MergedFile
Yüklə 458,33 Kb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Velika ličnost ili oruđe svoga vremena
181 Boris Milosavljević filozofije istoriografije. Vulić s pravom insistira na poštovanju pravila istraživanja prošlosti. Stalo mu je do pouzdanosti u rekonstrukciji prošlog. S pravom je video opasnost od unošenja proizvolјnosti u najpopularniju nauku, istoriju. U prilog opravdanosti njegovog straha od nepouzdanosti može da posluži i samo Kneževićevo shvatanje „egipatske teologije“. U Kneževićevom tekstu objavlјenom u Godišnjici Nikole Čupića (1907) pod naslovom „Istočni narodi uopšte“ Knežević tvrdi da je jevrejska religija razvijena pod uticajem egipatske i da je monoteizam i besmrtnost duše „izneo Mojsije iz misterija Izide“ (Knežević 1907, 75). Knežević egipatski uticaj vidi čak i u odlukama velikih hrišćanskih sabora: „celim osnovom hrišćanske teologije nose egipatski utisak, osnov im je egipatska teologija“ (Knežević 1907, 77).
U vezi sa temom „velikih ličnosti“, koja je zaokuplјala tadašnje intelektualce, Petronijević zamera Kneževiću navodnu nestalnost gledišta: „Tako isto pisac je neodređen i u pitanju o motoru agensu istorije, o velikim ličnostima. Na str. 180 stoji: ’veliki duhovi nisu oruđa svoga vremena i svoga naroda, nisu izraz sadašnjosti, već su oruđa istorije čovečanstva’. Na str. 276 stoji: ’duh lјudski najplodnije misli, kad je on samo oduška i izraz svog vremena i njegovih potreba: po tome i genije samo (!) se onda javlјa kad je vreme zgodno i zrelo, da ga primi i razume’. Str. 58 ’genije nije tvorac ideja: on samo formuliše ideje koje u formi tavnih predstava i slutnji leže u duši naroda“ (Petronijević, 1898, 504). 55 Petronijeviću bi se moglo odgovoriti da Kneževićevi stavovi nisu protivrečni, jer dijalektički mogu da budu prevaziđeni, i to ne nekom rđavom dijalektikom. Knežević je preveo sa engleskog na srpski Karlajlova predavanja pod naslovom O Herojima, heroizmu i obožavanju heroja u istoriji (1903). 56 U predgovoru je istakao da je Karlajlovo gledište „sasvim suprotno istorijsko-filosofskim pojmovima H. T. Bekla” (Knežević 1903b, IX). Međutim, naglašavajući „moć vremena i potrebe u istoriji, [Karlajl] ujedno nehotice tvrdi i to, da i heroji, kao i sve drugo u istoriji, dolaze samo onda kad im je vreme i potreba za njih“ (Knežević 1903b, XIII), što znači da su oni samo izrazi svog vremena, „oduške bolova koji pritiskuju njihova društva, narode i vremena, glasna reč, koju miliuni lјudskih duša izgovaraju kroz njih“ (Knežević 1903b, XIII). Veliki duh je oruđe istorije čovečanstva i javlјa se kada se steknu uslovi da se javi i tada formuliše ideje koje su u formi predstava i slutnji u duši naroda. Petronijevićev prikaz Kneževićevog prevoda Karlajlove knjige u Delu (1904) počinje ukazivanjem na neophodnu vezu između velikih lјudi i mase, ali ne u smislu „velike mase prostih lјudi“, već kao „grupe viših redova“ (Petronijević 1998a, 137). Slobodan Jovanović u Glasniku (1904) prikazuje istu knjigu, daje detalјan, dubok i 55
Petronijević o velikim ličnostima piše u Osnovama empirijske psihologije (1910, 1923, 1925, 1926), gde naglašava da je „veliki karakter obično spojen sa znatnim talentom, naročito sa talentom pamćenja i jednim ili dva od talenata inteligencije“ (Petronijević 1998, 316). 56
Slobodan Jovanović (1990b, 656) pozitivno ocenjuje prevod: „zadrugin prevodilac g. Boža Knežević učinio sve što je od njega zavisilo da tog najneobuzdanijeg i najsamovolјnijeg među engleskim piscima koliko toliko ukroti“ (misli na stil pisanja).
182 Božidar kKnežević (1862–1905): biografija, delo, kritika i recepcija celovit uvid u Karlajlovu misao i ukazuje da Karlajal podrazumeva da su velike ličnosti usklađene sa duhom svoga vremena: „Svako se društvo daje voditi lјudima koji se odlikuju sposobnostima i svojstvima koje ono najviše ceni“ (Jovanović 1990b, 665). Nikola Vulić (1922, 58) ukazuje na međuzavisnost velikih istorijskih ličnosti i vremena u kojem žive, a mišlјenja je i da razumevanju velike istorijske ličnosti može pristupiti samo naučnik velike proniclјivosti, istoričar obdaren suptilnim psihološkim aparatom: „Duša Cezareva nije bila prosta kao što je duša kakvog krpača. Veliki lјudi imaju psihu daleko razvijeniju i daleko komplikovaniju nego obični smrtni“ (Vulić 1922, 61).
Filozofski i moralistički aforizmi Božidara Kneževića pod naslovom Misli ostavili su veoma jak utisak na savremenike. Objavlјeni su prvo u nastavcima u Srpskom književnom
zasebna knjiga (1902). 57 U Mislima ima filozofsko-istorijskih razmišlјanja, filozofije religije, moralističkih ocena i društvene kritike, ali i „mnogo ličnoga, svoga, gotovo autobiografskog“. Skerlić (1953, 419), koji je poznavao Kneževića, beleži da su Misli „neposredan i dubok izraz njegove prirode, prikaz tragične drame njegova srca i uma; to su, kako je sam govorio, uzdasi, bolni krici jednoga višega duha, jedne umorne i razočarane duše“. Misli su ubrzo postale „omilјena knjiga“. Kneževićev đak u Prvoj beogradskoj gimnaziji, profesor filozofije, Vladimir Vujić (1925, 418) svedoči: „obeležavane su, prepisivane, čitane mnogo puta kao draga, lična knjiga […] One su bile dobro došle u doba mladosti mnogima, u doba kada se stvara misao, opšta misao o lјudima, svetu, društvu i Bogu; kada se otvaraju širi horizonti i mladić oseća više probleme života. Onda je njima aristokratski, široko misleni, otmeni Knežević bio draga lektira“. Vujićeve reči mogu da posvedoče đački sastavi u kojima se pominjao Boža Knežević. Na primer, među učenicima koji su 1909. godine dobili nagrade za sastav na temu „O čitanju” (iz Fonda Milorada Medakovića, vojvode i književnika), nalaze se Paulina Lebl, učenica ženske gimnazije, koja je pisala o Mislima Bože Kneževića (kasnije priređuje Kneževićeve Misli, Knežević 1931) i Slobodan Jovanović, učenik Druge beogradske gimnazije (imenjak Slobodana Jovanovića), kasnije diplomata u Los Anđelesu, koji ističe da mu je Knežević jedan od najdražih autora (PG, 1. januar 1909, 6, 11, 14). U mislima „aristokratskog, široko mislenog, otmenog Kneževića“ mogli su mladi da nađu uporište protiv dominantnog socijalističkog egalitarizma. Iako i sam socijalista, i toliko uticajni Skerlić bio je, u stvari, 57
Skerlić pogrešno navodi da su Kneževićeve misli objavlјene u Srpskom književnom glasniku 1901. godine, dok su, u stvari, objavlјene 1902. Takođe, Knežević nije u Čačku bio samo 1893/4. godine. Zbog brzine pisanja i književnog stila, Skerlić neretko pravi ovakve greške. U prvom izdanju Misli (Državna štamparija 1902), Knežević je objavio 491 tematski nepovezanu misao. I drugo izdanje imalo je isti broj misli (Misli, Izdavačka knjižara Lazara Markovića, Beograd 1914). U trećem izdanju (G. Kon, 1925) dopunjene su mislima iz Kneževićeve zaostavštine (ukupno 636, odnosno 145 novih aforizama). Četvrto izdanje (prir. P. Lebl-Albala) objavlјeno je sa predgovorom Ksenije Atanasijević (SKG, Beograd 1931). Izgleda da su Kneževićeve misli „dorađivane“ u izdanjima posle njegove smrti. Ovde se koristimo mislima iz prvog izdanja Misli i Kneževićeve rukopisne zaostavštine (2002).
Yüklə 458,33 Kb. Dostları ilə paylaş:
|