MergedFile

167

Boris Milosavljević

do nesporazuma između Kneževića i načelnika (2. kl.) Odelјenja za prosvetne poslove 

(drugog čoveka Ministarstva prema tadašnjoj sistematizaciji), potpredsednika Glavnog 

prosvetnog saveta i redovnog člana Srpskog učenog društva, Josifa Pecića (liberal, kum 

Vladimira Jovanovića, DK 1884, 34), a reč je bila o frizuri koja je prikladna, odnosno 

neprikladna za činovnika Ministarstva (Grubačić 1962, 23). Knežević je zadržao frizuru, 

„jako razbarušenu i kovrdžavu crvenkasto-žutu kosu“, nije otpušten iz državne službe, 

ali  je  upućen  za  predavača  francuskog  jezika  u  Užice,  koje  se  jedno  vreme  smatralo 

činovničkim  Sibirom  (što  je  svakako  preterano).

36

  Knežević  je  u  molbi  tražio  da  mu 

odrede Šabac ili Valјevo (Ristić, 1962, 82).

Neuredna frizura je, u stvari, bila samo kap koja je prelila čašu. Ministar prosvete i 

crkvenih poslova, Stojan Novaković, već je kaznio Božidara Kneževića, šefa praktikanata 

–  prepisivača,  oduzimanjem  desetodnevne  plate  (mart  1883)  jer  i  posle  više  opomena 

„nemarlјivo  radi  sve  službene  poslove  koji  su  mu  povereni“.  Knežević  „po  više  dana 

zadržava neprepisane akte i druge akte običnih poslova; ne pazi da svaki praktikant čisto, 

tačno i bespogrešno prepisuje ono što mu se na prepisivanje dade […] stvari ne drži u svome 

redu i kvari ih, rasparuje akta i zaklјučava ih u orman […] a i ne dolazi uredno u kancelariju 

i izilazi iz kancelarije pre vremena i bez pitanja“ (Ristić, 1962, 81–82). Stojana Novakovića 

naučni rad nije ometao u savesnom obavlјanju činovničkih i državnih dužnosti, pa nije 

imao razumevanja za Kneževićevu „filozofsku“ odsutnost i nemarnost. Da je Knežević 

ostavio dobar utisak, sigurno bi dobio stipendiju za studije u inostranstvu. Skerlić čak žali 

što odlični studenti iz Srbije ne žele da nastave školovanje u inostranstvu i ne konkurišu za 

stipendije. Kneževićev drug iz gimnazije, Svetozar Popović, žali „što Boža, kao odličan đak, 

nije poslan sa drugim pitomcima u Pariz. Smatra da je to u svakom slučaju „trebalo učiniti 

s obzirom na zasluge njegovoga pretka, kneza Iva od Semberije“ (Bogdanović, 1933, 348).

Nehajnog  dvadesetdvogodišnjeg  Kneževića  treba  zamisliti  u  svom  vremenu, 

vremenu  obnove  kralјevine,  izgradnje  pruga,  estetike  svakodnevnog  života,    fin  de 

siècle.  Na  beogradskoj  železničkoj  stanici  (još  u  izgradnji),  prilikom  kupovine  karata, 

upoznaje jednu mladu damu. Putujući zajedno u isto mesto, „zbližili su se i ne rastajući 

se ni trenutka, izneli su do tančina svoje živote“ (Knežević M. 2002, 79). Knežević je 

šest nedelјa kasnio na posao u Užičkoj gimnaziji, zbog čega je Ministarstvo prosvete i 

crkvenih poslova, sumnjajući da je zaista bolestan („ne zna se da li je zdrav ili ne“, Ristić, 

1962, 82) tražilo obaveštenja od valјevskog načelstva. Pronađen je u Takovu kod brata, 

sveštenika Radovana Kneževića. Sreski lekar Tamnavskog sreza pregledao je Kneževića i 

izneo mišlјenje da se oporavio i da može da se vrati na dužnost (Ristić, 1962, 82).  

Kneževićeva  kćerka  svedoči  da  su  njeni  roditelјi  u  Užicu  vodili  neobičan  život: 

„Nјima apsolutno niko nije trebao, nikoga nisu želeli. Užičanima nije trebalo da u prvi 

mrak seju brašno od kapije do stana lepe učitelјice da bi se uverili da joj on dolazi i noću. 

36 

Ne treba pogrešno zamišlјati sredinu u koju je došao. U to vreme u Užičkoj realki predavali su  

Ljuba Stojanović i Dobra Ružić (budući ministar, senator, državni savetnik, tast Miloša Crnjanskog), dok 

je činovnik najvišeg ranga, užički okružni načelnik, bio iz porodice tradicionalno bliske Obrenovićima, 

otac kralјice Drage, Panta Lunjevica (DK 1884, 45).

---

168

Božidar kKnežević (1862–1905): biografija, delo, kritika i recepcija

Dolazak malog Nenada na svet dokazao im je krajnju indiferentnost njegovih roditelјa 

prema njima“ (Knežević M. 2002, 79).

37

 Ne treba misliti da je reč o nekoj pozi kojom se 

propagira slobodna lјubav i feministička ideologija (rešavanje „ženskog pitanja“, kako se 

u to vreme najčešće govorilo). Kneževiću jednostavno nije bilo stalo do mišlјenja okoline, 

kolega i komšiluka, lokalnog javnog mnjenja. 

Kneževićev stav i držanje savremenici su razumevali kao oholost i gordost (Knežević 

M. 2002, 83; Grubačić 1962, 23). U pričlјivoj balkanskoj sredini previše je ćutao. Luka 

Lazarević (1933, 2) zapisuje da su u „namršteniku i ćutalici drugovi njegovi na poslu 

gledali  čoveka  koji  je  pod  teretom  posla  postao  mrzovolјan“,  a  Dragomir  S.  Popović 

(1937, 160) beleži (1937) da se „svi nastavnici iz toga doba slažu u tome da je Knežević 

bio filozof ’u pravom smislu reči’, okupiran večito svojim mislima, bez smisla i volјe 

za svakodnevne sitne brige i potrebe stvarnog života“. Nikola Zega (1934, 2) misli da 

Knežević „nije bio uobražen“, već da je samo „imao u sebi neku urođenu otmenost“.

38

 

Knežević izvesno nije bio „gur-gur“, laktaš i arivista, što je krug oko Srpskog književnog 

glasnika prepoznao i cenio. Iako često u svojim mislima i odsutan, bio je džentlmenski 

učtiv  (Lukić  1935,  7).  Sasvim  je,  međutim,  legitimno  pitanje  koliko  je  sam  Knežević 

doprineo nesporazumu sa okolinom, onemogućavanju samog sebe u odlasku na studije u 

inostranstvo i prouzrokovanju nedaća za koje su socijalistički i marksistički autori sasvim 

nepravedno  okrivlјivali  državu  i  ekonomske  odnose  „starog  režima“.  Sam  je  donosio 

odluke, koje nije hteo da menja, niti da sluša savete (Lukić 1935, 7). Knežević, reklo bi 

se, sasvim iskreno zaklјučuje: „Više od 

9

/

10

 svih zala u životu čoveka dolaze od njegovih 

sopstvenih pogrešaka“ (Knežević 2002a, 209/5).

39

Kneževićeva  žena,  Marija  Knežević  (1867–1942),  kćerka  beogradskog  lekara, 

u očevoj kući je „navikla na lak, udoban život, a budući da je bila i najmlađa ... rasla 

je slobodno i bezbrižno“. Trideset godina nakon Kneževićeve smrti (1935), govoreći o 

šesnaest godina braka koje je provela sa Božom Kneževićem, srećnim je smatrala samo 

početak i poslednje godine (Lukić 1935, 7). Rodila je ukupno jedanaestoro dece (Knežević, 

M. 2002, 77), od kojih je devetoro umrlo (troje posle smrti Božidara Kneževića), što je bila 

nepojmlјiva tragedija. Kneževićeva kćerka u jednom pismu (1960) dopunjuje zapis koji je 

ostavila u Narodnoj biblioteci: „Kada sam pisala o njihovom životu, ja sam u istini imala 

nervne groznice i bolno osećanje da sam iz dubokog bunara vadila mutnu vodu“ (Grubačić 

1962, 18).

40

 Knežević je poželeo da ode u inostranstvo zbog svog rada, ali nakon lošeg 

37 

Buduća Kneževićeva žena uskoro je otišla u Beograd da bi povela brakorazvodnu parnicu sa 

dotadašnjim mužem, Petrom A. Tipom, predavačem i potom profesorom matematike u Prvoj beogradskoj 

gimnaziji. Petar A. Tipa je zaslužan za obradu arhive Prve beogradske gimnazije i objavlјivanje podataka 

iz nje (1901). Značaj njenog sređivanja i objavlјivanja postao je još veći nakon Prvog svetskog rata u 

kojem je dobar deo arhive uništen.

38 

Razumevanju  Kneževićevog  senzibiliteta  može  da  doprinese  i  svedočenje  njegove  kćerke 

(Knežević  M.  2002,  87)  da  je  „osobito  cenio  i  radovao  se  da  se  pozna“  sa  hrvatskim  književnikom 

Ljubom pl. Babićem (Ksaver Šandor Gjalski), dopisnim članom SKA (od 1905).

39 

 Umesto broja stranice navodi se broj pod kojim je objavlјena odgovarajuća Kneževićeva misao.

40 

 U vreme Kneževićeve smrti živo je bilo petoro dece, od kojih je troje umrlo rano, Bisenija, učenica 

Učitelјske  škole  (1892–1911),  Danica,  učenica  gimnazije  (1902–1915)  i  Dragolјub  Đura  Knežević, 

---