles), izlaganje različitih strana principa evolucije: „Mnogi primeri koje je pisac u svojoj knjizi kao potvrdu svojim zakonima naveo nalaze se i u Spenserovom delu“. 52 Pitanje originalnosti naučnog rada posebno je razmatrano u prethodnom periodu, šezdesetih godina XIX veka, za vreme polemike vođene između dva profesora filozofije, Milana Kujundžića i Alimpija Vasilјevića, kao i u vreme osnivanja Srpske kralјevske akademije, u čemu je klјučnu ulogu odigrao tadašnji ministar prosvete i crkvenih poslova, Milan Kujundžić. Posebno je pitanje koji stepen originalnosti je stvarno potreban, a da ne dođe do preterivanja, kao što je slučaj sa sistemima koji su po svaku cenu originalni, kakav je i sam Petronijevićev sistem, a i sistem Tome Živanovića. Petronijević (1898, 502) ukazuje da je krajnji cilј puta čovečanstva, prema Kneževićevom procesu generalizacije i proporcionalizacije, da postepenim nestankom naroda, nastane samo jedna jedina rasa. Tada će čovečanstvo biti na „vrhuncu razvitka svoje istorije: familijarni savez slobodnih i čistih lјudi“ (Knežević, 2002a, 277). 53 Petronijević se pita šta sledi posle toga: „Tada će čovek opet postati ono što je bio u početku: prirodan čovek. Ali red nestajanja trebalo bi, po piscu, da je obrnuti red postajanja: šta je neposredo prethodilo harmoničnoj celini čovečanstva? Nacije. Čovečanstvo treba dakle opet da se raspadne u nacije, one u plemena, plemena da se vrate u rase, rase naposletku da se izgube u jednoj homogenoj rasi. Istorija čovečanstva po principu piščevom morala bi se još jednom odigrati samo u obrnutom redu. Jel’ te da je ovo nemoguće i pisac će reći da on tako nije mislio. Moguće, ali to je konzekvencija njegovih osnovnih principa, a principe trebao je pisac da dovede u vezu sa onim što izlaže“ (Petronijević 1898, 502). U vezi sa teorijom bola Petronijević (1898, 504) je mišlјenja da je Knežević pogrešno razumeo filozofa religije Eduarda fon Hartmana (Karl Robert Eduard von Hartmann), „čiji se uticaj na piscu opaža“. Može se reći da je kod Petronijevića sve prenaglašeno, pa i neophodna kritika, koja je u to vreme dobila zamah u srpskoj nauci i književnosti. U vezi sa evolucionizmom i darvinizmom treba istaći da Knežević, sudeći prema jednom aforizmu, ne prihvata tezu sa kojom se najčešće poistovećuje darvinizam, tezu o nastanku čoveka od majmuna: „Čovek se nije mogao razviti iz majmuna kao što se i genije ne razvija iz običnog čoveka, kao što se ni želјeznica nije razvila iz volovskih kola. Sve životinje sa čovekom zajedno polaze od jedne iste tačke i razlika je među njima ta što sve životinje na tom putu zastaju na raznim tačkama, samo je čovek otišao najdalјe“ (Knežević 2002a, 98). Kneževićevo stanovište da prava istina postoji samo u celini (istorije, čovečanstva), a ne i u delovima (što je deo manji, manje je istine u njemu), Petronijević (1898, 501) oštro 52
I D. Stojanović (1940, 4) ukazuje na Spenserov uticaj na Kneževića: „Spenser je učenjem o nepoznatom kao osnovi vasione s jedne srane i opštoj evoluciji kao prvom zakonu prirode s druge, pokušao vezati dva sveta u jedan. On je dao naučno zaleđe veri u progres, koja je glavna karakteristika naučnoga duha devetnaestoga veka“. Stojanović je prenaglašeno isticao uticaj Karlajla na Kneževića, dajući tako odličan povod marksistima za opravdanu kritiku. 53
Protivrečnost bratskog čovečanstva i shvatanja da se masa rukovodi instinktom Đorđe Tasić (1938, 22) smatra borbom između Kneževića metafizičara i moraliste i Kneževića socijalnog filozofa i evolucioniste, u kojoj je prevagnuo prvi.
Yüklə 458,33 Kb. Dostları ilə paylaş:
|