MergedFile

163

Boris Milosavljević

Kneževićeve porodice (kćerke i pašenoga), Knežević nije umro od tuberkuloze (njegove 

bolesti i dokumenti o njima posebna su tema, spominju se „narušeno zdravlјe“, reumatizam 

i opšta slabost 1887, Ristić, 1962, 82; AS, MPs–P, XIV, r 211/1887), već od zapalјenja 

plućne  maramice  (dijagnoza  dr  Demostena  Nikolajevića,  interniste,  dvorskog  lekara 

poslednjih Obrenovića) i verovatno ukupnog stresa nakon smrti još jednog deteta.

25

 U 

lekarskom  uverenju  iz  1901.  godine  (potpisali  privatni  lekar  dr  Avram  Vinaver,  otac 

Stanislava Vinavera i školski lekar dr R. Đukić), u kojem se zaklјučuje da je Kneževiću 

radi oporavka potrebna „najmanje jedna godina dana odsustva od dužnosti“, ne spominje 

se tuberkuloza (Ristić 1962, 91). Kneževićev drug iz gimnazije, Svetozar Popović, ne 

pamti „slušče“ zlih „očuha“ (Nedelјković 1962, 255–6), već se seća da je Knežević u 

Beogradu živeo u kući udovice, majke svog „bliskog druga“, Todora Petkovića, budućeg 

ministra privrede (Bogdanović 1933, 345; Spomenica 1939, 456).

26

 Knežević nije završio 

„istoriju i filozofiju“ (Nedelјković 1962, 255–6), već Istorijsko-filološki odsek Filozofskog 

fakulteta Velike škole. Nikola Zega (1863–1940) u svojoj uspomeni o Kneževiću ne tvrdi 

da  je  bio  njegov  „prisni  mlađi  kolega  i  drug“  (Nedelјković,  1962,  258).  Nema  smisla 

isticati njihovu generacijsku razliku kad su, u stvari, bili vršnjaci (1862/3). Nisu bili ni 

„prisni  drugovi“,  već  je  Zega  bio  delovođa  škole  u  kojoj  je  Knežević  bio  direktor. 

Kneževićeva udovica je tvrdila da Zegina brošura o Kneževiću „kipti neistinama“ (Lukić 

1935, 7), što, naravno, ne mora biti sasvim tačno.  Iza Kneževića, za koga se pisalo da 

nikada nije nogom kročio ni do Zemuna, ostala je beležnica pod naslovom „Ukraj mora“, 

dnevnik o boravku u Abaciji (Abazzia), otmenom austrougarskom odmaralištu i lečilištu 

(Opatija), gde opisuje i izlete na Lošinj. Iz Srbije do Abacije obično se putovalo preko 

Zemuna, a gde je još Knežević putovao, ne možemo sa sigurnošću tvrditi. Osim čestih 

putovanja po Srbiji, verovatno službenih (uklјučujući i novooslobođene krajeve 1878) u 

svojstvu  školskog  nadzornika  (PG,  1892,  609),  na  osnovu  njegovih  beležaka  možemo 

zaklјučiti da je bio u Zagrebu, Sisku, Istri, na Cresu... Još Skerlić (1953, 419) piše, a drugi 

ponavlјaju, da je Knežević „sam naučio jezike“. Verovatno je reč o stilskom uobličavanju 

rečenice, jer Skerliću, đaku i profesoru iste gimnazije u kojoj je đak i profesor bio Knežević, 

odlično je moralo biti poznato koliko se polagalo na učenje nemačkog u Prvoj beogradskoj 

gimnaziji, kao i da su se nemački (prisutniji u Beogradu nego engleski danas), ruski i 

francuski učili na Velikoj školi, i to od profesora koji su bili, što se danas posebno ceni, 

„native speakers“ (Nemac, Rus i Francuz). Uostalom, Knežević je bio profesor savremenih 

i  klasičnih  jezika  (francuskog,  nemačkog  i  latinskog)  i  istorije  (Popović  1937a,  161). 

25 

Prema zapisu kćerke Milke i žene Marije, Božidar Knežević je pre smrti uzeo životno osiguranje 

(na  20  000  dinara),  koje  osiguravajuća  kuća  ne  bi  odobrila  da  je  bio  teško  bolestan  od  tuberkuloze. 

Kneževićev prijatelј i pašenog Z. Popović (1933, 361–362) njegovu bolest i smrt dovodi u vezu sa bolešću 

i smrću jedanaestog deteta.

26 

Davanje kondicija (podučavanje) često u kućama rođaka (Slobodana Jovanovića je podučavao 

brat od tetke Vladimir Jovanović, pesnik, a Brana Petronijević je u Valјevu podučavao brata od tetke), 

pomaganje  u  poslovima  koji  se  nisu  davali  služavkama,  kao  što  je  bilo  donošenje  vode  sa  najbližih 

česama (Čukur-česma i sl.), pre uvođenja vodovoda, ili nosanje beba, zasebna je tema, o kojoj ima dosta 

školskih uspomena (vid. Spomenica 1939).

---

164

Božidar kKnežević (1862–1905): biografija, delo, kritika i recepcija

Priredio je i jedan srpsko-francuski rečnik.

27

 Samo je engleski jezik, naučio sam, prevodeći, 

u čemu nije bio usamlјen u to vreme, a ni kasnije.

28

 Priča se kako je Branislav Peronijević 

osujetio  Kneževićev  dolazak  na  katedru  filozofije  na  Velikoj  školi  (K.  Grubačić  1962, 

127),

29

 dok se, u stvari, Knežević „na navalјivanje prijatelјa“ (S. S. 1905, 2) pretposlednjeg 

dana (9/21. marta 1897) prijavio na konkurs („otvoreni stečaj“) za Opštu istoriju (novi 

vek),

30

 odnosno za „katedru istorije novoga doba na Velikoj školi“, i to isklјučivo „kao 

redovan profesor“, što se vidi iz njegovog prijave (Ristić, 1962, 88). U pismu ministru, 

odnosno prijavi, kao „jedini osnov na kome diže svoje traženje te katedre“, jedini razlog 

„prava na to“ dostavlјa rukopis na ocenjivanje, pretpostavlјamo prvobitnu varijantu prve 

knjige  Principa  istorije,  objavlјenu  naredne,  1898.  godine.  Branislav  Petronijević  je  u 

vreme otvaranja ovog konkursa bio student u inostranstvu. Imao je velike probleme jer je 

izgubio stipendiju kad se saznalo da je napustio studije medicine (u Beču) i upisao se na 

Filozofski  fakultet  (u  Lajpcigu).  U  vreme  pisanja  i  objavlјivanja  tzv.  referata  (reč  je  o 

prikazu, a ne o nekom zvaničnom referatu), Kneževićevih Principa istorije, godinu dana 

nakon konkursa, kada već drugi kandidat, dr Dragolјub Pavlović, uveliko predaje predmet 

za koji je Knežević konkurisao (marta 1897), Petronijević je privremeni srednjoškolski 

učitelј jezika (1898). Priča se kako je Knežević premeštan iz škole u školu po unutrašnjosti, 

dok je, u stvari, „po potrebi službe“ bio predavač i profesor samo u Užicu (u Kragujevcu je 

bio delimično i veoma kratko, oko dva meseca). U Čačku je postavlјen za direktora, a u Niš, 

Šabac, Čačak (drugi put) i Beograd, premeštan je „po molbi“ (Ministarstvo mu je, dakle, 

predusretlјivo izlazilo u susret (PG, 31. oktobar 1889, 570; Ristić, 1962, 89). Knežević, 

inače,  nikada  nije  otpuštan  iz  službe,  iako  se  i  takva  tvrđenja,  pored  drugih  netačnih  i 

27 

Mihailo  Šlјivić  je  (1894)  napisao  recenziju  Srpsko-francuskog  rečnika  Božidara  Kneževića  u 

kojoj je zaklјučio da su potrebne dopune i ispravke (Marić 2001, 16).

28 

Prema Miletu Pavloviću Krpi, Božidar Knežević je kao student Velike škole čitao Baklovu (Henry 

Thomas Buckle) Istoriju civilizacije (History of Civilization in England, 2 vols, John W. Parker & Son, 

London 1857–61) u prevodu Čedomilјa Mijatovića (Henri Toma Bokl, Istorija civilizacije u Engleskoj, s 

engleskog preveo Čedomilј Mijatović, Deo prvi, Delo je ovo nagrađeno iz književnog fonda Ilije Kolarca, 

Državna knjigopečatnja, Beograd 1871): „Dopala mu se sadržina knjige od koje beše odštampana samo 

prva sveska“. Knežević se požalio profesoru Svetomiru Nikolajeviću da je pročitao samo prvu svesku jer 

ostatak nije preveden: „u jednom trenutku zapita profesora: 

Kako bi ja to delo pročitao. 

– Nikolajević se na te reči nasmejao.

Vrlo prosto: na engleskom.

 Ali za to treba znati engleski jezik, g. profesore, a ja ga ne znam.

 Ništa lakše: sednite i naučite. 

Boži je to bilo dosta. Dve ili tri godine iza toga Boža je podneo Čupićevoj zadužbini, u kojoj je, čini mi 

se, bio član i Svetomir Nikolajević prevod svih pet svezaka Beklova dela i ponudio za štampanje“.

 („O 

Boži Kneževiću“, NB, R 465/XIV). Prevod je objavlјen u izdanju Kolarčeve zadužbine.  

29 

Do danas se prenosi ova neistinita priča.

30 

Raspisan  je  konkurs  za  „upražnjene  profesorske  katedre“  na  Filozofskom  fakultetu  (SN,  21. 

februar / 5. mart 1897, 3), za Opštu istoriju (stari vek), gde je primlјen Nikola Vulić i Opštu istoriju (novi 

vek), gde je izabran za vanrednog profesora istorije dr Dragolјub Pavlović, i na Pravnom fakultetu za 

Državno pravo, gde je primlјen Slobodan Jovanović.

---