Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 96 Platona samo predmet polemike već i sastavni deo njegovog sistema; čisto logička i metodološka istraživanja Platon nije izvodio, premda u njegovim dijalozima, na raznim mestima, nalazimo sporadične primedbe, pri čemu je metod definisanja daleko češći no metod analize. Pojmovi do kojih se na ovaj način dolazi, kako po svom sadržaju tako i po svom poreklu, po mišljenju Platona, čine sasvim drugačije saznanje od onog do kog se dolazi čulnim opažanjem; dok se ovim poslednjim saznaju samo relativne, promenljive pojave bića, u prvom slučaju mi saznajemo neprolaznu bit stvari - njeno bivstvo (ousía). Taj objektivni sadržaj saznanja koji se sastoji iz pojmova Platon određuje izrazom ideja. Ako se u pojmovima nalazi istinsko saznanje, tada je ono saznanje bivstvujućeg. Tako, relativna istina čulnog opažanja jeste u stvaranju prolaznih i promenljivih odnosa u procesu postojanja, a apsolutna istina saznanja posredstvom pojmova (dijalektika) jeste u tome da mi u ide- jama dospevamo do istinskog bivstvujućeg (óntos ón), nezavisnog od bilo kakvih promena. Tim dvama različitim načinima saznanja odgovaraju i dva različita sveta: svet prave stvarnosti, svet ideja do kog se dospeva pomoću pojmo- va i svet relativne stvarnosti nastajućih i propadajućih stvari, svet čulnog opažanja. Ideji kao predmetu istinskog sazanja pripadaju predikati elejskog bića: ona je sama po sebi, jednaka sebi, jednorodna, večno postojeća; ona je nepromenljiva, nije ni u kakvom odnosu i ne trpi nikakve promene. Naspram toga, čulni predmeti su u večitoj promeni, u stalnom nastajanju i nestajanju, podvrgnuti heraklitovskom toku svih stvari. Gnoseološko-metafizički temelj platonovske filozofije bio bi u sledećem: treba razlikovati dva sveta: svet onog što uvek jeste i što se ne menja, i svet onog što se uvek menja a nikad nije; jedan svet je svet umnog mišljenja (noésis) a drugi svet je svet čulnog saznanja (aísthesis). Kao što
Milan Uzelac Istorija filozofije I
97
postoje dva različita načina saznanja, tako postoje i dve različite oblasti predmeta saznanja: s jedne strane su tela koja se čulno opažaju, a s druge ideje, bestelesne forme (asó-
svetu; ideje postoje same po sebi i do njih se ne dospeva čulima već mišljenjem; one čine samo umom dokučiv svet (tópos nóetos). Sve ovo ima za posledicu da se racionalističko učenje o saznanju može tematizovati unutar imaterijalističke metafizike; imaterijalizam je novina koju uvodi Platon; u svim ranijim sistemima, uključujući i Anaksagorin gde se govorilo o duhovnom, uvek je duhovno bilo deo materijalnog sveta, pa tek Platon otkriva duhovni svet. Na taj način učenje o idejama je jedan sasvim novi način izmirenja heraklitovske i elejske metafizike i to na osnovu protivrečnosti sokratovskog i protagorovskog učenja o saznanju; to je razlog što je Platon više približio sofističko učenje o opažanju heraklitovskom stavu da se sve menja, no što bi to učinio Protagora; s druge strane, tesnu vezu Sokratovog učenja o saznanju i elejske filozofije o biću već su uočili megarani. To sve omogućuje da se pozitivna metafizika Platona okarakteriše kao imaterijalističko elejstvo i u tome je njen ontološki karakter: ona u idejama saznaje biće a istraživanje o promenama prepušta nižim vrstama znanja. Ovo nisu do kraja razumeli neoplatoničari već su smatrali da ideje nemaju samostalno postojanje te mogu biti samo forme mišljenja i postojati isključivo u božjem duhu. Teorijom o dva sveta uslovljen je i način na koji Platon opisuje saznanje ideja. U početku pojmovi imaju logički karakter rodnih pojmova i označavaju ono opšte kod različitih pojedinačnih predmeta koji se podvode pod ono što je još opštije i zato su oni, po rečima Aristotela, bit jednoga u mnogom (hén epì pollôn) (Met., 990b). Međutim, Platon ne
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 98 misli kako je do tog saznanja opšteg došlo analitičkim putem, ili putem apstrahovanja, već da je to pravo saznanje neposredno posmatranje (theoría, contemplatio) suštine koja se razotkriva u pojedinačnim stvarima. Sama ideja nije sadržana u svojim čulnim pojavama; ona je nešto različito od njih, što se u njima ne može naći. Telesni predmeti dos- tupni opažanju ne sadrže u sebi ideje već su samo njihova kopija, njihov prozračni lik. Zato opažaji ne mogu u sebi sadržati ideje kao svoje samostalne delove, već samo omogućuju da se spoznaju ideje. Kako ideja ne može biti stvorena mišljenjem, ona se može razumeti kao nešto što od samog početka pripada duši i duša se priseća ideje kad vidi njenu kopiju u čulnom svetu. Saznanje ideja je sećanje (anámnesis) i zato Platon uz pomoć mita u dijalogu Fedar govori o tome kako duša pre no što dospe u zemno telo posmatra ideje svojim natčulnim delom koji pripada svetu ideja pa stoga pri opažanju i može da se seća ideja. Iz bolnog čuđenja pred razlikom između ideje i njene pojave javlja se filozofska težnja, strasna ljubav ka natčulnoj ideji, eros koji od prolazne biti čulnog vodi nazad k besmrtnom sadržaju sveta ideja. Intuitivni karakter koji ima platonovsko saznanje ideja (pri čemu veliku ulogu igra analogija saznanja ideja i čulnog saznanja) čini interesantnu paralelu s čulnim saznanjem kod Demokrita; u oba slučaja reč je o neposrednom posmatranju (theoría) čistih formi (idéai) apsolutne realnosti, ali se posmatranje ne dopušta čulnom opažanju. Dijalektičko tumačenje nije moguće tamo gde je reč o prolaznom procesu saznanja večnog o nastajanju posmatranja apsolutnog bića. Kako su ideje hipostazirani rodni pojmovi, kod ranog Platona nalazimo toliko ideja koliko ima rodnih pojmova ili opštih naziva za različite predmete opažanja; stoga on govori o ideji sveg zamislivog, o ideji stvari, svojstava, odno-
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|