Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Franciska od Vitorije
- Francisko Suares
- Literatura 13
- Originalna dela
- Istorija filozofije do Dekarta
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 496 reč mudrost ne upotrebljavamo metaforički" (Koplston, III/353). To je, po rečima Kajetana, jedini oblik analogije koji postoji između stvorenja i Boga i to je put kojim se može doći do stvarnog saznanja o Bogu; zahvaljujući analogiji, o Bogu se može govoriti na osnovu stvorenja a da se ne načini greška dvosmislenosti. Kajetan je prvi koji je Tomin spis Summa theologica proglasio za udžbenik umesto Sentencija Petra Lombarđanina. Treba reći da su i dominikanci i jezuiti sma- trali Tomu za učitelja, a Aristotela za Filozofa; međutim, u to vreme došlo je do odvajanja filozofije od teologije, i to znatno sistematičnije i metodičnije nego u srednjovekovnim školama, a što je delom bila posledica formalne razlike između dva područja proučavanja koja je već bila učinjena u srednjem veku, a delom i zbog uspona filozofskih stanovišta, koja, po mišljenju filozofa ništa nisu dugovala dogmatskoj teologiji. To za posledicu ima da se postepeno počinju zamenjivati komentari Aristotela filozofskim kursevima (Cursus philosophicus), te već kod Franciska Suaresa nalazimo opširnu raspravu o filozofskim pro- blemima koji su odvojeni od teoloških. Među kasnijim dominikanskim piscima treba pomenuti Franciska od Vitorije (1480-1546) koji je predavao u Salamanki i pisao komentare Tomine Summa theologica premda je više bio poznat po svojim političkim i pravnim shvatanjima; u Salamanki je takođe predavao i Dominik Soto (1494-1560) koji je napisao komentare Aristotelovih logičkih spisa kao i spisa O duši i Fizika. Uz njih treba pomenuti, takođe dominikanca, Melhiora Kana (1509-1560), slavnog po spisu O teološkim mestima (De locis theologicis) u kojima je nastojao da sistematiše i metodički ustanovi izvore teoloških doktrina, kao i jezuitu Franciska Toleta (1532-1596) koji je u Salamanki bio učenik Dominika Sota,
Milan Uzelac Istorija filozofije I
497
a zatim predavao u Rimu, gde je postao kardinal i sastavio komentare Aristotelovih i Tominih spisa. Renesansne sholastičare ne treba gledati kao neki recidiv prošlih vremena; naprotiv, oni su u više oblasti bili živi izraz svog vremena; pre svega, ima se u vidu područje političke teorije. Kako odnos države i crkve nije bio razrešen krajem srednjeg veka već su se sporovi o tom pitanju produžili i tokom renesanse, sholastičari renesanse su se bavili kako položajem svetovnog vladara i njegovim odnosom sa crkvom i političkom zajednicom, tako i poreklom i prirodom političke zajednice, kao i odnosima među državama. Ovi problemi bili su u središtu interesovanja već pomenutog Franciska od Vitorije koji je ostao poznat posebno po svojim spisima iz međunarodnog prava. Francisko od Vitorije je smatrao da različite države na neki način grade jedinstvenu ljudsku zajednicu, da je "međunarodno pravo" ne samo dogovor o načinu ponašanja već i da ima snagu zakona, "pošto je ustanovljeno autoritetom čitavog sveta" (Koplston, III/365). Takođe je smatrao da društvo ne može da opstane kao zajednica bez zakona čije kršenje podleže kažnjavanju. Zahtev prirodnog zakona je da treba da postoje takvi zakoni. Iz toga je nastao određen broj pravila o ponašanju (recimo, nepovredivost ambasadora) sa kojima se celo društvo slaže, jer je shvatljivo da su pravila te vrste razumna i da služe opštem dobru. Ta pravila potiču iz prirodnog zakona i imaju snagu zakona, jer, ono što je prirodni razum uspostavio među svim narodima naziva se međunarodno pravo (ius gentium). To međunarodno pravo, po shvatanju Franciska od Vitorije, daje prava i stvara obaveze, ali se sankcije mogu primeniti samo sredstvima koja poseduju vladari a što znači da to shvatanje međunarodnog prava vodi ideji o postojanju međunarodnog autoriteta.
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 498 Svojom idejom o tome da svi narodi na neki način čine svetsku zajednicu i idejom o ius gentium kao pravu uspostavljenom voljom celog sveta, Francisko od Vitorije je predvideo moguće stvaranje jedinstvene svetske vlasti; kasnije, svojom idejom o ius gentium Francisko Suares predviđa stvaranje međunarodnog tribunala koji bi tumačio međunarodno pravo i donosio konkretne odluke. Sve to pokazuje da su renesansni sholastičari osećali duh svog vremena i izražavali spremnost da probleme rešavaju na "savremen" način. Mnogi od njih (Vitorija, Belarmino, Suares) smatrali su da politički suverenitet u izvesnom smislu potiče od volje naroda i pri tom zastupali stanovište o pravu na otpor protiv tiranina. Najznačajnini među neosholastičarima svakako je
kanonsko pravo izučavao je u Salamanki; u jezuitski red je stupio 1546. i uskoro postao predavač filozofije u Segoviji, da bi potom predavao teologiju u Avili, Valjadolidu, Rimu, Alkali, Salamanki i Koimbri, koja je bila centar španske neosholastike. Njegovi spisi Metafizičke rasprave (Disputationes metaphysicae, 1597) i O zakonima (De legibus, 1612) postali su klasična dela neosholastike. Suares je smatrao da teolog mora da poseduje sveobuhvatno i duboko razumevanje metafizičkih načela i osnova spekula- cije, da samo onaj može postati savršen teolog koji prvo postavi čvrste metafizičke temelje. To je razlog što je u svom spisu Disputationes odlučio da potpuno i sistematski izloži sholastičku metafiziku. Tu je napustio Aristotelov način izlaganja, mada je na početku dela dao tabelu koja je upućivala na mesto gde je određenu temu obradio Aristotel. U tom delu Suares temeljno analizira pojam bića, podelu bića na beskonačno (božansko) i konačno biće. Beskonačno biće se deli na pravo, istinsko biće, bit i svojstva. Kategorijalne podgrupe koje se odnose na konačno biće jesu
Milan Uzelac Istorija filozofije I
499
suština i pravo biće, supstancija i akcidencija. Suares detaljno analizira pojam uzroka a uzroke deli na opšte, posebne i pojedinačne, na materijalne i formalne. U tom delu dolazi do izraza velika Suaresova erudicija: tu zatičemo razmatranja, napomene i aluzije na Platona i Aristotela i njihove komentatore, na Plotina, Plutarha, Prokla, Boetija; znao je sholastiku, tomiste, franjevce, sko- tiste, Arape, nominliste i latinske averoiste kao i renesansne filozofe poput Marsilija Fičina i Pika dela Mirandole. Njegovi iskazi o njima uvek se odnose na bit de- la i Suares se tu nije ograničio na nabrajanje stanovišta jer je kao svoj cilj video postizanje određenog i nepristrasnog odgovora na postavljena pitanja. Suares je odvojio opštu od posebne metafizike i načinio razliku između ontologije (opšte metafizike) i metafizičkih disciplina - kosmologija, psihologija, teologija (posebna metafizika) koju su kasnije pripisivali Lajbnicovom učeniku Hristianu Volfu (1679-1754) a koji je o pomenutim disciplinama napisao i posebne rasprave. Posedujući veoma temeljna znanja o prethodnim filozofijama, Suares nije tuđa mišljenja prihvatao nektirički te se za njega ne može reći da je bio eklektičar; ako je to i bio, bio je u onoj meri u kojoj je to bio i Toma Akvinski; sledeći Tomin primer prihvatao je i usvajao ono što je smatrao vrednim kod filozofa posle Tome. Suaresu se zamera da nije rukovođen metafizičkim prin- cipima stvorio moćnu sintezu, kakva je ranije bila Tomina, ali sinteza se može videti. Čak i više od toga. Ako se kod Aristotela celina raspadala na delove i ako je ranija sholastika pristupala Aristotelu tako što ga je ili komentari- sala ili izlagala u obliku pitanja i teza, kod Suaresa po prvi put nalazimo završen sistem celokupnog izlaganja metafizike i oslobodivši se od stroge vezanosti za Aristotela on stvara novu literarnu formu filozofskog izlaganja -
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 500 vremenu preneo klasičan pojam metafizike, kako su ovaj odredili Platon i Aristotel; u toj metafizici učenje o bogu nije odvojeno od učenja o biću već čini produžetak poslednjeg i to mu omogućuje da u oblast nove teologije stupi polazeći od ontološke analize bića. Engleski istoričar filozofije F. Koplston ističe kako "za Aristotela, bar u njegovoj Metafizici, Bog je isključivo prvi nepokretni pokretač: njegova egzistencija se tvrdi da bi se objasnilo kretanje. Hrišćanski filozofi, kao sv. Avgustin, uveli su ideju o stvaranju, a sv. Toma je pokušao da spoji aristotelizam sa učenjem o stvaranju. Ispod aristotelovske distinkcije između materije i forme, sv. Toma je uočio temeljnu distinkciju esencije i egzistencije, koja se proteže kroz celokupno konačno biće. Čin je ograničen mogućnošću, a egzistencija, koja se prema esenciji odnosi kao čin prema mogućnosti, ograničena je esencijom. Ovim se objašnjava konačnost stvaranja. Međutim", nastavlja Koplston, "Sua- res je bio uveren da je potpuna zavisnost, koja logički prethodi bilo kakvoj distinkciji između esencije i egzistencije osnovni razlog konačnosti. Postoji (a) apsolutno biće, Bog, i postoji (b) participirajuće biće. Participacija u tom smislu znači potpunu zavisnost od Tvorca. Ta potpuna zavisnost ili kontingencija je razlog ograničenosti ili konačnosti stvorenog. Suares nije objasnio konačnost i kon- tingenciju u smislu distinkcije između egzistencije i esencije: ovu distinkciju on je objasnio u smislu konačnosti koja je nužno povezana sa kontingentnošću". Suares nije bio protivnik već sledbenik Tome; verovao je da nastavlja i razvija njegovo delo i to tako što gradi metafizički sistem koji je u dubokoj harmoniji sa hrišćanskom religijom. Njegov spis Disputationes metaphysicae izvršio je veliki uticaj na poslerenesansnu neosholastiku; istovremeno on je prodro na protestantske univerzitete u Nemačkoj i bio udžbenik filozofije na mnogim
Milan Uzelac Istorija filozofije I
501
univerzitetima u XVII i XVIII stoleću. To delo pominje Dekart koji je učio u jezuitskom koledžu La Fleš, Lajbnic ističe da ga je još u mladosti pročitao kao roman, a protestanski teolog iz Lajdena, Herebord (iz čijeg je udžbenika učio Spinoza), naziva Suaresa "papom i knezom svih metafizičara"; Đanbatista Viko ističe kako je Suaresa proučavao celu godinu a Suaresovu ideju o analogiji ne propušta da spomene ni britanski filozof Džordž Berkli. Suares je duhovni otac velikog sistematičara filozofije Hristiana Volfa, ali isto tako i G.V.F. Hegela, tridesetih godina XIX stoleća veoma uticajnog profesora filozofije u Berlinu.
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 502
Činjenice iz istorije filozofije ne mogu se menjati; promenljiv je samo način izlaganja i uvid u stvar filozofije; stoga, ovaj pregled različitih filozofskih mišljenja oslanja se u najvećoj meri (mada se to i ne naglašava uvek i na sva- kom mestu) na uvid u knjige najznačajnijih filozofa kao i njihovih najboljih tumača. Izbor i jednih i drugih uvek ostaje subjektivan i za to autor mora snositi punu odgovornost. Ja sam odavno naučio da se moram okanuti, velikih i značajnih stvari, da je posmatranje sub spetiae
viđenja ne pripadam. Ovde i dalje nema tumačenja temeljnih pojmova tradicionalne metafizike (što je predmet moje knjige pod nazivom Metafizika). I dalje smatram da se sa španskom neosholastikom završava istorija filozofije koju prožima jedan te isti duh potrage za istinom i znanjem o svetu; od Rene Dekarta filozofija polazi drugim putem i bez obzira na sve veze i odnose potonje filozofije s onom koja joj je prethodila, reč je o dve vrste filozofije i dva načina filozofiranja. Filozofija do Dekarta jeste svojevrsna celina dok potonja, sve će to, ne shvatajući pouke prethodne, morati da ponovi, delom pokušati i da ospori, u granicama njenih moći (koje nisu zanemarljive).
Milan Uzelac Istorija filozofije I
503
Literatura 13
1. Dils, H.: Presokratovci I-II 2. Celer E.: Pregled istorije grčke filozofije 3. Gomperc, T.: Grčki mislioci I-II 4. Dilon, Dž.: Srednji platoničari 5. Vindelband, V.: Istorija drevne filozofije 6. Losev, A.F.: Rečnik antičke filozofije 7. Losev, A. F.: Istorija estetike I-VIII 8. Gilbert, K./Kun, H.: Istorija estetike 9. Koplston, F.: Istorija filozofije I-III 10. Gajdenko, P.P.: Istorija grčke filozofije i njena veza sa naukom 11. Gajdenko, P.P.: Istorija novovekovne filozofije i njena veza sa naukom 12. Motrošilova, N. V. i dr.: Istorija filozofije I-IV 13. Reale, G./Antiseri, D.: Zapadna filozofija od
14. Platon: Sabrana dela I-IV 15. Aristotel: Dela I-IV 16. Diogen Lartije: Životi i mišljenja istaknutih filozofa 17. Sekst Empirik: Sabrani spisi I-II 18. Proklo: Elementi teologije 19. Proklo: Platonova teologija 20. Dionisije Areopagita: Dela 21. Avicena: Knjiga znanja (Logika. Metafizika. Fizika)
13 Ovde se pominju samo naslovi dela korišćenih pri pisanju ove knjige, a koja su se autoru učinila nezaobilaznim i bilo bi nepravedno ne pomenuti one zahvaljujući kojima je ovaj spis i nastao.
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 504
28. Šeling, F.V.J.: Filozofija umetnosti 29. Hegel, G.V.F.: Fenomenologija duha 30. Hegel, G.V.F.: Nauka logike 31. Hegel, G.V.F.: Enciklopedija filozofskih nauka 32. Huserl, E.: Logička istraživanja 33. Huserl, E.: Ideje za čistu fenomenologiju i fenomenološku filozofiju 34. Huserl,E.: Kartezijanske meditacije 35. Huserl, E.: Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija 36. Šeler, M.: Formalizam u etici i materijalna etika vrednosti 37. Lukač, Đ.: Istorija i klasna svest 38. Hajdeger, M.: Prolegomena za istoriju pojam vremena 39. Hajdeger, M.: Sein und Zeit 40. Hajdeger, M.: Kant i problem metafizike 41. Hajdeger, M.: Temeljni problemi fenomenologije 42. Sartr, Ž.P.: Biće i ništavilo 43. Sartr, Ž.P.: Kritika dijalektičkog uma 44. Hartman, N.: Prilog zasnivanju ontologije
49. Markuze, H.: Čovek jedne dimenzije 50. Markuze, H.: Estetska dimenzija 51. Adorno, T.: Negativna dijalektika
Milan Uzelac Istorija filozofije I
505
52. Adorno, T. Estetička teorija 53. Adorno, T.: Filozofska terminologija 54. Habermas, J.: Filozofski diskurs moderne 55. Sloterdijk, P.: Kritika ciničnog uma
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 506 Biblioteka: Udžbenici i priručnici 15
Uvod u filozofiju IV/1 Istorija filozofije do Dekarta Milan Uzelac
Visoka strukovna škola za obrazovanje vaspitača Vršac
Za izdavača: Prof. dr Grozdanka Gojkov, direktor
Recenzenti: Prof. dr Mirko Zurovac Prof. dr Mirko Aćimović Štampa: Triton, Vršac
301 primerka
Vršac
2003.
ISBN 86-7372-031-1
Na naslovnoj strani: Lavirint Hiperborejaca CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад
1 (091) (075.8) УЗЕЛАЦ, Милан Uvod u filozofiju IV/1 : (istorija filozofije do Dekarta) / Milan Uzelac. – 2. izmenjeno izd. - Vršac : Viša škola za obrazovanje vaspitača, 2003 (Vršac : Triton. – 312 str. ; 24 cm
Tiraž 301 ISBN 86-7372-028-1
a) Filozofija - Istorija Napomena Elektronsko izdanje se razlikuje brojevima strana od štampanog izdanja. Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|