Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I
99
sa, dela prirode i veština, o ideji dobra i zla. U poznim dijalozima (Gozba, Fedon, Timaj) reč je samo o takvim idejama koje poseduju i vrednost: o ideji dobra, lepog, ali i o takvima koje odgovaraju određenim proizvodima prirode (vatra, sneg...), kao i o idejama matematičkih odnosa (veće, manje, jedinstvo, dvojina). Aristotel svedoči da pod starost Platon nije prihvatao čak ni ideje proizvedenih stvari, negacije i odnosa, već je pod idejama mislio prvenstveno pri- rodne rodne pojmove. Sada je, iz naše perspektive, teško odrediti doseg Platonovog pojma ideje. Čini se da je u početku Platon svoj svet ideja izgradio polazeći od logičko-gnoseološkog aspekta rodnih pojmova a da je vremenom sve više i više dolazio do toga da u nadčulnom svetu traži više vrednosti i ontološke osnovne forme po čijem je uzoru stvoren svet prolaznih stvari. Tako je iz sveta ideja nastao idealni svet: na mesto rodnih pojmova došle su vrednosti i etička crta tog načina filozofi- ranja sve je više izbijala u prvi plan. Što je više učenje o idejama u svom prvobitnom obliku razdvajalo ova dva sveta, toliko je teže bilo Platonu da odredi odnos čulne stvari i njene ideje. Jedan od načina na koji se može dospeti do ideja bio bi na psihološkoj osnovi te bi pri opažanju trebalo da se javi sećanje na ideju, ali kako se ideja nikad potpuno ne javlja u stvari, ne može se govoriti o potpunoj sličnosti. Zato taj odnos Platon određuje kao mímesis i pritom se ideja razmatra kao pralik (parádeigma) a čulni predmet kao kopija (eídolon). To je razlog malog stepena realnosti koju poseduje čulni svet u odnosu na svet istinski bivstvujućeg (óntos ón). S druge strane, posmatrana iz logičkog aspekta, ideja je nešto jedinstveno, koje postoji identično samom sebi, a u čemu čulne stvari u svom nastajanju, promeni i nestajanju učestvuju (methéxein) u različitom stepenu; taj odnos se ontološki tako razume da se promena svojstava čulnih
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 100 stvari svodi na pripajanje ili udaljavanje ideje usled čega ona prisustvuje (parousía) na pojedinačnim stvarima i iznova ih napušta. Ova poslednja orijentacija kod Platona sadrži shvatanje koje je u početku bilo strano njegovom učenju o idejama, tj. da u idejama leži uzrok toga po čemu su čulni predmeti takvi kakvi jesu a ne drugačiji. Prvobitni cilj Platona bio je u tome da se sazna neprolazno, istinsko bivstvujuće. U dijalozima Menon, Teetet, Fedar i Gozba on ne nastoji da učenjem o idejama objasni svet pojava; tako nešto nalazimo samo u dijalogu Sofist gde, kritički suprotstavljajući učenje o idejama drugim metafizičkim sistemima, Platon postavlja pitanje na koji način se može dospeti do nižeg sveta čulnih pojava i njemu svojstvenih promena iz natčulnih formi lišenih svakog kretanja, te pokazuje da elejstvo ako ima i imaterijalistički karakter jednako je malo podobno za to kao i u svom prvobitnom obliku, budući da je za objašnjenje čulnog sveta neophodno da i same ideje budu pokretne i žive, da imaju dušu i um, a kretanje odriču upravo oni koji su prijatelji ideja (eîdos phíloi) (Soph., 248). Rešenjem ovog pitanja platonovska filozofija dolazi do svoje najviše tačke; u Fedonu Platon ističe kako samo u idejama treba tražiti uzrok (aitia) čulnog sveta pri čemu odnos sveta čulnog i sve- ta ideja treba misliti tako što su čulne stvari svojim svojstvima zavisne od ideja; objašnjenje toga je najviši zadatak dijalektike. Ako ideje po svom osnovnom određenju ne treba da učestvuju u procesu promene i kretanja, one mogu biti uzrok tog procesa samo kao svrhe koje se realizuju o pojavama. Zato jedini način da se s obzirom na učenje o idejama objasni bivanje jeste teleološki: pravi odnos između ideje kao suštine (ousía) i onog pojavnog koje se manifestuje u nastajanju, bivanju (génesis) jeste odnos svrha. Platon u Anaksagorinom učenju o umu (noûs) nalazi pokušaj da se
Milan Uzelac Istorija filozofije I
101
ovo objasni, ali ističe kako je utemeljenje teleološkog principa moguće samo na tlu učenja o idejama. U svom daleko najrazvijenijem obliku ovo učenje nalazimo u Filebu i u njemu odgovarajućim delovima Države gde se ističe sistematsko povezivanje suštinskog (ousía) u ideji dobra koja obuhvata sve ostale ideje. Na taj način piramida ideja je izgrađena do vrha a što se postiže i pomoću formalno-logičkog procesa apstrakcije ali i pomoću ontološke intuicije koja tu iskazuje svoju najvišu hipotezu (hipótesis). Kako je sve postojeće dobro za nešto, ideja dobra uopšte, ideja apsolutne svrhe treba biti ona ideja kojoj su potčinjene sve druge i ta potčinjenost pre ima teleološki no logički karakter. Ona je stoga i iznad svih bivstvujućih i nad njihovim saznanjem, ona je sunce u svetu ideja; sve ostalo dobija od nje svoju vrednost i realnost. Ona je svetski um i njoj pripadaju imena um (noûs) i božanstvo. Na taj način platonovsko teleološko objašnjenje sveta jeste u tome što on razmatra bivstvujuće, tj. svet ideja istovremeno kao svrhu i kao uzrok prolaznog, telesnog sveta i uporedo s tim konačnim uzrocima ne priznaje nikakav drugi uzrok u posebnom smislu te reči. Ideja se nikada ne realizuje u potpunosti u telesnim stvarima; ako je ova misao postojala kod Platona od početka, s prihvatanjem pitagorejskih uticaja o su- protstavljanju dva sveta (savršenog i nesavršenog) ona dobija novi smisao; što više svet ideja postaje idealni svet, svet savršenih bivstvujućih, carstvo vrednosti, tim manje može biti uzrok nesavršenstva u čulnom svetu. Uzrok ovog poslednjeg pre se mogao naći u ne-postojećem: čulni svet kao večno postojeći pripada ne samo onom bitno postojećem (idejama) već i ne-postojećem (mè ón). Nepostojećim Platon smatra (kao i elejci) prazni prostor; taj prostor on vidi (poput pitagorejaca), kao nešto bezoblično, nevidljivo, kao negaciju bivstvujućeg. Ali to ne-postojeće može učestvovati Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|