Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Jan Baptist van Helmont
- Bernardina Telezia
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 478 skom. Božanski svet prožima na određen način vidljivi i nevidljivi svet. Čovek kao celina je mikrokozam, i samo kao celina može to da bude, otkrivajući celim sobom tajne sveta i tvoreći ono što postoji u prirodi, ali što on mora da stvori velikom umetnošću vatre. Izraz te brige za "celinu" čoveka jeste u Paracelzusovoj koncepciji medicina koja je za njega najviša nauka. Medicina nije samo lečenje bolesti, već praktična konsekvenca Paracelzusove filozofije, program tretiranja čoveka s tačke gledišta antropološke koncepcije. Prava i efikasna medicina je nauka o silama makrokozma koje deluju i u mikrokozmu; ona je mnogostepeno vaspostavlja- nje veza između čoveka i sveta, a koje mogu biti narušene bolešću. Prava medicina mora da proniče kroz sloj površinskih "simptoma", mora da dešifruje skriveni smisao događaja, mora da "razume signature", da shvati mehanizam procesa koje stvaraju prirodne sile. Ono što Paracelzus naziva "anatomijom" u stvari je baš takvo pronicanje u stvarnost. Paracelzus je čoveka tretirao u kategorijama sveta; čovek je biće koje može i mora da "pomaže samo sebi" u ovom životu putem poznavanja unutrašnjih veza koje su ga sjedinjavale sa svemirom i putem sistematskog, radnog delovanja. Paracelzus je istupao protiv parazitskog života (kaluđera), suprotstavljao se fatalističkoj i rezignatorskoj koncepciji "fortune" koju su propovedali neki humanisti; smatrao je da čovek sam tvori svoju sreću i izaziva svoje poraze svojom ispravnošću i svojim greškama. Paracelzusova antropologija je počivala na tradicionalnim spekulacijama o odnosu makro i mikrokosmosa ali se od njih i razlikovala time što se trudio da otkrije unutrašnje elemente tih analogija. Čovek je na neki način ponavljao i održavao svet, ali ga je prosto i imao u sebi, isto kao što je i svet imao u sebi čoveka. Paracelzus
Milan Uzelac Istorija filozofije I
479
je poistovećivao čoveka i svet povezujući anatomiju i astro- nomiju, pretvarajući medicinu u filozofiju prirode, ali je zapažao borbu čoveka sa svetom tvrdeći da "su sve stvari protiv ljudi i čovek protiv njih". "Ko ne zavlada zvezdama, zvezde će upravljati njim kako budu htele". Paracelzusove ideje je razvio belgijski hemičar i lekar Jan Baptist van Helmont (1577-1644) koji je sledio njegov zahtev za neophodnošću empirijskog istraživanja i premda je bio pažljiviji eksperimentator od Paracelzusa, nastavio je da deli i njegovo oduševljenje za alhemiju. Njegov sin, Francisko Merkurije van Helmont (1618-1699), koji se družio s Lajbnicom i od koga je Lajbnic najverovatnije (ako ne pod uticajem Bruna) i usvojio pojam "monada", razradio je jednu svojevrsnu monadologiju prema kojoj postoji konačan broj neuništivih monada; svaka monada ukoliko je pasivna jeste telesna, a duhovna ako je aktivna i obdarena određenim stepenom percepcije. Monade udruživanjem stvaraju složene strukture kojima uvek upravlja središnja monada; kada je reč o čoveku, središnja monada je duša koja upravlja celim organizmom.Van Hel- montova monadologija se tako suprotstavljala mehanicističkim tumačenjima prirode kakva će se sresti kod Dekarta i Hobsa; njegova monadologija je posledica razvija- nja Brunovih ideja, ali isto tako i vitalističkih koncepcija Paracelzusa i Van Helmonta (starijeg). U svakom slučaju, nesporan je Van Helmontov uticaj na Lajbnica kako idejom o monadologiji, tako i interesom za okultizam i alhemiju. Jedno daleko realističnije tumačenje prirode nastalo u borbi protiv tradicionalne filozofije nalazimo kod
koji se školovao u Padovi ali je dugo boravio u Rimu i poznanstvo s mnogim znamenitim naučnicima tog doba učinilo je da postane žestoki protivnik sholastičkog aristotelizma. Smatrao je da samo nepristrasno
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 480 posmatranje prirode može dati pozitivan sadržaj novom mišljenju te je u svom rodnom gradu osnovao Academia Telesiana koja je potom prešla u Napulj gde je razvila živu delatnost i posle njegove smrti. On polemiše protiv Aristotelovog učenja i zahteva da se ovo izbaci iz Akademije i pri tom razvija temeljne gnoseološke stavove za saznanje prirode koji su potpuno oslobođeni svake vere u autoritet. Metod takvog saznanja on je video samo u čulnom iskustvu. Zaključci do kojih se dolazi samo teorijski mogu u najboljem slučaju da budu predosećaj istine i mogu se smatrati verodostojnim samo ako se mogu dokazati pomoću iskustva. Materijalističko učenje Telezija se delimično oslanja na stoicizam; duša je po njemu, kao i kod stoika, tanana, fina materija, ali osetljivost nije samo njeno svojstvo već svojstvo materije uopšte; to omogućuje razvijanje jedne senzualistič- ke teorije saznanja. Videći čoveka na tlu velikog sveta prirode Telezio je želeo da tom viđenju da čvrst oblik, slobodan od tajanstvenosti mistike i magije, nezavisan od teoloških i filozofskih koncepcija. Kao i Paracelzus želeo je da svet shvati imanentno bez pozivanja na bilo kakve više instance; taj zadatak je shvatio drugačije no Paracelzus, jer je bio više filozof no prirodnjak, zagovarajući filozofiju koja je pre- vazilazila ono što se moglo empirijski dokazati putem čulnog opažanja. Međutim, imajući odbojnost prema filozofskim apstrakcijama Telezio propoveda program napuštanja filozofije; njegova filozofija bila je: nemati filozofiju. Sjedinjujući na neobičan način srednjovekovni prezir prema ljudskom razumu i renesansnu ljubav prema konkretnoj stvarnosti, Telezio je formulisao svojevrsnu koncepciju filozofije kao odslikavanja prirode. Telezio je u filozofiji for- mulisao program koji je u slikarstvu formulisao Leonardo i kome je bila verna umetnost renesanse: odražavati prirodu, Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|