MergedFile

169

Boris Milosavljević

utiska koji je ostavio na pretpostavlјene i sa porodicom u kojoj se svake godine rađalo 

dete, to svakako nije bilo izvodlјivo. Državni stipendisti bili su neoženjeni, a mnogi su 

ceo život proveli kao „belo monaštvo“ prestoničke inteligencije (Bogdan i Pavle Popović, 

Slobodan Jovanović, Mihailo Petrović Alas, Brana Petronijević). 

Knežević je godinu dana nakon dolaska u Užice otišao u Srpsko-bugarski rat (2/14. 

novembar  –  16/28.  novembar  1885).  Prema  jednom  svedočenju  tada  je,  spavajući  na 

snegu, dobio „katar na plućima“ (bronhitis). Da je ratno iskustvo ostavilo dubok utisak 

na njega, svedoči misao da je „jedna od najlepših strana rata ta što on najlepše ispolјava 

ono što masa, svetina ima lepoga: ona je najlepša u ratu i samo je rat podsticaj za masu 

da stvara ono lepo i veliko što može stvoriti” (Knežević 2002a, 770). Posle Užica (1884–

1888), Knežević predaje (profesorski ispit položio je 1889) u Niškoj gimnaziji i (pretpisom 

ministra od 1/13. januara) honorarno u Niškoj učitelјskoj školi (PG, 28. februar / 12. mart 

1890, 1). Avgusta 1893. godine,  kralјevim ukazom imenovan je za direktora Čačanske 

gimnazije  (SN,  17/29.  avgust  1893).  Nasuprot  uspomenama  upravnika  Etnografskog 

muzeja u Beogradu, Nikole Zege, nekadašnjeg delovođe Čačanske gimnazije,

41

 na osnovu 

kojih se stiče utisak o Kneževićevoj potpunoj nezainteresovanosti za školu čiji je direktor 

bio, Dragomir Popović, profesor iste gimnazije, ukazuje, na osnovu arhivske građe, da 

je Knežević „veoma energično i smišlјeno vodio akciju oko otvaranja sedmog razreda u 

Čačku“ (Popović 1937b: 8). Na njegov podsticaj i po njegovim uputstvima opština je slala 

više molbi Ministarstvu prosvete da bi na kraju otišla i delegacija sa elaboratom koji je 

Knežević sastavio. Iako je Ministarstvo imalo negativnu ocenu zgrade od svog izaslanika, 

profesora mineralogije na Velikoj školi, Save Uroševića (budući akademik i rektor, zet 

Nikole Hristića, predsednika vlade), najzad je popustilo. Sedmi razred Čačanske gimnazije 

otvoren je već u avgustu 1894. godine (Popović 1937b, 8). Knežević je imao „razumevanja 

i za ono što bi se moglo nazvati život škole“, o čemu svedoči njegov „Godišnji izveštaj za 

1893/4. godinu (od 30. juna / 12. jula 1894)“ u kojem je „naveo sve nedostatke i nevolјe 

sa kojima se borila gimnazija“. Knežević, u stvari, izgleda nije mislio da je nužno da 

se bavi administrativnim poslovima, koje je prepustio delovođi (sekretaru) škole, Nikoli 

Zegi. Otvaranje viših razreda gimnazije je važno pitanje i oko toga se angažovao. Vreme 

je provodio u kancelariji, gde je bio dostupan ako je nešto hitno i neizvodlјivo bez njega. 

Za to vreme mogao je da prevodi i piše. Iz Čačka je (4/17. septembra 1894) premešten 

za profesora u Kragujevac, ali već 9/21. novembra 1894. godine potvrđen je za profesora 

Čačanske  gimnazije,  gde  ostaje  do  1/13.  septembra  1899.  godine,  kada  je  „po  molbi“ 

student finansijskih nauka u Briselu (1897–1927). Ostalo je samo dvoje dece, Danilo Knežević (tridesetih 

godina živeo je u Solunu) i Milka Knežević (umrla 1968). Na Kneževića, koji se, sudeći po jednom 

aforizmu, skoro pa pomirio sa sudbinom („Kao što od mnogobrojne rođene dece malo ostane žive, tako 

od mnoge žive dece malo postanu lјudi“, Knežević 2002a, 22), izuzetno je teško podneo smrt jedanaestog 

deteta,  što  je  izgleda  vodilo  i  njegovoj  skorašnjoj  smrti,  prouzrokovanoj  nelečenim  nazebom  koji  je 

prešao u zapalјenje plućne maramice, što je utvrdio dr Demosten Nikolajević, dvorski lekar Obrenovića 

(imao je kuću u Ulici Carice Milice u blizini kuće u kojoj je stanovao Radoje Domanović, Kneževićev 

prijatelј, Knežević M. 2002, 90).

41 

 Zega, između ostalog, piše da je upoznao Kneževića 1894. godine, što odgovara činjenicama, ali 

navodi da je Knežević postao direktor 1898. godine, što može biti i štamparska greška.

---

170

Božidar kKnežević (1862–1905): biografija, delo, kritika i recepcija

premešten  iz  čačanske  Gimnazije  gospodara  Jovana  Obrenovića  u  šabačku  Gimnaziju 

gospodara Jevrema Obrenovića (SN,  3/15. septembar 1899), a ukazom od 24. jula / 6. 

avgusta  1902.  godine  u  Gimnaziju  kralјa Aleksandra  I  (Obrenovića)  u  Beogradu  (SN, 

28. avgust/10. septembar 1902).

42

 Od 1904. godine Knežević je „na službi u Državnoj 

štampariji,“ gde obavlјa dužnost pomoćnika urednika službenog glasnika, Srpskih novina. 

Imenovan je i za člana Upravnog odbora Državne klasne lutrije (DK 1905, 61, 126).

43

Nasuprot  pričama  o  Kneževićevoj  nedruželјubivosti,  izgleda  da  se  u  određenim 

periodima intenzivno družio, porodično i u kafanama. Prema svedočenju Kneževićeve 

kćerke, kada su došli u Čačak, „uzeli su dobar stan, napunili lepim novim nameštajem. 

Združili  su  se  sa  svojim  kolegama  i  otvorili  kuću,  izlazili  su  na  zajedničke  večere  i 

sedelјke  do  duboko  u  noć“  (Knežević  M.  2002,  80).  Iako  su  u  kući  uvek  imali  dobre 

služavke („devojke“), koje je Knežević pronalazio preko učitelјa ili sreskog načelnika, 

dakle policije (Knežević M. 2002,  82), a u Beogradu sam unajmlјivao na Velikoj pijaci 

(današnji  Studentski  trg),  sa  tolikim  školskim  i  porodičnim  obavezama,  naučnim  i 

prevodilačkim radom kojem je bio posvećen, nije u svim periodima života bilo izvodlјivo 

i redovno druženje. Na osnovu svedočanstava Kneževićevog pašenoga, Zarije (Zaharije) 

R.  Popovića,  višeg  činovnika  (statističar  1.  kl,  DK  1896,  32)  Ministarstva  prosvete  i 

crkvenih poslova (Popović 1933, 358–362),

44

 rukopisne zaostavštine bliskog prijatelјa i 

kolege Mileta Pavlovića i uspomena Kneževićeve kćerke (2002, 89), može se zaklјučiti 

da  se  redovno  viđao  sa  književnicima  Stevanom  Sremcem,  Radojem  Domanovićem, 

Branislavom  Nušićem,  Jankom  Veselinovićem,  Simom  Matavulјem,  Miloradom 

Mitrovićem. Uglavnom su se družili u kafanama, gde se u to vreme odvijao dobar deo 

društvenog života (u Beogradu u „Takovu“ na Terazijama i u „Oraču“). Sa Domanovićima 

su se jedno vreme družili i porodično u Beogradu, do nekog nesporazuma. U Čačku se 

Knežević viđao sa Jašom Prodanovićem, u to vreme profesorom srpskog jezika, istorije 

srpske književnosti i filozofske propedeutike. Kneževićeva kćerka je zabeležila njegovo 

mišlјenje o Prodanoviću: „Sedne li Jaša na ministarsku fotelјu, nikad se više sa nje dići 

neće“ (Knežević M. 2002, 83). Iako se nisu dobro slagali, Knežević je, međutim, kasnije, 

sarađivao sa novinama koje je Prodanović uređivao (Odjek).

Nasuprot Skerlićevoj oceni (u karakterističnom stilu, sa puno patosa, efektnih „etiketa 

misli“,  i  neretko  nepouzdanim  podacima)  o  nesretnom  učenjaku  koji  nema  ni  knjiga, 

Kneževićeva  kćerka  je  zapisala  da  su  knjige  poručivane  iz  inostranstva,  iz  Švajcarske 

i Nemačke: „To nije bio mali broj knjiga. To su bili tomovi debelih, teških, ukoričenih 

svezaka. Pod kakvim je uslovima te skupe knjige otac nabavlјao, ne zna se, samo posle 

dužeg vremena te su knjige negde odlazile da se nikad više u kuću ne vrate“ (Knežević M. 

42 

Gimnazija  kralјa Aleksandra  Obrenovića  je  Beogradska  gimnazija,  odnosno  Prva  beogradska 

gimnazija (Prva muška realna gimnazija u Beogradu).

43 

U Državnoj štampariji urednik Srpskih novina bio je Milenko Marković, a šef korektora Janko 

Veselinović. Predsednik UO Državne klasne lutrije bio je dr Mihailo Petrović, a članovi osim Kneževića, 

Marko Trifković, Ljubomir Jovanović, Kosta Stojanović, Milisav Milovanović i Mihailo M. Avramović.

44 

Statističar je zvanje jednako zvanju sekretara (različitog ranga, klase). Ime Zarije R. Popovića se 

uvek navodi sa srednjim slovom, verovatno zato što je postojao istoimeni Zarija Popović, takođe činovnik.

---