Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Franji Petriću
- Đordano Bruno
Milan Uzelac Istorija filozofije I
481
pokorno pokazivati njeno mnogostrano bogatstvo, biti njen poslušni učenik. Ovaj program označavao je borbu protiv sholastičke i aristotelovske tradicije. Zadržavajući kreacionističku terminologiju teološke filozofije, Telezio stvaranje boga poistovećuje sa stvaranjem od strane prirode. Bog nije tvorac koji proizvoljno i ni iz čega stvara svet, tvorac koji svetu arbitrarno određuje prava i zadatke. Postojanje sveta je rezultat same njegove suštine; njegovi zakoni su imanentni zakoni bivstvovanja. Svet se kreće svojim sopstvenim silama, po svojoj sopstvenoj suštini: spontanost je njegova priroda. Da bi imanentno shvaćeni pokret bolje objasnio, Telezio prihvata suprotnost osnovnih prirodnih sila koje prožimaju sve njene stvorove. To je suprotnost toplote i hladnoće i toj suprotnoasti Telezio daje religioznu i metafizičku vrednost: to je suprotnost života i smrti, dobra i zla, stvaralaštva i bespomoćnosti, forme i materije, ljubavi i nesloge o kojima je govorio Empedokle. Ali suprotnost tih sila on uvek shvata kao unutrašnju suprotnost, kao suprotnost koja izrasta iz same prirode, kao unutrašnje dopunjavanje i poricanje. Telezio se suprotstavljao tezama da je duša nešto što je "dodato" telu (forma superaddita); ona je nešto što održava i organizuje telo i Telezio odlučno formuliše tezu o identičnosti ljudske "duše" sa dušom životinja i biljaka. On ističe telesnost i mnogostranost duše; duša pamti, zamišlja, misli i rasuđuje; tako Telezio pravi prvu skicu senzualističke teorije ljudske psihe. Ispitujući prirodu utvrđuje se da je najveće zlo ono što označava uništenje ili kvarenje postojanja; najveće dobro je održavanje i procvat onog što postoji; osnovna direktiva ljudskog postupanja mora biti određena kao direktiva oču- vanja života i njegovog razvoja. Čovekov poziv je u tome da usvaja svoje postojanje, koje je postojanje u velikom svetu
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 482 prirode, i da zahvaljujući tom osnivanju otkriva i razvija njegove najdublje i najskrivenije snage. Jednako velikog protivnika Aristotela i vatrenog pobornika Platona nalazimo u Franji Petriću (1529-1597) rođenom u Dalmaciji, profesoru u Ferari a potom u Rimu. U biblioteci slavnog slikara El Greka nalazilo se i delo Franje Petrića u kojem je ovaj filozof razvijao svoje učenje o svetlosti, u saglasju s neoplatonizmom, ali i s franjevačkom tradicijom. Znamo da se, nastavljajući nauku Franje Asiškog, sv. Bonaventura služio fizikom i optikom Roberta Grosetesta kao i R. Bekona kako bi stvorio metafizičku teoriju svetlosti kao suštine bivstvovanja. Po ovom učenju, svetlost koju je bog odelio od mraka u prvom danu stvaranja, trebalo je da predstavlja aktivnu formu materije, trebalo je da označava njene stepene u zavisnosti od toga u kojoj su se meri oni vezivali sa svetlošću. Svetlost je u toj koncepciji prestajala da biva površinska pripadnost telesne materije; ona je postajala unutrašnja forma, njeno svojevrsno "sijanje", njeno karakteristično "značenje". Ali ta metafizička i unutrašnja svetlost, ta stvaralačka svetlost (koju je Bonaventura označavao izrazom lumen), trebalo je da bude dostupna čulnom saznanju ljudi samo kao materijalna svetlost, kao lux. Produbljujući ipak svoje ljudsko poznavanje materijalne svetlosti (lux), čovek je mogao da seže do nivoa razumevanja svetlosti koja je forma stvorenih tela (lumen). Upravo tu nauku o svetlosti obnovio je i razvijao Petrić; odbacujući Aristotelovu nauku o prostoru kao faktoru koji ograničava stvari, Petrić je naglašavao njegovu beskrajnost, prožimanu kroz svetlost, kojom se mogao koristiti tvorac sveta da bi stvorio život i lepotu stva- ri. Vasiona je odblesak večne božanske prasvetlosti koja ispunjava sav prostor sveta. "Odgonetanje" te svetlosti imalo je da bude zadatak pesnika i njihovog božanskog
Milan Uzelac Istorija filozofije I
483
nadahnuća. Zato prvi tom velike filozofije sveta koji je objavio Petrić i nosi naslov Omnilucentia. Interesantno je da za razliku od neoplatoničara koji su materijalnu prirodu videli kao nešto nerazumno, kao zlo, Petrić nastoji da pokaže kako je materijalna priroda puni i živi izraz božanskog razuma; to je jedno novo, renesansno gledanje na prirodu; božanstvo može biti razmatrano samo kao svetska duša, kao najunutrašnjije jezgro svih stvari. Kao što čovekova duša prodire do svakog dela njegovog tela, tako i u kosmosu nema ničeg što ne bi bilo prožeto božanskim dahom. Smatrajući, kao i Telezio, da nema mrtve materije, da je sva materija oživljena, Petrić odbacuje srednjovekovna učenja o životinjama i ističe njihovu psi- hičku aktivnost. U poslednjem delu svog rada (Pancosmia) ovaj filozof nastoji da čisto prirodno-filozofskim sredstvima dokaže povezanost sveg živog u kosmosu, pozivajući se prvenstveno na astronomske i meteorološke teorije. Ako je vasiona beskonačna to je samo posledica beskonačnosti božanske moći; dokaz tome on nalazi u tome što se proširivanjem istraživanja povećava i broj zvezda koje se otkrivaju u beskonačnom prostranstvu te je broj od 1022 zvezde, o kojima se govorilo u srednjem veku, u to vreme uveliko prevaziđen. Pri tom se on oslanja na Ameriga Vespučija koji na južnoj polusferi opisuje posve nova saz- vežđa. Iako Petrićeva astronomska izlaganja čine smešu novih otkrića i fantastičnih hipoteza, kod njega nailazimo i na shvatanje da zvezde nisu učvršćene na nebeskom svodu već se slobodno kreću i svaka se oslanja na neki njen centar okrećući se oko sebe tako što svi njeni delovi teže tom centru, pa tu nalazimo nagoveštaj problema gravitacije. Pokušaj pomirenja suprotnih načina filozofiranja o prirodi i čoveku u jednom jedinstenom "sistemu" dao je Đordano Bruno (1548-1600); on je želeo da očuva ideju o jedinstvu čoveka i sveta, ali i da odbaci njenu magičnu i Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|