MergedFile

183

Boris Milosavljević

protivnik osrednjosti. U školi i na studijama zasluženo se ocenjuju bolјi đaci, odnosno 

studenti. Prirodno se postavlјa pitanje zašto onda najbolјi đaci, kada završe škole i dokažu 

karakter u službi državi, ne bi bili u vlasti (kako se, uostalom, tradicionalno i mislilo), već 

na vlast dolaze oni koje bira većina sastavlјena od bezbrojnih anonimnih loših đaka. Tako, 

bolјi kao manjina, moraju da trpe tiraniju većine. Nasuprot pojednostavlјenom i površnom 

shvatanju opšteg biračkog prava, liberali su govorili o tome da glasove ne treba samo 

brojati (opšte biračko pravo artikulisano u donjem domu), već i meriti (poseban način 

imenovanja i biranja u gornji dom na osnovu kvalifikacija ili ex officio).  

Analizirajući  Kneževićeve  Principe  istorije,  Petronijević  (1905,  1)  je  naglasio  da 

„i po samom sklopu svome, to delo više liči na skup fragmentarnih u kratke rečenice 

kondenziranih gotovih misli nego na sistematsko izvođenje jedne misli iz druge i na detalјno 

obrazovanje svake od njih“ (Petronijević 1905, 1). Ova ocena potkreplјuje svedočanstvo 

da je ideja o objavlјivanju Misli potekla od Petronijevića. Kneževićeva kćerka svedoči da 

se Knežević žalio Petronijeviću da se njegove knjige malo čitaju: „Petronijević odgovori 

da te stvari vrlo mali broj lјudi kod nas može razumeti, ali da bi proširio krug čitalaca, 

to mu on preporučuje da izvadi iz Principa [Zakon reda...] i Proporcije sve svoje misli i 

opažanja i da ih posebno odštampa. Tako su se pojavile Misli očeve, koje su naišle na širok 

odjek“ (Knežević M. 2002, 93). Nakon Kneževićeve smrti Petronijević (1905, 1) visoko 

ocenjuje Kneževića: „Mislilac je uopšte vrlo retka pojava u nas. Pre Božidara Kneževića 

to su bili jedino još Dositije Obradović, Milan Kujundžić i Ljubomir Nedić“. Kada ističe 

vrednost  Kneževićevih  aforizama,  koji  nisu  sistemski  izvedeni,  Petronijević  (1905,  1) 

upućuje na Ničeove (Friedrich Wilhelm Nietzsche, 1844–1900) fragmente: „treba se samo 

setiti Ničea, koji je, iako samo aforističan mislilac, ipak veliki mislilac, iako nije Platon“. 

Ne treba, naravno, misliti, da Petronijević upućuje na idejnu sličnost između Kneževića 

i Ničea, iako se, pored razlika, mogu naći i neke veze jer i Kneževića „zanima pre svega 

život“  (Žunjić,  2014,  205).

58

  U  Kneževićevim  Mislima  nije  reč  o  moralizmu  kako  se 

on danas razumeva (treba videti šta su pod pojmom „moralista“ mogli podrazumevati 

Slobodan Jovanović i Bogdan Popović, što je zasebna tema, Milosavlјević, 2014), već i 

izraz njegovog vremena, vremena koje je osećao. 

O duhu epohe u kojoj je Knežević živeo mnogo je pisano, ali ne i kod nas. Pokušajmo 

da u jedinstvenu sliku spojimo industriju i železnicu (kupee prve klase obložene purpurnim 

plišom), kolonijalno bogatstvo, veru u večni mir, nauku i pozitivne činjenice, monarhijsko 

uređenje i opozicionarenje republikanskim uverenjima i socijalističkim idealima, secesiju, 

staklene pavilјone, koncertne i operske dvorane, Belle Époque, sa svom esetikom, garderobom 

kakvu je nosio i Knežević (epoha pre lansiranja radničke mode), visokim okovratnicima, 

kravatama, oficirskim mundirima od najfinijeg štofa, zlatnim epoletama i akselbenderima, 

konjičkim sablјama, i kalpacima sa belim perom, koje je ostavilo takav utisak na Crnjanskog 

(„Ja sam to pero, zatim, godinama nosio zabodeno u moju ludu glavu“).

S druge strane, sve se kreće prema ratu i revoluciji. Nihilizam, Nietzsche („Gott ist 

tot“), „Besы“, Mahler, Neurasthenia... Der Zauberberg... I cela Srbija će stići do „ništa“, 

58 

 Žunjić (2014, 205) je mišlјenja da je Kneževićev pravi prethodnik u istoriji ideja Uroš Milanković.

---

184

Božidar kKnežević (1862–1905): biografija, delo, kritika i recepcija

zaleđenih  albanskih  planina  i  malaričnih  primorskih  močvara:  „Ogromna  polјa,  čitave 

pustare:  Ja,  Ja,  Ja!  Umorno,  panično,  košmarsko,  od  rođenja  do  smrti,  u  svakom  času 

sve šire pustare: Ja, Ja! (R. Petrović, Dan šesti). Nećemo pogrešiti ako u Kneževićevim 

Mislima,  osim  „uzdaha  i  bolnih  krika  jedne  umorne  i  razočarane  duše“  (Skerlić  1953, 

419), vidimo i izraz tragične drame jedne umorne i razočarane epohe. Ova „bolest na smrt“ 

oseća se u slabosti živaca, treperenju srca i plućnim bolestima koje se leče u švajcarskim 

Alpima ili mediteranskim lečilištima i odmaralištima, već prema preporuci lekara. Iz Srbije 

bolesnici odlaze na Alpe i na Mediteran, gde im, međutim, brzo postaje dosadno, kako 

beleži  Batut.  Kneževićev  „čarobni  breg“  je Abacija  (Abbazia),  mondensko  letovalište  i 

lečilište na jadranskom moru (Opatija), gde se odmaraju i leče Habzburzi, bečki svet preko 

Österreichischer Touristenclub-Sektion Abbazia, Čehov piše, Maler komponuje. Knežević 

se odmara na blagom suncu, strahuje od lošeg sna, mučnina i „drhtanja srca“, obilazi okolna 

mesta, viđa poznate iz beogradskog društva, druži sa gostima iz Nemačke, Pešte, „slavno 

ruča“ brodet, pršutu, brancina, oradu, zubatac, pije malvaziju. Kneževićeve beleške su negde 

između pisama Ljube Nenadovića i putopisa Crnjanskog, a jelovnik dostojan Laze Kostića. 

Monte Mađore, Lovrano, Cres, Fjume, Lusin-Pikola, vila „Anđelina” (Villa Angiolina), vila 

Akacija, čitaonica hotela Stefani (Kronprinzessin Stephanie), kafana Kvarnero (Quarnaro), 

sanatorijumi, barka Galante, fijakeri i omnibusi: „I danas je osvanuo vedar sunčan dan. 

Samo vetar malo poduhnjuje, i talasići su malo jači no juče. Hoće da ima bora i mraz, ali 

će da bude lipo vrime, veli Feliče, koga sad videh uglađena i obrijana, jer je nedelјa. Nigde 

ne vidim ni jednog galeba, a već sam sat i više kraj mora. Kud su se deli, i šta im to znači? 

Htedoh u crkvu, ali ne mogoh ući – puna je sveta...“ (Knežević 2002b, 62). 

Završetak Kneževićeve prve knjige Principa mogao bi se tumačiti nihilistički: „Sve 

je ništa, sve je postalo iz ništa i sve će se vratiti u ništa“ (Knežević 1898, 302). Knežević, 

međutim, odmah dopunjuje svoju misao: „to ništa jeste nešto, jer je jedan deo od nečega, 

jedan mali deo od velikog nešto“. Prema Kneževiću sve što je ranije zauzima sve više prostora 

i vremena, ono postoji pre svega, u svim je vremenima i ostaje posle svega: „To najranije, 

pošto je savršena istina... to najranije jeste i može biti samo Bog“ (Knežević 1901, 383).

Kneževićeva religioznost

Kneževićeva religioznost oduvek je zbunjivala tumače. Borislav Lorenc (1939, 13) 

upućuje na Kneževićeve stavove koji povezuju filozofiju i religiju („što je viša filozofija 

utoliko  više  u  njoj  ima  religije  i  poezije“),  dok  Miloš  Trivunac  (1940,  7)  ističe  da  je 

preterivanje tvrditi da je Kneževićeva glavna preokupacija bila religija „kao kod Paskala“. 

Branislav Petronijević je ocenio (1905, 1) Kneževića kao duboko religioznog mislioca: „On 

smatra religiju za mater svega lјudskog duhovnog života, za početak i svršetak kulturnog 

života čovečijeg“. Petronijević ističe Kneževićevo duboko uverenje u Božju egzistenciju 

(Knežević 1902a, 252; Petronijević, 1905, 1). Osim što se bavio ontološkim dokazom i 

metafizikom (što nije religija ali većini tako zvuči), Petronijević je (kao i Nikola Tesla, 

---