MergedFile
Yüklə 458,33 Kb. Pdf görüntüsü
|
161 Boris Milosavljević dinastija. Monarh i njegova vlada ulepšavaju Srbiju u duhu očuvanja, konzervativnom duhu. 18
uvećana sela. Usled selidbe nije se moralo izlaziti iz svoga društvenog kruga, pa često ni iz kruga prijatelјa. Osim toga, iako je u drugoj polovini XIX veka proces centralizacije Srbije već daleko odmakao, još uvek su se mnogi držali unutrašnjosti, gde su imali posede (vinograde ili cele ekonomije). Neki su ih održali i do Drugog svetskog rata. Na Ubu su jedno vreme živele poznate beogradske porodice, koje su živele i u Šapcu. Kneževićeva kćerka, na primer, beleži da je Kneževićeva majka žalila što se Boža Knežević nije oženio Polom – Poleksijom („najbogatija devojka na Ubu“, M. Knežević: 2002, 79), iz porodice šabačkih, odnosno ubskih, tj. beogradskih Bogatinčevića. 19 Božidar Knežević je rano ostao bez oca: „Tugovao je otac mnogo za svojim ocem. Silno je želeo da mu je on živ, pa ma kako da bi bio star i nemoćan. On bi mu uvek bio uz njega u njegovoj sobi za rad, zajednički bi pušili i razgovarali“ (Knežević M. 2002, 89). 20
autori voleli su, međutim, da od Kneževićevog detinjstva, o kojem gotovo da nema nikakvih konkretnih podataka, naprave socijalni roman u duhu svoga vremena, duhu obavezne školske literature: „ne samo njegov otac, koji će godinu dana po njegovom rođenju umreti, i ne samo njegov očuh sa njihovim Ubom, nego su i svi bezbrojni očusi, kod kojih je on u Beogradu đakom kao slušče posluživao da bi najzad 1884. istoriju i filozofiju na Velikoj školi završio, zajedno sa svojim Beogradom pretežno još uvek bili zaostala, samoživa, sitničava i lukava vizantijsko-turska palanka, kakav je bio tad manje ili više ceo krajnje zaostali Balkan sa svojim kasabama, palankama, pandurima i činovništvom“ (Nedelјković 1962, 255–6). Iako ova Nedelјkovićeva maštovita priča, naravno, nema veze sa stvarnim sačuvanim podacima, predstavlјa najčešće ispričanu priču i nalazi se u osnovi svih Kneževićevih uobičajenih biografija. 21 Siromašak iz provincije muči se učeći uz rad: „pritisnut materijalnim teškoćama [mora] posluživati i poučavati 18
Tom vremenu je u svakom smislu nepojmlјiva socijalistička budućnost sa primenom lekorbizijeovskih projekata. Nezamisliv je bio npr. jedan Novi Beograd, čiju izgradnju iz ugla predratnog rentijera koji ne osporava funkcionalnost novogradnji, upečatlјivo oslikava Borislav Pekić: „Blizanački jednolike, puste kao kameni ambari, jedva su davale znake života, a njihove prepodnevnim suncem upalјene muvlјe oči žalosno su me sećale na kolumbarijume s tinjajućim kandilima“ (Hodočašće Arsenija
our country ought to be lovely“. 19 Poleksija Bogatinčević je Karađorđeva praunuka. Kćerka je Teodora Bogatinčevića, koji se sa porodicom iz Šapca preselio na Ub, a unuka barjaktara šabačkog komandanta vojvode Luke Lazarevića, Teodora Bojanića, koji se u Rusiji oženio Karađorđevom kćerkom Sarom (1816), udovicom vojvode Nikole Kara-Markovića. Poleksijin brat, bivši konjički kapetan Mihailo Bogatinčević, bio je narodni poslanik i predsednik opštine Ub, a njegova žena, kćerka kapetana Milana Danilovića iz Uba, bila je praunuka vojvode Antonija Bogićevića, i tako rođaka kralјa Milana Obrenovića. Poleksija Bogatinčević se udala za Mihaila Viktorovića, sina Viktora Grozdovskog iz Varšave (politički emigrant), koji je na Ubu otvorio apoteku (1885), a kasnije, kao dvorski apotekar, imao veliku kuću i apoteku pored hotela „Moskva“ na Terazijama (SBR). Svi ovi podaci mnogo govore o prilikama na Ubu i u Srbiji u vreme Kneževićevog detinjstva i mladosti. 20
„Uspomene o roditelјima“ treba čitati zajedno sa pismom Milke Knežević Kosti Grubačiću (1962, 18–19). 21
Proizvolјno su pisani i tumačeni biografski podaci o Atanasiju Stojkoviću, Dimitriju Matiću i dr. 162 Božidar kKnežević (1862–1905): biografija, delo, kritika i recepcija bogatašku decu“ (Grubačić 1962, 12). 22 Posle silnog zlopaćenja po srbijanskim palankama (samom gnezdu „filozofije palanke“, naravno), postradava od „tada veoma raširene siromaške bolesti, tuberkuloze“ (Nedelјković 1962, 258; Grubačić 1962, 12), za šta su krive, naravno, socijalno-ekonomske prilike („džungla zeleneške malograđanštine“) i država, u Kneževićevom slučaju oličena u „gospodinu ministru“ prosvete („gospodin“ je u vreme socijalizma bila neka vrsta uvrede): „’odluka’ o kazni [smanjenje jedne mesečne plate] gospodina ministra Marinkovića [Pavla] koja, sabrana sa svim sličnim i istim u istoj sredini, vodila je preko iste sirotinje grudobolnoj smrti kao i Spinozu stakleni prah sa tocila“ (Nedelјković 1962, 259). U Kneževini i Kralјevini Srbiji, prema propagandnoj slici koju je širila austrougarska državna propaganda, a do savršenstva dovela komunistička propaganda (pretočena potom u istoriografiju), vladala je „sveopšta zaostalost [podrazumeva se ’primitivizam jedne patrijarhalno–religiozne atmosfere’]“ iz koje se tek „počelo izvlačiti ... pretvaranjem naturalne u robnonovčanu privredu“ (Grubačić, 1962, 27, 171). Kako ukazuje Slobodan Jovanović, austrougarska propaganda je kontinuirano radila na prikazivanju Srbije kao jedne kulturno zaostale zemlјe, u kojoj su sporije nego u drugim balkanskim državama nestajali tragovi vekovnog robovanja pod Turcima, sa lјudima poludivlјe prirode, što se najbolјe videlo po zakrvlјenosti političkih stranaka. Prema austrougarskoj štampi, Srbija je u svetu bila poznata jedino po periodičnim ubijanjima vladara i dvorskim skandalima: „Ta tako mala i nazadna zemlјa imala je ogromne ambicije. Htela je da pripoji sve Srbe koji su živeli van njenih granica i da izvrši srpsko ujedinjenje“ (Jovanović, „Jedan prilog“, SD 11, 560; Milosavlјević 2013, 209–211). 23 Kao što vidimo, tu su svi elementi priče prisutni (mala država, mali narod, turski azijski mentalitet, potpuni nered, potreba za napretkom, koju će zapad, u ovom slučaju Austrougarska pružiti). 24 Priča
o Srbiji i Srbima austrougarske državne propagande, usvojena i dorađena, postala je marksistička priča, a ona je, malo umivena, isto što i današnja priča o tzv. modernizaciji i evropeizaciji. Propagandna priča postala je, dakle, fenomen dugog trajanja.
Manje više iste, a podjednako neistinite priče ponavlјaju se u biografijama drugih ličnosti (up. Milosavlјević 2015, 107, fn. 12). Reč je o nekritičkom ponavlјanju klišea i prenošenju neproverenih priča, a ne o naučnom istraživanju. To se može pokazati i na dosadašnjim Kneževićevim biografijama. Mit o zlom očuhu je nepouzdan, kao i tuberkuloza (sušica, tj. jektika [od latinskog hectica] nije bila siromaška bolest). Sudeći po uspomenama članova 22
Grubačić u marksističkom kodu tumači Kneževića u svojoj monografiji. Osim arhivske građe kojom se koristi, ipak treba ukazati da uočava očigledne protivrečnosti i proizvolјnosti u tumačenjima Kneževića, koje izmiču većini marksističkih istraživača. U knjizi, međutim, ima dosta grešaka. Milorad Mile Pavlović Krpa tako je ponekad Miloš Pavlović, ministar Pavle Marinković je Pavle Marijanović i dr. 23 O Jovanovićevim ranim analizama rada austrougarske državne propagande vid. više u: Milosavlјević, 2011, 637–661. 24
Npr. Dositejevo ime koristi austrougarska ratna propaganda za vreme Prvog svetskog rata, kada okupiranom stanovništvu objašnjava kakao su sva prosveta i napredak Srbima stigli iz Austrije. Kada se čitaju npr. putopisi, kao da se traže samo oni elementi koji će da potvrde stavove ove propagande, a drugi izveštaji iz putopisa se i ne primećuju. Treba voditi računa i ko piše putopise, da li ih piše po zadatku, iz kog državnog ili verskog ugla. Pažlјivije hermeneutičko čitanje putopisa daje istinitiju sliku o Srbiji od one koja im se, kao po šablonu, najčešće selekcijom podataka i učitavanjem pripisuje. Yüklə 458,33 Kb. Dostları ilə paylaş:
|