MergedFile

187

Boris Milosavljević

intelektualca koji je izlazio iz gimnazije tip ateiste, tj. agnostika (kako je u Beogradu bilo 

otmenije reći), ili najdalјe deista („ima nečeg“), pun razumevanja za mladićke nestašluke 

(socijalizam i komunizam). Slobodan Jovanović (Spomenica 1939, 311) svedoči da su 

se reči „ćelija“ i „organizam“ u gimnaziji izgovarale „gotovo sa strahopoštovanjem kao 

da u njima leži rešenje svih tajni sveta i života“ i da je među njegovim drugovima samo 

jedan imao „bar nešto malo religioznosti, kao što je samo on imao u politici bar unekoliko 

aristokratske poglede“ (Jovanović 1991a, 273). Paradoksalno, reč je o Pavlu Marinkoviću, 

koji je kao ministar prosvete kaznio Kneževića, „religioznog mislioca“ (Petronijević 1905, 

1), koji je, sudeći po Mislima, imao političku veru samo u „pravu aristokratiju“.

Da je ateizacija inteligencije u Srbiji bila višedecenijski proces, upečatlјivo svedoče 

reči Milana Kujundžića iz neobjavlјene rasprave „Materijalizam (psihologične študije)“, 

zapisane u jesen 1865. godine: „Sećam se još pre četiri godine kad prvi put psihologiju 

u Liceju slušasmo kako ni jednog od nas ne beše koji ne bi sa sprdnjom o duši govorio. 

[...]  Materijalizam  sa  svom  konzekvencijom  svojom  tako  je  već  u  nas  gostolјubivo 

primlјen da se mnogi čisto stidi da izusti da mu nije sasvim po ćudi, baš kao da tu ni 

pogovora  nema.  I  što  koji  većma  lјublјaše  napredak  nauke  i  slobodu  čovečanstva  tim 

više mišlјaše da je dužan držati se najgrublјih materijalista“ (Kujundžić 1865 AS, MK, 

119). U narednom periodu, sa uspostavlјanjem  „republike oportunista“ (zbog izjalovlјene 

pobede  monarhista),  anticrkvena  duhovna  klima  u  Parizu  mogla  je,  srpskim  državnim 

stipendistima  u  „gradu  svetlosti“,  Parizlijama,  samo  da  posluži  kao  konačna  potvrda 

naučne  istinitosti  materijalističkih  i  antireligioznih  shvatanja,  zasnovane  na  ideologiji 

Francuske revolucije, večnim i neupitnim prosvetitelјskim istinama, koje su omogućile 

sveopšti napredak čovečanstva upravo zahvalјujući pobedi nad religijom i monarhijom. 

Čak i konzervativne stranke toga vremena moraju da se nazivaju naprednim, progresivnim 

strankama. Iako je reč o duhu epohe, ne može pojam duha epohe ili duha vremena sve 

da objasni. Upravo na onima koji nisu „plivali nizvodno”, u duhu vremena, koji su imali 

kritički stav prema opštem shvatanju u inteligenciji, bez obzira na nedoumice u koje su 

upadali, ili protivrečnosti u kojima su se kretali, danas se zaustavlјamo i tumačimo njihovo 

mišlјenje. Duh epohe ne može biti ni opravdanje za sve. Pri tome, ne treba misliti da su 

svi i u životu primenjivali ono što su teorijski razmatrali. Retki su bili oni koji u svojoj 

principijelnosti nisu hteli ni da prisustvuju crkvenim službama (uglavnom socijalisti, kao 

Skerlić).  Kod  drugih  je,  ipak,  sve  bilo  pomešano.  Osim  toga,  pod  inteligencijom  se  u 

Srbiji nije podrazumevao samo krug profesora Velike škole i prestoničkih i palanačkih 

gimnazija, već i sveštenički stalež, činovništvo (npr. Zarija R. Popović) i oficirski kor, 

dakle, svi obrazovani, gde je pitanje religioznosti, naravno, stajalo drugačije nego kod 

većine učenika završnih razreda (Prve) beogradske gimnazije. 

Kada se sve uzme u obzir, razumlјivo je da je Božidar Knežević morao na savremenike 

(naravno, pre svega, iz reda civilne inteligencije) da ostavi utisak religioznog mislioca. 

Čak je i Branislav Petronijević ostavlјao takav utisak. Da Knežević bude doživlјen kao 

religiozan čovek i religiozni mislilac dovolјno je bilo što je imao „duboko uverenje o 

---

188

Božidar kKnežević (1862–1905): biografija, delo, kritika i recepcija

egzistenciji  Božijoj“  (Petronijević,  1905,  1)  i  što  su  se  u  njegovim  tekstovima  često 

mogle pročitati reči „religija“ i „hrišćanstvo“, bez obzira na značenje koje im je pridavao. 

Zato je Milošu Zečeviću, Kneževićevom gimnazijskom profesoru istorije i predsedniku 

komisije pred kojom je položio profesorski ispit s odličnom ocenom (1889), Kneževićevo 

izlaganje moralo „mnogo da miriše na tamjan“ (Popović 1933, 361). Kod Kneževića nema 

ni  posebnog  oduševlјenja  padom  Bastilјe  (Knežević  1904e,  70),  pa  ovom  „najvećem 

istorijskom događaju“ u svom Istorijskom kalendaru posvećuje manje pažnje nego (na 

istoj strani) prvom krstaškom kralјu Jerusalima. Prema svedočenju Zarije R. Popovića 

(1933, 362),  pred samu smrt Knežević je stalno ponavlјao: „Veliki si, Bože! Veliki si, 

veliki!...” (verovatno iz Otkrovenja: „Veliki i čudnы dela Tvoi, Gospodi Bože!“).

61

 Svoje 

svedočanstvo završava zagonetnom rečenicom: „I umro je ovaj filosof s verom u Boga, 

kako je i postao verujući u Boga“ (Popović, 1933, 362). Verovatno nikada nećemo moći 

pouzdano da utvrdimo značenje poruke „kako je i postao verujući“. 

Intelektualac u svom vremenu

Skerlić  prepoznaje  u  Boži  Kneževiću  sudbinu  intelektualca  svog  vremena.

62

   Ako 

uzmemo u obzir vreme i shvatanja, moguće je naslutiti u čemu je bio problem intelektualca 

tog  vremena.  Iako  je  socijalizam  sve  više  jačao  u  javnom  mnjenju,  a  sa  socijalizmom 

egalitarizam, i dalјe su se podrazumevali drevni ideali. Ovi stari društveni principi, često 

su nereflektovani, ali su primenjivani. Prema Kneževiću inteligencija, „više klase“ (on ne 

razmišlјa  u  kategorijama  marksističkih  klasa,  već  tradicionalnih,  Knežević  2002a,  117), 

odnosno najbolјi treba da vladaju, aristokratija, koja je „lice jednog naroda“. Podrazumevalo 

se npr. da najbolјi đaci, dokazani u službi državi (gde se, kao i u školi, procenjuje i karakter),   

vremenom treba da dođu na čelo države. Jovan Ristić, istoričar i državnik, koji je čak dva 

puta bio na najvišem državnom i političkom položaju kao namesnik suverenog, vladarskog 

dostojanstva, od osnovne škole bio je najbolјi đak u razredu, „prvi prevashodni“. Još niko 

ne misli da zaista obrće društvo naopačke. Ni Skerlićev radikalni socijalizam nije u punom 

smislu egalitarizam, već elitistički protivan socijalističkom kultu osrednjosti, što zbunjuje 

marksističke  postrevolucionarne  interpretatore  (npr.  Grubačića  1962,  111).  Nepravdom 

se smatralo da jedan Božidar Knežević, koji je i po ličnim sposobnostima, te  kulturnom 

nenametlјivošću i samodisciplinom, i po nasleđu, trebalo da dobije više mesto od onog koje 

je imao u obrazovnom sistemu, nije od države primećen, prepoznat i uvažen: „I jedan uman i 

misaon čovek ostade tako i na dalјe gde je. Ostade kao velika riba u maloj vodi. Ostade jedan 

onakav dubok mislilac, tako želјan potrebne tišine – da i dalјe živi u vrevi i žagoru školske 

avlije: ostaje jedan slobodan duh – da i dalјe između časova dežura po dužnosti među decom 

po dvorištu, da ih nestašne tužaka g. razrednom starešini i da ide na raport direktoru!... 

61 

 „A poslednjih dana, kada je i Boža osetio da mu se smrt približuje, jedino se obraćao Bogu, 

dižući grozničav pogled i ponavlјajući: „Veliki Bože!... Bože moj!... Veliki si, Bože!... Veliki si, veliki!...” 

(Popović, 1933, 362).

62 

 Posle Božidara Kneževića, prerano, kao i on, umrli su redom, Janko Veselinović, nekoliko meseci kasnije 

(1905), Stevan Sremac (1906), Radoje Domanović (1908), Svetislav Simić (1911), a 1914. godine i Skerlić.

---